Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom i izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i u izvršnom postupku koji još traje. Sudu je naloženo da hitno okonča izvršni postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bose Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radivoja Đeloševića iz sela Trnave, opština Čačak, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radivoja Đeloševića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P 1. 939/02 i u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu I. 72/09, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9206/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radivoje Đelošević iz sela Trnava, opština Čačak, preko punomoćnika Dragane Lj. Rankovića , advokata iz Čačka, podneo je 15. jula 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 939/02 i u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku I. 72/09, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9206/10 .

U ustavnoj žalbi se navodi da osporeni parnični postupak pred Opštinskim sudom u Čačku koji je trajao osam godina, kao ni osporeni izvršni postupak koji u trenutku podnošenja ustavne žalbe traje godinu i po dana, nisu okončani u razumnom roku, zbog čega je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava i detaljno se iznosi tok osporenih postupaka. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku i naknadu nematerijalne štete, kao i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Saglasno članu 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Opštinskog suda u Čačku P1. 939/02 i predmeta Osnovnog suda u Čačku I. 9206/09, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je, zajedno sa još jednim tužiocem, 24. jula 2000. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog Fabrike reznog alata u Čačku , sa predlogom da se tu ženi obaveže da im na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po Granskom kolektivnom ugovoru ili Opštem kolektivnom ugovoru , počev od 27. jula 1997. godine , isplati iznos od po 1000 dinara mesečno, odnosno iznos po nalazu veštaka , sa zakonskom zateznom kamatom opredeljenom u tužbi, koja je zavedena pod brojem P1. 1043/00. U toku 2000. godine i kasnije došlo je do spajanja predmeta, tako da je u jednom periodu trajanja parničnog postupka u sporu bilo devet tužilaca.

Prvostepena presuda P1. 939/02 je doneta 7. marta 2008. godine, a u toku postupka pred Opštinskim sudom u Čačku zakazana su 33 ročišta, od kojih je održano je 25; od osam neodržanih ročišta, šest nije održano iz razloga na strani suda (27. februara 2001. godine, 26. novembra 2002. godine, 8. decembra 2005. godine, 25. maja 2006. godine i 8. novembra 2007. godine) , a dva zbog toga što tuženi nije pristupio ročištu (1. oktobra 2002. godine i 6. jula 2004. godine) .

U toku 2000. godine, Opštinski sud u Čačku je održao četiri ročišta, izveo dokaze saslušanjem pet tužilaca, kao parničnih stranaka , i ostvario uvid u dokumenta ciju k oju je po nalogu suda dostavio tuženi.

Podneskom od 27. novembra 2000. godine punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je predložio da tuženi izvrši obračun razlike između pripadajuće i isplaćene zarade za tužioce po mesecima, a ako tuženi to ne prihvati, da se odredi veštačenje veštaka ekonomske sturke na okolnost visine razlike zarade, a p odneskom do 20. feburara 2001. godine je predložio da se odredi veštačenje veštaka ekonomske struke radi utvrđivanja visine neisplaćene zarade.

Na ročištu održanom 9. aprila 2001. godine punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je obavestio prvostepeni sud da je podneta tužba za poništaj Aneksa Pojedinačnog kolektivnog ugovora kod tuženog , kao i da je podneo inicijativu Ustavnom sudu „za poništaj Aneksa“.

Nakon toga, Opštinski sud u Čačku je doneo rešenje P1. 1043/2000 od 20. aprila 2001. godine da se postupak u ovoj pravnoj stvari prekida do pravnosnažnosti odluke u parnici tog suda P. 491/01, odnosno do donošenja odluke nadležnog organa o prethodnom pitanju da li su ispunjeni uslovi za poništaj Aneksa Pojedinačnog kolektivnog ugovora od 12. aprila 2000. godine, 24. novembra 2000. godine i 16. februara 2001. godine, od čega zavisi odgovor na pitanje da li je tužba u ovom sporu preuranjena.

Rešenje o prekidu postupka je dostavljeno punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 23. januara 2002. godine, a ovaj je protiv tog rešenja izjavio žalbu 1. februara 2002. godine. Na ročištu 19. juna 2002. godine Opštinski sud u Čačku je konstatovao da se žalba smatra predlogom za povraćaj u pređašnje stanje, dozvolio povraćaj, a punomoćnik podnosioca je predložio da se postupak nastavi. Postupak je nastavljen pod brojem P1. 939/02.

Na ročištu 4. februara 2003. godine punomoćnik podnosioca je obavestio prvostepeni sud da je u drugom predmetu tog suda P1. 653/02 određeno veštačenje poremećaja u poslovanju, kako bi se isti nalaz koristio i u ovom predmetu, usled čega su kako ovo ročište, tako i naredno zakazano za 1. april 2003. godine, odloženi.

Podneskom od 25. maja 2003. godine punomoćnik podnosioca je ponovo predložio da se odredi veštačenje veštaka ekonomske struke na okolnost visine razlike zarade devet tužilaca, koje je određeno na ročištu 18. juna 2003. godine. Nalaz i mišljenje veštaka Z. P. su primljeni u prvostepenom sudu 7. oktobra 2003. godine, ali u spisima nema dokaza da su ist i dostavljen i strankama radi izjašnjenja, već je predmet stavljen u evidenciju.

Podneskom od 6. maja 2004. godine punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je precizirao tužbeni zahtev u skladu sa nalazom sudskog veštaka D. Š, koji je veštačenje obavio van naloga suda.

S obzirom na to da je u međuvremenu došlo do reorganizacije tuženog i do formiranja zavisnih društava prvotuženog, punomoćnik podnosioca je podneskom od 14. jula 2004. god ine proširio tužbeni zahtev i na novoformirana zavisna društva i precizirao tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka D. Š. i Z. P.

Kako su četiri tužioca u postupku zaključila poravnanje sa tuženim i povukli tužbe (o čemu je prvostepeni sud doneo rešenje P. 939/02 od 15. decembra 2004. godine), punomoćnik podnosioca je podneskom od 17. septembra 2004. godine obavestio sud da podnosilac ustavne žalbe nije zaključio poravnanje i predložio da sud zakaže ročište i nastavi postupak.

Na ročištu 19. maja 2005. godine punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je obavestio prvostepeni sud da je predložio pokretanje postupka pred Vrhovnim sudom S rbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja, zbog čega je sud odlučio da zastane sa postupkom i predmet je stavljen u evidenciju sa 3. julom 2005. godine.

Na sledećem ročištu 8. septembra 2005. godine Opštinski sud u Čačku je odlučio da zastane sa postupkom dok se ne okonča veštačenje poremećaja u poslovanju u predmetima tog suda P1. 557/04 i P1. 137/04 , sa čime su se punomoćnici parničnih stranaka saglasili i predmet je stavljen u evidenciju sa 10. oktobrom 2005. godine.

Na ročištu 30. marta 2006. godine prvostepeni sud je odredio veštačenje komisije veštaka ekonomske struke u sastavu R. P, R. V. i D. Š, na okolnost postojanja poremećaja u poslovanju kod tuženog od 1. januara 1997. godine do dostavljanja nalaza i mišljenja. Dopisom od 6. jula 2006. godine veštak D. Š. je obavestio sud da nije u mogućnosti da veštači u toj stvari i predložio da se umesto njega u komisiju imenuje veštak T. V .

Na ročištu 28. avgusta 2006. godine određen o je na predlog tuženog da sud izvrši uvid u spise predmeta istog suda P1. 1957/03 u kome je komisija izvršila veštačenje na okolnost postojanja poremećaja u poslovanju tuženog u periodu od 1. januara 1997. godine do 31. maja 2006. godine, a na predlog tužilaca i u spise predmeta P1. 1719/03 u kome je izvršeno veštačenje na iste okolnosti.

Na ročištu 19. oktobra 2006. godine prvostepeni sud je izvršio uvid u spise predmeta P1. 1719/03 i P1. 1957/03 i ponovo odredio veštačenje poremećaja u poslovanju od strane komisije veštaka u sastavu R. P, R. V. i T. V, a tuženom je naloženo da dostavi izveštaj obračunske službe o visini razlike između pripadajuće i isplaćene zarade.

Komisija veštaka je prvostepenom sudu dostavila svoj nalaz i mišljenje 31. oktobra 2006. godine; punomoćnik podnosioca je stavio primedbe na nalaz komisije veštaka podneskom od 6. novembra 2006. godine, a zatim i na ročištu od 1. februara 2007. godine, a tuženi - podneskom do 22. maja 2007. godine.

Punomoćnik podnosioca je podneskom od 16. februara 2007. godine predložio izvođenje veštačenja posredstvom veštaka ekonomske struke na okolnost razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, a na ročištu 29. marta 2007. godine predložio da se radi utvrđivanja visine tužbenog zahteva koristi nalaz i mišljenje veštaka Z. P. i veštaka D. Š, koji je veštačenje ob avio van naloga suda, te je ročište odloženo radi izjašnjenja tuženog o tom predlogu.

Podneskom od 22. maja 2007. godine punomoćnik podnosioca je predložio da tuženi dostavi izveštaj obračunske službe na okolnost razlike zarade, što ukoliko ne učini do narednog ročišta, d a se izvede dokaz veštačenjem posredstvom veštaka ekonomske struke.

Tuženi je dostavio izveštaj obračunske službe na okolnost visine razlike zarade 16. avgusta 2007. godine, a kako punomoćnik podnosioca nije bio saglasan sa izveštajem, na ročištu 27. septem bra 2007. godine ostao je pri predlogu za veštačenje. Na nalaz i mišljenje veštaka od 7. decembra 2007. godine punomoćnik podnosioca je stavio primedbe podneskom od 19. decembra 2007. godine, a podneskom od 26. decembra 2007. godine je pr ecizirao tužbeni zahtev u skladu sa izveštajem obračunske službe.

U pogledu veštačenja komisije veštaka o postojanju poremećaja u poslovanju, punomoćnik podnosioca je podneskom od 22. maja 2007. godine predložio da se u ovom p redmetu koristi izjašnjenje veštaka na primedbe stranaka iz predmeta P1. 1105/03, s obzirom na to da je u ovom predmetu dat idetičan nalaz na identične okolnosti i punomoćnici stranaka su stavili iste primedbe, sa čime se tuženi saglasio na ročištu 23. maja 2007. godine, da bi podneskom od 15. januara 2008. godine povukao svoju saglasno st da se koriste dokazi iz predmeta P1. 1105/03 na okolnost poremećaja poslovanja i zatražio da se veštaci izjasne na primedbe tuženog.

Glavna rasprava pred prvostepenim sudom je zaključena na ročištu 16. januara 2008. godine, a za tim je ponovo otvorena 28. februara 2008. godine, radi izjašnjenja komisije veštaka na primedbe tuženog , i ponovo zaključena.

Presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 939/02 od 7. marta 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i tuženi obavezani na isplatu razlike između isplaćene i zarade po Pojedinačnom kolektivnom ugovoru. Ova presuda je ispravljena rešenjem P1. 939/02 od 2. aprila 2008. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog protiv prvostepene presude koja je izjavljena 11. aprila 2008. godine, Okružni sud u Čačku je presudom Gž. 1082/08 od 22. oktobra 2008. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Čačku P1. 939/02 od 7. marta 2008. godine.

3.2. Na osnovu izvršne presude Opštinskog suda u Čačku P1. 939/02 , podnosilac ustavne žalbe, zajedno sa još četiri izvršna poverioca, je 19. januara 2009. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku predlog za izvršenje pravnosnažno utvrđenih potraživanja popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika AD Fabiraka reznog alata iz Čačka, kao i plenidbom novčanih sredstava sa računa ostalih izvršnih dužnika.

Opštinski sud u Čačku je 22. januara 2009. doneo rešenje I. 72/09 kojim je usvojio predlog za izvršenje i isto dostavio strankama, koje se na rešenje nisu žalile.

Osnovni sud u Čačku je zatim, 26. maja 2010. godine, doneo rešenje I. 9206/10, kojim je prekinuo izvršni postupak, zbog toga što je odlukom Agencije za privatizaciju od 30. marta 2010. godine pokrenut postupak restrukturiranja nad izvršnim dužnicima.

Punomoćnik podnosioca je 27. aprila 2011. godine podneo Osnovnom sudu u Čačku predlog za nastavak izvršnog postupka, koji je prvostepeni sud usvojio rešenjem I. 9206/10 od 8. jula 2011. godine.

Punomoćnik izvršnih dužnika je protiv navedenog rešenja izjavio „žalbu“ 25. avgusta 2011. godine, a Osnovni sud u Čačku je rešenjem IPV (I). 219/11 od 15. novembra 2011. godine odbacio prigovor dužnika od 25. avgusta 2011. godine kao nedozvoljen.

Kako je punomoćnik dužnika izjavio još jednu žalbu 1. novambra 2011. godine, ona mu je zaključkom prvostepenog suda od 30. novembra 2011. godine vraćena, sa nalogom da se u prigovoru označi rešenje protiv koga je prigovor izjavljen.

Punomoćnik podnosioca je 7. decembra 2011. godine uputio Osnovnom sudu u Čačku urgenciju za nastavak izvršnog postupka.

Osnovni sud u Čačku je rešenjem I. 9206/10 od 21. maja 2012. godine, u stavu prvom izreke rešenja odbacio predlog izvršnih dužnika za odlaganje sprovođenja izvršenja u predmetu I. 9206/10 kao nedozvoljen , u stavu drugom odbio predlog za određivanje zastoja u postupku izvršenja kao neosnovan, a u stavu trećem izreke odbacio žalbu – prigo vor izvršnog dužnika od 1. novembra 2011. godine kao nepotpun. Ovo rešenje je dostavljeno stankama 4. juna 2012. godine, nakon čega u predmetu nije postupano.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .), kao i da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.) .

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04) , koji se primenjuje u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.) , a odredbom člana 435. da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbama člana 14. st. 1. i 2. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07 i 30/10) je propisano da se za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, mora objaviti najkasnije do 31. decembra 2008. godine, kao i da ako se javni poziv ne objavi u roku iz stava 1. ovog člana, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije.

Odredbama člana 19. stav 1. Zakona o privatizaciji je propisano: da ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restruktuiranja, Agencija donosi odluku o restruktuiranju u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom.

Odredbama člana 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07) je, pored ostalog, u osnovni tekst ovog zakona dodat član 20ž kojim je propisano: da se od dana donošenja odluke o restruktuiranju do okončanja restruktuiranja, protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (stav 1.); da odluka o restruktuiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2.); da odluku o restruktuiranju Agencija, u roku od pet dana od dana donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restruktuiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da se prekida postupak prinudnog izvršenja koji je u toku (stav 7.); da po okončanju restruktuiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog člana o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.).

Zakonom o izvršnom postupku („ Službeni glasnik RS“, broj 125/04) , koji se primenjivao u vreme donošenja rešenja o dozvoli izvršenja, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1. ).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11) , koji s e primenjuje u ovom postupku od 17 . septembra 2011. godine, je propisano da je postupak izvršenja i obezbeđenja hit an (član 6. stav 1.), kao i da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa (član 9. stav 5.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se osporeni parnični i izvršni postupak moraju posmatrati kao jedna celina, s obzirom na to da se izvršenje presude smatra sastavnim delom „suđenja“ u smislu člana 32. stav 1. Ustava , te je stoga i ustavna žalba u odnosu na oba osporena postupka blagovremena. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio slično stanovište u pogledu izvršenja presude kao sastavnog dela suđenja (videti presudu Evropskog suda od 19. marta 1997. godine, u predmetu ''Hornsby proitv Grčke'', broj predstavke 18357/91, stav 40.).

5.1. Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 24. jula 2000. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude Okružnog suda u Čačku 22. oktobra 2008. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na sna gu.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, a koji je okončan donošenjem pravnosnažne drugostepene presude , tra jao je ukupno osam godina i tri meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se u ovom predmetu radilo o relativno složenom sporu. Usled spajanja predmeta postupak je vođen u odnosu na tužbene zahteve pet, a zatim zahteve devet tužilaca, da bi krajem 2004. godine došlo do povlačenja tužbe četiri tužioca. U toku postupka kod tuženog je došlo do organizacionih promena usled kojih je podneskom od 14. jula 2004. godine tužba proširena na novoformirana zavisna društva prvotuženog, a tužbeni zahtev je konačno preciziran 26. decembra 2007. godine. U toku parničnog postupka prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužilaca, uvidom u obimnu dokumentaciju koju je dostavio tuženi, uvidom u izveštaje o veštačenju izvršenom u predmetima tog suda P1. 1105/03, P1. 1957/03 i P1. 1719/03, kao i dokaze veštačenjem komisije veštaka na okolnost postojanja poremećaja u poslovanju tuženog i veštačenjem visine razlike zarade tužilaca. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da zauzme stav u konkretnom slučaju i izvedeni dokazi ne mogu predstavljati opravdanje za trajanje prvostepenog parničnog postupka od sedam godina i devet meseci.

Predmet spora je nesumnjivo bio od značaja za podnosioca ustavn e žalbe, jer je sud trebalo da odluči o njegovom zahtevu za naknadu neisplaćene zarade u utuženom periodu.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo dugom vremenskom trajanju parničnog postupka. Tako je na predlog punomoćnika podnosioca prvostepeni sud na ročištu 19. maja 2005. godine odlučio da zastane sa postupkom zbog pokretanja postupka od strane punomoćnika pred Vrhovnim sudom Srbije za rešavanje spornog pravnog pitanja. Takođe, po oceni Ustavnog suda, podnosilac je više puta doprineo trajnju osporenog postupka i promenama svojih dokaznih predloga za utvrđivanje spornih činjenica. Tako je, na primer , punomoćnik podnosioca podneskom od 16. februara 2007. godine predložio određivanje veštačenja na okolnost razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, da bi na ročištu održanom 29. marta 2007. godine predložio da se k oristi ranije dati nalaz veštaka, te je ročište odloženo radi izjašnjenja tuženog, a zatim u podnesku od 22. maja 2007. godine preložio da tuženi dostavi izveštaj obračunske službe na okolnost razlike zarade, da se zatim na ročištu 27. septembra 2007. godine ne bi saglasio sa dostavljenim obračunom visine razlike zarade tuženog od 16. avgusta 2007. godine i ostao pri predlogu za veštačenje, a zatim podneskom od 26. decembra 2007. godine precizirao tužbeni zahtev u skladu sa izveštajem obračunske službe, čime je trajanje postupka nesumnjivo produženo za više meseci.

Međutim, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, je neefikasno postupanje nadležnog prvostepenog suda. Tako je Opštinski sud u Čačku 20. aprila 2001. godine doneo rešenje o prekidu postupka koje je sam prvostepeni sud stavio van snage posle punih 14 meseci, na ročištu 19. juna 2002. godine. Nakon određivanja veštačenja veštaka ekonomske struke Z.P. na ročištu 18. juna 2003. godine i prijema nalaza i mišljenja veštaka 7. oktobra 2003. godine, prvostepeni sud je zakazao jedno neodržano ročište 6. jula 2004. godine i nije postupao u predmetu sve do ročišta 17. marta 2005. godine. Takođe, uprkos saznanja da se pred istim sudom vodi veliki broj istovrsnih parnica, te da je u više njih sprovedeno veštačenje na okolnost postojanja poremećaja u poslovanju kod tuženog, prvostepeni sud nije preduzeo sve raspoložive mere za obezbeđenjem potrebnog mišljenja veštaka u razumnom roku, već je posle većeg broja odlaganja i uvida u spise drugih predmeta pribavio nalaz i mišljenje komisije veštaka tek 31. oktobra 2006. godine.

Imajući u vidu navedeno, a posebno činjenicu da je u pitanju parnica iz radnog odnosa, te da su sudovi dužni da obrate naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 939/02 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5.2. Ustavni sud je zatim utvrdio da je osporeni izvršni postupak započet podnošenjem predloga za izvršenje 19. januara 2009. godine, koji je usvojen rešenjem o dozvoli izvršenja od 22. januara 2009. godine, a koje do vremena razmatranja ustavne žalbe traje skoro četiri godine, s tim da izvršenje još uvek nije sprovedeno.

Navedeno trajanje izvršnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud je ocenio da u ovom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja na koje je sud trebalo da odgovori koja bi mogla opravdati drugo trajanje postupka, da je efikasno sprovođenje izvršenja bilo od nesumnjivog interesa za podnosioca i da on svojim ponašanje nije doprineo trajanju postupka.

Po oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud je u ovom izvršnom postupku pokazao izrazitu neefikasnost i neažurnost, s obzirom na to da nakon donošenja rešenja o izvršenju 22. januara 2009. godine , na koje se stranke nisu žalile , nije postupao u predmetu narednih 16 meseci, do donošenja rešenja od 26. marta 2010. godine o prekidu postupka izvršenja zbog pokretanja postupka restrukturiranja nad izvršnim dužnikom, te da je i nakon podnošenja predloga punomoćnika poverilaca za nastavak postupka 27. aprila 2011. godine postupao neažurno, a nakon donošenja rešenja od 21. maja 2012. godine kojim je odlučio o prigovoru izvršnih dužnika pro tiv rešenja o nastavku postupka izvršenja u predmetu nije postupano, što znači da u dosadašnjem toku postupka izvršni sud nije preduzeo ni jednu radnju sporovođenja dozvoljenog izvršenja.

U vezi sa odlukom prvostepenog suda da prekine izvršni postupak zbog pokretanja postupka resturkturiranja nad izvršnim dužnikom odlukom Agencije za privatizaciju, Ustavni sud ukazuje da je prilikom ocene razumnog roka potrebno uzeti u obzir ne samo postupanje nadležnog suda, već i drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji su u konkretnom slučaju uticali na trajanje postupka. Ustavni sud takođe podseća da je u dosadašnjoj praksi razmatrao pitanja koja se tiču postupanja ne samo izvršnog suda, već i postupanja drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji su preduzimali pojedine radnje koje su od značaja za dužinu trajanja i ishod izvršnog postupka u slučajevima kada su izvršni postupci vođeni protiv dužnika društvenih preduzeća koja su u dužem periodu nesolventna i koja se nalaze u postupku privatizacije, a u odnosu na koje je Agencija za privatizaciju donela odluku o restruktuiranju (videti, pored drugih, Odlu ke Už-2544/09, Už-1675/09 i Už-775/09, dostupne na sajtu Suda www.ustavni.sud.rs).

U pomentim Odlukama, Ustavni sud je ukazao i na to da je odredbama člana 14. st. 1. i 2. Zakona o privatizaciji propisan krajnji rok - 31. decembar 2008. godine do koga je morao biti objavljen javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, kao i na pravne posledice u slučaju neobjavljivanja javnog poziva u navedenom roku.

Ustavni sud ovom prilikom podseća da je, ne prihvatajući inicijativu za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji, u Rešenju IUz-98/2009 od 23. juna 2011. godine, zauzeo stanovište da se osporena odredba Zakona nužno mora tumačiti u vezi sa odredbom člana 14. zakona, koja izričito određuje krajnji rok u kome je, u postupku privatizacije neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji morao biti objavljen, te da je u suprotnom Agencija bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije. Iz izloženog sledi da se subjekti privatizacije nakon 31. decembra 2008. godine više ne mogu nalaziti u postupku restruktuiranja, jer je Agencija za privatizaciju morala pokrenuti postupak prinudne likvidacije za sve neprivatizovane privredne subjekte i da stoga prestaju da postoje i razlozi za trajanje prekida postupka izvršenja.

Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da se izvršenje presude koju je sud doneo mora smatrati sastavnim delom suđenja prema članu 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava, da se kašnjenje u izvršenju presude može opravdati u posebnim okolnostima, ali da to ne sme biti tako da ugrožava suštinu prava zaštićenog prema članu 6. stav 1. Evropske konvencije i da bez obzira da li je dužnik privatni ili društveni akter, na državi je da preduzme sve neophodne mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši kao i da obezbedi delotvorno učešće celog njenog aparata (videti odluke u predmet ima ''Kačapor i drugi protiv Srbije'', broj predstavke 2269/06 i ''Vlahović protiv Srbije'', broj predstavke 42619/04). U ovim odlukama izražen je i stav da se država ne može pozivati na nedostatak sredstava dužnika kao opravdanje za neokončanje izvršnog postupka, u slučaju kada je utvrđeno da je država, zbog akata i radnji svojih organa, odgovorna za neizmireni dug podnosiocima predstavki.

Polazeći od toga da je Agencija za privatizaciju odluku o restruktuiranju izvršnog dužnika donela 30. marta 2010. godine, dakle nakon proteka roka propisanog odredbom člana 14. Zakona o privatizaciji, posle koga subjekti privatizacije nisu mogli biti u postupku restruktuiranja, već je nad njima treba lo da bude pokrenut postupak prinudne likvidacije, kao i da izvršni sud u dosadašnjem toku postupka nije preduzeo ni jednu radnju sprovođenja dozvoljenog izvršenja, Ustavni sud je ocenio da državni organi i vršioci javnih ovlašćenja koji su preduzimali radnje u izvršnom postupku, nisu preduzeli sve potrebne mere da se ovaj postupak okonča u razumnom roku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u izvršnom postupku koji se sada vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9206/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio povredu navedenog ustavnog prava podnosioca i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

U cilju otklanjanja štetnih posledica nastalih utvrđenom povredom ustavnog prava, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se osporeni izvršni postupak što pre okončao.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja osporenih postup aka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svo je troškove.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević