Povreda prava na pravično suđenje u postupku za ostvarivanje prava na penziju

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje zbog neobrazloženih odluka u dugotrajnom postupku za priznavanje prava na starosnu penziju. Predmet je vraćen Upravnom sudu na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3397/2016
24.01.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić , dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. P . iz sela V . kod Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. januara 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. P . i utvrđuje da je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Niš broj 181.6-2/156-11 od 24. novembra 2011. godine, rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj PO3/3 – 175738 od 21. jula 2014. godine i presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12300/14 od 25. februara 2016. godine podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12300/14 od 25. februara 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosi oca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj PO3/3 – 175738 od 21. jula 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. T . P . iz sela V . kod Niša podneo je Ustavnom sudu, 26. aprila 2016. godine, preko punomoćnika Ž. I, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje –Filijala Niš broj 181.6-2/156-11 od 28. novembra 2011. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj PO3/3 – 175738 od 21. jula 2014. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12300/14 od 25. februara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i „prava na penzijsko osiguranje“, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 70. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su kasnija rešenja, koja su usledila nakon usvojenih žalbi ili tužbi podnosioca, nepovoljnija od prethodnih rešenja, što predstavlja povredu osnovnog pravnog principa reformatio in peius; da podnosiocu nije priznat staž osiguranja za periode od 1. novembra 1961. do 31. avgusta 1965. godine, od 31. marta 1969. do 15. avgusta 1970. godine (odsluženje vojnog roka), od 17. avgusta do 31. decembra 1970. godine, od 1. januara do 31. decembra 1981. godine, jedan mesec u 1990. godini i šest meseci u 1992. godini; da je podnosilac tokom postupka pružio dovoljno „verodostojnih“ i „uverljivih“ dokaza o trajanju staža osiguranja u bliže označenim periodima, ali ih upravni organi i Upravni sud nisu uzeli u obzir prilikom odlučivanja; da se nije moglo odlučiti na štetu podnosioca zbog toga što ne postoji dokumentacija sa Kosova i Metohije.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu Upravnog suda i osporena rešenja upravnih organa, kao i da predmet vrati nadležnim organima na ponovni postupak i odlučivanje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Niš broj D 51042 i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je, 14. oktobra 2003. godine, Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Niš (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneo zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju.

Prvostepeni organ je privremenim rešenjem broj 51042 od 26. novembra 2003. godine odbio zahtev podnosioca i utvrdio ukupan penzijski staž u trajanju od 35 godina, jednog mesec i 28 dana.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih –Direkcija (u daljem tekstu: drugostepeni organ) je rešenjem broj 175738 od 10. avgusta 2004. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog privremenog rešenja.

Presudom Okružnog suda u Beogradu U. 106/04 od 15. decembra 2004. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja.

3.2. Podnosilac je, 30. marta 2005. godine, prvostepenom organu podneo zahtev za ponavljanje okončanog postupka za utvrđivanje prava na starosnu penziju, prilažući naknadno pribavljenu dokumentaciju.

Prvostepeni organ se dopisom od 26. maja 2005. godine obratio Službi direkcije u Prištini sa zahtevom da utvrdi podatke o stažu osiguranja i zaradama odnosno platama koje se uzimaju za utvrđivanje penzijskog osnova. Služba d irekcije u Prištini je uz akt od 18. jula 2005. godine dostavila podatke iz matične evidencije kojima raspolaže.

Prvostepeni organ je doneo privremeno rešenje broj 181.6.1-1092/04 od 19. avgusta 2005. godine, kojim je ponovljen postupak okončan rešenjem od 26. novembra 2003. godine, odbijen zahtev podnosioca od 14. oktobra 2003. godine da mu se prizna pravo na starosnu penziju i utvrđen ukupan penzijski staž u trajanju od 35 godina, jednog meseca i 28 dana.

Nakon što je navedeno privremeno prvostepeno rešenje poništeno rešenjem drugostepenog organa 02/1 broj P-175738 od 18. oktobra 2005. godine , prvostepeni organ je, u daljem toku postupka, doneo privremena rešenja od 1. marta 2006. godine, 5. aprila 2007. godine i 14. marta 2008. godine, koja su bila sukcesivno poništena drugostepenim rešenjima.

Privremenim rešenjem prvostepenog organa od 7. avgusta 2009. godine ponovo je odbijen zahtev podnosioca i utvrđen staž u trajanju od 34 godine, dva meseca i tri dana, kao i staž osiguranja u istom trajanju.

Drugostepenim rešenjem od 27. novembra 2009. godine uvažena je žalba podnosioca, poništeno navedeno privremeno rešenje prvostepenog organa i predmet vra ćen na ponovni postupak i donošenje novog rešenja. Taj organ je ukazao prvostepenom organu : da u ponovnom postupku od podnosioca pribavi na uvid, „u originalu“, rešenja R. P . broj 01-2657 od 7. decembra 1961. godine, broj 01-1670 od 26. septembra 1970. godine i broj 01/4-138 od 27. juna 1984. godine, potvrdu U . e . u . J . sa područja SAP Kosovo broj 24/1 od 11. februara 1980. godine; da se u pogledu potvrda R . S . od 10. juna 1996. godine i 27. jula 2006. g odine obrati toj televiziji koja treba da se izjasni o tome da li se podnosilac u periodu od 1. januara 1961. do 31. avgusta 1965. godine vodio u matičnim knjigama tog poslodavca, s obzirom na to da je na 26. strani radne knjižice izvršen upis staža za taj period , te da će pribavljene dokaze ceniti, pri čemu je bez uticaja stručna sprema podnosioca, kao i činjenica da je radio honorarno u „malom zabavnom orkestru“ od 1962. godine i dalje; da se rešenje o prijemu u radni odnos ne izdaje na osnovu člana 161. Zakona o opštem upravnom postupku.

Prvostepeni organ je 16. februara 2010. godine doneo dva zaključ ka o obezbeđenju dokaza za matičnu evidenciju , jednim je pozvao poslodavca – R. S . (u daljem tekstu: R.) da dostavi podatke i da se izjasni o tome da li se podnosilac u periodu od 1. januara 1961. do 31. avgusta 1965. godine vodio u matičnim knjigama poslodavca, a drugim je pozvao podnosioca da dostavi bliže opisana originalna rešenja i potvrdu.

R. je, tim povodom, obavestila prvostepeni organ: da je R . t . P . (u daljem tekstu: RP.) bila posebno preduzeće do sredine 1992. godine, kada je saglasno Zakonu o radio-televiziji, postala deo preduzeća R; da R. B . pre 1992. godine nije imala nikakve podatke o zaposlenima u RP; da je RP, kao deo preduzeća R, obavljala sve pravne i kadrovske poslove za taj deo preduzeća, vodila matičnu knjigu, odjavljivala i prijavljivala nadležnim fondovima zaposlene i dr .; da posle izmeštanja RP u Prokuplje, „koliko je poznato“, matična knjiga zaposlenih nije preneta u Prokuplje, pa stoga R. nije u mogućnosti da odgovori da li se podnosilac nalazi u matičnim knjigama u periodu od 1. januara 1961. do 31. avgusta 1965. godine; da „jedino može da veruje“ odgovornim rukovodiocima i potvrdama koje su potpisali G.B, šef odeljenja za kadrove u delu preduzeća RP, i Lj.T, pomoćnik direktora dela preduzeća RP.

Privremenim rešenjem prvostepenog organa 181.6-2/1-2010 od 1. aprila 2010. godine odbijen je zahtev podnosioca da mu se prizna pravo na starosnu penziju i utvrđen je ukupan penzijski staž u trajanju od 34 godine, dva meseca i tri dana, kao i staž osiguranja u istom trajanju. U obrazloženju privremenog rešenja je navedeno: da je naknadno sproveden postupak izvođenja dokaza tako što je od podnosioca zaključkom o obezbeđenju dokaza zahtevano da dostavi originale rešenja R . P . od 7. decembra 1961. godine, 26. septembra 1970. godine i 27. juna 1984. godine i potvrdu U . e . u . J . SAP Kosovo od 11. februara 1980. godine; da je podnosilac stavio na uvid overene kopije pomenutih rešenja jer original e ne poseduje; da je zaključkom o obezbeđenju dokaza od 16. februara 2010. godine od R. S . zatražena potvrda odnosno izjašnjenje da li se podnosilac u periodu od 1. januara 1961. godine do 31. avgusta 1965. godine vodio u matičnim knjigama poslodavca R.T. P; da je R . S . u o baveštenju od 19. februara 2010. godine dala odgovor da ne raspolaže tim podacima, jer matične knjige zaposlenih iz R.T. P . nikada nisu prenete, odnosno ostale su na Kosovu i Metohiji; da „ne stoji“ potvrda R . -a broj 01-89 od 27. jula 2006. godine, koju je potpisala pomoćnik direktora R.T. P . Lj.T, da je podnosilac bio u radnom odnosu od 1. novembra 1961. do 1. septembra 1965. godine i da je upisan u matičnim knjigama poslodavca, budući da su matične knjige poslodavca, usled ratnih dejstava, ostale na području AP Kosovo i Metohija.

Rešenjem drugostepenog organa 02/1 broj P-175738 od 19. maja 2010. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog privremenog rešenja. Tim rešenjem je podnosiocu ukazano da ima mogućnost da podnese novi zahtev za ostvarivanje prava na starosnu penziju u 2010. godini, saglasno odredbi člana 69. stav 1. tačka 4) Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kada navrši 64 godine i šest meseci života.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 24803/10 od 15. septembra 2011. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Prema oceni tog suda, podnosiocu ustavne žalbe je, u skladu sa odredbom člana 85. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pravilno utvrđen ukupan penzijski staž na osnovu podataka o stažu i zaradama utvrđenih u matičnoj evidenciji, zbog čega ne ispunjava uslove za sticanje prava na starosnu penziju iz člana 19. navedenog zakona, u vezi sa članom 69. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

3.3. Podnosilac je 30. marta 2004. godine prvostepenom organu podneo zahtev za priznavanje svojstva osiguranika počev od 10. jula 2003. godine, po članu 15. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (dobrovoljno pristupanje obaveznom osiguranju) .

Nakon što je drugostepeni organ rešenjem od 23. juna 2008. godine naložio prvostepenom organu da odluči o zahtevu podnosioca od 30. marta 2004. godine, prvostepeni organ je rešenjem od 19. februara 2009. godine utvrdio da podnosilac stiče svojstvo osiguranika počev od 10. jula 2003. godine do dana dok postoje zakonski uslovi.

Drugostepeni organ je rešenjem od 9. oktobra 2009. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Upravni sud je presudom U. 16258/10 (2009) od 11. marta 2011. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je ukazao na to da je najpre trebalo odlučiti o pravu na starosnu penziju po zahtevu od 14. oktobra 2003. godine, a potom o pravu na sticanje svojstva osiguranika po zahtevu od 30. marta 2004. godine.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je rešenjem od 24. oktobra 2011. godine uvažio žalbu podnosioca, poništio prvostepeno rešenje od 19. februara 2009. godine i vratio predmet na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je, u ponovnom postupku, rešenjem broj 181.6-2/156-11 od 24. novembra 2011. godine odbio zahtev podnosioca od 14. oktobra 2003. godine da mu se prizna pravo na starosnu penziju i utvrdio ukupan penzijski staž u trajanju od 34 godine, dva meseca i četiri dana , kao i staž osiguranja u istom trajanju. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da podnosiocu u ukupan staž osiguranja nije utvrđeno vreme od 17. avgusta do 31. decembra 1970. godine, od 1. januara do 31. decembra 1981. godine (kada je bio u osiguranju u R . P .), jedan mesec u 1990. godini i šest meseci u 1992. godini, s obzirom na to da podaci o stažu i zaradi nisu registrovani u bazi matične evidencije osiguranika Republičkog Fonda PIO, niti se period kada je bio na odsluženju vojnog roka od 31. marta 1969. do 15. avgusta 1970. godine može utvrditi u staž osiguranja.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 181.6-2/156-11 od 28. novembra 2011. godine utvrdio da podnosiocu na njegov zahtev prestaje svojstvo osiguranika sa 10. julom 2003. godine.

Drugostepeni organ je rešenjem broj P-175738 od 30. jula 2012. godine, u tački 1. dispozitiva, odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 24. novembra 2011. godine, dok je u tački 2. dispozitiva poništio privremeno rešenje od 17. januara 2012. godine „kao preuranjeno doneto“.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 11974/12 od 12. jula 2013. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje. Taj sud je utvrdio da je tuženi organ pobijanim rešenjem poništio privremeno rešenje od 17. januara 2012. godine, iako ono nije bilo predmet žalbe koju je izjavio podnosilac.

Drugostepenim rešenjem 02/1 broj PO3/3 – 175738 od 21. jula 2014. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 24. novembra 2011. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da staž osiguranja koji je podnosilac ostvario od 17. avgusta do 31. decembra 1970. godine i od 1. januara do 31. decembra 1981. godine nije potvrđen od strane nadl ežne matične evidencije Službe direkcije Fonda u Prištini , koja je nadležna za staž ostvaren na području Kosova i Metohije; da stoga nije moguće utvrditi kompletan staž osiguranja iz kog razloga će do donošenja odluke o ukupnom ostvarenom stažu osiguranja u tom periodu, „odluka biti privremena, u skladu sa članom 207. Zakona o opštem upravnom postupku“; da se vreme provedeno na odsluženju vojnog roka od 31. marta 1969. do 15. avgusta 1970. godine ne može utvrditi u staž osigu ranja, budući da to nije u skladu sa čl. 44, 45. i 46. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, niti je to bilo moguće po propisima koji su bili u primeni do donošenja tog zakona.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12300/14 od 25. februara 2016. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, Upravni sud je ocenio da je prvostepeni organ pravilno utvrdio, u skladu sa odredbom člana 85. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, na osnovu podataka matične evidencije o utvrđenom stažu osiguranja, da podnosilac u vreme podnošenja zahteva za priznavanje prava na starosnu penziju (14. oktobra 2003. godine) nije ispunjavao uslove u pogledu staža osiguranja propisane članom 19. Zakona, kao i da je tuženi organ pravilno zaključio da se ne može utvrditi staž osiguranja ostvaren na Kosovu i Metohiji, jer nije potvrđen od strane nadležne matične evidencije Službe direkcije Fonda u Prištini, te da vreme koje je podnosilac proveo na odsluženju vojnog roka nije moglo biti utvrđeno kao staž osiguranja.

3.4. Podnosilac je 16. jula 2010. godine prvostepenom organu podneo novi zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju, pošto je navršio 64 godine i šest meseci života i najmanje 17 godina staža osiguranja, što su bili uslovi propisani članom 69. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Privremenim rešenjem broj 181.1-1 00129/12 od 17. januara 2012. godine podnosiocu je utvrđeno pravo na starosnu penziju u mesečnom iznosu od 23.273,51 dinara, počev od 11. jula 2010. godine, od kada se vrši i isplata penzije, kao i navršen penzijski staž u trajanju od 34 godine, dva meseca i tri dana. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je ono privremeno do utvrđivanja staža i zarade za četiri meseca i četiri dana u 1970. godini, za celu 1981. godinu, jednog meseca u 1990. godini, šest meseci u 1992. godini i časova rada u 1991. godini, kao i provere zarada za 1985. godinu.

3.5. Prvostepeni organ je dopisom od 30. maja 2018. godine obavestio Ustavni sud: da je podnosilac ustavne žalbe korisnik starosne penzije po privremenom rešenju od broj 181.1-1 00129/12 od 17. januara 2012. godine, počev od 11. jula 2010. godine, od kada se vrši i isplata penzije; da je o zahtevu za priznavanje prava na starosnu penziju od 14. oktobra 2003. godine odlučeno u ponovljenom postupku privremenim rešenjem prvostepenog organa od 1. aprila 2010. godine, koje je postalo pravnosnažno donošenjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 24803/10 od 15. septembra 2011. godine; da je o istom zahtevu odlučeno i rešenjem prvostepenog organa od 24. novembra 2011. godine, koje postalo pravnosnažno presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12300/14 od 25. februara 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 19. tačka 3) Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 i 142/14), u tekstu koji je bio na snazi na dan podnošenja zahteva od 14. oktobra 2013. godine, bilo je propisano da osiguranik stiče pravo na starosnu penziju kad navrši 40 (muškarac), odnosno 35 (žena) godina staža osiguranja i najmanje 53 godine života.

Ostalim odredbama navedenog zakona propisano je: da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju se kod fonda (član 82.); da se pravo na starosnu penziju (…) ostvaruje posle prestanka osiguranja (član 82a); da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju od dana podnetog zahteva, a najranije šest meseci pre tog dana (član 84. stav 1.); da se penzijski staž i zarade, naknade, ugovorne naknade, odnosno osnovice osiguranja, kao i druge činjenice od uticaja na sticanje i utvrđivanje prava, osim nalaza, mišljenja i ocene organa veštačenja, uzimaju u obzir pri ostvarivanju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, na osnovu podataka utvrđenih u matičnoj evidenciji (član 85. stav 1.); da je fond dužan da osiguranicima i korisnicima prava pruža stručnu pomoć u postupku (član 88. stav 2.); da fond vodi matičnu evidenciju o osiguranicima, obveznicima plaćanja doprinosa i korisnicima prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja (član 125. stav 1.); da poslodavac podnosi prijave podataka za matičnu evidenciju (član 132. tačka 1)); da svojstvo osiguranika, staž osiguranja, zarade, naknade zarade, osnovice osiguranja, odnosno ugovorene naknade koje se uzimaju za utvrđivanje visine prava utvrđuje fond na osnovu prijava podataka iz člana 132. ovog zakona, unošenjem podataka u matičnu evidenciju (član 140. stav 1.); da fond obezbeđuje neposredno, efikasno, racionalno i zakonito ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i organizuje obavljanje poslova za sprovođenje osiguranja (član 151. tačka 5)).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da će službeno lice koje vodi postupak pribaviti po službenoj dužnosti podatke o činjenicama o kojima službenu evidenciju vodi organ nadležan za rešavanje u upravnoj stvari i da će na isti način postupiti u pogledu činjenica o kojima službenu evidenciju vodi drugi organ (član 126. stav 3.), da ako se ne radi o činjenicama koje su opštepoznate, stranka je dužna da za svoje navode predloži dokaze i da ih po mogućnosti podnese, a ako sama stranka tako ne postupi, službeno lice koje vodi postupak pozvaće je da to učini, ali da se od stranke neće tražiti da pribavi i podnese dokaze koje brže i lakše može pribaviti organ koji vodi postupak, niti da podnosi uverenja i druge isprave koja organi nisu dužni da izdaju po čl. 161. i 162. ovog zakona (član 127. stav 2.). da isprave koje služe kao dokaz podnose stranke ili ih pribavlja organ koji vodi postupak, da stranka podnosi ispravu u originalu, mikrofilmskoj kopiji isprave ili reprodukciji te kopije ili u overenom prepisu, a može je podneti i u običnom prepisu, da k ad stranka podnese ispravu u overenom prepisu, službeno lice koje vodi postupak može tražiti da stranka pokaže originalnu ispravu, a kad podnese ispravu u običnom prepisu, službeno lice će utvrditi da li je taj prepis veran originalu, da mikrofilmska kopija isprave ili reprodukcija te kopije koju je na propisan način izdao organ ima u postupku dokaznu vrednost originala isprave, u smislu člana 154. stav 1. ovog zakona, za rešavanje upravne stvari o kojoj se vodi postupak (član 156. stav 1.) ; da na osnovu odlučnih činjenica utvrđenih u postupku, organ nadležan za rešavanje donosi rešenje o upravnoj stvari koja je predmet postupka (član 192. stav 1.); da se dispozitivom rešava o predmetu postupka u celini i o svim zahtevima stranaka o kojima u toku postupka nije posebno rešeno (član 198. stav 1.); da ako je prema okolnostima slučaja neophodno pre završetka postupka doneti rešenje kojim se privremeno uređuju sporna pitanja ili odnosi, takvo se rešenje donosi na osnovu podataka koji postoje u času njegovog donošenja, da u takvom rešenju mora biti izričito naznačeno da je privremeno (član 207. stav 1.); da se rešenjem o glavnoj stvari koje se donosi po okončanju postupka ukida privremeno rešenje doneseno u toku postupka (stav 3.).

5. Razmatrajući ispunjenost uslova za odlučivanje o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je prethodno konstatovao da je zahtev podnosioca za ostvarivanje prava na starosnu penziju od 14. oktobra 2003. godine najpre u ponovljenom postupku odbijen privremenim rešenjem prvostepenog organa od 1. aprila 2010. godine , koje je postalo pravnosnažno donošenjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 24803/10 od 15. septembra 2011. godine, a potom je isti zahtev odbijen rešenjem prvostepenog organa od 24. novembra 2011. godine, koje je postalo pravnosnažno donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12300/14 od 25. februara 2016. godine. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je povodom zahteva od 16. jula 2010. godine podnosiocu privremenim rešenjem od 17. januara 2012. godine priznato pravo na starosnu penzij u počev od 11. jula 2010. godine . Polazeći od izloženog , Ustavni sud je našao da podnosilac ima pravni i materijalni interes da pravo na starosnu penziju ostvaruje i da mu se isplata vrši od 14. oktobra 2003. godine, kada je prvi put podneo zahtev za priznavanje tog prava. Stoga su ispunjeni uslovi da se osnovanost navoda ustavne žalbe ceni sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se suštinski odnose tvrdnje o propuštanju nadležnih organa i suda da ocene priložene dokaze i pribave relevantnu dokumentaciju, za koju se tvrdi, da se nalazi na području AP Kosovo i Metohija.

Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ispitujući da li obrazloženja osporenih akata ispunjavaju zahteve pravičnosti, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni organ osporenim rešenjem od 24. novembra 2011. godine odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na starosnu penziju, jer u vreme podnošenja zahteva nije navršio 40 godina staža osiguranja, što je bio uslov za sticanje prava propisan tada važećom odredbom člana 19. tačka 3) Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Prvostepeni organ je naveo sporne periode koji podnosiocu nisu utvrđeni u staž osiguranja, ne dajući za to posebne razloge. Drugostepeni organ je u osporenom rešenju od 21. jula 2014. godine ocenio da se staž osiguranja u bliže označenim periodima ne može utvrditi iz kog razloga će „odluka biti privremena, u skladu sa članom 207. Zakona o opštem upravnom postupku“, do donošenja odluke o ukupno ostvarenom stažu osiguranja. Upravni sud je u osporenoj presudi prihvatio kao pravilne i na zakonu zasnovane razloge drugostepenog organa, ne dajući za to nove razloge.

Ustavni sud konstatuje da je u upravnom postupku koji je pokrenut po zahtevu podnosioca za priznavanje prava na starosnu penziju od 14. oktobra 2003. godine, utvrđivan staž osiguranja podnosioca. Sud ukazuje da zahtev za priznavanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja može biti odbijen zbog toga što podnosilac zahteva ne ispunjava uslove propisane zakonom, ali je pre donošenja takve odluke nadležni organ dužan da utvrdi činjenice od kojih zavisi ispunjenost tih uslova. Iz spisa predmeta proizlazi da su činjenice od značaja za ocenu ispunjenosti uslova za priznavanje prava na starosnu penziju utvrđene pribavljanjem podataka od Službe direkcije Fonda u Prištini i ocenom dokaza koje je podnosilac dostavio u toku postupka. Pri tome je dokazni postupak u cilju utvrđivanja staža osiguranja podnosioca u spornim periodima sproveden pre donošenja privremenog rešenja od 1. aprila 2010. godine, a u daljem toku postupka, nisu više izvođeni dokazi u tom pravcu.

Prema navedenim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, rešenjem kojim se okončava postupak ukida se privremeno rešenje doneto u toku postupka i odlučuje o predmetu postupka u celini, na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Stoga je Ustavni sud postupak koji je vođen po zahtevu podnosioca sagledao kao jedinstvenu celinu i ispitao da li je kao takav bio pravičan onako kako to zahteva odredba člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud ukazuje na to da je podnosilac imao pravo da u žalbi protiv osporenog prvostepenog rešenja i u tužbi protiv osporenog drugostepenog rešenja osporava ocenu dokaza koji su izvedeni i činjenično stanje koje je utvrđeno tokom čitavog postupka . Podnosilac je isticao da su nadležni organi na osnovu priloženih dokaza bili dužni da utvrde da su ispunjeni uslovi da mu se prizna pravo na starosnu penziju počev od 2003. godine. Drugostepeni organ je rešenjem od 27. novembra 2009. godine, u postupku ocene tih dokaza, naložio prvostepenom organu da pribavi izjašnjenje R. o tome da li se podnosilac u bliže označenom periodu , od 1961. do 1965. godine, vodio u matičnim knjigama poslodavca, kako bi se potpuno i pravilno utvrdile činjenice od značaja za rešavanje. U konkretnom slučaju, prvostepeni organ je prekinuo dokazni postupak kada je R. dostavila obaveštenje da matična knjiga zaposlenih RP „koliko je poznato nije preneta u Prokuplje“, da bi u privremenom rešenju od 1. aprila 2010. godine, na osnovu pomenutog obaveštenja, zaključio da navedena matična knjiga zaposlenih „nikada nije preneta, odnosno da je ostala na Kosovu i Metohiji“. U nastavku postupka, prvostepeni organ nije utvrdio gde se nalazi matična knjiga zaposlenih RP kako bi nakon toga pokušao da pribavi podatke koji su, po oceni drugostepenog organa, bili od značaja za utvrđivanje staža osiguranja podnosioca u spornom periodu. Ustavni sud smatra da podnosilac ne može snositi štetne posledice propuštanja upravnih organa da utvrde bitne činjenica od kojih je zavisilo ostvarivanje njegovog prava, bez obzira na to da li mu idu u prilog ili na štetu, što su bili dužni da učine u skladu sa načelom oficijelnosti i istražnim načelom u upravnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je našao da je prvostepeni organ propusti o da u osporenom rešenju navede jasno obrazložene razloge zbog kojih nije dalje sprovođen postupak pribavljanja podataka za matičnu evidenciju Fonda , zasnivajući svoju odluku o stažu osiguranja na podacima koji su do tada bili utvrđeni u matičnoj evidenciji. Ustavni sud je, takođe, našao da je ustavnopravno neprihvatljiva ocena drugostepenog organa da će odluka o ostvarenom stažu osiguranja biti privremena do kompletiranja podataka o stažu za 1970. i 1981. godinu (ne navodeći , pri tom, ostale sporne periode) , imajući u vidu da je privremeno rešenje moralo biti izričito označeno kao takvo, u skladu sa odredbom člana 207. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, što očigledno nije slučaj sa osporenim prvostepenim rešenjem od 24. novembra 2011. godine, koje predstavlja rešenje o glavnoj stvari doneto po okončanju postupka koji je vođen povodom zahteva od 14. oktobra 2003. godine. Na taj način je, suprotno oceni drugostepenog organa, isključena mogućnost da se po navedenom zahtevu nastavi postupak utvrđivanja podataka o stažu osiguranja za sporne periode i da se podnosiocu, ukoliko je ispunjavao uslove u vreme podnošenja zahteva, prizna pravo na starosnu penziju počev od tog momenta. Pri tome je Upravni sud u osporenoj presudi u potpunosti prihvatio neutemeljene razloge drugostepenog organa, propuštajući da oceni relevantne navode tužbe, koji su prethodno isticani i u žalbi, ali nisu adekvatno ocenjeni u drugostepenom rešenju.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim aktima podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu odluku, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12300/14 od 25. februara 2016. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj PO3/3 – 175738 od 21. jula 2014. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na starosnu penziju po zahtevu od 14. oktobra 2003. godine, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

6. Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi „prava na penzijsko osiguranje“ iz člana 70. Ustava, koji se obrazlažu istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u postupku za ostvarivanje prava na penziju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti