Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi utvrđenja prava svojine, koji je trajao sedam godina i tri meseca. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu P. 168/19 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. K . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 17. marta 2021. godine, ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 7. maja 2021. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu P. 168/19, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7574/20 od 21. januara 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčen ih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je u parnici koja je vođena po tužbi i protivtužbi radi utvrđenja prava svojine, postupak pred prvostepenim sudom trajao neopravdano dugo, a brojevi predmeta se „lažno“ prikazuju, kako bi se ta činjenica „zataškala“; da pravnosnažna presuda doneta u ovoj pravnoj stvari ne može opstati u pravnom poretku, jer ne sadrži identifikaciju delova predmetnih nepokretnosti na kojima je tužilji utvrđeno pravo susvojine i samim tim, ne predstavlja ispravu podobnu za upis u katastar nepokretnosti; da sudovi navedeni nedostatak pravdaju navodnim sticanjem legitimacije u postupku eksproprijacije predmetnih nepokretnosti; da se pored savesnosti državine, kao uslov za sticanje prava svojine održajem, mora utvrditi i koliko je ta državina trajala, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i podnosi teljki prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 7.000 evra.

Podneskom od 7. maja 2021. godine predloženo je odlaganje izvršenja osporenog akta.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog sud a u Lazarevcu P. 168/19 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

D. I . iz Junkovca kod Lazarevca je 14. oktobra 2013. godine, u svojstvu tužilje, podnela Drugom osnovnom sudu u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu, tužbu protiv tuženih D . K, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i I . I, oboje iz Beograda, radi utvrđenja prava susvojine na katastarskim parcelama br. …/1, …/2 i …/3 KO Junkovac, kao i isključivog prava svojine na objektima koji su na tim parcelama izgrađeni (pretežno na katastarskoj parceli broj …/2). Predmet je zaveden pod brojem P. 2354/13.

Drugotuženi je odgovor na tužbu, u kome je priznao tužbeni zahtev tužilje, dostavio 14. novembra 2013. godine. Odgovor na tužbu sa protivtužbom za utvrđenje prava svojine na objektu izgrađenom krajem 19. veka na katastarskoj parceli broj …/2 i delu parcele koji služi za redovnu upotrebu objekta, prvotužena je podnela 9. decembra 2013. godine. Protivtužba nije zavedena kao poseban predmet.

Nakon 1. januara 2014. godine, nadležnost Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu preuzeo je Osnovni sud u Lazarevcu.

Pripremno ročište, zakazano za 30. januar 2014. godine, odloženo je na molbu punomoćnika prvotužene, pa je isto održano 28. maja 2014. godine. Naredna dva ročišta za glavnu raspravu (30. septembra i 23. decembra 2014. godine) nisu održana zbog štrajka advokata. U periodu do prvog presuđenja, zakazano je još 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana. Jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo zbog neurednog pozivanja punomoćnika prvotužene. Takođe, jedno ročište je odloženo na molbu punomoćnika prvotužene. Vremenski interval i između ročišta kreta li su se od dva do pet meseci, s tim da je jedan od njih iznosio čak devet meseci. U okviru dokaznog postupka obavljeno je saslušanje šestoro svedoka, kao i parničnih stranaka. Pribavljeni su odgovarajući izveštaji od Službe za katastar nepokretnosti u Lazarevcu i Odeljenja za imovinsko pravne poslove GO Lazarevac. Glavna rasprava je najpre zaključena 21. decembra 2017. godine, ali je ista ponovo otvorena, jer je punomoćnik prvotužene tražio vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja ročišta. Na narednom ročištu, koje je održano 9. marta 2018. godine, glavna rasprava je ponovo zaključena.

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P. 2354/13 od 9. marta 2018. godine tužbeni zahtev tužilje je usvojen u celini, dok je protivtužbeni zahtev prvotužene usvojen samo u delu kojim je traženo utvrđenje prava svojine na objektu, ne i na zemljištu.

Prvotužena je 24. aprila 2018. godine izjavila žalbu. Spisi parničnog predmeta su 18. juna 2018. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je iste vratio rešenjem Gž. 4385/18 od 13. jula 2018. godine, kako bi prvostepena presuda bila uručena i drugotuženom. Dana 7. septembra 2018. godine, spisi parničnog predmeta su ponovo prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž. 4385/18 od 27. februara 2019. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu u pobijanom delu. Predmet je 25. marta 2019. godine vraćen na ponovno suđenje i zaveden je pod brojem P. 168/19.

U periodu do narednog presuđenja, zakazano je još osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri nisu održana. Dva zbog neurednog pozivanja tuženih, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Ročišta su zakazivana u periodu od jednog do četiri meseca. U okviru dokaznog postupka obavljeno je geodetsko veštačenje, a i ponovo su saslušane parnične stranke. Tužilja i prvotužena su u dva navrata preinačavale tužbu i protivtužbu, pa je, između ostalog, prvotužena istakla i protivtužbeni zahtev za utvrđenje prava susvojine na spornim katastarskim parcelama, kao i objektima koji su do tada bili samo predmet tužbenog zahteva tužilje. Glavna rasprava je zaključena 27. oktobra 2020. godine.

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P. 168/19 od 27. oktobra 2020. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celini, dok je protivtužbeni zahtev prvotužene za utvrđenje prava susvojine na zemljištu usvojen delimično, a odbijen u celini za utvrđenje prav a susvojine na objektima.

Prvotužena je 26. novembra 2020. godine izjavila žalbu. Spisi predmeta su 22. decembra 2020. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Osporenom presudom Gž. 7574/20 od 21. januara 2021. godine navedena prvostepena presuda je delimično preinačena, tako što je usvojen i protivtužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na delu katastarske parcele broj …/2 KO Junkovac koji služi za redovnu upotrebu objekta na kome je pravo svojine prvotužene pravnosnažno utvrđeno presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P. 2354/13 od 9. marta 2018. godine.

Revizija prvotužene (posebna) od 19. marta 2021. godine odbačena je kao nedozvoljena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2700/21 od 3. marta 2022. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 14. oktobra 2013. godine, podnošenjem tužbe Drugom osnovnom sudu u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7574/20 od 21. januara 2021. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam godina i tri meseca , što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet u izvesnoj meri bio složen, jer je vođen jedinstveni postupak po tužbi i protivtužbi, ali da činjenična i pravna pitanja nisu bila takve prirode da predstavlja ju opravdan razlog za višegodišnje trajanje postupka .

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe ima la legitim ni interes da sud o njenim, kao i zahtevima tužilje, odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe , Ustavni sud je našao da se njen doprinos produžavanju trajanja postupka ogleda u odlaganju dva ročišta za glavnu raspravu, kao i ponovnom otvaranju glavne rasprave, nakon što je punomoćnik podnositeljke propustio ročište na kome je glavna rasprava prvobitno zaključena.

Po mišljenju Ustavnog suda, odgovornost za prekoračenje granica razumnog roka u najvećoj meri snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je prva presud a doneta četiri i po godin e od po dnošenja tužbe; da su ročišta za glavnu raspravu, posebno u periodu do prvog presuđenja, zakazivana sa značajnim vremenskim intervalima, kada je jedan od njih iznosio čak devet meseci; da je zbog propusta da prvostepenu presudu dostavi i drugotuženom, trajanje prvog po redu žalbenog postupk a produženo za oko tri meseca.

Međutim, Ustavni sud ima u vidu da se neodržavanje dva ročišta za glavnu raspravu tokom štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine ne može staviti na teret sudu, već da je reč o objektivnoj okolnosti koja je dovela do produžavanja trajanja osporenog parničnog postupka.

Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosi teljka ustavne žalbe podnel a posebnu reviziju, koju je Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljenu. Međutim, postupak po reviziji, u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje tog vanrednog pravnog sredstva, ne predstavlja nastavak meritornog o dlučivanja u parničnom postupku, pri čemu, dužina trajanja tog postupka nije naknadno osporena .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu složenost predmeta, doprinos podnositeljke ustavne žalbe i uticaj štrajka advokata, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neefikasnog postupanja nadležn ih sud ova.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporen og akta.

Ustavni sud je posebno cenio navod da pravnosnažna presuda ne sadrži identifikaciju delova predmetnih nepokretnosti na kojima je tužilji utvrđeno pravo susvojine i da, samim tim, ne predstavlja ispravu podobnu za upis u katastar nepokretnosti , ali smatra ustavnopravno prihvatljivom ocenu Apelacionog suda u Beogradu da je navedeno bez značaja, budući da je tokom parnice, od strane Odeljenja za imovinsko-pravne poslove GO Lazarevac, u nekoliko navrata dolazilo obaveštenje da je u toku postupak za potpunu eksproprijaciju predmetnih nepokretnosti, u kome se čeka na rešavanje konkretnog spora oko imovinskopravnih odnosa.

U vezi sa pravom na imovinu, Ustavni sud ukazuje na to da se članom 58. Ustava štiti mirno uživanje imovine od akata javne vlasti kojima bi pravo svojine pojedinca ili drugo imovinsko pravo stečeno na osnovu zakona, bilo oduzeto ili ograničeno. U slučaju zadiranja u imovinu na neki drugi način, radi se o imovinskom sporu privatnog prava, kada su sudovi dužni samo da obezbede forum za odlučivanje, pri čemu neuspeh jedne od strana u sporu ne znači automatski i mešanje u imovinu (videti presudu Momčilović protiv Srbije, broj predstavke 23103/07, od 12. marta 2013. godine, stav 35.). Polazeći od izloženog i okolnosti konkretnog slučaja, Sud ocenjuje da nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje ni kada je reč o istaknutoj povredi prava na imovinu.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti