Odbijanje ustavne žalbe za naknadu štete zbog terorističkog akta
Kratak pregled
Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu za naknadu štete zbog smrti roditelja otetih na Kosovu i Metohiji. Utvrđeno je da Republika Srbija nije odgovorna jer u vreme utvrđenog datuma smrti (2. jul 2000.) nije imala efektivnu kontrolu nad teritorijom.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-3398/2010
10.11.2011.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Stojkovića i Veselinke Draškić, oboje iz Obrenovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. novembra 2011. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miloša Stojkovića i Veselinke Draškić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1948/10 od 3. juna 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Miloš Stojković i Veselinka Draškić, oboje iz Obrenovca, su 16. jula 2010. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Rajevića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1948/10 od 3. juna 2010. godine, zbog povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su roditelji podnosilaca ustavne žalbe 12. juna 1999. godine oteti od strane terorista u Uroševcu pre povlačenja oružanih snaga Republike Srbije; da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev podnosilaca za naknadu nematerijalne štete, sa obrazloženjem da je tužena Republika Srbija odgovorna zbog toga što njen organ nije sprečio štetu od akata nasilja i terora, što mu je bila dužnost na osnovu člana 7. Zakona o ministarstvima, koji je važio na dan 12. jun 1999. godine, kada je otmica izvršena; da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer je ocenio da je Republika Srbija u tom periodu imala samo obavezu da povuče svoje bezbednosne snage sa teritorije Kosova i Metohije, te da nije bila nadležna da obavlja poslove zaštite života i lične sigurnosti građana na toj teritoriji; da su, po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, policijske snage Republike Srbije bile u obavezi da do 15. juna 1999. godine brinu o bezbednosti građana i spreče štetu od akata nasilja i terora, imajući u vidu da je Uroševac pripadao zoni 1, na osnovu Kumanovskog sporazuma. Podnosioci su u ustavnoj žalbi naveli da su druga lica koja su tražila naknadu štete usled terorističkog napada koji se dogodio u periodu od Kumanovskog sporazuma do dolaska KFOR-a, ovo pravo i ostvarila, te su kao dokaz za svoje tvrdnje dostavili presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2005/2010 od 17. marta 2010. godine i Gž. 605/10 od 10. juna 2010. godine. Predložili su da Ustavni sud usvoji njihovu ustavnu žalbu i utvrdi da su im osporenom presudom povređena Ustavom zajemčena prava na jednaku zaštitu prava i na naknadu štete, kao i da poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1948/10 od 3. juna 2010. godine.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R2-56/02 od 11. juna 2003. godine nestali M.S. i D.S. proglašeni su za umrle, a kao datum smrti utvrđen je 2. jul 2000. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je uvidom u potvrdu Jugoslovenskog crvenog krsta od 26. juna 2001. godine utvrđeno da su M.S. i D.S. oteti od strane naoružanih pripadnika OVK 1. oktobra 1999. godine; da je sud, na osnovu rezultata dokaznog postupka, utvrdio da su protivnici predlagača oteti 1. oktobra 1999. godine, da nije utvrđen tačan datum smrti navedenih lica, te da je sud utvrdio da je smrt nastupila prvog dana po isteku roka od godinu dana od dana prestanka neprijateljstva – 1. jula 1999. godine, iz kog razloga je odlučio kao u izreci tog rešenja, odnosno kao datum smrti je utvrdio 2. jul 2000. godine.
Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 5017/06 od 29. novembra 2007. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i obavezao Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskih lica isplati iznose bliže navedene u ovoj presudi, kao i troškove parničnog postupka, dok je preostali deo tužbenog zahteva odbijen kao neosnovan. U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud imao u vidu da je u potvrdama Jugoslovenskog Crvenog krsta navedeno da su pok. M.S. i D.S. oteti iz porodične kuće u Uroševcu 1. oktobra 1999. godine, ali da je prvostepeni sud zaključio da ove potvrde nisu od uticaja na drugačije odlučivanje, jer je sud poklonio veru iskazima svedoka o tome da su sada pok. M.S. i D.S. oteti 12. juna 1999. godine, budući da već od 13. juna 1999. godine nisu zatečeni u svojoj kući, niti se od tada o njima bilo šta znalo; da su rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R2/56/02 od 11. juna 2003. godine M.S. i D.S. proglašeni umrlim i da je kao datum njihove smrti utvrđen 2. jul 2000. godine; da su, po oceni Prvog opštinskog suda u Beogradu, organi tužene Republike Srbije bili dužni da do 15. juna 1999. godine spreče štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja i terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, pa i na dan 12. jun 1999. godine kada su oteti M.S. i D.S, imajući u vidu da je Uroševac pripadao zoni 1, na osnovu Kumanovskog sporazuma.
Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe su izjavili žalbu protiv stava drugog izreke prvostepene presude, a tuženi protiv stava prvog i stava trećeg izreke pomenute presude. Rešavajući o podnetim žalbama, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 1948/10 od 3. juna 2010. godine, kojom je preinačena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete, i u stavu trećem izreke tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka, dok je žalba tužilaca odbijena kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno ocenio prigovor nedostatka pasivne legitimacije koji je istakla tužena, s obzirom na to da u vreme nestanka srodnika tužilaca – 12. juna 1999. godine, tužena, u skladu sa odredbama Vojno-tehničkog sporazuma od 9. juna 1999. godine i Rezolucije saveta bezbednosti OUN broj 1244 od 10. juna 1999. godine, nije imala ingerencije na tom području, u cilju zaštite života, lične i imovinske sigurnosti građana, kao i njihove bezbednosti, jer je prema tom sporazumu imala obavezu samo da povuče svoje bezbednosne snage sa te teritorije u ostavljenim rokovima, a ne i da vrši bezbednosnu funkciju; da tužena nije imala mogućnost da spreči štetu koja je za tužioce nastala, te se ne može smatrati odgovornom za pretrpljenu štetu; da su bez uticaja navodi žalbe tužene da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenicu da su roditelji tužilaca nestali 12. juna 1999. godine, s obzirom na to da je u vanparničnom postupku proglašenja roditelja tužilaca umrlim ta činjenica već izvedenim dokazima utvrđena, i to pod datumom 1. oktobrom 1999. godine, jer je, po oceni drugostepenog suda, navedena okolnost irelevantna iz razloga zbog kojih je prvostepena presuda preinačena.
Uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odnosno presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2005/2010 od 17. marta 2010. godine i Gž. 605/10 od 10. juna 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2005/2010 od 17. marta 2010. godine odbijena je žalba tužene Republike Srbije i potvrđena prvostepena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5917/06 od 23. novembra 2007. godine u st. 1. i 3. izreke. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da su roditelji tužilaca odvedeni 10. juna 1999. godine i da iz potvrde o smrti proizlazi da su umrli, odnosno ubijeni 14. juna 1999. godine; da je tužena Republika Srbija odgovorna za štetu nastalu smrću roditelja tužilaca, jer na navedeni dan snage KFOR-a nisu bile razmeštene u opštini Suva Reka i nisu mogle preuzeti odgovornost za bezbednost građana.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 605/10 od 10. juna 2010. godine odbijena je žalba tužene Republike Srbije i potvrđena prvostepena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9517/07 od 6. novembra 2007. godine u st. 1. i 2. izreke. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je srodnik tužilaca kidnapovan 11. juna 1999. godine, da je rešenjem Opštinskog suda u Suvoj Reci 1R. 5/05 od 21. marta 2006. godine proglašen umrlim, a da je kao dan njegove smrti utvrđen 11. jun 1999. godine; da je tužena Republika Srbija odgovorna za štetu nastalu smrću srodnika tužilaca, jer na dan 11. juna 1999. godine snage KFOR-a nisu bile razmeštene u opštini Suva Reka i nisu mogle preuzeti odgovornost za bezbednost građana.
4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, relevantne su sledeće odredbe Ustava, zakona i međunarodnih pravnih akata:
Odredbom člana 35. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje držani organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.
Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
Odredbom člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu.
Odredbom člana 57. stav 1. tačka g) Zakona o vanparničnom postupku ("Službeni glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 18/05) propisano je da se za umrlo može oglasiti lice koje je nestalo u toku rata u vezi sa ratnim događajima, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za godinu dana od dana prestanka neprijateljstva.
Članom 1. Vojno-tehničkog sporazuma između Međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) i Vlada Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ) i Republike Srbije, koji je potpisan i stupio na snagu 9. juna 1999. godine, predviđeno je: da strane uz ovaj sporazum ponovo potvrđuju dokument podnet od strane posrednika Ahtisarija predsedniku Miloševiću i odobrenog od strane Skupštine Srbije i Savezne vlade 3. juna 1999. godine, da pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija uključi razmeštaj efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, kao i da strane, nadalje, primećuju da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija spreman da usvoji Rezoluciju, koja će biti doneta, u vezi tog prisustva (stav 1.); da organi vlada države SRJ i Republike Srbije shvataju i saglasni su da će se međunarodne snage bezbednosti (KFOR) razmestiti po prihvatanju Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja se pominje u stavu 1, i da će one bez smetnje delovati u okviru Kosova i sa ovlašćenjem da preduzmu sve neophodne akcije za uspostavljanje i održavanje bezbedne sredine za sve građane Kosova i na drugi način sprovedu ovaj zadatak, kao i da su nadalje saglasni da ispoštuju sve obaveze ovog Sporazuma i olakšaju razmeštaj i delovanje tih snaga (stav 2.).
Članom 2. stav 2. Vojno-tehničkog sporazuma utvrđeno je da je SRJ saglasna sa faznim povlačenjem svih snaga SRJ sa Kosova na lokacije u Srbiju izvan Kosova ..., da će ulazak i razmeštaj međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) na Kosovu biti sinhronizovan, a da će fazno povlačenje Snaga SRJ sa Kosova biti u skladu sa dole navedenim redosledom: dan stupanja na snagu + 1 dan, Snage SRJ locirane u Zoni 3 napustiće duž naznačenih maršruta tu zonu da bi pokazale poštovanje sporazuma (tačka a); dan stupanja na snagu + 6 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 1 (tačka b); dan stupanja na snagu + 9 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 2 (tačka c); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 3 (tačka d); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu će završiti sa svojim povlačenjem sa Kosova na lokacije u Srbiji izvan Kosova, i ne u okviru kopnene zone bezbednosti od 5 km (tačka e); Međunarodne snage bezbednosti (KFOR) obezbediće odgovarajuću kontrolu granice SRJ na Kosovu prema Albaniji i Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji do dolaska civilne misije Ujedinjenih nacija (tačka h).
Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je usvojena 10. juna 1999. godine, utvrđeno je da je Savet bezbednosti odlučan da obezbedi sigurnost i bezbednost međunarodnog osoblja i sprovođenje obaveza koje proističu iz ove rezolucije od strane svih na koje se ona odnosi, i delujući u tom cilju u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija: odlučuje o raspoređivanju civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, sa odgovarajućom opremom i osobljem, kako se to traži, i pozdravlja saglasnost Savezne Republike Jugoslavije za takvo prisustvo (stav 5.); ovlašćuje države članice i odgovarajuće međunarodne organizacije da uspostave međunarodno bezbednosno prisustvo na Kosovu, kako se navodi u stavu 4 aneksa 2 uz sva neophodna sredstva kako bi moglo da obavi svoje odgovornosti iz dole navedenog stava 9. (stav 7.); odlučuje da će odgovornosti međunarodnog bezbednosnog prisustva koje će biti raspoređeno na Kosovu uključivati osiguranje javne bezbednosti i reda dok međunarodno civilno prisustvo ne preuzme odgovornost za sprovođenje tog zadatka (stav 9. tačka 4.).
5. Ocenjujući navode podnosilaca ustavne žalbe da su im osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1948/10 od 3. juna 2010. godine, povređena prava zajemčena članom 35. stav 2. Ustava i članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na sledeće činjenice i okolnosti:
U prvostepenom parničnom postupku je utvrđeno da su roditelji podnosilaca ustavne žalbe oteti i nestali u Uroševcu 12. juna 1999. godine, a da su rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R2/56/02 od 11. juna 2003. godine proglašeni umrlim i da je kao datum njihove smrti utvrđen 2. jul 2000. godine.
Saglasno odredbi člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za štetu nastalu smrću fizičkog lica usled akta terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Odgovornost države za štetu u ovom slučaju proizlazi iz njene dužnosti da se stara o sigurnosti ljudi i da obezbeđuje javni red i mir.
Međutim, odgovornost države za štetu nastalu usled akta terora će postojati samo ako je po važećim propisima država vršila suverenu vlast nad teritorijom na kojoj je izvršen teroristički akt, te je samim tim mogla da spreči da do tog akta i do štete dođe. Za utvrđivanje odgovornosti države u ovom slučaju nije od značaja činjenica da Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Republike Srbije, već da li su nadležni državni organi Republike Srbije u vreme predmetnog terorističkog akta mogli da vrše poslove javne bezbednosti u ovoj pokrajini.
Vojno-tehničkim sporazumom od 9. juna 1999. godine, Vlade SRJ i Republike Srbije su se saglasile sa faznim povlačenjenjem Snaga SRJ sa Kosova i Metohije radi razmeštaja međunarodnih civilnih i bezbednosnih snaga. Povlačenje Snaga SRJ sa teritorije Kosova i Metohije je u potpunosti završeno 20. juna 1999. godine, i od tog trenutka, nadležni državni organi SRJ i Republike Srbije (vojska i policija) nisu imali mogućnost da se staraju o sigurnosti građana na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.
Rezolucijom 1244, koja je doneta 10. juna 1999. godine, u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija, radi očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: Savet bezbednosti UN) je ovlastio međunarodne bezbednosne snage (KFOR) da osiguraju javnu bezbednost, red i mir na teritoriji Kosova i Metohije.
Dakle, na dan 2. jul 2000. godine koji je određen kao datum smrti roditelja podnosilaca ustavne žalbe, organi SRJ i Republike Srbije, po važećim propisima - Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i Vojno-tehničkom sporazumu, nisu imali efektivnu i stvarnu kontrolu nad teritorijom Kosova i Metohije, te nisu mogli da ostvare svoju dužnost zaštite javne bezbednosti, reda i mira na ovoj teritoriji, a time ni da spreče preduzimanje terorističkog akta i nastupanje štete po podnosioce ustavne žalbe. Stoga, po oceni Ustavnog suda, Republika Srbija ne može biti odgovorna za štetu koja je prouzrokovana terorističkim aktom na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija nakon povlačenja Snaga SRJ i Republike Srbije sa ovog područja.
Ustavni sud je prilikom odlučivanja, u skladu sa odredbom člana 18. stav 2. Ustava, prema kojoj se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače, pored ostalog, i saglasno praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava. U predmetima Behrami i Behrami protiv Francuske i Saramati protiv Francuske, Nemačke i Norveške (Predstavke br. 71412/01 i 78166/01) Evropski sud za ljudska prava je razmatrao pitanje kome se može „pripisati“ odgovornost za smrt Gadafa Behramija, rođenog 1988. godine, i ranjavanje njegovog brata Bekira Behramija, rođenog 1990. godine, usled eksplozije kasetne bombe koja je bačena za vreme NATO bombardovanja 1999. godine u blizini Kosovske Mitrovice, a koja nije uklonjena do spornog događaja 11. marta 2000. godine, kao i odgovornost za pritvaranje G. Saramatija 24. aprila 2001. godine na Kosovu i Metohiji. Da bi odlučilo o prihvatljivosti navedenih predstavki Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava je u Odluci od 2. maja 2007. godine utvrđivalo da li sporno nečinjenje UNMIK (neuklanjanje mina u predmetu Behrami) i sporno činjenje KFOR (stavljanje u pritvor u predmetu Saramati) može da se pripiše Ujedinjenim nacijama ili tuženim državama članicama (Francuskoj, Nemačkoj i Norveškoj) čije trupe su učestvovale u mirovnim snagama. U Odluci Evropskog suda za ljudska prava je konstatovano sledeće: „Narednog dana, 10. juna 1999. godine, usvojena je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. KFOR je dobio mandat da vrši potpunu kontrolu na Kosovu. UNMIK je trebalo da obezbedi privremenu međunarodnu administraciju i njegova prva uredba je potvrdila da ovlašćenje koje mu je dao Savet bezbednosti UN obuhvata svu zakonodavnu i izvršnu vlast, kao i ovlašćenje da upravlja sudstvom (UNMIK Regulation 1999/1, vidi i UNMIK Regulation 2001/19). Iako je Savet bezbednosti UN predvideo postepeni prenos odgovornosti UNMIK na lokalne vlasti, nema dokaza da su se bilo bezbednosna bilo civilna situacija značajno promenile do datuma ovih događaja. Kosovo je, stoga, na te datume bilo pod stvarnom kontrolom međunarodnih snaga koje su vršile javna ovlašćenja koja je, pod normalnim okolnostima, vršila Vlada SRJ“ (stav 70.). Takođe je konstatovano da je KFOR „vršio zakonito preneta ovlašćenja Saveta bezbednosti UN prema Glavi VII, tako da se sporno činjenje u principu moglo pripisati UN ...“ (stav 141.), kao i „da je UNMIK bio pomoćni organ UN osnovan shodno Glavi VII Povelje, tako da se sporno nečinjenje u načelu moglo pripisati UN u istom smislu“ (stav 143.). Evropski sud za ljudska prava je zaključio da podnete predstavke moraju biti proglašene neusaglašenim ratione personae s odredbama Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer taj sud nije nadležan da razmatra postupke tuženih država izvršene u ime UN.
Pri tom, Ustavni sud konstatuje da ne stoje navodi iz obrazloženja osporene presude da tužena Republika Srbija nije pasivno legitimisana jer u vreme nestanka srodnika podnosilaca ustavne žalbe - 12. juna 1999. godine, tužena, u skladu sa odredbama Vojno-tehničkog sporazuma od 9. juna 1999. godine i Rezolucije saveta bezbednosti OUN broj 1244 od 10. juna 1999. godine, nije imala ingerencije na tom području, u cilju zaštite života, lične i imovinske sigurnosti građana, kao i njihove bezbednosti, već je imala obavezu samo da povuče svoje bezbednosne snage sa te teritorije u ostavljenim rokovima, ali ocenjuje da ovi navodi nisu od uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari. Naime, Ustavni sud je, takođe, ocenio da tužena Republika Srbija nije odgovorna za štetu i da je pravilno postupio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev podnosilaca za naknadu štete, ali ne iz razloga navedenih u obrazloženju osporene presude, već iz razloga što je kao datum smrti roditelja podnosilaca ustavne žalbe označen 2. jul 2000. godine, kada organi SRJ i Republike Srbije, po važećim propisima - Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i Vojno-tehničkom sporazumu, nisu imali efektivnu i stvarnu kontrolu nad teritorijom Kosova i Metohije, te nisu mogli da ostvare svoju dužnost zaštite javne bezbednosti, reda i mira na ovoj teritoriji, a time ni da spreče preduzimanje terorističkog akta i nastupanje štete po podnosioce ustavne žalbe. Odgovornost Republike Srbije, saglasno navedenom članu 180. Zakona o obligacionim odnosima, za štetu nastalu smrću fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, postoji samo ako su njeni organi, po važećim propisima, bili dužni da spreče takvu štetu, što nije slučaj u konkretnoj situaciji.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na naknadu štete zajemčeno članom 35. stav 2. Ustava.
Podnosioci ustavne žalbe su ukazali na nejednako postupanje Apelacionog suda u Beogradu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, na koji način smatraju da im je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava i uz ustavnu žalbu su, u prilog svojim tvrdnjama, priložili presude tog suda Gž. 2005/2010 od 17. marta 2010. godine i Gž. 605/10 od 10. juna 2010. godine. Uvidom u osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1948/10 od 3. juna 2010. godine, kao i presude istog suda koje su priložili podnosioci, Ustavni sud je utvrdio da se podnosioci ustavne žalbe i lica koja su bila parnične stranke u drugim postupcima pred Apelacionim sudom u Beogradu nisu nalazila u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Naime, u postupku koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2005/2010 od 17. marta 2010. godine utvrđeno je da su roditelji tužilaca odvedeni 10. juna 1999. godine i da iz potvrde o smrti proizlazi da su umrli, odnosno ubijeni 14. juna 1999. godine, te je utvrđena odgovornost tužene Republike Srbije za štetu nastalu smrću, jer na navedeni dan snage KFOR-a nisu bile razmeštene u opštini Suva Reka i nisu mogle preuzeti odgovornost za bezbednost građana. Takođe, u postupku koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 605/10 od 10. juna 2010. godine utvrđeno je da je srodnik tužilaca kidnapovan 11. juna 1999. godine, da je rešenjem Opštinskog suda u Suvoj Reci 1R. 5/05 od 21. marta 2006. godine proglašen umrlim, a da je kao dan njegove smrti utvrđen 11. jun 1999. godine, te da je tužena Republika Srbija odgovorna za štetu nastalu smrću jer na navedeni dan snage KFOR-a nisu bile razmeštene u opštini Suva Reka i nisu mogle preuzeti odgovornost za bezbednost građana. U postupku koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1948/10 od 3. juna 2010. godine, utvrđeno je da su roditelji tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, oteti i nestali u Uroševcu 12. juna 1999. godine, da su rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R2/56/02 od 11. juna 2003. godine proglašeni umrlim, a da je kao datum njihove smrti utvrđen 2. jul 2000. godine, te da ne postoji odgovornost tužene Republike Srbije za nastalu štetu. Iz navedenog proizlazi da se podnosioci ustavne žalbe i lica o čijim pravima je odlučivano u presudama priloženim uz ustavnu žalbu nisu nalazila u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Naime, kao datumi smrti lica u postupcima koji su pravnosnažno okončani donošenjem navedenih presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2005/2010 od 17. marta 2010. godine i Gž. 605/10 od 10. juna 2010. godine utvrđeni su 14. jun, odnosno 11. jun 1999. godine, kada su organi tužene još uvek imali ingerencije na tom području, u cilju zaštite života, lične i imovinske sigurnosti građana, kao i njihove bezbednosti, dok je kao datum smrti srodnika podnosilaca utvrđen 2. jul 2000. godine, kada organi SRJ i Republike Srbije, po važećim propisima - Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i Vojno-tehničkom sporazumu, nisu imali efektivnu i stvarnu kontrolu nad teritorijom Kosova i Metohije, te nisu mogli da ostvare svoju dužnost zaštite javne bezbednosti, reda i mira na ovoj teritoriji, a time ni da spreče preduzimanje terorističkog akta i nastupanje štete po podnosioce ustavne žalbe. Stoga su neosnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe da im je povređeno Ustavom zajemčeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
Imajući u vidu sve navedeno, a krećući se u granicama navoda i zahteva koji je istaknut u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07).
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević