Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne odluke o pasivnoj legitimaciji

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Viši sud je proizvoljno odbio tužbeni zahtev za naknadu štete zbog manje isplaćene vojne penzije, pogrešno zaključivši da je nadležna Crna Gora, bez utvrđivanja relevantnih činjenica.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-338/2017
19.05.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R . V . iz Podgorice, Crna Gora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 202 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. V . i utvrđuje da je stavom drugim izreke presude Višeg suda u Beogradu Gž. 13107/15 od 18. novembra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 13107/15 od 18. novembra 2016. godine u stavovima drugom i trećem izreke i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv st. IV i V izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 929/15 od 19. oktobra 2015. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. V . iz Podgorice, Crna Gora, podneo je Ustavnom sudu, 10. januara 2017. godine, preko punomoćnika M . K, advokata iz Užica, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 13107/15 od 18. novembra 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Prvi osnovni sud u Beogradu, saglasno stavovima Ustavnog suda izraženim u odlukama Už-5287/2011 od 5. decembra 2012. godine i Už-2666/2011 od 23. maja 2012. godine, usvojio tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete nastale neusklađivanjem iznosa vojnih penzija po rešenju tuženog od 25. januara 2008. godine; da je Viši sud u Beogradu, samo iz razloga što je prebivalište podnosioca na području Crne Gore, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan; da Viši sud u Beogradu nije konstatovao da je podnosilac, kao bivši oficir Vojske Srbije, penzionisan 1. novembra 2007. godine, što se vidi iz rešenja o penzionisanju i ponude za zaključenje vansudskog poravnanja koju je tuženi uputio radi izmirenja utuženih potraživanja; da, prema tome, podnosilac nije penzionisan pre 15. avgusta 2007. godine, kako to stoji u obrazloženju osporene presude; da podnosilac penziju prima iz budžeta Republike Srbije; da odbijanje zahteva za naknadu štete samo zbog podnosiočevog prebivališta u Crnoj Gori jeste akt diskriminacije koji je u suprotnosti sa članom 21. Ustava, dok uskraćivanje isplate predmetne razlike u penziji predstavlja zadiranje u imovinu podnosioca koje nije u skladu sa članom 58. Ustava.

Podneskom od 28. oktobra 2017. godine, podnosilac je proširio ustavnu žalbu, tako što je osporio i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 628/17 od 13. aprila 2017. godine, kojim nije prihvaćeno odlučivanje o njegovoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, te je revizija podneta protiv osporene drugostepene presude odbačena kao nedozvoljena.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte, kao i da podnosiocu prizna pravo na naknadu materijalne štete u visini nedosuđenih potraživanja i troškova parničnog postupka.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika Up-1 broj 2879-1/07 od 1. novembra 2007. godine priznato je pravo na penziju R. (J .) V, pukovniku iz Novog Sada, u mesečnom iznosu od 42.847,49 dinara, sa vrednošću boda 9,020 dinara, počev od 1. novembra 2007. godine, od kada teče isplata.

Podnosilac ustavne žalbe je 23. januara 2015. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, radi naknade štete zbog manje isplaćenih vojnih penzija u periodu od 1. januara 2012. do 1. avgusta 2015. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 929/15 od 19. oktobra 2015. godine je: u stavu I izreke dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe, prema podnesku od 4. septembra 2015. godine; u stavu II izreke odbijen predlog tužioca da se postupak prekine do okončanja upravnog postupka; u stavu III izreke odbijen prigovor apsolutne nenadležnosti suda; u stavu IV izreke obavezan tuženi da tužiocu za označeni period naknadi štetu u ukupnom iznosu od 169.472,64 dinara, sa odgovarajućom kamatom; u stavu V izreke tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 13107/15 od 18. novembra 2016. godine, kojom je prvostepenu presudu potvrdio u delu kojim je odbijen prigovor apsolutne nenadležnosti suda (stav prvi izreke), a preinačio u delu odluke o glavnoj stvari i troškovima parničnog postupka, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka (stavovi drugi i treći izreke).

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika priznato pravo na penziju, koja je izražena i u bodovima, a u skladu sa članom 261. Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je ta zakonska odredba prestala da važi na osnovu člana 197. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije, koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine; da je članom 193. stav 1. istog Zakona propisano da se usklađivanje penzija vojnih osiguranika ostvarenih do dana stupanja na snagu tog zakona, kao i penzija ostvarenih po stupanju na snagu ovog zakona, vrši po dinamici i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje; da je rešenjem tuženog o vanrednom usklađivanju penzija, vrednosti opšteg boda i novčanih naknada 01 broj 181-431/08 od 25. januara 2008. godine („Službeni glasnik PC“ broj 20/08) izvršeno usklađivanje penzija za 11,06%, počev od 1. januara 2008. godine, od kog datuma se i vrši isplata usklađene penzije; da je nakon toga, odlukom Ministra odbrane o usklađivanju vojnih penzija za 2007. godinu broj 10506-3 od 20. marta 2008. godine uređen način godišnjeg usklađivanja iznosa penzija vojnih osiguranika po Zakonu o Vojsci Jugoslavije, za penzije određene za 2007. godinu i da novčana vrednost boda za obračun penzija i drugih novčanih naknada korisnika vojnih penzija počev od 1. januara 2008. godine iznosi 9,40 dinara, umesto 9,02 dinara, koja vrednost boda je korišćena za obračun penzija u periodu od 1. jula 2007. do 31. decembra 2007. godine; da je Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika vršio isplatu penzija vojnim penzionerima do 1. januara 2012. godine, kada je tuženi, na osnovu člana 79. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, preuzeo poslove obezbeđenja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja, kao i poslove finansijskog poslovanja koji su bili u nadležnosti Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika; da, međutim, tužilac ima prebivalište u Crnoj Gori, a isplata penzije za vojne osiguranike koji imaju prebivalište u Crnoj Gori vršena je iz budžeta Crne Gore od 1. avgusta 2005. godine, kada je ta obaveza preuzeta od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika; da je Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju Republike Crne Gore („Službeni list RCG“, br. 54/03 ... 47/07 i „Službeni list Crne Gore“ , br. 12/07 ... 40/11) propisano da se korisniku prava na starosnu, invalidsku i porodičnu penziju, prava na novčanu naknadu za tjelesno oštećenje i prava na dodatak za pomoć i negu sa prebivalištem u Republici Crnoj Gori koji je to pravo ostvario po vojnim propisima koji su se primenjivali do 15. avgusta 2007. godine ta prava obezbeđuju u istom obimu od 15. avgusta 2007 godine, a koriste se u skladu sa ovim zakonom; da iznos starosne, invalidske i porodične penzije, novčane naknade za tjelesno oštećenje i dodatka za pomoć i negu iz stava 1. ovog člana predstavlja dinarski iznos tih prava koji je preuzet na isplatu od strane budžeta Crne Gore od 1. avgusta 2005. godine, usklađen za procente usklađivanja koji su ovim korisnicima pripadali po vojnim propisima (kroz promjenu vrijednosti boda koji se primjenjivao za isplatu i obračun vojnih penzija) do 15. avgusta 2007. godine, preračunat u evrima, prema zvaničnom kursu na dana 15. avgusta 2007. godine; da se sredstva za ostvarivanje prava iz ovog člana obezbeđuju u budžetu Crne Gore; da s obzirom na to da tužilac ima prebivalište u Crnoj Gori, a da je tužbenim zahtevom tražio isplatu razlike penzije za period nakon 31. jula 2005. godine, kada je Republika Crna Gora preuzela obavezu isplate tužiočeve penzije, u skladu sa gore navedenim propisom, to tuženi nije pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari; da kod takvog stanja stvari, prvostepeni sud je o tužbenom zahtevu tužioca odlučio pogrešnom primenom materijalnog prava, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, usled čega je odluka o glavnoj stvari morala biti preinačena, a tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

U Ugovoru o vansudskom poravnanju broj 557522-0/D-0000125876-00001779 od 22. decembra 2015. godine, koji je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invali dsko osiguranje – Filijala u Novom Sadu, u svojstvu dužnika, dostavio R. V . iz Podgorice, ovde podnosiocu ustavne žalbe, kao poveriocu, konstatovano je, pored ostalog, da dužnik prema poveriocu utvrđuje iznos obaveze nastale po osnovu vanrednog usklađivanja penzija profesionalnih vojnih lica, za period od 1. januara 2008. godine do dana poslednje isplaćene penzije (oktobar 2015. godine), u ukupnom iznosu od 422.673,20 dinara, koji se umanjuje za iznos od 181.090,13 dinara, koji je naplaćen po osnovu prinudne naplate za periode za koji postoji pravnosnažna sudska presuda, tako da pripadajuća razlika za isplatu iznosi 241.583,07 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac, u suštini, ukazuje da obrazloženje osporene presude Višeg suda u Beogradu ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, jer nisu uzete u obzir sve relevantne činjenice za iznetu ocenu o nepostojanju pasivne legitimacije na strani tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Ustavni sud podseća da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, pored ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. U presudi Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61, Evropski sud za ljudska prava je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke. Međutim, u konkretnom slučaju se osporava drugostepena presuda kojom je preinačena prvostepena presuda. Kada se radi o ovoj specifičnoj vrsti drugostepenih odluka, pravo na obrazloženu sudsku odluku, po shvatanju Ustavnog suda, podrazumeva ne samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost da iznese sopstvene argumente i razloge na kojima temelji zauzeti pravni stav. Ovakva obaveza drugostepenog suda posebno dolazi do izražaja kada protiv njegove odluke nije dozvoljena revizija kao vanredni pravni lek, zbog čega mora uložiti poseban trud i napor kako bi parnične stranke uverio u snagu svojih argumenta.

Podnosilac ustavne žalbe je tužbom zahtevao isplatu naknade materijalne štete zbog propusta tuženog da izvrši usklađivanje iznosa penzija po rešenju 01 broj 181-431/08 od 25. januara 2008. godine. Rukovodeći se stavovima Ustavnog suda izraženim, pored ostalih, u Odlukama Už-5287/2011 od 5. decembra 2012. godine i Už-2666/2011 od 23. maja 2012. godine, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za celokupan period označen u tužbi. Konstatujući da je prebivalište podnosioca u Crnoj Gori, Viši sud u Beogradu je zaključio da Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao organizacija sa javnim ovlašćenjima kod koje se u Republici Srbiji obezbeđuju sredstva za penzijsko i invalidsko osiguranje i ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, nije pasivno legitimisan, s obzirom na to da je tužbenim zahtevom tražena isplata razlike penzije za period nakon 31. jula 2005. godine, a isplata penzije za vojne osiguranike koji imaju prebivalište u Crnoj Gori se iz budžeta Crne Gore vrši od 1. avgusta 2005. godine, kada je ta obaveza preuzeta od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, sve u skladu sa odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju Crne Gore koje se citiraju u obrazloženju osporene drugostepene presude.

Polazeći od napred iznetih stavova o obavezi drugostepenog suda da odluku po pravnom sredstvu adekvatno obrazloži, Ustavni sud najpre utvrđuje da Viši sud u Beogradu, primenjujući normu iz Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju Crne Gore koja se odnosi na korisnike prava na starosnu, invalidsku i porodičnu penziju, prava na novčanu naknadu za tjelesno oštećenje i prava na dodatak za pomoć i negu sa prebivalištem u Republici Crnoj Gori koji su to pravo ostvarili po vojnim propisima koji su se primenjivali do 15. avgusta 2007. godine, ne konstatuje kada je podnosilac ustavne žalbe ostvario pravo na penziju, odnosno, da li je to pravo ostvario pre 15. avgusta 2007. godine i da li je to i od kakvog uticaja za odgovor na pitanje da li on spada u kategoriju korisnika prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja na koje se ta zakonska norma odnosi. Ovo posebno iz razloga što je rešenje Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, kojim je podnosiocu ustavne žalbe priznato pravo na starosnu penziju, izvedeno kao dokaz u postupku pred prvostepenim sudom.

Takođe, Viši sud u Beogradu zaključuje da je 1. avgusta 2005. godine budžet Crne Gore preuzeo od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika obavezu isplate penzija vojnim penzionerima sa prebivalištem na području Crne Gore. Međutim, u normi iz Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju Crne Gore, koju Viši sud u Beogradu takođe citira u obrazloženju osporene drugostepene presude, ne pominje se od koga je budžet Crne Gore navedenog datuma preuzeo obavezu isplate starosnih, invalidskih i porodičnih penzija, novčanih naknada za tjelesno oštećenje i dodatka za pomoć i negu. Njome se reguliše pitanje visine tih novčanih davanja, i to samo za korisnike koji su svoja prava ostvarili po vojnim propisima koji su se primenjivali do 15. avgusta 2007. godine. Prema tome, u osporenoj drugostepenoj presudi izostali su i razlozi za činjenični zaključak o preuzimanju obaveza Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od strane budžeta Crne Gore na dan 1. avgusta 2005. godine.

Na kraju, Ustavni sud primećuje da obrazloženje osporene presude ne sadrži nijednu konstataciju o tome ko je u periodu iz tužbe bio isplatilac podnosiočeve penzije. S obzirom na to da je podnosilac pravo na penziju ostvario u Republici Srbiji, jer mu je isto priznato rešenjem domaće organizacije kojoj su poverena javna ovlašćenja – Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, Ustavni sud smatra da Viši sud u Beogradu nije mogao da reši pitanje pasivne legitimacije bez utvrđenja ko je podnosiocu vršio isplatu penzije u periodu koji je obuhvaćen tužbom. Relevantnost ove činjenice dodatno potvrđuje Ugovor o vansudskom poravnanju broj 557522-0/D-0000125876-00001779 od 22. decembra 2015. godine, koji je priložen uz ustavnu žalbu, a u kome je Pokrajinski fond tuženog konstatovao da postoji razlika između iznosa koji je za period obuhvaćen tužbom (i još dva meseca preko) isplaćen podnosiocu na ime vojnih penzija i iznosa koji je trebalo da mu bude isplaćen nakon izvršenog usklađivanja .

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je stavom drugim izreke presude Višeg suda u Beogradu Gž. 13107/15 od 18. novembra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 13107/15 od 18. novembra 2016. godine u stavovima drugom i trećem izreke (imajući u vidu da odluka o troškovima parničnog postupka zavisi od odluke o glavnoj stvari) i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv st. IV i V izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 929/15 od 19. oktobra 2015. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi načela i prava iz čl. 21. i 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

7. Što se tiče osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 628/17 od 13. aprila 2017. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog revizijskog rešenja.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je ovakav zahtev preuranjen, jer će o žalbi tužene biti ponovo odlučivano, te je ovaj zahtev odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne odluke o pasivnoj legitimaciji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti