Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 16 godina. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen jer podnositeljka, kao naslednica, nije dugo bila izložena neizvesnosti postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. G . iz sela K, opština Kladovo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . G . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sud om u Beogradu u predmetu P1. 6862/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, dok se zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. G . iz sela K, opština Kladovo, podnela je Ustavnom sudu, 11. aprila 2014. godine, preko punomoćnika M. B, advokata iz Kladova, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7038/13 od 30. januara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka, nezadovoljna osporenom presudom, donetom u radnom sporu koji je započeo njen otac, podnošenjem tužbe protiv poslodavca još 16. februara 2008. godine, izjavila reviziju protiv te odluke, ali da istovremeno, ustavnom žalbom, osporava dužinu trajanja ovog postupka, kao i navedenu presudu zbog "neprihvatljivog tumačenja materijalnog prava". Ističe da je ovaj spor, iako je po svojoj vrsti zahtevao hitno rešavanje, neopravdano trajao 16 godina, bez obzira na to što nije bio činjenično i pravno složen. Predlaže da Ustavni sud usvoji njenu ustavnu žalbu, utvrdi da su joj presudama Prvog osnovnog sudu u Beogradu P1. 6862/10 od 9. marta 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7038/13 od 30. januara 2014. godine povređena označena ustavna prava i naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi tužilje izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude. Podnositeljka zahteva naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, i to nematerijalne štete u iznosu od 800.000,00 dinara, te materijalne štete u iznosu od 360.000,00 dinara, koja se ogleda u troškovima koje je imala na ime angažovanja advokata za zastupanje na 20 održanih ročišta (iznos od 18.000,00 dinara po ročištu).

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P1. 6862/10 Prvog osnovnog sud a u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravni predhodnik podnositeljke, B.G. iz Kladova, u svojstvu tužioca, podneo je tužbu 16. februara 1998. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv DD J. iz Beograda, radi poništaja akata poslodavca o prestanku radnog odnosa i vraćanja na poslove i radne zadatke redara broda. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P1. 74 /98.

Do donošenja rešenja o mirovanju postupka P1. 74/98 od 10. juna 2002. godine bilo je zakazano 18 ročišta, od kojih je devet održano. Preostalih devet ročišta nije održano uglavnom zbog izostanka urednog prijema poziva od strane tužioca ili tuženog, ali i svedoka, te jer je tuženi jednom tražio odlaganje ili nije dostavljao dokumentaciju. Na održanim ročištima su saslušana tri svedoka, pročitani spisi disciplinskog postupka, izvršen uvid u spise Ki. 208/98 i K. 57/99 Petog opštinskog suda u Beogradu.

Po predlogu punomoćnika tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, održano je ročište i rešenjem Opštinskog suda P1. 74/98 od 23. aprila 2003. godine, u prvom stavu izreke je odbačen kao neblagovremen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, a u drugom stavu izreke je utvrđeno da se smatra da je tužba povučena.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1461/03 od 22. oktobra 2003. godine je, u prvom stavu izreke, odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno ožalbeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 74/98 od 23. aprila 2003. godine u prvom stavu njegove izreke; drugim stavom izreke je uvažena žalba tužioca i ukinuto rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 74/98 od 10. juna 2002. godine i rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 74 /98 od 23. aprila 2003. godine u drugom stavu njegove izreke, te predmet vraćen na ponovno suđenje. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P1. 27/04.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda P1. 27/04 od 23. decembra 2005. godine kojim se smatra da je tužba tužioca povučena, bilo je zakazano osam ročišta za glavnu raspravu. Na četiri održana ročišta Opštinski sud je saslušao tužioca i dva svedoka, izvršeno suočenje tužioca sa jednim svedokom i pribavio Pravilnik o sistematizaciji poslova i radnih zadataka od tuženog. Četiri ročišta nisu održana jer dva puta nije bio uredno pozvan punomoćnik tužioca, jer je jednom tužilac tražio odlaganja zbog izostanka svog punomoćnika, te jer je izostao svedok koji je bio uredno pozvan. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1205/06 od 29. marta 2006. godine je, u žalbenom postupku, ukinuto rešenja Opštinskog suda P1. 27/04 od 23. decembra 2005. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Predmet je pred Opštinskim sudom dobio novi broj P1. 119/06, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu. Do zaključenja glavne rasprave 9. marta 2010. godine, bilo je zakazano deset ročišta, od kojih su četiri održana. Tužilac je precizirao tužbeni zahtev, tako što je pored poništaja akata poslodavca, tražio vraćanje na rad, ali sad ne na radno mesto redara nego na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima. Na pet održanih ročišta saslušan je ponovo tužilac u svojstvu parnične stranke, kao i dva svedoka, te izvršeno suočenje svedoka i pročitani pismeni dokazi. Preostalih pet ročiša nije održano uglavnom zbog neodazivanja svedoka pozivima suda, bilo zbog neuredne dostave poziva ili njihovih opravdanih/neopravdanih izostanaka.

Presudom Prvog osnovnog sudu u Beogradu P1. 6862/10 od 9. marta 2010. godine odbijen je u celosti tužbeni zahtev tužioca, a tužilac je 9. aprila 2010. godine izjavio žalbu protiv te presude. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5285/10 od 29. decembra 2011. godine su vraćeni nerazmotreni spisi predmeta po žalbi prvostepenom sudu radi dopune postupka, te provere da li je u pitanju tehnička greška u kucanju kod označavanja rešenja poslodavca i izviđaja da li je advokat Z.J. bio punomoćnik tuženog u vreme donošenja presude, te pravilne dostave prvostepene presude. Rešenjem Prvog osnovnog sudu u Beogradu P1. 6862/10 od od 25. januara 2012. godine ispravljena je prvostepena presuda u izreci u pogledu oznake osporenog rešenja poslodavca, te istog dana sačinjena službena beleška u vezi sa zastupanjem tuženog.

Podneskom od 25. oktobra 2012. godine, naslovljenim Prvom osnovnom sudu u Beogradu za Apelacioni sud u Beogradu, podnositeljka ustavne žalbe – D . G . je obavestila sud da je tužilac B.G, njen otac, preminuo 28. jula 2012. godine i da je ona na osnovu pravnosnažnog rešenja Osnovnog suda u Negotinu O. 1251/12 od 21. septembra 2012. godine njegov jedini zakonski naslednik, te da preuzima postupak u ovom radnom sporu i ostaje pri izjavljenoj žalbi u predmetu Gž1. 1357/12 koji se vodi pred Apelacionim sudom u Beogradu. Ovaj podnesak je prvostepeni sud 29. oktobra 2012. godine prosledio drugostepenom sudu, a rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1357/12 od 7. marta 2013. godine su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu radi dopune postupka. Naime, iz obrazloženja drugostepenog rešenja proizlazi da prvostepeni sud nije postupio po ranijem nalogu drugostepenog suda u vezi sa izviđajem da li je advokat Z.J bio punomoćnik tuženog, te dostavom presude i rešenja o ispravci punomoćniku tuženog, a zatim i radi dostave podneska tužilje tuženom, te donošenja rešenja o stupanju u parnicu podnositeljke ustavne žalbe. Novim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3249/13 od 30. maja 2013. godine su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu radi dopune postupka, jer taj sud nije postupio po njegovom nalogu da se podnesak o stupanju u parnicu tužilje dostavi tuženom.

Tuženi se podneskom od 19. jula 2013. godine izjasnio da predlaže prekid postupka i da se protivi da ćerka tužioca nastavi ovaj postupak, jer se radi o ličnim neprenosivim pravima. Nakon izjašnjenja tužilje na podnesak tuženog 21. avgusta 2013. godine, rešenjem Prvog osnovnog sudu u Beogradu P1. 6862/10 od 14. oktobra 2013. godine dozvoljeno je stupanje u parnicu podnositeljke ustavne žalbe, u svojstvu tužilje, a iza pok. B.G. Punomoćnik tuženog je ovo rešenje, protiv koga nije bila dozvoljena posebna žalba, primio 13. novembra 2013. godine. Podneskom od 14. novembra 2013. godine tužilja je izjavila da ostaje pri podnetoj žalbi i tražila da se što pre o njoj odluči.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7038/13 od 30. januara 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog sudu u Beogradu P1. 6862/10 od 9. marta 2010. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1. 6862/10 od od 25. januara 2012. godine. Ova presuda uručena je punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, 12. marta 2014. godine. Protiv navedene presude podnositeljka je izjavila 14. aprila 2014. godine reviziju.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1078/2014 od 28. maja 2015. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7038/13 od 30. januara 2014. godine. Naredba za dostavu revizijske odluke data je 26. novembra 2015. godine, konstatovano da su otpravljene dve revizijske presude dan kasnije, a potom da su spisi predmeta prosleđeni Ustavnom sudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, zajedno sa izmenama („Službeni glasnik RS“, br. 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u konkretnoj parnici ima o je sadržinski sličn u odredb u sa naveden om odredb om ranije važećeg ZPP koj a se odnos i na efikasno postupanje parničnog suda.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te krećući se u granicama zahteva postavljenog ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak započeo podnošenjem tužbe pravnog prethodnika podnositeljke 16. februara 1998. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7038/13 od 30. januara 2014. godine, koja je uručena njegovom pravnom sledbeniku, ovde podnositeljki ustavne žalbe, dana 12. marta 2014. godine.

Pravo podnositeljke da sada u svoje ime traži utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnoj parnici, proizilazi iz činjenice da je ona stekla svojstvo stranke u sudskom postupku 14. oktobra 2013. godine, kada joj je dozvoljeno stupanje u parnicu, u svojstvu tužilje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom predmetu spor, ukupno, do pravosnažnog okončanja, što je podnositeljka i osporila ustavnom žalbom, trajao 16 godina i nepun mesec, a za podnositeljku godinu i nepunih pet meseci od kada je izjavila da stupa u parnicu, odnosno pet meseci od kada joj je dozvoljeno stupanje u parnicu.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, ukupno trajanje postupka u ovom sporu, koji je posle 16 godina pravosnažno okončan, ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja. U izvesnoj meri, do dužeg trajanja postupka po žalbi dovela je promena ličnosti stranke, te odlučivanje u toku žalbenog postupka o stupanju u parnicu zakonske naslednice tužioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Polazeći od značaja prava čiju zaštitu je tražio najpre sada pok. tužilac, pa zatim u žalbenom postupku i njegov zakonski naslednik, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje u ovom radnom sporu, čiji je predmet bio prestanak radnog odnosa i vraćanje na rad, bilo od bitnog psihološkog i egzistencijalnog interesa za tužioca, ali i od psihološkog, kao i eventualnog budućeg materijalnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe, nakon stupanja u parnicu, nije svojim ponašanjem doprinela dužini trajanja postupka, već je naprotiv urgirala da se postupak po žalbi njenog pok. oca što pre okonča.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka dali su nadležni sudovi svojim nedelotvornim postupanjem. Prva prvostepena presuda doneta je tek posle 12 godina od započinjanja parnice. Žalbeni postupak, na čije predugo trajanje ukazuje i podnositeljka, započeo je 9. aprila 2010. godine, a o žalbi je rešeno posle nešto više od tri godine i devet meseci. Bez obzira što je ovaj postupak bio produžen stupanjem u parnicu podnositeljke u toku žalbenog postupka, i prvostepeni i drugostepeni sud su doprineli njegovom trajanju van granica razumnog roka. Naime, drugostepeni sud je prvi put vratio nerazmotrene spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka nakon čak godinu i više od osam meseci od prijema, što je blizu okvirnog roka za rešavanje o žalbi. Međutim, zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda, koji je propuštao da postupa po nalozima drugostepenog suda, još dva puta su vraćani spisi, s tim što je u međuvremenu umro i tužilac pa je postupanje prvostepenog suda bilo neophodno i povodom ove novonastale situacije.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe, kao zakonskoj naslednici tužioca, kojoj je dozvoljeno stupanje u parnicu, u parničnom postupku koji vođen pred Prvim osnovnim sud om u Beogradu u predmetu P1. 6862/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, koji je podnositeljka istakla zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza, a što ovde nije slučaj. Naime, podnositeljka je, kao zakonska naslednica tužioca, stekla svojstvo stranke u osporenom parničnom postupku tek od oktobra 2013. godine, a postupak koji je osporila ustavnom žalbom okončan je u januaru 2014. godine, pa je, polazeći od navedenog Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

Povodom zahteva za naknadu materijalne štete podnositeljke ustavane žalbe, a koji je opredeljen u visini troškova spora koji je izgubio njen pok. otac, odnosno sada podnositeljka, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije pružila dokaz e da je pretrpe la pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, zbog čega je Sud takav zahtev podnositeljke odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnositeljke, došlo donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Kako se u konkretnom slučaju radi o radnom sporu koji se odnosi na prestanak radnog odnosa u kome je, shodno članu 439. ZPP, uvek dozvoljena revizija, a koju je prema navodima ustavne žalbe podnositeljka i izjavila, to Ustavni sud nalazi da je njena ustavna žalba preuranjena u situaciji kada nema dokaza da je primila revizijsku presudu, a ustavnu žalbu nije dopunila osporivši i tu presudu donetu po njenoj reviziji.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti