Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazložene odluke

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presude Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud nije razmotrio ključne žalbene navode podnosioca kojima se osporava ocena odlučujućih dokaza.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi „J.“ ad Novi Sad u stečaju , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. januara 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „J.“ ad Novi Sad u stečaju i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe presudama Vrhovnog kasacionog suda Prev. 306/20 od 10. septembra 2020. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 6110/19 od 24. decembra 2019. godine povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se presud e Vrhovnog kasacionog suda Prev. 306/20 od 10. septembra 2020. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 6110/19 od 24. decembra 2019. godine i određuje da Privredni apelacioni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 1371/18 od 26. decembra 2018. godine, ispravljen e rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 1 371/18 od 6. marta 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „J.“ ad Novi Sad u stečaju je, 5. marta 2020. godine, preko punomoćnika N. B, advokata iz Novog Sada, Ustav nom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6110/19 od 24. decembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je, 4. februara 2021. godine, preko istog punomoćnika, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 306/20 od 10. septembra 2020. godine, tako đe zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pri čemu je Ustavni sud ovu ustavnu žalbu smatrao dopunom inicijalne ustavne žalbe od 5. marta 2020. godine, imajući u vidu da se ustavnim žalbama osporavaju pojedinačni akti doneti u istom parničnom postupku.

Ustavnom žalbom i dopunom ustavne žalbe se osporavaju drugostepena presuda, kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom je utvrđeno da je osnovano razlučno potraživanje tužioca prema tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, kao i revizijska presuda, kojom je delimično odbačena, a delimično odbijena revizija ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv osporene drugostepene presude.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe: da je prvostepenom presudom Privrednog suda u Novom Sadu utvrđeno da je osnovano razlučno potraživanje „E .“ ad Novi Sad prema podnosiocu ustavne žalbe; da je nakon toga doneto rešenje o ispravci presude tako što se umesto „E.“ ad Novi Sad u izreci presude označava „A.“ doo Beograd ; da je rešenje o ispravci neosnovano, jer tužbeni zahtev nikada nije preinačen tako da glasi na novog tužioca; da je drugostepeni sud odbio žalbu podnosioca ustavne žalbe podnetu protiv rešenja o ispravci presude sa obrazloženjem da se radi o grešci u pisanju; da je u postupku postavljen jedino tužbeni zahtev za utvrđenje osnovanosti razlučnog potraživanja „E.“ ad Novi Sad; da tužilac „A.“ doo Beograd, kada je stupio u parnicu, nije preinačio tužbeni zahtev na utvrđenje osnovanosti razlučnog potraživanja „A.“ doo Beograd . Podnosilac dalje ukazuje da se osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda uopšte ne ispituju navodi revizije, a između ostalog, navod da nije postojao pravni interes i da nije bilo moguće utvrđivati osnovanost razlučnog potraživanja „E.“ ad Novi Sad prema podnosiocu ustavne žalbe, s obzirom na to da ova banka nije podn ela prijavu potraživanja u stečajnom postupku, kao i da je svoje potraživanje cesijom prenela na „A.“ doo Beograd .

U ustavnoj žalbi se na kraju ističe da drugostepeni sud nije ispitao sve žalbene navode podnosioca ustavne žalbe, a između ostalih i sledeće navode: „Dokazi koje sud uzima kao dokaze o tome da je E. izvršila svoje obaveze prema M . na strani 393 spisa i strani 387 spisa ne mogu se ceniti kao dokazi u navedenom smislu. Nalog za plaćanje E . prema M . na strani 393 spisa je nečitljiv i kao takav ne može biti relevantan dokaz o bilo čemu, dok se istovremeno iz navedenog naloga ne može zaključiti po kom osnovu je E . izdala nalog za prenos sredstava M, a posebno da li se ta isplata odnosi na međunarodne kredite čiji je korisnik bio tuženi, s obzirom na to da nije tuženi jedini koristio te kred ite. Takođe, u odnosu na potvrdu na strani 387 spisa koju sud tumači kao potvrdu da je sa danom 15. decembrom 2005. godine stanje duga pomenute banke prema M .– 0 evra, tuženi ističe da je navedena potvrda data na engleskom jeziku koji nije u službenoj upotrebi srpskog suda, te da se kao takva ne može koristiti kao dokaz u ovom postupku. Čak i ako bi zanemarili činjenicu da je predmetna potvrda izdata na stranom jeziku, ona se odnosi na stanje po Sporazumu o investiranju između banaka i M. zaključenom 26. novembra 2004. godine, iz kog razloga nije moguće zaključiti na šta se tačno i na koje kredite odnosi navedena potvrda“ .

2. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu navoda ustavne žalbe, dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu i uvida u spise Privrednog suda u Novom Sadu P. 1371/18, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 1144/11 od 20. maja 2013. godine , u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o dugoročnom kreditu broj 061002/0007/999 od 6. oktobra 2006. godine koji je zaključen između podnosioca i tužen e, „E.“ ad Novi Sad, te da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo založna izjava od 27. novembra 2007. godine, data na osnovu predmetnog ugovora od 6. oktobra 2006. godine; u stavu drugom izreke usvojen je protivtužbeni zahtev tužen e, te je utvrđeno da je osnovano razlučno potraživanje „E.“ ad Novi Sad prema tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, u iznosu od 1.254.425,14 evra na ime glavnice duga, 145.081,96 evra na ime obračunate ugovorene kamate i 69.307,12 evra na ime obračunate zatezne kamate; stavom trećim izreke odlučeno je o troškovima parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3243/14 od 23. oktobra 2014. godine , u stavu prvom izreke , određeno je da se nastavlja prekinuti žal beni postupak, dok je u stavu drugom odbijena kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 1144/11 od 20. maja 2013. godine u stavu prvom izreke (tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđenje ništavos ti ugovora o kreditu); stavom trećim izreke pobijana prvostepena presuda je ukinuta u drugom i trećem stavu izreke, te je u ovom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak (protivtužbeni zahtev za utvrđenje osnovanosti razlučnog potraživanja prema podnosiocu ustavne žalbe i odluka o troškovima postupka ). U obrazloženju ove presude je navedeno da iz stanja u spisima proizlazi da tužena banka spornim ugovorom nije stavila na raspolaganje određeni novčani iznos, već je uređen međusobni odnos stranaka po osnovu dva ranije korišćena kredita povučena od strane Međunarodne finansijske korporacije (u daljem tekstu: M.). U obrazloženju je dalje navedeno da je predmetni ugovor trebalo dovesti u vezu da sadržinom sporazuma M. i banaka, te razjasniti da li se radi o uslovnom potraživanju tužene banke, odnosno da li je uslov prethodno plaćanje istog od strane banke prema M, a ako jeste , da li je banka nešto izmirila. Imajući u vidu navedeno, prvostepena presuda je ukinuta u označenom delu, a prvostepenom sudu je naloženo da u ponovnom postupku, polazeći od sporazuma M . i banaka i zaključenog ugovora između stranaka, ispita da li je potraživanje banke uslovno ili ne, kao i da li je takav uslov ispunjen.

Na zapisniku sa ročišta za glavnu raspravu od 18. decembra 2018. godine konstatovano je da je tužilac „A. doo iz Beograda“ (koji je stupio na mesto prvobitnog tužioca „E .“ ad Novi Sad) ostao kod tužbe, odnosno postavljenog tužbenog zahteva o kojem je sud odlučivao u presudi P. 1144/11 od 20. maja 2013. godine.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 1371/18 od 26. decembra 2018. godine, koja je doneta nakon ponovno sprovedenog postupka, u stavu 1 (a) izreke, utvrđeno je da je osnovano razlučno potraživanje „E.“ ad Novi Sad prema tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, u iznosu od 1.254.425,14 evra na ime glavnice duga, 145.081,96 evra na ime obračunate ugovorene kamate i 69.307,12 evra na ime obračunate zatezne kamate, dok je u stavu 1 (b) izreke odlučeno o troškovima parničnog postupka, a u stavu 2. izreke odbijen je deo tužbenog zahteva za isplatu kamate na iznos troškova postupka. U obrazloženju presude je konstatovano da je „E.“ ad Novi Sad u korist M . isplatila iznos od 17.584.983,02 evra, te da je ovo utvrđeno na osnovu uvida u nalog za plaćanje na strani 393 spisa, pri čemu se navodi i da je nakon ovog plaćanja M . banci dostavio potvrdu da je sa danom 15. decembrom 2005. godine stanje duga pomenute banke prema M . – 0 evra (potvrda na strani 387 spisa). S obzirom na navedeno, u skladu sa nalogom iz drugostepene presude, utvrđeno je da je „E.“ ad Novi Sad na osnovu sporazuma od 26. novembra 2004. godine, još 2005. godine svom poveriocu (M .) isplatila diskontovani dug po kreditima 931 i 1117, na koji način je postala poverilac tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, po navedenom osnovu.

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 1371/18 od 6. marta 2019. godine ispravljena je presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 1371/18 od 26. decembra 2018. godine, navođenjem da u izreci umesto reči „Akcionarsko društvo E. iz Novog Sada“ treba da stoje reči „A . doo iz Beograda“. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je očiglednom omaškom u pisanju, u navedenim delovima izreke zadržana oznaka ranijeg tužioca u ovoj pravnoj stvari, umesto tužioca koji je u toku postupka preuzeo parnicu. Dalje se navodi da iz obrazloženja presude, gde je na strani 6. konstatovana promena tužioca, proizlazi da je u pitanju greška u pisanju.

U žalbi protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 1371/18 od 26. decembra 2018. godine, ispravljene rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 1371/18 od 6. marta 2019. godine , podnosilac je, između ostalog, istakao sledeće: „Dokazi koje sud uzima kao dokaze o tome da je E. izvršila svoje obaveze prema M . na strani 393 spisa i strani 387 spisa ne mogu se ceniti kao dokazi u navedenom smislu. Nalog za plaćanje E . prema M . na strani 393 spisa je nečitljiv i kao takav ne može biti relevantan dokaz o bilo čemu, dok se istovremeno iz navedenog naloga ne može zaključiti po kom osnovu je E . izdala nalog za prenos sredstava M, a posebno da li se ta isplata odnosi na međunarodne kredite čiji je korisnik bio tuženi, s obzirom na to da nije tuženi jedini koristio te kredite. Takođe, u odnosu na potvrd u na strani 387 spisa koju sud tumači kao potvrdu da je sa danom 15. decembrom 2005. godine stanje duga pomenute banke prema M . – 0 evra, tuženi ističe da je navedena potvrda data na engleskom jeziku koji nije u službenoj upotrebi srpskog suda, te da se kao takva ne može koristiti kao dokaz u ovom postupku. Čak i ako bi zanemarili činjenicu da je predmeta potvrda izdata na stranom jeziku, ona se odnosi na stanje po Sporazumu o investiranju između banaka i M. zaključenom 26. novembra 2004. godine, iz kog razloga nije moguće zaključiti na šta se tačno i na koje kredite odnosi navedena potvrda. Shodno navedenom, sud je pogrešno utvrdio činjenično stanje, kao i učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da se pobijana presuda ne može ispitati .“.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6110/19 od 24. decembra 2019. godine, u sta vu prvom izreke, odbijena je žalba tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovana, te je potvrđena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 1371/18 od 26. decembra 2018. godine, sa rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 1371/18 od 6. marta 2019. godine o ispravci presude; u stavu drugom izreke odbijena je žalba tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovana, pa je potvrđeno rešenje Privrednog suda u Novom Sadu P. 1371/18 od 6. marta 2019. godine o ispravci presude ; u stavu trećem izreke odbijena je žalba M.D. pa je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim je odbijen njegov predlog za mešanje u ovaj parnični postupak na strani tuženog. U obrazloženju presude je navedeno da iz rezultata raspravljanja u prvostepenom postupku proizlazi da je „E.“ ad Novi Sad, koja je tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, odobrila kredit koji je ovaj povukao i iskoristio po osnovu sporazuma od 26. novembra 2004. godine, svom poveriocu (M.) isplatila diskontovani dug po kreditima broj 931 i broj 1117 još 15. decembra 2005. godine, na koji način je postala poverilac tuženog po tom osnovu. Navodi se, takođe, da je banka svoje potraživanje prema tuženom prenela ugovorom iz 2015. godine na tužioca, te da iz te činjenice proizlazi aktivna legitimacija tužioca „A.“ doo Beograd . Četvrtim i petim stavom izreke ove presude odlučeno je o troškovima drugostepenog parničnog postupka.

Osporena drugostepena presuda dostavljena je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 5. februar a 2020. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 306/20 od 10. septembra 2020. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv odluke iz stava drugog izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6110/19 od 24. decembra 2019. godine (deo u kome se osporava rešenje o ispravci presude) , dok je stavom drugim izreke odbijena kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv odluke iz stavova prvog i četvrtog izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6110/19 od 24. decembra 2019. godine ( odluka u pogledu zahteva za utvrđenje osnovanosti razlučnog potraživanja i odluka o troškovima parničnog postupka ); trećim stavom izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka. U relevantnom delu obrazloženja osporene revizijske presude je navedeno da je tužiocu ugovorom o ustupanju potraživanja i hipoteke preneto potraživanje „E.“ ad Novi Sad prema tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, zajedno sa hipotekom kao obezbeđenjem ustupljenog potraživanja, te da je tužilac podneo prijavu potraživanja u stečajnom postupku u svojstvu razlučnog poverioca, a koje potraživanje je osporeno zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja, te je tužilac upućen na parnicu u smislu člana 117. Zakona o stečaju. Dalje je istaknuto da iz navedenog sledi da nije osnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca, kao ni navodi da tužilac nema pravni interes za vođenje ove parnice radi utvrđivanja osporenog razlučnog potraživanja. U obrazloženju osporene revizijske presude je dalje navedeno da je „E.“ ad Novi Sad, koja je tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, odobrila kredit koji je ovaj povukao i iskoristio po osnovu sporazuma od 26. novembra 2004. godine, svom poveriocu (M.) isplatila diskontovani dug po kreditima od 24. decembra 1987. godine i 29. decembra 1989. godine, na koji način je postala poverilac tuženog po tom osnovu, da tuženi nije dokazao da je navedeni dug, u visini utvrđenoj veštačenjem , vratio banci.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 373. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13 i 55/14) propisano je da presuda može da se pobija zbog: 1) bitne povrede odredaba parničnog postupka; 2) pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; 3) pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbama člana 374. Zakona o parničnom postupku propisano je: da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude (stav 1); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji: 2) ako je odlučeno o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost, odnosno ako je sud odbio da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan; 6) ako je protivno odredbama ovog zakona sud doneo presudu na osnovu priznanja, presudu na osnovu odricanja, presudu zbog propuštanja ili presudu zbog izostanka; 8) ako je protivno odredbama zakona sud odbio zahtev stranke da u postupku slobodno upotrebljava svoj jezik i pismo ili ako parnični postupak nije vođen na službenom jeziku nacionalne manjine iako su za to bile ispunjene zakonske pretpostavke; 10) ako je odlučeno o zahtevu o kome je ranije pravnosnažno presuđeno ili o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje; 11) ako je protivno zakonu bila isključena javnost na glavnoj raspravi ( stav 2).

Odredbama člana 375. Zakona o parničnom postupku predviđeno je: da pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji ako je sud neku bitnu činjenicu pogrešno utvrdio, odnosno ako je nije utvrdio (stav 1); da nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji i kad na to ukazuju nove činjenice ili novi dokazi (stav 2).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac istaknutu povredu prava, između ostalog, zasniva na tvrdnji da drugostepeni sud nije razmotrio niti obrazložio određene žalbene navode podnosioca , a kojima se ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i bitnu povredu odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, te da je to posledično dovelo do nepravičnog ishoda postupka pred drugostepenim i revizijskim sudom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na obrazloženu sudsku odluku koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe ukazuje da drugostepeni sud nije odgovorio na navode njegove žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, Ustavni sud napominje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda ( videti: predmet Helle protiv Finske , predstavka broj 157/1996/776/1977, presuda od 19. decembra 1997. godine, st. 55. i 60 ; predmet Kuznetsov i drugi protiv Rusije , predstavka broj 184/02, presuda od 11. januara 2007. godine, stav 83. i predmet Ruiz Torija protiv Španije , predstavka broj 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 29.).

Takođe, Ustavni sud ukazuje na to da je, sledeći praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj bi načelo pravičnosti sadržano u članu 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda bilo narušeno ako bi domaći sudovi zanemarili konkretnu i važnu primedbu koju je izneo podnosilac (videti predmet Pronina protiv Ukrajine , predstavka broj 63566/00, presuda od 18. jula 2006. godine, stav 25. i predmet Mala protiv Ukrajine , predstavka broj 4436/07, presuda od 3. jula 2014. godine, stav 48.), istakao da tumačenje činjenica i okolnosti od strane redovnih sudova, a na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti po prava i obaveze podnosioca, ne može da bude takvo da dovodi u sumnju da je sud razmotrio sve bitne okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita (videti, pored ostalog, Odluku Ustavnog suda Už-8423/2015 od 12. oktobra 2017. godine).

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud najpre konstatuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3243/14 od 23. oktobra 2014. godine, kojom je prvostepena presuda ukinuta u delu u kome je usvojen protivtužbeni zahtev „E.“ ad Novi Sad za utvrđenje osnovanosti razlučnog potraživanja prema podnosiocu ustavne žalbe, naloženo prvostepenom sudu da u ponovnom postupku razjasni da li se u konkretnom slučaju radi o uslovnom potraživanju banke, odnosno da li je uslov prethodno plaćanje istog od strane banke prema M, a ako jeste, da li je banka nešto izmirila. Ustavni sud zatim konstatuje da je u ponovno sprovedenom postupku , presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 1371/18 od 26. decembra 2018. godine označeni tužbeni zahtev ponovo usvojen, pri čemu je sud, postupajući po nalogu iz drugostepene presude, utvrdio da je „E.“ ad Novi Sad svom poveriocu (M.) isplatila diskontovani dug po kreditima 931 i 1117, na koji način je postala poverilac tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, po navedenom osnovu. Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosilac u žalbi protiv navedene prvostepene presude , između ostalog, ukazao na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i bitnu povredu odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12 ) Zakona o parničnom postupku, ističući da se dokazi na kojima sud zasniva ocenu da je „E.“ ad Novi Sad izvršila svoje obaveze prema M, na str. 387. i 393. spisa, ne mogu ceniti kao dokazi u navedenom smislu.

Odlučujući o žalbi podnosioca ustavne žalbe, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 6110/19 od 24. decembra 2019. godine potvrdio prvostepenu presudu, pri čemu su u obrazloženju doslovce ponovljeni navodi prvostepenog suda u pogledu zaključka da je „E.“ ad Novi Sad svom poveriocu (M .) isplatila diskontovani dug po kreditima, te da je na ovaj način banka postala poverilac tuženog , ovde podnosioca ustavne žalbe. Štaviše, Ustavni sud primećuje da osporenom drugostepenom presudom nisu razmotreni citirani žalbeni navodi podnosioca kojima se ukazuje da je u pogledu navedenog zaključka pogrešno utvrđeno činjenično stanje, odnosno da je došlo do povrede odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku , a na šta je podnosilac ukazao u samoj ustavnoj žalbi, ističući da mu je na taj način povređeno pravo na pravično suđenje.

Naime, drugostepeni sud se ni na jednom mestu u presudi nije osvrnuo na navode kojima podnosilac ukazuje na pogrešnu ocenu spornih dokaza na kojima je zasnovan činjenični zaključak suda da je „E.“ ad Novi Sad izvršila svoje obaveze prema M, a što je svakako bitna činjenica, jer je ista bila od odlučujućeg značaja za odluku o glavnom tužbenom zahtevu kojim je traženo da se utvrdi da je osnovano razlučno potraživanje tužioca prema podnosiocu ustavne žalbe. Ustavni sud u navedenom smislu ponavlja da je, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava u ovakvoj pravnoj situaciji , prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja, neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda. Polazeći od navedenog stava, a imajući u vidu da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3243/14 od 23. oktobra 2014. godine prvostepena presuda ukinuta sa nalogom prvostepenom sudu da u ponovnom postupku utvrdi upravo navedenu činjenicu - da li je banka ispunila svoje obaveze prema M, Us tavni sud smatra da se predmetna okolnost svakako ima smatrati za odlučno pitanje, te je stoga drugostepeni sud imao obavezu da se izjasni o citiranim navodima podnosioca iz žalbe, a s obzirom na to da se isti tiču upravo tog odlučnog pitanja . Nasuprot tome, Ustavni sud konstatuje da se drugostepeni sud u osporenoj presudi ograničio na doslovno ponavljanje razloga koje je prvostepeni sud istakao u pogledu predmetnog pitanja, pri čemu odnosni žalbeni navodi podnosioca, koji se ne mogu smatrati a priori neosnovanim, nisu razmotreni ni na jednom mestu u presudi . Imajući navedeno u vidu, ne prejudicirajući ishod parničnog postupka, Ustavni sud je ocenio da osporena drugostepena presuda ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje u pogledu obaveze suda da ispita sve odlučne navode stranaka u postupku i u tom smislu navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6110/19 od 24. decembra 2019. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da je, saglasno odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud ovlašćen da ukine u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vrati na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda, ako nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, a što revizijski sud, u konkretnom slučaju, nije razmotrio , Ustavni sud je ocenio da je i osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 306/20 od 10. septembra 2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da je presudama Vrhovnog kasacionog suda Prev. 306/20 od 10. septembra 2020. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 6110/19 od 24. decembra 2019. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava .

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti poništajem osporenih presuda i određivanjem da Privredni apelacioni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 1371/18 od 26. decembra 2018. godine , koja je ispravljena rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 1371/18 od 6. marta 2019. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke .

6. Ustavni sud konstatuje da je imao u vidu i ostale navode podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a kojima se ukazuje da tužilac „A.“ doo Beograd, kada je stupio u parnicu, nije preinačio tužbeni zahtev na utvrđenje osnovanosti razlučnog potraživanja „A .“ doo Beograd, te da je u postupku postavljen jedino tužbeni zahtev za utvrđenje osnovanosti razlučnog potraživanja „E .“ ad Novi Sad, kao i da se osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda uopšte ne ispituju navodi podnosioca da nije postojao pravni interes na strani tužioca.

S tim u vezi, Ustavni sud je, na osnovu uvida u spise predmetnog parničnog postupka, utvrdio da tužilac „A.“ doo Beograd, nakon stupanja u parnicu, zaista nije formalno preinačio tužbeni zahtev na način kako to podnosilac navodi u ustavnoj žalbi. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se na navedeni način suštinski ne dovodi u pitanje postojanje pravnog interesa i procesne legitimacije na strani novog tužioca, a imajući u vidu, pre svega, da je između prvobitnog tužioca - „E .“ ad Novi Sad i tužioca koji je umesto njega stupio u parnicu - „A.“ doo Beograd, u toku parnice zaključen ugovor o ustupanju predmetnog potraživanja i hipoteke, te da se tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, saglasio sa stupanjem novog tužioca u parnicu po navedenom osnovu. Takođe, Ustavni sud nije posebno cenio navode podnosioca o neosnovanosti rešenja o ispravci presude, s obzirom na to da se isti zasnivaju upravo na tvrdnji da tužbeni zahtev nikada nije preinačen, te da stoga nije ni moglo biti doneto rešenje o ispravci. Konačno, Ustavni sud, konstatuje da su, nasuprot navodima ustavne žalbe, osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda razmotreni navodi podnosioca o nedostatku pravnog interesa na strani tužioca, pri čemu navedeni deo obrazloženja, prema oceni Ustavnog suda, sadrži dovoljno jasne i detaljne razloge za takav zaključak.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazložene odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti