Nepostojanje povrede prava na život usled delotvorne istrage nakon saobraćajne nezgode

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu srodnika nastradalog u saobraćajnoj nezgodi. Utvrđeno je da nije povređen procesni aspekt prava na život, jer je nadležno tužilaštvo sprovelo temeljnu, hitnu i delotvornu istragu koja je rezultirala obrazloženim odbacivanjem krivične prijave.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Miroslav Nikolić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M, I. M.(1) i I. M.(2), svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. M, I. M.(1) i I. M.(2) izjavljena protiv radnji Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u predmetu Kt. 4574/15 i rešenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 337/17 od 3. oktobra 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M, I. M.(1) i I. M.(2), svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 23. marta 2018. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 337/17 od 3. oktobra 2017. godine, zbog povrede prava na život i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama čl. 24. i 32. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe, suštinski, osporavaju radnje Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u predmetu Kt. 4574/15, odnosno Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, a u kom predmetu je donet i osporeni akt Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 337/17 od 3. oktobra 2017. godine.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno:

- da je nakon saobraćajne nezgode, koja se desila 28. oktobra 2015. godine, a u kojoj je život izgubio pešak, suprug podnositeljke R. M. i otac dvoje drugih podnosilaca, podnošenjem krivične prijave pokrenut pretkrivični postupak protiv okrivljenog M.M(1);

- da je po podnošenju krivične prijave u tužilaštvu formiran predmet Kt. 4574/15, ali da u tom predmetu oštećenima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, nije data mogućnost da se upoznaju sa do tada utvrđenim činjenicama, da niti su obavešteni, niti im je dostavljeno saobraćajno-tehničko veštačenje, niti su upoznati sa njegovom sadržinom;

- da je činjenično stanje, koje bi trebalo da prethodi veštačenju, nedovoljno rasvetljeno, jer nisu saslušana oba očevica, već samo jedan od njih;

- da se iz fotodokumentacije i zapisnika o uviđaju može videti da je odbrana osumnjičenog očigledno neistinita u pogledu mesta kontakta;

- da je prosto očigledno da državni organi, u ovom konkretnom slučaju, nisu ispunili svoju obavezu da na odgovarajući i sveobuhvatan način utvrde uzrok smrti njihovog pokojnog supruga, odnosno oca i zatim procesuiraju odgovorne;

- da odluka Višeg javnog tužioca ne ispunjava minimum standarda obrazložene sudske odluke;

- da saslušani očevidac očigledno govori neistine;

- da je istraga trajala mimo svakog zakonskog i razumnog roka, te da činjenica da Više javno tužilaštvo nikada nije dostavilo oštećenima ni njihovom punomoćniku svoju odluku, već je to učinjeno od strane Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu posle više od šest meseci od kada je odluka doneta, jasno pokazuje da je oštećenima povređeno pravo na pravično suđenje u razumnom roku.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud uvaži njihovu ustavnu žalbu, utvrdi da su im u predmetu Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 4574/15 i u predmetu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 337/17 povređena označena ustavna prava i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu od po 5.000 evra svakom podnosiocu, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio:

Ministarstvo unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava za grad Beograd, Uprava saobraćajne policije (USP) - Specijalna policijska ispostava (SPI) za uviđaje saobraćajnih nezgoda je, 28. oktobra 2015. godine, podnelo Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu Ku. 18942/15, broj SN-144-11246/15 protiv M.M, zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. Krivičnog zakonika.

U krivičnoj prijavi je, između ostalog, navedeno: da je 28. oktobra 2015. godine, oko 17,40 časova, u Surčinu, na kolovozu ulice Jakovački kormadin, u visini kućnog broja 1, na mestu gde ne postoji obeleženi pešački prelaz, a gde se nalazi autobusko stajalište Put za Jakovo, gde je brzina kretanja ograničena opštim ograničenjem u naseljenom mestu, došlo do saobraćajne nezgode obaranje pešaka M. M(2), od strane putničkog vozila marke „…”, registarska oznaka …, kojim je upravljao vozač B kategorije M.M. i u kojoj je pešak M. M.(2) najpre zadobio teške telesne povrede opasne po život (prelom pubične kosti, prelom sjedične kosti, prelom karlice, prelom kostiju nosa i povrede unutrašnjih organa), a od kojih je nakon toga i preminuo dana 29. oktobra 2015. godine u 8,30 časova; da je, na osnovu izvršenog uviđaja, utvrđeno da je do saobraćajne nezgode došlo na taj način što je vozač M.M.(1) upravljao vozilom (…) i kretao se kolovozom ulice Jakovački kormadin, iz pravca Jakova prema Surčinu, te da je dolaskom na gore navedeno mesto udario prednjom desnom stranom vozila i nabacio na prednje vetrobransko staklo, a potom i na kolovoz oborio pešaka M. M(2), koji je prelazio kolovoz na mestu gde ne postoji obeležen pešački prelaz, dolazeći vozilu sa leve strane; da je vozač M.M.(1) alkotestiran, te da je očitano 0,00 promila, a vozilo „…”, BG-… kojim je okrivljeni upravljao je upućeno na vanredni tehnički pregled.

Postupajući po podnetoj krivičnoj prijavi Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je, najpre, pribavilo obdukcioni zapisnik za preminulo lice, ispitalo okrivljenog, obavilo razgovor sa očevicem predmetne saobraćajne nezgode i pribavilo nalaz i mišljenje sudskog veštaka.

Iz pribavljenog obdukcionog zapisa od 30. oktobra 2015. godine, postupajuće Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu utvrdilo je da je smrt oštećenog M. M.(2) nastupila 29. oktobra 2015. godine u 8,30 časova, nakon povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi prethodnog dana, da je nasilna i da je nastupila usled hemoragičnog šoka izazvanog krvarenjem u trbušnu duplju iz rascepa desnog bubrega i donje šuplje vene.

Okrivljeni M.M.(1) je, prilikom ispitivanja u prostorijama Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu 25. februara 2016. godine, negirao navode krivične prijave, navodeći da je tačno da je on 28. oktobra 2015. godine udario pešaka, ali da on nije kriv za predmetnu saobraćajnu nesreću. Okrivljeni je tom prilikom, između ostalog, naveo: da je svojim vozilom upravljao iz pravca Jakova ka Surčinu, nekih 40-50 km/čas, na putu gde je osvetljenje veoma slabo i locirano sa leve strane puta; da je prilikom približavanja mestu nezgode, sa čije desne strane se nalazila autobuska stanica, uočio kolonu vozila koja mu je dolazila iz suprotnog smera i u fazi mimoilaženja sa prvim vozilom iz kolone je primetio pešaka koji se pojavljuje iza drugog njemu susretnog vozila kretanjem s leva na desno; da, kada je prvi put ugledao pešaka, koji se nalazio približno središnjoj liniji kolovoza i ubrzano se kretao, ne osvrćući se ni levo ni desno, jedino što je mogao da preduzme je kočenje, ali da uopšte nije siguran da li je uspeo da započne kočenje pre nego što je ostvaren kontakt između pešaka i automobila; da nije mogao da opredeli da li je pešak trčao ka stanici ili je samo pretrčavao ulicu; da je pešaka udario prednjim središnjim delom vozila, tako da ga je najpre nabacio na šoferšajbnu, a zatim odbacio napred i udesno; da je prvi put video pešaka kada je ovaj bio u blizini središnje linije i kada se pojavio iza zadnjeg levog dela vozila koje je išlo u susret.

Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je 28. aprila 2016. godine, obavilo razgovor sa svedokom B.J, koji je, pored ostalog, izjavio: da se predmetnog dana u predvečernjim časovima, oko osam časova, vraćao sa posla i upravljao vozilom iz pravca Surčina ka Jakovu, da je bila noć i da su bili upaljeni farovi; da je, u blizini autobuske stanice autobusa broj 605, primetio pešaka koji pretrčava sa njegove desne strane krećući se ka drugoj strani kolovoza; da je, s obzirom na to je taj pešak naglo istrčao ispred njegovog vozila, jedva uspeo da zakoči da ga ne udari; da je, međutim, u drugom delu kolovoza, u traci koja ide u suprotnom smeru jedno vozilo koje je upravljalo ispred njegovog vozila nekako uspelo da izbegne tog pešaka, međutim, da, kako je okrivljeni išao u koloni, odnosno za tim vozilom koje je jedva uspelo da izbegne kontakt sa pešakom, okrivljeni nije uspeo verovatno ni da vidi tog pešaka, jer je zakočio tek nakon udarca; da je vozio do same razdelne linije, a i da je vozilo koje se nalazilo ispred njega u traci takođe vozilo do same razdelne linije; da je vozilo koje je upravljalo ispred okrivljenog takođe bilo blizu razdelne linije, dok je vozilo okrivljenog upravljalo sredinom kolovozne trake; da je, nakon što je protrčao pored njegovog vozila, pešak napravio još jedan, najviše dva koraka, te da se, kada je video da vozilo ide ka njemu „pogrbio“ i tada je usledio udarac, ako se dobro seća čeonom levom stranom vozila; da se kretao brzinom oko 40 do 50 km/čas, jer je išao u koloni vozila, a da smatra da je i kolona koja je dolazila njemu iz suprotnog smera išla sličnom brzinom; da je osvetljenost na tom delu kolovoza bila prilično slaba; da je on prvi put uočio pešaka kako pretrčava u trenutku kada se pojavio iza desnog dela vozila koje se kretalo ispred njega, a da se pešak nakon što je pretrčao deo kolovozne trake u njegovom smeru, gotovo na sekund zaustavio na razdelnoj liniji kako bi vozilo koje dolazi iz suprotnog smera prošlo, a zatim je napravio ta dva koraka usled čega je došlo do udara.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka P.S, pribavljenog od Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u martu 2017. godine, konstatovano je da je pešak kritičnom prilikom učinio propust u saobraćaju, jer je planiranu radnju preko kolovoza ulice Jakovački Kormadin vršio na nebezbedan način, dok s druge strane vozač vozila „…” nije imao mogućnost da izbegne predmetnu saobraćajnu nesreću, jer je pojava pešaka na kolovozu ulice između vozila iz suprotnog smera u koloni sa njegove leve strane, za osumnjičenog vozača bila neočekivana i iznenadna. Dodatno, izvršenim saobraćajnim veštačenjem je utvrđeno da je, dolaskom u zonu mesta nezgode, okrivljeni svojim putničkim vozilom „…” upravljao brzinom od oko 48 km/čas, da je oštećeni započeo radnju prelaska ulice van obeleženog pešačkog prelaza, krećući se preko kolovoza na nebezbedan način ubrzanim hodom, kojom prilikom je došlo do naleta i čeonog udara vozila „…” u pešaka, usled čega je pešak oboren na poklopac motora i desnu stranu prednjeg vetrobranskog stakla, a zatim je sa vozila oboren na kolovoz ulice sa desne strane vozila, te da je veštak mišljenja da je oštećeni pešak kritičnom prilikom učinio propust u saobraćaju, jer je prelaz preko kolovoza vršio na nebezbedan način, odnosno u uslovima smanjene vidljivosti, noću i kolone vozila u oba smera, kao i da pešak nije obratio dovoljno pažnje na kretanje vozila kolovozom, već je započeo planiranu radnju prelaska preko kolovoza u pokušaju da ubrzanim hodom prođe između vozila koja su se kretala u koloni, usled čega je ugrozio svoju bezbednost i uzrokovao predmetnu saobraćajnu nesreću. S druge strane, veštak na strani osumnjičenog vozila „…” nije uočio propuste u saobraćaju koji bi mogli imati uticaj na nastanak predmetne saobraćajne nezgode.

Rešenjem Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 4574/15 od 29. marta 2017. godine odbačena je krivična prijava Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava za grad Beograd, USP - SPI za uviđaje saobraćajnih nezgoda Ku. 18942/15, broj SN-144-11246/15 od 28. oktobra 2015. godine, podneta protiv M.M(1), zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. Krivičnog zakonika, jer prijavljeno delo nije krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. U razlozima za takvo rešenje, Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je, pored ostalog, navelo da je napred navedena odluka doneta s obzirom na to da prema nalazu i mišljenju veštaka, koji je detaljno obrazložio na koji način je oštećeni prelaženjem ulice na nebezbedan način stvorio opasnu situaciju na kolovozu i ugrozio sopstvenu bezbednost, odnosno prouzrokovao saobraćajnu nezgodu, a i prema mišljenju tog tužilaštva, nisu uočeni propusti u saobraćaju koji bi mogli da imaju uticaj na nastanak predmetne saobraćajne nezgode na strani osumnjičenog vozača vozila „…”.

Osporenim rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 337/17 od 3. oktobra 2017. godine odbijen je kao neosnovan prigovor punomoćnika oštećenih podnet protiv odluke Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu o odbačaju krivične prijave protiv M.M.(1) zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. Krivičnog zakonika u predmetu Kt. 4574/15.

U obrazloženju osporenog rešenja, između ostalog, je navedeno: da je u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja i preispitivanja pravilnosti odluke Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu izvršen uvid u spise predmeta tog tužilaštva Kt. 4574/15; da je sagledavanjem činjeničnog stanja i analizom postupanja Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu konstatovano da je postupajući po krivičnoj prijavi tužilaštvo preduzelo sve što je bilo neophodno za utvrđivanje potpunog i pravilnog činjeničnog stanja i detaljno ispitalo sve okolnosti slučaja; da je, u tom cilju, najpre izvršen uvid u dokumentaciju koja je dostavljena uz krivičnu prijavu, da su preduzete dokazne radnje u vidu saslušanja osumnjičenog i svedoka, da je izvršeno saobraćajno-tehničko veštačenje i obdukcija tela pokojnog M. M.(2), odnosno da su preduzete sve radnje koje je bilo moguće preduzeti radi što potpunijeg sagledavanja predmetnog slučaja; da je zamenik Višeg javnog tužioca u Beogradu, preispitujući zakonitost same odluke o odbačaju krivične prijave, našao da je u istoj detaljno data analiza slučaja, iskaza lica koja su saslušana i svih okolnosti koje su bile od značaja za donošenje odluke; da se u svojoj odluci tužilac pre svega oslonio na iskaz svedoka B.J. i nalaz veštaka saobraćajne struke, temeljno analizirajući isti sa aspekta svih pretpostavljenih uslova pod kojima cc dogodila nesreća; da je postupajući tužilac pravilno ocenio dokaze i tretirao ih razložno i shodno tome konstatovao da nema opšteg elemenata predmetnog krivičnog dela u vidu krivice osumnjičenog, zaključivši da ne postoji zakonski osnov za dalje krivično procesuiranje, kako za ovo, tako ni za bilo koje drugo krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti; da u konkretnom slučaju očigledno nije postupljeno u skladu sa obavezom pešaka da preko kolovoza prelazi pažljivo i najkraćim putem, nakon što se uveri da to može da učini na bezbedan način, kako je to predviđeno odredbom člana 96. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kao i da okolnosti pod kojima se dogodila nesreća ukazuju da osumnjičeni vozač nije doprineo tome, jer se ista dogodila isključivim propustom pešaka; da je suštinski u predmetu jedino bilo sporno ima li krivice na strani osumnjičenog, te da je tužilac pravilno konstatovao da krivice nema, a samim tim, pošto je to osnovno obeležje opšteg pojma krivičnog dela, da nema ni krivičnog dela, s obzirom na to da je saobraćajni veštak u svom nalazu dao mišljenje da je nepropisno preduzeta radnja prelaska kolovoza pešaka, sada pokojnog M. M.(2), osnovni i jedini uzrok nastanka nesreće; da prigovor podnosioca da nije saslušan jedan od ključnih svedoka D.M, te da nije obavljeno veštačenje od strane veštaka za saobraćaj nije osnovan, jer je ključni svedok bio B.J. koji je svojim iskazom značajno doprineo da se utvrdi pravilno činjenično stanje, a da se u odnosu na saobraćajno-tehničko veštačenje samo može pretpostaviti da podnosilac prigovora nije bio upoznat sa činjenicom da je isto izvršeno, te da stoga to potencira u prigovoru; da navod iz prigovora da je tužilac pogrešio kada je konstatovao da se ne radi o krivičnom delu koje se goni po službenoj dužnosti ukazuje na to da podnosilac, iako je advokat, nije upoznat sa odredbom člana 284. Zakonika o krivičnom postupku kojim su definisani osnovi po kojima se odbacuje krivična prijava; da je imajući u vidu gorenavedeno, a shodno odredbi člana 51. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, zamenik Višeg javnog tužioca u Beogradu našao da je odluka javnog tužioca u ovom predmetu bila pravilna i zakonita, pa je samim tim podneti prigovor neosnovan.

Aktom Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 4574/15 od 12. februara 2018. godine punomoćniku oštećenih je, povodom podneska od 7. februara 2018. godine kojim je zahtevao da mu tužilaštvo dostavi osporeno rešenje Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 337/17 od 3. oktobra 2017. godine, u prilogu dostavljena fotokopija predmetnog rešenja, uz napomenu da Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu nema obavezu da dostavi to rešenje, već tu obavezu ima tužilaštvo koje je odluku i donelo.

4. Relevantnim odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14, 35/19, 27/21-Odluka US i 62/21-Odluka US) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da: ovaj zakonik utvrđuje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka (član 1. stav 1.); da je krivični postupak pokrenut donošenjem naredbe o sprovođenju istrage (član 296.) (član 7. stav 1. tačka 1)); da je osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca gonjenje učinilaca krivičnih dela (član 43. stav 1.); da je, ako javni tužilac, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga pouči da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu (član 51. stav 1.); da oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana i da, ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja (član 51. stav 2.); da će, neposredno viši javni tužilac u roku od 15 dana od dana prijema prigovora iz stava 2. ovog člana odbiti ili usvojiti prigovor rešenjem protiv kojeg nije dozvoljena žalba ni prigovor, a da će rešenjem kojim usvaja prigovor javni tužilac izdati obavezno uputstvo nadležnom javnom tužiocu da preduzme, odnosno nastavi krivično gonjenje (član 51. stav 3.); da državni i drugi organi, pravna i fizička lica prijavljuju krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obaveštena ili za njih saznaju na drugi način, pod uslovima predviđenim zakonom ili drugim propisom (član 280. stav 1.); da se krivična prijava podnosi nadležnom javnom tužiocu, pismeno ili usmeno ili drugim sredstvom (član 281. stav 1.); da će javni tužilac rešenjem odbaciti krivičnu prijavu ako iz same prijave proističe da prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ako je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje, kao i ako ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (član 284. stav 1.); da se istraga se pokreće: 1) protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo; 2) protiv nepoznatog učinioca kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo (član 295. stav 1.); da se istraga pokreće naredbom nadležnog javnog tužioca (član 296. stav 1.).

Relevantnim odredbama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19) propisano je: da će se učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od dvesta hiljada dinara, kazniti zatvorom do tri godine (član 289. stav 1.); da će se, ako je delo iz st. 1. i 2. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine (član 289. stav 3.); da će se, ako je usled dela iz čl. 289. stav 3, 290. stav 2, 291. stav 2. i 295. stav 3. ovog zakonika nastupila smrt jednog ili više lica, učinilac kazniti zatvorom od jedne do osam godina člana 297. stav 4.).

5. Podnosioci ustavne žalbe, iako formalno kao osporeni akt označavaju rešenje Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 337/17 od 3. oktobra 2017. godine, suštinski osporavaju, pre svega, radnje Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u predmetu Kt. 4574/15, odnosno Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, a u kom predmetu je donet i osporeni akt Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 337/17 od 3. oktobra 2017. godine.

Iz tvrdnji i navoda podnosilaca iznetih u ustavnoj žalbi proizlazi da oni smatraju da im je u konkretnom slučaju povređen procesnopravni aspekt prava oštećenih na delotvornu i efikasnu istragu.

Ustavni sud je imao u vidu i to da su podnosioci u ustavnoj žalbi istakli i povredu prava na pravično suđenje, u okviru koga i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava, ali je eventualnu povredu ovih označenih ustavnih prava cenio u svetlu povrede prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava.

5.1. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud, najpre, ukazuje na to da je, iako Ustav ne garantuje pravo da će se krivični postupak protiv trećih lica voditi, u konkretnom slučaju od odlučujućeg značaja činjenica da je reč o postupku koji se vodi u vezi sa povredom prava na život, koje je zajemčeno članom 24. Ustava.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, pravo na život spada u tzv. „tvrdo jezgro“ ljudskih prava koja se jemče svakom licu, u svim okolnostima i na svim mestima i ne može da bude predmet bilo kakvog ograničenja ili derogiranja. Reč je o jednom od prava koje utemeljuje slobodu i čije postojanje podrazumeva pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitio život lica koje je pod njenom nadležnošću (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 14/1997/798/1001, od 9. juna 1998. godine, izveštaj 1998-III, stav 36.). Ova pozitivna obaveza države obuhvata dva aspekta: materijalnopravni i procesnopravni aspekt.

Sa materijalnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države podrazumeva preduzimanje svih neophodnih mera kako do nasilne smrti ne bi došlo, a to pretpostavlja uspostavljanje pravnog okvira koji treba da pruži efikasnu zaštitu od pretnji usmerenih na pravo na život (videti, mutatis mutandis, presudu Evropskog suda za ljudska prava Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 87/1997/871/1083, od 28. oktobra 1998. godine, izveštaj 1998-VIII, st. 115. i 116.). Zbog toga je neophodno postojanje delotvornih krivičnopravnih i drugih normi koje bi odvraćale od vršenja krivičnih dela protiv života lica, kao i procesnih mehanizama za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje povreda tih normi (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Streletz, Kessler i Krenz protiv Nemačke, br. 34044/96, 35532/97 i 44801/98.49 ILM 811(2001), od 22. marta 2001. godine, stav 86.). Ova obaveza se proširuje i na preduzimanje preventivnih mera radi zaštite života, posebno u odnosu na opasne delatnosti koje potencijalno predstavljaju rizik za život (u tom smislu videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava Oneryildiz protiv Turske, predstavka broj 48939/99, od 30. novembra 2004. godine, stav 107.).

Posmatrana sa procesnopravnog aspekta, na koji podnosioci u ustavnoj žalbi implicitno ukazuju, pozitivna obaveza države se, u slučaju kada je neko lice lišeno života, načelno sastoji u sprovođenju nezavisne i delotvorne istrage (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 28883/95, od 4. maja 2001. godine, stav 111.), što, posebno ako povreda prava na život ili lični integritet nije izazvana namerno, podrazumeva postojanje efikasnog sudskog sistema u okviru kojeg će biti sproveden postupak koji ne mora nužno po svom karakteru da bude krivični (videti presude Šilih protiv Slovenije [GC], predstavka broj 71463/01, od 9. aprila 2009. godine, stav 194. i Mastromatteo protiv Italije [GC], predstavka broj 37703/97, od 24. oktobra 2002. godine, stav 90.).

Ustavni sud u ovakvim predmetima naročito ima u vidu i uspostavljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava u slučajevima sa smrtnim ishodima i sa tim u vezi zauzete stavove tog suda. Naime, u pogledu obaveza država prema članu 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), a koje su suštinski sadržane i u članu 24. Ustava, od države se zahteva ne samo da se uzdrži od „namernog” oduzimanja života, već i da preduzme odgovarajuće korake da zaštiti živote onih koji su pod njenom jurisdikcijom (videti presude Calvelli and Ciglio protiv Italije [GC], predstavka broj 32967/96, od 17. januara 2002. godine, stav 48. i Hiller protiv Austrije, predstavka broj 1967/14, od 22. novembra 2016. godine, stav 47.).

U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je i u svojoj Odluci Už-4527/2011 od 31. januara 2013. godine, na koju i podnosioci ukazuju u svojoj ustavnoj žalbi, pored ostalog, istakao: da obaveza zaštite života prema članu 24. stav 1. Ustava zahteva postojanje neke vrste delotvorne zvanične istrage kada su pojedinci ubijeni usled sumnje u upotrebu sile, bilo od strane državnih službenika ili od strane privatnih lica (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava Branko Tomašić i drugi protiv Hrvatske, predstavka broj 46598/06, od 15. januara 2009. godine, stav 62.); da ta istraga mora biti delotvorna u smislu da može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih (videti Oğur protiv Turske, predstavka broj 21594/93, od 20. maja 1999. godine, stav 88.); da to nije obaveza cilja, već obaveza sredstava, što znači da su nadležni državni organi u obavezi da preduzmu sve razumne mere koje su im na raspolaganju kako bi obezbedili dokaze u vezi sa tim događajem, uključujući, pored ostalog, i uzrok smrti; da svaki nedostatak u „istrazi“ koji podriva njenu sposobnost da se kroz nju utvrdi uzrok smrti ili odgovorna osoba može predstavljati rizik da navedeni standard neće biti zadovoljen (videti, pored ostalih, Bazorkina protiv Rusije, predstavka broj 69481/01, od 27. jula 2006. godine, stav 118.); da postoji implicitni zahtev za hitnošću i razumnom ekspeditivnošću (videti: Yaşa protiv Turske, predstavka broj 63/1997/847/1054, od 2. septembra 1998. godine, izveštaj 1998-VI, st. 102-04. i Mahmut Kaya protiv Turske, predstavka broj 22535/93, od 28. marta 2000. godine, st. 106. i 107.); da se, iako mogu postojati stvarne poteškoće koje sprečavaju napredovanje određene istrage, brzo reagovanje vlasti u situacijama koje uključuju upotrebu smrtonosne sile, mogu generalno smatrati suštinskim za očuvanje poverenja javnosti u vladavinu prava i sprečavanje svake pojave zavere ili tolerisanja nezakonitih radnji (videti Jularić protiv Hrvatske, predstavka broj 20106/96, od 10. januara 2011. godine, stav 43.); da iz istih razloga mora postojati dovoljan element javne kontrole istrage ili njenih rezultata kako bi se osigurala odgovornost za polaganje računa i u praksi i u teoriji i da stepen javne kontrole koji se traži može biti različit od predmeta do predmeta, kao i da bliski rođaci žrtve moraju učestvovati u postupku u svim predmetima u meri koja je potrebna kako bi se čuvali njihovi legitimni interesi (videti Shanaghan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 37715/97, od 4. maja 2001. godine, st. 91. i 92.).

5.2. Primenjujući navedene načelne stavove na konkretni ustavnosudski predmet u pogledu, pre svega, procesnopravnog aspekta i pozitivne obaveze države u vezi sa pravom na život, Ustavni sud konstatuje činjenicu da se u predmetnom slučaju vodio predistražni postupak čiji je osnovni zadatak da javnom tužiocu pruži materijal kojim će ili potkrepiti sumnju da je prijavljeni osumnjičeni izvršio krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti (i tako ispuniti jedan od uslova za otvaranje istrage), ili će javni tužilac odbaciti krivičnu prijavu. Ustavni sud smatra da je obaveza državnog organa – javnog tužilaštva, bila da upravo u okviru takvog predistražnog postupka delotvorno istraži okolnosti pod kojima se događaj odigrao i da prikupi potrebne dokaze i podatke o učešću osumnjičenog u kritičnom događaju.

Ustavni sud posebno napominje da prema važećem ZKP, predistražni postupak suštinski i de facto ima značaj istrage, ne samo zato što formalna istraga (koja podrazumeva donošenje naredbe nadležnog javnog tužioca), nije obavezna, jer je moguće pod određenim ZKP-om propisanim uslovima, podneti i neposrednu optužnicu, isto kao što formalne istrage nema ni u skraćenom postupku, već primarno zato što predistražni postupak ima odgovarajući istražni karakter, što je osnovna i suštinska karakteristika svake krivične istrage.

Naime, predistražni postupak suštinski predstavlja vrstu „istrage“, jer iako se terminološki tako ne označava, niti se donosi bilo kakva formalna odluka kojom predistražni postupak započinje, poput naredbe o sprovođenju istrage, svrha predistražnog postupka je da se „istraži“ potencijalno krivično delo, što znači da krivični postupak Republike Srbije u stvari poznaje dve istražne faze: 1) neformalnu istragu – predistražni postupak i 2) istragu, koja se sprovodi na osnovu formalne odluke (naredba javnog tužioca). U stvari, predistražni postupak ima izrazito istraživački karakter u krivičnoprocesnom smislu, u praksi čak i znatno više, nego formalna istraga. Ovo je tako i stoga što se predistražni postupak vodi na nivou postojanja osnova sumnje, a to je isti procesno relevantan stepen sumnje koji je potreban i za vođenje formalne istrage, koja započinje formalnom naredbom javnog tužioca, bilo u pogledu nepoznatog učinioca, bilo kada se radi o istrazi usmerenoj protiv poznatog osumnjičenog. Tako je i zato što predistražnim postupkom formalno rukovodi javni tužilac, uz mogućnost da u toj fazi na adekvatan način koristi policiju za prikupljanje relevantnih informacija, a javni tužilac takođe vodi i formalnu istragu. Pored toga, predistražni postupak se isto kao i istraga, može voditi samo u pogledu krivičnih dela za koja se krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Dakle, time što je u konkretnom slučaju u odnosu na konkretnog okrivljenog vođen predistražni postupak, u potpunosti je ispunjena obaveza države da sprovede nezavisnu i delotvornu istragu, kada se radi o smrtnom ishodu, što proizlazi kako iz Ustavom zajemčenog prava na život, te na njemu utemeljenoj praksi samog Ustavnog suda, tako i iz prethodno iznetih stavova Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je zaključio da pozitivnu obavezu države u zaštiti prava sadržanog u članu 24. Ustava, a koja podrazumeva brzo i efikasno ispitivanje predmeta konkretnog slučaja, bez nepotrebnog odlaganja, treba ceniti u okviru procesnopravnog aspekta prava na život i to pre svega u odnosu na radnje Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u predmetu Kt. 4574/15.

5.3. Ispitujući, dalje, postojanje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 – u daljem tekstu: Zakon) utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na život iz člana 24. Ustava, a polazeći od odredbe člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, kao i od dosadašnje prakse Ustavnog suda i pravnih stavova u postupanju po ustavnim žalbama koji su usvojeni na sednicama Suda od 30. oktobra 2008. i 2. aprila 2009. godine, Sud nalazi da je potrebno ispitati postojanje tri pretpostavke za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi, i to: A) da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae; B) da li su pre izjavljivanja ustavne žalbe iscrpljena sva pravna sredstva; i V) da li je ustavna žalba blagovremena.

A) Ispitujući postojanje prve pretpostavke, odnosno dopuštenost ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je pošao od garancija koje Ustav predviđa u odredbi člana 24. i konstatovao da Ustav jemči da je ljudski život neprikosnoven. Pravo na život je neprikosnoveno i osnovno ljudsko pravo zajemčeno Ustavom. Po oceni Ustavnog suda, ovo pravo podrazumeva, kako je već prethodno i navedeno, pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitili životi lica koja su pod njenom nadležnošću (videti gore navedene presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 14/1997/798/1001, od 9. juna 1998. godine, Izveštaj 1998-III, stav 36; Guerra i drugi protiv Italije, broj predstavke 116/1996/735/932, od 19. februara 1998. godine, Izveštaj 1998-I; Botta protiv Italije, broj predstavke 21439/93, od 24. februara 1998. godine, Izveštaj 1998-I).

Takođe, Ustavni sud ističe da postoji izgrađena praksa Evropskog suda za ljudska prava koji je predstavke srodnika lica koja su lišena života razmatrao s aspekta prava na život iz člana 2. Konvencije, jer nije sprovedena delotvorna i efikasna istraga u vezi sa smrću tih lica (videti, pored ostalih, i pored gore navedene presude Šilih protiv Slovenije i Mc Kerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva i presudu Akdeniz i drugi protiv Turske, predstavke br. 41139/15 i 41146/15,od 31. maja 2001. godine). Imajući u vidu da je odredbom člana 18. stav 3. Ustava utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, Ustavni sud je, sledeći navedenu praksu u konkretnoj situaciji, zaključio da je ustavna žalba, izjavljena od strane srodnika preminulog lica, odnosno njegove supruge i dece, dopuštena ratione personae.

B) Razmatrajući pitanje iscrpljenosti pravnih sredstava pre izjavljivanja ustavne žalbe Ustavni sud podseća da će se, prema stavu Ustavnog suda, u postupku ispitivanja i odlučivanja o ustavnoj žalbi, smatrati da je, pre izjavljivanja ustavne žalbe u krivičnom postupku, iscrpljeno poslednje pravno sredstvo donošenjem odluke o žalbi protiv prvostepene, odnosno drugostepene presude, odnosno rešenja. Takođe, za radnju je početak roka vezan za dan preduzimanja ili prestanka radnje, a rok se računa od dana saznanja podnosioca ustavne žalbe o preduzimanju ili prestanku radnje.

Podnosioci ustavne žalbe su, povodom smrti svog pokojnog supruga i oca koja je nastupila kao posledica saobraćajne nezgode od 28. oktobra 2015. godine, imali svojstvo oštećenih u postupku u kome je istog dana, 28. oktobra 2015. godine, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava za grad Beograd, Uprava saobraćajne policije (USP) - Specijalna policijska ispostava (SPI) za uviđaje saobraćajnih nezgoda podnelo Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu Ku. 18942/15, broj SN-144-11246/15 protiv osumnjičenog M.M.(1), zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. Krivičnog zakonika.

Nakon odbačaja podnete krivične prijave Rešenjem Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 4574/15 od 29. marta 2017. godine, podnosioci su, na osnovu odredbe člana 51. stav 2. ZKP, preko punomoćnika – advokata, podneli prigovor Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Time su iskoristili pravno sredstvo koje im je, kao oštećenim, učinjeno dostupnim pozitivnim krivično-procesnim zakonodavstvom Republike Srbije.

Ustavni sud napominje da je u svojoj dosadašnjoj sudskoj praksi u ovakvim i u, s ovim predmetom uporedivim činjeničnim i pravnim situacijama, prihvatao da su donošenjem rešenja nadležnog javnog tužilaštva i odlučivanjem o prigovoru oštećenih iscrpljena pravna sredstva koja su podnosiocima stajala na raspolaganju na osnovu relevantnih odredaba ZKP, pre podnošenja ustavne žalbe.

U ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud nalazi da je svrsishodno da ukaže da je razmatrao i stavove zauzete u novijim odlukama Evropskog suda za ljudska prava. Najpre, stav da Evropski sud za ljudska prava polazi od oborive pretpostavke da je bilo koji od pravnih postupaka dostupnih oštećenim podnosiocima u pravnom sistemu, posebno parnični postupak u kome je moguće dobiti građanskopravno obeštećenje, u principu adekvatan da ispuni obavezu države prema članu 2. Konvencije da obezbedi efikasan pravosudni sistem (videti presudu Lopes de Sousa Fernandes protiv Portugala, predstavka broj 56080/13, od 19. decembra 2017. godine, stav 137.). Ustavni sud, štaviše, prepoznaje da Evropski sud za ljudska prava odbacuje predstavke sličnog i uporedivog činjeničnog i pravnog stanja kao u ovom ustavnosudskom predmetu, ukoliko utvrdi da je: prvo, raspoloživo pravno sredstvo u parničnom (građanskom) postupku bilo efikasno u teoriji i praksi u relevantno vreme, odnosno da je to pravno sredstvo bilo dostupno, sposobno da pruži obeštećenje u vezi sa žalbom podnosilaca i da je nudilo razumne izglede za uspeh i, drugo, da u suštini nema isti cilj kao i iskorišćeno pravno sredstvo u krivičnom postupku, odnosno da pravno sredstvo u parničnom (građanskom) postupku dodaje neke suštinske elemente koji su nedostupni u slučaju upotrebe samo pravnog sredstva u krivičnom postupku (videti odluku Dumpe protiv Letonije, predstavka broj 71506/13, od 16. oktobra 2018. godine, stav 61.). Konačno, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, neuspeo pokušaj pokretanja krivičnog postupka podnošenjem krivične prijave nadležnim organima i naknadnom žalbom protiv odluke o nepokretanju krivičnog postupka, ne može biti dovoljan da se smatra da su nacionalna pravna sredstva iscrpljena, posebno kada, na osnovu konkretnih činjenica, prvo, ne postoje elementi krivičnog dela i nikada nije pokrenut krivični postupak i, drugo, o tome odmah budu obavešteni podnosioci prijave (videti odluku V.P. protiv Estonije, predstavka broj 14185/14, od 10. oktobra 2017. godine, stav 57.). Čak i u slučajevima kada cilj podnosilaca nikada nije ni bio da dobiju novčanu naknadu podnošenjem građansko-pravnog zahteva (tužbe) protiv eventualno odgovornog lica, Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stav da, bez obzira na to da li se dosuđivanje naknade štete smatra primarnim ciljem građanske tužbe, parnični (građanski) sudski postupak takođe neizbežno pretpostavlja utvrđivanje činjenica u predmetu, otkrivanje uzroka smrti i – ako je opravdano – utvrđivanje odgovornosti onih koji su potencijalno odgovorni (videti prethodno navedenu odluku V.P. protiv Estonije, stav 59.).

Imajući u vidu sve prethodno navedeno i posebno uvažavajući veliki značaj koji predmetno pravno pitanje ima za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju i u ovom trenutku ipak nije neophodno da odstupi od svoje uspostavljene sudske prakse meritornog odlučivanja u ovakvim predmetima, bez obzira na činjenicu da podnosioci ustavne žalbe jesu iskazali kao svoj cilj i naknadu štete i takav zahtev su i podneli u opredeljenom iznosu. Stoga, Ustavni sud u konkretnom slučaju nije našao da je neophodno da in abstracto ispituje prvo, da li je podnosiocima bilo dostupno neko pravno sredstvo u parničnom (građanskom) postupku koje bi bilo efikasno u teoriji i praksi u relevantno vreme, odnosno koje bi bilo dostupno, sposobno da pruži obeštećenje u vezi sa njihovom žalbom i koje bi nudilo razumne izglede za uspeh i drugo, da li takvo dostupno pravno sredstvo u parničnom postupku u suštini ima isti cilj kao i iskorišćeno pravno sredstvo u krivičnom postupku, ili, pak, građansko-pravno sredstvo možda dodaje neke suštinske elemente koji su nedostupni u slučaju upotrebe samo krivično-procesnog pravnog sredstva. Evropski sud za ljudska prava je i sam ukazao na suvišnost in abstracto ocene adekvatnosti pravnih sredstava, eksplicitno iskazujući stav da bi čak sama procena da li bi određeno nacionalno građansko-pravno sredstvo pružilo adekvatno obeštećenje u specifičnim okolnostima nekog slučaja, bila moguća samo kada bi u tom konkretnom slučaju podnosioci i (is)koristili to pravno sredstvo (videti takođe prethodno navedenu odluku V.P. protiv Estonije, stav 60.).

Drugim rečima, Ustavni sud, u odnosu na Evropski sud za ljudska prava u konkretnom ustavnosudskom predmetu, ide i korak dalje, te je, za razliku od tog suda, odlučio da ustavnu žalbu ne odbaci zbog neiscrpljivanja pravnih sredstava pre njenog podnošenja, odnosno da ostane pri svom stavu da su donošenjem rešenja nadležnog javnog tužilaštva i odlučivanjem o prigovoru oštećenih ovde podnosilaca, iscrpljena sva pravna sredstva, te da se stiču uslovi da Sud, nakon utvrđivanja blagovremenosti, pristupi meritornoj analizi navoda ustavne žalbe i (ne)postojanja temeljne, hitne i delotvorne istrage.

V) Ocenjujući pitanje blagovremenosti ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je u konkretnom slučaju istaknuta povreda prava na život, koja se u svom procesnopravnom aspektu iskazuje kao obaveza države da postupa temeljno, nezavisno i stvarno, prilikom istrage sumnjivih smrtnih slučajeva, kao i da se ovaj aspekt prava na život ne može zaštiti ni u jednom drugom postupku osim u postupku pred Ustavnim sudom. Sa druge strane Ustavni sud napominje da iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu zaista proizlazi da je propustom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, osporeno rešenje tog tužilaštva Ktpo. 337/17 od 3. oktobra 2017. godine, kojim su iscrpljena pravna sredstva, podnosiocima ustavne žalbe dostavljeno tek naknadno, po njihovom zahtevu, aktom Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 4574/15 od 12. februara 2018. godine, kao i da su taj akt podnosioci primili 22. februara 2018. godine, te da je ustavna žalba izjavljena 23. marta 2018. godine, dakle u okviru roka od 30 dana predviđenog članom 84. stav 1. Zakona. Imajući u vidu da su se podnosioci ustavne žalbe opredelili da zaštitu svojih prava prvo traže pred nadležnim tužilaštvom, te da se, nakon donošenja i dostavljanja osporenog rešenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu u roku propisanom Zakonom, obratili Ustavnom sudu, Sud je ocenio da je ustavna žalba blagovremena u pogledu procesnog aspekta prava iz člana 24. stav 1. Ustava.

Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud smatra da postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za meritorno odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi.

5.4. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, kao i utvrđenog činjeničnog stanja, a primenjujući navedene opšte principe na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da je suprug, odnosno otac podnosilaca ustavne žalbe preminuo 29. oktobra 2015. godine, dan nakon saobraćajne nezgode koja se dogodila 28. oktobra 2015. godine u kojoj je bio povređen kao pešak, i da su se, kao sporna za podnosioce, postavila dva pitanja: kao prvo, činjenično pitanje - da li utvrđene činjenice odgovaraju dokazima pribavljenim uviđajem i kao drugo pitanje, da li su isključivo propusti pešaka doprineli da on predstavlja iznenadnu pokretnu prepreku na putanji kretanja vozila okrivljenog i time prouzrokuje predmetnu saobraćajnu nezgodu.

Ustavni sud dalje konstatuje da je, povodom kritičnog događaja, odmah nakon smrti supruga, odnosno oca podnosilaca ustavne žalbe započet postupak i da je nadležno javno tužilaštvo preduzelo pojedine istražne radnje u pravcu utvrđivanja bitnih elemenata krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja.

U ovom, kao i svakom drugom, predistražnom postupku nadležno tužilaštvo nastoji da otkrije krivično delo, odnosno da se prikupe i obezbede tragovi i predmeti koji mogu da posluže kao dokaz, da se pronađe učinilac krivičnog dela i spreči da se on sakrije ili da pobegne. Cilj tog postupka je i da se omogući pokretanje formalne krivične istrage za krivična dela za koja se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, ukoliko za to ima osnova, ali naravno, samo kada se radi o krivičnim delima u pogledu kojih se ne vodi skraćeni postupak, jer tada formalne istrage ni nema. Cilj predistražnog postupka može biti i podnošenje neposredne optužnice, onda kada za to postoje ZKP-om propisan uslovi, te stoga, kao što je prethodno već detaljnije izloženo, sam predistražni postupak svakako ima odgovarajući istražni karakter (čak po pravilu, znatno više nego formalna istraga), te se može smatrati faktičkim vidom krivične istrage u njenom esencijalnom smislu. Sa druge strane, nadležni javni tužilac je ovlašćen da rešenjem odbaci krivičnu prijavu ako prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje ili ako ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, a kako je to propisano članom 284. stav 1. ZKP.

Za jednu godinu i jedanaest meseci, koliko je trajao predmetni postupak (računajući od 28. oktobra 2015. godine, kada je podneta krivična prijava, do 3. oktobra 2017. godine – kada je rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 337/17 pravnosnažno odbačena ta krivična prijava protiv osumnjičenog M.M.(1)), nadležno javno tužilaštvo je saslušalo osumnjičenog, ispitan je očevidac, izvršena je obdukcija preminulog, sprovedeno je saobraćajno-tehničko veštačenje, te je nakon svega toga u osporenom rešenju konstatovano da je očigledno da okolnosti pod kojima se dogodila nezgoda ukazuju da osumnjičeni vozač nije doprineo tome, jer se ista dogodila isključivim propustom pešaka, jer nije postupio u skladu sa obavezom da preko kolovoza prelazi pažljivo i najkraćim putem, nakon što se uveri da to može da učini na bezbedan način, kako je to predviđeno odredbom člana 96. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, te da je to osnovni i jedini uzrok nastanka nezgode.

Ustavni sud konstatuje da su postupajuća tužilaštva, nakon pribavljanja neophodne dokumentacije i nalaza i mišljenja stručnih lica, saslušanja osumnjičenog, ispitivanja očevidaca, pravilno i potpuno utvrdila, obrazloživši na ustavnopravno prihvatljiv način, kako činjenično stanje, tako i zašto u konkretnom slučaju u radnjama osumnjičenog nema elemenata krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. Krivičnog zakonika, a koje obrazloženje prihvata i Ustavni sud. Pri tome, Ustavni sud nije uočio da je bilo perioda neaktivnosti nadležnog tužilaštva, niti bilo kakvih značajnijih zastoja u postupanju po podnetoj krivičnoj prijavi. S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da jeste postojao propust Višeg javnog tužilaštva u Beogradu što podnosiocima ustavne žalbe nije dostavio osporeno rešenje tog tužilaštva Ktpo. 337/17 od 3. oktobra 2017. godine, koje im je dostavljeno tek naknadno, po njihovom zahtevu, aktom Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 4574/15 od 12. februara 2018. godine, ali smatra da težina ovog propusta ne doseže ozbiljnost povrede istaknutog Ustavom zajemčenog prava, tim pre što podnosioci nisu pretrpeli nikakve pravne konsekvence usled takvog naknadnog dostavljanja, niti su time prekludirani u pravu podnošenja ustavne žalbe .

Ustavni sud nije uočio ni da je nadležno javno tužilaštvo očigledno nemarno sprovodilo postupak, već naprotiv, da je predmetni i vrlo kompleksan postupak započet odmah nakon podnošenja krivične prijave, da je trajao manje od dve godine, a za koje vreme je, pored saslušanja, odnosno ispitivanja određenih lica, sprovedeno i saobraćajno-tehničko veštačenje. Ustavni sud je ocenio da je osnovna svrha ovakve „istrage“, koja je trebalo da osigura delotvorno sprovođenje zakona koji štite pravo na život, obezbeđena, odnosno da su nadležni organi sproveli hitnu i delotvornu „istragu“ u smislu zaštite prava na život. Pri tome, ne bi trebalo izgubiti iz vida da, kada se analizira „istraga“ u svetlu povrede prava na život, obaveza državnih organa je obaveza sredstva, a ne obaveza cilja.

Ustavni sud i u ovom predmetu posebno napominje da, osim u slučajevima očigledne proizvoljnosti ili greške, što u konkretnom predmetu ni prima facie nije slučaj, uloga Suda nije da dovodi u pitanje činjenične nalaze nadležnih organa, posebno kada su u pitanju naučne i/ili stručne procene, koje po definiciji zahtevaju specijalizovano i detaljno poznavanje materije, što je u skladu i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku Počkajevs protiv Letonije, predstavka broj 76774/01, od 21. oktobar 2004. godine).

S obzirom na sve prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je postupak protiv okrivljenog bio temeljan, hitan i delotvoran, te je ocenio da nije došlo do povrede procesnopravnog aspekta prava na život podnosilaca ustavne žalbe, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona.

6. Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Nepostojanje povrede prava na život usled delotvorne istrage nakon saobraćajne nezgode

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti