Sudska praksa

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog stvarne nenadležnosti parničnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu, potvrđujući da parnični sudovi nisu nadležni za odlučivanje o vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu. Za takve zahteve, prema posebnom zakonu, nadležna je Komisija u upravnom postupku, te nema povrede ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ejupa Pljakića, Fadila Pljakića, Murata Pljakića i Smaka Pljakića, svih iz Sjenice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. oktobra 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Ejupa Pljakića, Fadila Pljakića, Murata Pljakića i Smaka Pljakića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda – sudska jedinica u Sjenici P. 79/10 od 11. februara 2010. godine i rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 512/10 od 26. maja 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Ejup Pljakić, Fadil Pljakić, Murat Pljakić i Smako Pljakić, svi iz Sjenice, podneli su Ustavnom sudu 13. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnosioci ustavne žalbe su se istovremeno pozvali i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je navedeno da se parnični sud osporenim rešenjima oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i odlučivanje o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za vraćanje zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacije zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, jer o takvom zahtevu odlučuje Komisija u upravnom postupku. Podnosioci ustavne žalbe ističu da su osporena rešenja doneta proizvoljnom primenom procesnog prava, i to čl. 16, 56. i 187. Zakona o parničnom postupku. Smatraju da bez obzira da li su u upravnom postupku mogli da štite određena prava, u konkretnom slučaju radi se o tužbi za utvrđenje svojine u smislu člana 187. Zakona o parničnom postupku, prema kojoj sud u postupku treba da utvrdi postojanje određenog prava kada za to postoji pravni interes.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se Osnovni sud u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Sjenici osporenim rešenjem P. 79/10 od 11. februara 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u konkretnom sporu i odbacio tužbu tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

Viši sud u Novom Pazaru je osporenim rešenjem Gž. 512/10 od 26. maja 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrdio prvostepeno rešenje.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava i člana 58. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, o optužbama protiv njega, kao i mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Ustavni sud ukazuje na to da pravo na pravično suđenje iz odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i pravo na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju uživaju zaštitu i prema odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovih prava vrši u odnosu na navedene odredbe Ustava.

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda je da u konkretnom slučaju ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i da li je osporenim rešenjima podnosiocima ustavne žalbe povređeno, odnosno uskraćeno pravo na imovinu. Formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih rešenja, niti je ukazano na arbitrernost i proizvoljnost u njihovom donošenju. U odsustvu očigledne proizvoljnosti prilikom odlučivanja ne mogu se dovesti u pitanje ni zaključci parničnog suda, niti njihovo tumačenje zakona.

Ustavni sud smatra da su parnični sudovi u osporenim rešenjima naveli jasne i detaljne razloge zbog čega tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe ne spada u sudsku nadležnost, navodeći da je saglasno odredbi člana 2. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98), propisano da postupak po zahtevu za vraćanje zemljišta vodi i rešenje donosi Komisija, koju obrazuje ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na predlog skupštine opštine. Kako se tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe odnosio na utvrđivanje prava svojine na zemljištu koje je prešlo u društvenu svojinu na način propisan navedenim Zakonom, to su osporena rešenja doneta saglasno članu 2. tog zakona.

Navodi podnosilaca ustavne žalbe nemaju utemeljenje ni u odredbama čl. 56. i 187. Zakona o parničnom postupku, koje propisuju nadležnost za sporove iz naslednopravnih sporova i sadržinu tužbe, jer se sadržina tih zakonskih odredaba ne može dovesti u vezu sa osporenim rešenjima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu ili uskraćivanje prava na pravično suđenje podnosilaca ustavne žalbe pred sudovima.

Navodi podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na imovinu zasnivaju se na proizvoljnoj primeni procesnog prava, za koje je Ustavni sud u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje utvrdio da su neosnovani, pa se posebno ne obrazlažu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

 

 

 

 

 

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu