Nedopuštenost ustavne žalbe oštećenog zbog nedonošenja rešenja o sprovođenju istrage
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu oštećenog kao tužioca, izjavljenu protiv rešenja kojim je odbijen zahtev za sprovođenje istrage. Sud navodi da pravo na pravično suđenje primarno štiti okrivljenog, a oštećeni nema ustavno garantovano pravo na pokretanje krivičnog postupka protiv trećeg lica.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Društva za proizvodnju, promet i usluge „Amstel“ doo iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. decembra 2010. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Društva za proizvodnju, promet i usluge „Amstel“ doo izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu Kv. 151/10 od 08. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1680/10 od 27. aprila 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Društvo za proizvodnju, promet i usluge „Amstel“ doo iz Valjeva, preko punomoćnika Mladena M. Nikića, advokata iz Valjeva, podnelo je Ustavnom sudu 15. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu Kv. 151/10 od 08. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1680/10 od 27. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je navedeno: da je osporenim odlukama na najgrublji mogući način uskraćeno pravo podnosioca ustavne žalbe na krivičnopravnu zaštitu; da je jasno da u konkretnom slučaju nije bilo mesta obustavljanju postupka, a da je postupkom sudova opšte nadležnosti, oštećeni kao tužilac praktično onemogućen da dokaže postojanje krivice na strani osumnjičenog, tako da je na taj način osumnjičeni bez ikakvog osnova stavljen u povoljniji položaj u krivičnom postupku u odnosu na oštećenog, čime je oštećenom povređeno pravo na pravično suđenje, garantovano kako Ustavom Republike Srbije, tako i ratifikovanim međunarodnim konvencijama. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi mu da je osporenim odlukama povređeno označeno ustavno pravo.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređeni ili uskraćeni licu koje podnosi ustavnu žalbu.
3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio: da je osporenim prvostepenim rešenjem Kv. 151/10 od 08. aprila 2010. godine Osnovni sud u Valjevu našao da nema mesta sprovođenju istrage protiv osumnjičenog B.M. zbog krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), po podnetom zahtevu za sprovođenje istrage od strane oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe; da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1680/10 od 27. aprila 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba punomoćnika oštećenog kao tužioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe ovom sudu obraća u svojstvu oštećenog kao tužioca u krivičnom predmetu u kome su doneta osporena rešenja. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je ustavno pravo na pravično suđenje povređeno time što krivični sud nije doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv osumnjičenog B.M. zbog krivičnog dela prevare. Ustavni sud je ocenio da se navodi sadržani u ustavnoj žalbi u suštini zasnivaju na tome da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan odlukom nadležnog krivičnog suda o zahtevu za sprovođenje istrage koji je on podneo protiv osumnjičenog B.M. jer, kako se u ustavnoj žalbi izričito i navodi, „jasno je da u konkretnom slučaju nije imalo mesta obustavljanju postupka“, što obrazlaže tvrdnjama o umišljaju osumnjičenog. Iz navedenog nesumnjivo proizlazi da podnosilac smatra da je bilo mesta kako sprovođenju istrage, tako i utvrđivanju krivične odgovornosti osumnjičenog lica.
Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da oštećeni kao tužilac i privatni tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, niti Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti istraga, da će se protiv njega voditi krivični postupak, ili da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Oštećeni kao tužilac se stoga u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je sudskom odlukom kojom je pravnosnažno odbijen njegov zahtev za sprovođenje istrage protiv nekog lica i posledično nije ni pokrenut krivični postupak protiv tog lica, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer ovo pravo se i ne jemči oštećenom. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više ranijih odluka (videti: Rešenje Už – 297/07 od 22. decembra 2009. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi donetoj u predmetu Krzak protiv Poljske, od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio apelaciju zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.
Kako podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne navodi ustavnopravne razloge za povredu označenih ustavnih prava, već ističe samo svoj interes da lice protiv koga je podneo zahtev za sprovođenje istrage bude krivično-pravno procesuirano, a potom i osuđeno u krivičnom postupku, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić