Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra. Deo žalbe protiv meritorne odluke je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2596/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz Beograda je , 26. aprila 2016. godine, preko punomoćnika M . P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1478/14 od 9. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 58. stav 1. i člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vođen u predmetu P1. 2596/11 .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, koji je hitne prirode, traj ao više 11 godina; da iz toga nesumnjivo proizlazi da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ; da je proizvoljan zaključak parničnih sudova da je podnosilac ustavne žalbe u označene dane (prva polovina 2005. godine) neovlašćeno napuštao radno mesto pre isteka radnog vremena, kao i zaključak da je postupak otkaza ugovora o radu sproveden u okviru zakonom propisanog roka; da tuženi za tvrdnje o povredi radne obaveze nikada nije dostavio originalnu dokumentaciju, dok iz iskaza saslušanih svedoka nesumnjivo proizlazi da je svaki izlazak pre isteka radnog vremena bio opravdan od strane nadležnog rukovodioca.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu i podnosi ocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate , kao i da mu dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovn og sud a u Beogradu P1. 2596/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. novembra 200 5. godine, u svojstvu tužioca, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „C.“ a.d. Beograd, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu broj 5136/2 od 15. avgusta 200 5. godine i vraćanja na rad . Predmet je zaveden pod brojem P1. 2143/05.

Tuženi je 17. januara 2006. godine dostavio odgovor na tužbu. U periodu do prvog presuđenja zakazano je ukupno 13 ročišta za glavnu raspravu. Sva ročišta su održana. Period zakazivanja kretao se od najmanje tri do najviše četiri i po meseca. U okviru dokaznog postupka je saslušano troje svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke. Podneskom od 6. marta 2007. godine tužilac je izvršio objektivno preinačenje tužbe, utoliko što je, pored postojećih , istakao i tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 9. jula 2009. godine.

Presudom Četvrtog o pštinskog suda u Beogradu P1. 2143/05 od 9. jula 20 09. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad, dok je tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza odbijen kao neosnovan . Ova presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena 25. avgusta 2009. godine.

Tuženi je 31. avgusta 20 09. godine izjavio žalbu, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 2 2. septembra 20 09. godine. Tužilac je žalbu izjavio 1. septembra 2009. godine, a tuženi je na istu odgovorio podneskom od 24. septembra 2009. godine .

Spisi parničnog predmeta su 22. oktobra 2009. godine prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu na žalbeni postupak. Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Okružnog suda u Beogradu je preuzeo Apelacioni sud u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 3409/10 od 11. maja 20 11. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 2596/11. Do narednog presuđenja je zakazano još četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Period zakazivanja ročišta je gotovo identič an. Izveden je dokaz saslušanjem četvoro svedoka, od kojih je dvoje ranije već svedočilo. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 19. septembra 2012. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2596/11 od 19. septembra 201 2. godine tužbeni zahtev tužioca je u celini odbijen kao neosnovan . Tužilac je žalbu izjavio 12. oktobra 2012. godine, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 13. novembra 2012. godine.

Spisi parničnog predmeta su 27. decembra 20 12. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu na žalbeni postupak. Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 52/13 od 6. decembra 2013. godine, kojom je ožalbena prvostepen a presud a u celini potvr đena.

Spisi parničnog predmeta su Prvom osnovnom sudu u Beogradu vraćeni 18. decembra 2013. godine, ali je naredba za dostavljanje drugostepene presude izdata tek 14. avgusta 2014. godine.

Reviziju tužioca od 19. septembra 2014. godine, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu osporenom presudom Rev2. 1478/14 od 9. decembra 2015. godine, koja je punomoćniku tužioca uručena 28. marta 2016. godine.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se svakom jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 , 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenj ivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 9. novembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1478/14 od 9. decembra 2015. godine, koja je punomoćniku podnosi oca ustavne žalbe uručena 28. marta 201 6. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao nešto više od deset godina . Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, desetogodišnje trajanje postupka u sporu iz radnog odnosa ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti i neažurnosti p rvostepenog suda. Činjenice da je o tužbenom zahtevu prvi put odlučeno nakon tri godine i osam meseci od podnošenja tužbe, da su ročišta za glavnu raspravu zakazivana u vremenskim intervalima od najmanje tri do najviše četiri i po meseca, da je dokazni postup ak obeležilo samo svedočenje nekoliko lica, te da je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 52/13 od 6. decembra 201 3. godine parničnim strankama otpravljena osam meseci nakon vraćanja predmeta iz drugostepenog suda (u vezi sa okončanjem neizvesnosti za pravni položaj podnosi oca ustavne žalbe videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ridi protiv Italije , od 11. maja 1990. godine), po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom predmetu nije postupa o u skladu sa načel ima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ov u vrst u spora . To posebno ako se ima u vidu da podnosi lac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprine o produžavanju trajanja postupka. Ustavni sud takođe nalazi da se ničim ne može opravdati trajanje prvog po redu žalbenog postupka od jedne godine i sedam meseci, imajući u vidu jednostavnost dokaznog postupka koji je tome prethodio.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izre ke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe svoj zahtev opredelio u navedenom iznosu, već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pre svega aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava , ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

7. Ustavni sud je, uvidom u osporenu presud u, utvrdio da ona sadrž i jasn o i argumentovan o obrazloženj e, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, kao i oceni da je podnosilac ustavne žalbe napuštanjem radnog mesta pre isteka radnog vremena , bez odgovarajuće dozvole (tzv. izlaznice) , i to u dužem vremenskom periodu, nesumnjivo učinio povredu radne obaveze iz člana 179. tačka 2) Zakona o radu, odnosno da je postupak otkaza ugovora o radu sproveden u okviru zakonom propisanog roka ( tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza). Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosi oca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presud e.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti , pored mnogih drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti