Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, dosuđujući pravičnu naknadu u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava. Naknada za povredu prava je povećana na 800 evra.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenjuje predsednika Suda sudija dr Agneš Kartag Odri , zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zvonimira Nikezića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. jula 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Zvonimira Nikezića i utvrđuje da je rešenjima Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kr.Po1. 8/13 od 21. marta 2013. godine i Kž2.Po1. 136/13 od 4. aprila 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
O b r a z l o ž e nj e
1. Zvonimir Nikezić iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 30. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Zdenka Tomanovića i Aleksandre Kovačević, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kr.Po1. 8/13 od 21. marta 2013. godine i Kž2.Po1. 136/13 od 4. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na ograničeno trajanje pritvora i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 31. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Kako se odredbe člana 5. navedene evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava, to Ustavni sud postojanje povrede ovog prava ceni u odnosu na označene odredbe Ustava.
Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporenim rešenjima prema njemu produžen pritvor za još tri meseca, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 4) Zakonika o krivičnom postupku i ističe da je tužilaštvo u međuvremenu izvršilo prekvalifikaciju krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret za koje nije predviđena mogućnost određivanja i produženja pritvora po tački 4), te da stoga ne osporava deo rešenja koja se odnose na ovu tačku.
Povredu Ustavom zajemčenih prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1, podnosilac ustavne žalbe zasniva na tvrdnjama da su „nadležni organi propustili da za svoje odluke daju jasne, dovoljne i invididualizovane razloge, da odgovore na navode iz žalbe, kao i da su odluke donete na osnovu netačnih činjeničnih i pravnih konstrukcija i pretpostavki iz kojih je pogrešno ocenjeno da postoje opšti i dodatni uslovi za produženje pritvora“ i dodaje:
- da „prvostepeno i drugostepeno rešenje ne sadrže jasne, dovoljne, individualizovane i konkretne razloge za produženje pritvora“, odnosno „da se ponavljaju stereotipni, paušalni i nejasni razlozi“, te da se „pritvor produžava po automatizmu, a da se odluka ne obrazlaže“;
- da „činjenica da podnosilac ustavne žalbe ima brojne kontakte u inostranstvu i da navodno protivpravno pribavljena sredstva nisu pronađena, nisu ni jasni ni dovoljni ni ozbiljni ni opravdani razlozi za produženje ove mere“;
- da se „pritvor ne može produžavati odlukama u kojima se prepisuju stereotipni, nejasni i paušalni navodi, u kojima se ne ocenjuje postojanje razloga za ovu meru, već se parafraziraju odredbe zakona“:
- da „nadležni organi u osporenim rešenjima nisu odgovorili na navode podnosioca ustavne žalbe“, odnosno da je „navod i isticanje da nijedna činjenična radnja koja je opisana u naredbi o sprovođenju istrage kao individualno određena da je Nikezić uradio, nije radnja krivičnog dela koja mu se stavlja na teret“ ostao bez ocene i odgovora;
- da su „osporene odluke zasnovane na netačnim činjeničnim i pravnim konstrukcijama“, nakon čega podnosilac detaljno iznosi analizu činjenica i okolnosti koje su predmet istražnog postupka i ističe, pored ostalog: da „nema nikakvih zakonodavnih ovlašćenja niti mogućnosti da na takva ovlašćenja i aktivnosti Ministarstva utiče i da nije jasno na koji je način podnosilac ustavne žalbe izmenio odredbe Uredbe i kako je to mogao da učini“; da je „radnje koje mu se stavljaju na teret izvršio po osnovu Ugovora o polovno-tehničkoj saradnji“, a da Krivični zakonik „ne poznaje mogućnost da se postane odgovorno lice u pravnom licu po osnovu navedenog Ugovora“ i da se njime „ne stiče pravo na upravljanje imovinom i sredstvima“; da „nije jasno koje je to krivičnopravne radnje preduzeo“, posebno imajući u vidu da je u osporenim rešenjima navedeno da je „savetima omogućio za uspostavljanje i osvajanje tržišta za HIP Azotaru“; da se iz obrazloženja osporenih rešenja ne može utvrditi „koju je radnju preduzeo Nikezić, koji je dogovor on postigao“ ističući da „dogovor sa konsultantom nije protivpravna radnja“;
- da su „iz napred navedenih netačnih činjeničnih i pravnih konstrukcija nadležni organi pogrešno ocenili da je ispunjen osnovni uslov za produženje pritvora podnosiocu ustavne žalbe“, dodajući takođe da „nema svojstvo odgovornog lica“ pozivajući se na izmenjenu odredbu člana 112. stav 5. Krivičnog zakonika koja definiše pojam odgovornog lica;
- da nisu ispunjeni dodatni uslovi za produženje pritvora iz člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu: da „razlozi za određivanje pritvora zbog opasnosti od bekstva iz tačke 1. moraju da budu ozbiljni i opravdani“, odnosno da „moraju da postoje sasvim konkretne okolnosti koje su i utvrđene i koje su i konkretno navedene da bi lice bilo u pritvoru, a da razlozi moraju da budu zasnovani ili na prikupljenim dokazima ili podacima, iz kojih se sa sigurnošću može utvrditi da postoji navedeni zakonski osnov“; da „sud nije imao podlogu za ovakav svoj stav ni u spisima predmeta niti u bilo kom izvoru“; da „nije jasno na koji su način nadležni organi ocenili da bi podnosilac ustavne žalbe, za bekstvo i skrivanje, morao da iskoristi baš sredstva za koja se tvrdi da je stekao izvršenjem krivičnog dela koje mu se stavlja na teret“; da činjenice da „ima tačno prebivalište, tačnu adresu koju je dao sudu, da je Beograd centar njegovih ličnih i poslovnih, porodičnih i prijateljskih aktivnosti i centar njegovog imovinskog stanja nesporno ukazuju da opasnost od bekstva ne postoji“; da „nadležni organi takođe nisu ocenili ni nespornu činjenicu da se podnosilac ustavne žalbe uredno odazivao na svaki poziv nadležnih organa i to nakon brojnih novinskih naslova u kojima je najavljivano njegovo hapšenje“.
Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, navodeći:
- da su „osporene odluke posledica proizvoljne i pogrešne primene materijalnog prava“ koje se odnose „i na svojstvo podnosioca ustavne žalbe i na neodređene i neodredive radnje koje mu se stavljaju na teret“;
- da su „u osporenim rešenjima pogrešno i proizvoljno primenjene odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku i člana 215. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu da je podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor iako nisu ispunjeni ni opšti ni dodatni uslovi za produženje ove mere“;
- da „u osporenim odlukama nadležni organi nisu utvrdili ni postojanje opšteg ni dodatnih uslova za ovu meru, da su ponavljajući stereotipne razloge i težinu dela kao osnovni uslov, doneli nezakonite odluke kojima je povređeno osnovno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu odluku i pravo na pravično suđenje“.
Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporena rešenja.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovore Višeg suda u Beogradu VIII Su. 52/13-124 od 17. juna 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Su. VIII 658/13 od 12. juna 2013. godine (koji je obavestio Ustavni sud da su „stav ovog suda i razlozi i objašnjenja tog stava, sadržani u odlukama Kr.Po1. 8/13 od 21. marta 2013. godine i Kž2.Po1. 136/13 od 4. aprila 2013. godine“), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak
Pred Višim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje u predmetu Ki.Po1. 28/12, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio se istražni postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još deset lica.
Istražni postupak je pokrenut donošenjem naredbe o sprovođenju istrage Tužilaštva za organizovani kriminal Kti. 22/12 od 24. novembra 2012. godine, kojom je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret postojanje osnova sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika.
Naredbe o proširenju istrage Kti. 22/12 Tužilaštvo za organizovani kriminal je donelo 27. decembra 2012. godine, 1. februara 2013. godine i 21. marta 2013. godine.
Tužilaštvo za organizovani kriminal je 15. aprila 2013. godine donelo naredbu o izmeni naredbe o sprovođenju istrage od 22. novembra 2012. godine i naredbi o proširenju istrage od 27. decembra 2012. godine, 1. februara 2013. godine i 21. marta 2013. godine, tako što je izvršilo izmenu dispozitiva i pravne kvalifikacije krivičnih dela koja se osumnjičenima stavljaju na teret, te je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret postojanje osnova sumnje da je izvršio jedno produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u podstrekavanju iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.
Nakon završetka istrage, protiv podnosioca ustavne žalbe i ostalih lica, Tužilaštvo za organizovani kriminal je 17. maja 2013. godine podiglo optužnicu KTO. 7/13.
Veće Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje je ustanovilo da navedena optužnica nije propisno sastavljena i naložilo je Tužilaštvu za organizovani kriminal da ispravi uočene nedostatke.
Postupajući po nalogu Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje, Tužilaštvo za organizovani kriminal je 21. maja dostavilo tom sudu optužnicu, kojom je, između ostalog, podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u podstrekavanju iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 34. i 61. Krivičnog zakonika.
B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor
Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (30. april 2013. godine) nalazio u pritvoru pet meseci i šest dana, računajući od 24. novembra 2012. godine kada je lišen slobode.
Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki.Po1. 28/12 od 26. novembra 2012. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku.
Sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje je potom, na osnovu istih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžio rešenjem Ki.Po1. 28/12 od 24. decembra 2012. godine, dok je rešenjem Ki.Po1. 28/12 od 23. januara 2013. godine pritvor prema podnosiocu produžio iz razloga predviđenim tač. 1) i 4) člana 211. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (otklonjen je zakonski osnov iz tačke 2) navedenog člana).
Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen za još tri meseca rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, koje je po žalbi ukinuto rešenjem istog suda Kž2.Po1. 106/13 od 15. marta 2013. godine.
Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kr.Po1. 8/13 od 21. marta 2013. godine, prema podnosiocu ustavne žalbe je pritvor produžen za još tri meseca (najduže do 22. maja 2013. godine) na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 4) Zakonika o krivičnom postupku.
U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno:
- da je tužilac za organizovani kriminal podneo predlog da se prema osumnjičenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor „uz objašnjenje da postoje zakonski osnovi da mu se produži pritvor, a da, zbog pisanih dokumenata i velikog broja lica koja treba ispitati u svojstvu svedoka, u dosadašnjem toku istražnog postupka nisu izvedene sve neophodne dokazne radnje, pre svega ispitivanje lica koja su, preko zemljoradničkih zadruga, instituta i drugih subjekata poslovanja, učestvoval a ili su posredovala u prometu regresiranog mineralnog đubriva, kao i neophodno ekonomsko -finansijsko veštačenje, koje je kompleksno zbog obimne poslovne dokumentacije, tako da postoje važni razlozi da se za još tri meseca produži pritvor“;
- da je Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje održao sednicu veća na kojoj je „razmotrio spise predmeta i predlog Tužioca za organizovani kriminal“, pa je našao da je predlog osnovan;
- da „iz spisa predmeta proizlazi postojanje osnovane sumnje da je, preduzimajući protivpravne radnje za koje je osnovano sumnjiv zajedno sa drugim okrivljenima, učestvovao u pribavljanju protivpravne imovinske koristi privrednim društvima… na štetu Budžeta Republike Srbije, pri čemu ukupna visina istih prevazilazi iznos od 800.000,00 dinara;
- da „prema stanju u spisima, veći deo tih sredstava nije pronađen, ni oduzet i postoji osnovana sumnja da su plasirana u dalje poslovne odnose (kako između navedenih pravnih lica, tako i sa drugim privrednim subjektima)“;
- da „pored toga, prema stanju u spisu, imenovani okrivljeni ima lična poznanstva i veze (posebno sa odgovornim licima i vlasnicima pomenutih privrednih društava) i brojne poslovne kontakte u zemlji i inostranstvu“;
- da „kada se napred navedene okolnosti cene u kontekstu visine zaprećene kazne za krivično delo za koje je osnovano sumnjiv (kazna zatvora do 12 godina), njegove vezanosti za teritoriju Republike Srbije (u smislu centra poslovnih i životnih aktivnosti), predstavljaju okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva ovog okrivljenog, ako se nađe na slobodi, tako što bi novčana sredstva i lične veze i kontakte iskoristio za organizaciju bekstva i finansiranje skrivanja“, kao i da bi dva okrivljena lica koja su u bekstvu mogla da mu pruže „logističku podršku prilikom bekstva i skrivanja“;
- da „postoji osnovana sumnja da je okrivljeni Zvonimir Nikezić preduzeo protivpravne radnje koje prevazilaze poslovne standarde i pravila i zadiru u zakonodavne aktivnosti Ministarstva poljoprivrede i to tako što je „savetima“ za uspostavljanje i osvajanje tržišta za HIP Azotaru... omogućio tom privrednom subjektu da pribavi protivpravu imovinsku korist;
- da „postoji osnovana sumnja da je odgovarajućim izmenama Uredbi o uslovima i načinu korišćenja sredstava za regresiranje mineralnih đubriva, određenom krugu pravnih lica omogućio da budu posrednici i korisnici u prometu regresiranog mineralnog đubriva i da je tako stvoren svojevrsni sistem prometa mineralnim đubrivima kojim su obesmišljeni ciljevi zaštite poljoprivrednih proizvođača i omogućavanje nabavke repromaterijala po povlašćenim cenama, pošto cy u tome presudnu ulogu dobila odgovorna lica HIP Azotare, konkretno okrivljeni R.V. koji je dalje svojim poslovnim vezama i kontaktima omogućio da privredna društva koja po uredbama nisu mogla da dobiju mineralno đubrivo po regresiranim cenama, preko posrednika koji su ispunjavali uslove iz uredbe isto dobiju i to suprotno ekonomskim interesima bez realnih sredstava obezbeđenja, uz odloženo plaćanje na više meseci“;
- da „na taj način ne samo što je tim privrednim subjektima omogućeno da pribave protivpravnu imovinsku korist u vidu razlike u ceni između regresiranog i neregresiranog mineralnog đubriva, nego je HIP Azotari omogućeno da neosnovano naplati regres iz Budžeta Republike Srbije, pri čemu je visina nezakonite koristi 895.105.600,00 dinara, u kom iznosu je i naneta šteta Budžetu Republike Srbije, a koji višestruko prevazilazi iznos koji predstavlja kvalifikatornu okolnost za predmetno krivično delo“;
- da je „uz sve to HIP Azotara u velikom obimu promet neregresiranim mineralnim đubrivima vršila sa odabranim pravnim licima bez ikakvih ili sa minimalnim sredstvima obezbeđenja (solo menica) i bez provere boniteta i solventnosti istog, suprotno svim ekonomskim pravilima i interesima, po kom osnovu i za RMV Vujadinović, Da car euro i Sektor 120, pribavljena protivpravna imovinska korist u iznosu od preko 1.500.000.000,00 dinara“.
Na kraju, Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje ističe da je „posebno imao u vidu pravo okrivljenog na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i da pritvor, kao procesna mera, zadire u jedno od najosnovnijih ljudskih prava – pravo na slobodu, pa je zato dodatno analizirao i cenio relevantnost i legitimnost razloga za primenu te mere, posebno obzirom na fazu u kojoj se postupak nalazi, radnje koje su u istom do sada sprovedene, te ukupnu dužinu trajanja predmetnog postupka, ali i obaveze postupanja sa naročitom hitnošću u pritvorskim predmetima i toga da se pritvor mora svesti na najkraće neophodno vreme, pa je našao da se nesmetano vođenje krivičnog postupka, za sada, ne može ostvariti drugom merom osim pritvora, uz napomenu da je to takođe uslovljeno i efikasnim sprovođenjem dokaznog postupka i drugih radnji u toku samog postupka“.
Branioci okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe su protiv rešenja o produženju pritvora izjavili žalbe 29. marta 2013. godine u kojima su, pored ostalog, isticali i da ne postoji osnovana sumnja da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, kao opšti uslov za pritvor (detaljno analizirajući činjenice i okolnosti iz spisa predmeta).
Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 136/13 od 4. aprila 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca. U obrazloženju navedenog rešenja su ponovljeni potpuno isti razlozi iz prvostepenog rešenja, s tim što je, na kraju, Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje istakao da je imao u vidu žalbene navode kojima se pored ostalog, ukazuje da veće koje donelo ožalbeno rešenje „nije u potpunosti i pravilno utvrdilo činjenično stanje“, ali ih je ocenio „kao neosnovane i bez uticaja na drugačiju odluku suda u ovoj krivično pravnoj stvari, obzirom da... će utvrđivanje činjeničnog stanja kao i ocena dokaza biti predmet prvostepenog suda u kontradiktornom postupku na glavnom pretresu i isto nije od uticaja u ovoj fazi postupka na odluku suda u pogledu pritvora“.
Nakon podnošenja ustavne žalbe, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen rešenjem Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 384/13 od 17. maja 2013. godine, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku (ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 217/13 od 4. juna 2013. godine), koji je po tom rešenju mogao trajati najduže 30 dana.
Postupajući po nalogu iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 217/13 od 4. juna 2013. godine, Viši sud u Beogradu-Posebno odeljenje je 6. juna 2013. godine doneo rešenje Kv.Po1. 429/13 kojim je, u stavu prvom izreke, prema podnosiocu ustavne žalbe produžio pritvor za najduže 30 dana, dok je, u stavu drugom izreke, odbio kao neosnovane predloge branilaca za ukidanje pritvora i određivanje blaže mere za obezbeđenje njegovog prisustva.
4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).
Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).
Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.
Odredbama člana 214. ZKP, pored ostalog, propisano je: da se pritvor u istrazi može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem sudije za prethodni postupak ili veća (član 21. stav 4.) (stav 1.); da se rešenje o produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da protiv rešenja o pritvoru stranke i branilac mogu izjaviti žalbu veću (član 21. stav 4.) (stav 3.); da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).
Trajanje pritvora u istrazi propisano je odredbama člana 215. ZKP, i to: da se na osnovu rešenja sudije za prethodni postupak, okrivljeni može zadržati u pritvoru najviše tri meseca od dana lišenja slobode i sudija za prethodni postupak dužan je da i bez predloga stranaka i branioca, po isteku svakih 30 dana ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora (stav 1.); da veće neposredno višeg suda (član 21. stav 4.) može, na obrazloženi predlog javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca i da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.); da ako se do isteka roka iz st. 1. i 2. ovog člana ne podigne optužnica, okrivljeni će se pustiti na slobodu (stav 3.).
Saglasno odredbi člana 295. stav 1. tačka 1) ZKP, istraga se pokreće protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo, dok se saglasno stavu 2. istog člana u istrazi prikupljaju dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim.
Prema članu 7. stav 1. tačka 1) ZKP, krivični postupak je pokrenut donošenjem naredbe o sprovođenju istrage.
Članom 2. stav 1. propisano je da pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakoniku imaju sledeće značenje: „osnov sumnje“ je skup činjenica koje posredno ukazuju da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilac krivičnog dela (tačka 17)); „osnovana sumnja“ je skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela (tačka 18)).
Odredbama člana 359. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 i 121/12) (u daljem tekstu: KZ), koje su se primenjivale do 15. aprila 2013. godine, bilo je, pored ostalog, propisano: da će se službeno ili odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 1.); da ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina (stav 3.) – krivično delo zloupotreba službenog položaja.
Odredbom člana 112. stav 5. KZ propisano je da se odgovornim licem u pravnom licu smatra lice koje na osnovu zakona, propisa ili ovlašćenja vrši određene poslove upravljanja, nadzora ili druge poslove iz delatnosti pravnog lica, kao i lice kome je faktički povereno obavljanje tih poslova i da se odgovornim licem smatra i službeno lice kad su u pitanju krivična dela kod kojih je kao izvršilac označeno odgovorno lice, a u ovom zakoniku nisu predviđena u glavi o krivičnim delima protiv službene dužnosti, odnosno kao krivična dela službenog lica.
Do izmena KZ objavljenih u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 121/12 od 24. decembra 2012. godine, sa stupanjem na snagu osmog dana od dana objavljivanja, odredbom člana 112. stav 5. bilo je propisano da se odgovornim licem smatra vlasnik preduzeća ili drugog subjekta privrednog poslovanja ili lice u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu kojem je, s obzirom na njegovu funkciju, uložena sredstva ili na osnovu ovlašćenja, poveren određeni krug poslova u upravljanju imovinom, proizvodnji ili drugoj delatnosti ili u vršenju nadzora nad njima ili mu je faktički povereno obavljanje pojedinih poslova. Odgovornim licem smatra se i službeno lice kad su u pitanju krivična dela kod kojih je kao izvršilac označeno odgovorno lice, a u ovom zakoniku nisu predviđena u glavi o krivičnim delima protiv službene dužnosti, odnosno kao krivična dela službenog lica.
5. Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja. Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, a iz razloga propisanim u tač. 1) do 4) navedenog člana.
Ustavni sud ističe da postojanje osnovane sumnje na kojoj se zasniva lišenje slobode predstavlja suštinski deo garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja conditio sine qua non kako za određivanje, tako i za produženje mere pritvora. Istoveremeno, Ustavni sud naglašava da nije u njegovoj nadležnosti da ceni da li na osnovu dokaza na kojima se zasniva rešenje o određivanju ili produženju mere pritvora proizlazi osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo.
Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluka Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka. Imajući u vidu navedeno, kao i sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. Ustava.
6. Polazeći od navedenih opštih principa, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju.
Pored postojanja osnovane sumnje da je podnosilac izvršio krivično delo, Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje je u osporenim rešenjima utvrdi o da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva. Kao razloge koji su ukazivali na opasnost da će okrivljeni Zvonimir Nikezić, ovde podnosilac ustavne žalbe, pobeći, nadležni sudovi su naveli: 1) da postoji osnovana sumnja da je zajedno sa drugim okrivljenima učestvovao u pribavljanju protivpravne imovinske koristi privrednim društvima… na štetu budžeta Republike Srbije i da ukupna visina istih prevazilazi iznos od 800.000,00 dinara; 2) da veći deo tih sredstava nije pronađen, ni oduzet i da postoji osnovana sumnja da su ista plasirana u dalje poslovne odnose; 3) da ima lična poznanstva i veze, kao i brojne poslovne kontakte u zemlji i inostranstvu; 4) da navedene okolnosti , cenjene u kontekstu visine zaprećene kazne i njegove vezanosti za teritoriju Republike Srbije u smislu centra poslovnih i životnih aktivnosti, predstavljaju okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, jer bi, ukoliko se nađe na slobodi, novčana sredstva i lične veze i kontakte iskoristio za organizaciju bekstva i finansiranje skrivanja, a okrivljena lica koja su u bekstvu bi mogla da mu pruže „logističku podršku“.
Ustavni sud smatra da težina zaprećene kazne može predstavljati indiciju za postojanje opasnosti od bekstva, ali da ona mora biti cenjena u vezi sa brojnim drugim činjenicama, jer se tek nakon ocene svih bitnih i za konkretan slučaj specifičnih okolnosti može ili potvrditi postojanje opasnosti od bekstva i opravdati pritvaranje, ili opovrgnuti postojanje te okolnosti i razloga za određivanje pritvora po ovom zakonskom osnovu (vidi: presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju ''Tomasi protiv Francuske'' od 27. avgusta 1992. godine, pasus 98.). U ovom kontekstu se naročito moraju uzeti u obzir sledeće okolnosti: karakter okrivljenog, njegovo imovno stanje, mesto u kome živi njegova porodica i gde se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, njegove poslovne veze u zemlji u kojoj živi i u inostranstvu i slično. Tek svestrana ocena svih navedenih, kao i drugih osobenih činjenica i okolnosti, može ukazivati na to da li postoji razumno opravdanje za određivanje i produženje mere pritvora, a time i za ograničenje lične slobode okrivljenog (vidi: presude Evropskog suda za ljudska prava W. protiv Švajcarske od 26. januara 1993. godine, pasus 33. i ''Neumeister protiv Austrije'' od 27. juna 1968. godine, pasus 10.).
U ovom konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Beogradu -Posebno odeljenje je prilikom produženja pritvora podnosiocu ustavne žalbe, pored težine zaprećene kazne, imao u vidu i to: da postoji osnovana sumnja da je izvršenjem krivičnog dela podnosilac pribavio veliku protivpravnu imovinsku korist trećim licima na štetu budžeta Republike Srbije, a da veći deo tih sredstava nije pronađen ni oduzet , pa postoji osnovana sumnja da su ista plasirana u dalje poslovne odnose, kao i da je podnosilac poslovno i životno vezan za teritoriju Republike Srbije, ali bi novčana sredstva i lične veze i kontakte iskoristio za organizaciju bekstva i finansiranje skrivanja, a okrivljena lica koja su u bekstvu bi mogla da mu pruže „logističku podršku“.
Međutim, Ustavni sud smatra da se u ustavnoj žalbi osnovano ističe da su sudovi morali uzeti u obzir i sledeće činjenice: da je podnosilac državljanin samo Republike Srbije, da ima prijavljeno prebivalište u Beogradu gde se nalazi centar njegovih životnih i radnih aktivnosti, da u Beogradu živi njegova porodica , da se i pre dononošenja naredbe o sprovođenju istrage uredno odazivao na svaki poziv nadležnih organa i da nije bežao. Pored navedenog, nadležni sudovi su propustili da u osporenim rešenjima ocene konkretne okolnosti koje se odnose na ličnost okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud nije uveren da su navodi iz osporenih rešenja (da postoji osnovan a sumnj a da je podnosilac ustavne žalbe pribavio protivpravnu imovinsku korist trećim licima , da ista nije pronađena, da novčana sredstva i lične kontak te može da iskoristi za bekstvo, da okrivljeni koji se nalaze u bekstvu mogu da mu pruže logističku podršku prilikom bekstva i skriv anja), a bez navođenja konkretnih činjenica i okolnosti na kojima se ovakvi zaključ ci temelj e, mogu da budu ustavnopravno prihvatljivi, relevantni i dovoljni razlozi za produženje pritvora.
Razmatrajući obrazloženja osporenih sudskih rešenja u tom svetlu, Ustavni sud je ocenio da su ona nedostatna, jer u njima nisu navedene, a samim tim ni ocenjene, sve činjenice i okolnosti koje mogu biti značajne za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru zbog opasnosti od bekstva. Ustavni sud, stoga, smatra da su nadležni sudovi iskazali nedovoljno brižljiv odnos prema pritvoru, koji kao mera ograničenja slobode ne sme biti produžavan po automatizmu – ponavljanjem istih razloga koji su poslužili kao početni osnov za njegovo određivanje. Redovni sudovi kod produženja pritvora moraju voditi računa o dinamičnom pristupu koji zahteva Evropski sud za ljudska prava kod procene dovoljnih i relevantnih okolnosti, što podrazumeva da se moraju uzeti u obzir i naknadno izmenjene okolnosti, a naročito one koje se odnose na sam tok krivičnog postupka. Najzad, Ustavni sud ukazuje i na to da je Evropski sud za ljudska prava u presudi ''Wemhoff protiv Nemačke'' od 27. juna 1968. godine, pasus 15, izneo stav „da kad je jedini preostali razlog za produženje pritvora strah da će optuženi pobeći i time izbeći pojavljivanje na suđenju, mora biti naloženo njegovo puštanje na slobodu pre suđenja ukoliko se od njega mogu dobiti jemstva koja će osigurati takvo pojavljivanje“.
Polazeći od svega do sada navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu da podnosilcac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.
Ustavni sud osporena rešenja nije poništio, imajući u vidu da su ta rešenja bila temporalnog karaktera i da su prestala da proizvode pravno dejstvo donošenjem novih rešenja o produženju pritvora.
Sledom iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredba ma člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u tač . 1. i 2. izreke.
7. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1 ) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
ZAMENICA
PREDSEDNIKA VEĆA
s u d i j a
dr Agneš Kartag Odri