Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u postupku za organizovani kriminal

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na trajanje pritvora i određivanje privremenih mera obezbeđenja imovine. Ostale delove žalbe, koji se tiču navodnih procesnih povreda, odbacuje kao preuranjene, jer nisu iscrpljena sva pravna sredstva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nemanje Jolovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nemanje Jolovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž.O.K. 124/06 od 29. novembra 2006. godine, Kž.O.K. 114/07 od 18. jula 2007. godine, Kž.O.K. 167/07 od 17. oktobra 2007. godine, Kž.O.K. 195/07 od 23. novembra 2007. godine i Kž.O.K. 213/07 od 21. decembra 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje K.P. 11/06 – Kv.P. 273/06 od 10. novembra 2006. godine, K.P. 11/06 – Kv.P. 299/06 od 8. decembra 2006. godine, K.P. 11/06 – Kv.P. 43/07 od 8. februara 2007. godine, K.P. 11/06 – Kv.P. 85/07 od 19. marta 2007. godine, K.P. 11/06 – Kv.P. 144/07 od 18. maja 2007. godine, K.P. 11/06 – Kv.P. 205/07 od 18. jula 2007. godine, K.P. 11/06 – Kv.P. 248/07 od 27. avgusta 2007. godine, K.P. 11/06 – Kv.P. 309/07 od 26. oktobra 2007. godine, K.P. 11/06 – Kv.P. 380/07 od 26. decembra 2007. godine, K.P. 11/06 od 19. januara 2007. godine, K.P. 11/06 – Kv.P. 47/07 od 1. marta 2007. godine, K.P. 11/06 od 13. novembra 2008. godine i K.P. 11/06 – Kv.P. 380/08 od 28. novembra 2008. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nemanja Jolović iz Beograda, preko punomoćnika Tatjane Jovanović i drugih, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 4. januara i 30. decembra 2008. godine tri ustavne žalbe, a 8. januara 2008. godine dopunu prve ustavne žalbe, protiv akata donetih i radnji učinjenih u postupku koji se vodi pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje u predmetu K.P. 11/06.

Ustavna žalba od 4. januara 2008. godine podneta je protiv radnji Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje u u predmetu Ki.P. 14/06, odnosno K.P. 11/06 i protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž.O.K. 114/07 od 18. jula 2007. godine, Kž.O.K. 167/07 od 17. oktobra 2007. godine, Kž.O.K. 195/07 od 23. novembra 2007. godine i Kž.O.K. 213/07 od 21. decembra 2007. godine, donetih u ovom postupku, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 31, 32, 34, 36, člana 145. stav 3. i člana 149. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da se protiv podnosioca ustavne žalbe i više drugih lica pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu vodi krivični postupak u predmetu K.P. 11/06; da je podnosiocu ustavne žalbe pritvor određen 12. aprila 2006. godine rešenjem istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Ki.P. 14/06; da mu je pritvor više puta produžavan rešenjima krivičnog veća, i da su njegovi branioci protiv rešenja o određivanju pritvora i svih rešenja o produženju pritvora izjavljivali žalbe.

Podnosilac tvrdi da su od momenta pokretanja ovog krivičnog postupka protiv njega počinjene brojne povrede označenih ljudskih prava i sloboda zajemčenih Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Ustavom Republike Srbije, na taj način: što je glavni pretres zakazan nakon isteka zakonskog roka za njegovo zakazivanje od dva meseca nakon prijema optužnice u sudu (član 32. Ustava); što nisu poštovane odredbe Zakonika o krivičnom postupku o trajanju, načinu održavanja, prekidu i nastavku glavnog pretresa (član 32. Ustava); što usled neprimerenog pritiska na sud podnosiocu nije usvojen predlog za prihvatanje jemstva umesto pritvora kao mere obezbeđenja prisustva okrivljenog, iako je Okružni sud četiri puta prihvatao jemstvo, ali je Vrhovni sud Srbije, iako nenadležan, svaki put ova rešenja ukidao, kršeći kroz obrazloženje i pretpostavku nevinosti (čl. 34. i 149. Ustava); što je Vrhovni sud Srbije odlučivao kao drugostepeni sud po žalbama na odluke Okružnog suda, iako od 1. januara 2007. godine za to više nije bio nadležan, pa se sve njegove odluke nakon navedenog datuma ne mogu smatrati pravno valjanim (član 32, član 145. stav 3. i član 149. Ustava); što je, grubim kršenjem Poslovnika o uređenju i radu Vrhovnog suda Srbije formirano posebno odeljenje, a predmet u kome je podnosilac okrivljeni uvek je dodeljivan prvom veću, a ne po redosledu prijema, tako da mu je uskraćeno pravo na prirodnog sudiju, čime mu je uskraćena garancija nezavisnog i nepristrasnog postupanja suda (član 32. stav 1. Ustava); što Apelacioni sudovi nisu formirani, pa je predmetni krivični postupak jednostepen a ne dvostepen (član 36. Ustava); što su razlozi za produženje pritvora prema njemu vanprocesnog karaktera i sud nije trajanje pritvora sveo na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora koji su odavno prestali da postoje (član 31. Ustava).

Dopuna prethodne ustavne žalbe podneta je 8. januara 2008. godine, protiv akata i radnji već navedenih u ustavnoj žalbi od 4. januara 2008. godine, pa je ovom dopunom ustavna žalba proširena i na rešenje istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki.P. 14/06 od 14. aprila 2006. godine, naredbu za nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kri. Pov.P. 287/05 od 9. decembra 2005. godine, optužnicu Okružnog javnog tužulaštva u Beogradu-Specijalno tužilaštvo Kt.S. 6/06 od 11. oktobra 2006. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž.O.K. 114/06 od 30. oktobra 2006. godine i Kž.OK. 124/06 od 29. novembra 2006. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje K.P. 11/06 – Kv.P. 249/06 od 11. oktobra 2006. godine, Kv.P. 273/06 od 10. novembra 2006. godine, Kv.P. 299/06 od 8. decembra 2006. godine, Kv.P. 43/07 od 8. februara 2007. godine i Kv.P. 85/07 od 19. marta 2007. godine, zapisnik o evidentiranju dokaza istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki. 14/06 od 11. septembra 2006. godine, kao i na radnje državnih organa u ovom krivičnom postupku, zbog povrede ljudskih prava i sloboda garantovanih odredbama člana 25, člana 31. stav 1, čl. 33, 34. i 36, člana 41. stav 1, čl. 142, 143, 145 i 149. Ustava.

U dopuni ustavne žalbe se ponavljaju navodi ustavne žalbe i dodaje da su podnosiocu ljudska prava ograničena i povređena i time: što je istražni sudija Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje rešenjem Ki.P. 14/06 od 14. aprila 2006. godine neosnovano isključio javnost, predmetni postupak proglasio službenom tajnom, ali samo u odnosu na podnosioca i njegovu odbranu, dok su za to vreme podaci iz istrage iznošeni putem medija u javnost (član 32. Ustava); što je podnosiocu i njegovoj odbrani onemogućeno ispitivanje svedoka optužbe, kao i razgledanje spisa istrage (član 33. stav 4. Ustava); što zapisnikom o evidentiranju dokaza istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki. 14/06 od 11. septembra 2006. godine, skoro ni jedan predlog odbrane za izvođenje dokaza nije prihvaćen, dok je istovremeno prihvaćeno izvođenje svih dokaza koje je tužilaštvo predložilo (član 33. stav 4. Ustava); što je naredbom za nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kri. Pov.P. 287/05 od 9. decembra 2005. godine mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora podnosioca određena neosnovano i bez vremenskog ograničenja (član 41. stav 1. Ustava); što nema osnovnog garanta jednakosti građana pred zakonom, nezavisnog i nepristrasnog suda obrazovanog na osnovu zakona, jer je podnosiocu povređeno pravo na prirodnog sudiju i javnog tužioca (član 32. stav 1. Ustava); što je uvođenjem u istražni postupak još jednog istražnog sudije, koji je vršio saslušanje pojedinih svedoka istovremeno kada i istražni sudija koji vodi postupak, podnosilac onemogućen da prisustvuje istovremeno na oba saslušanja (član 33. Ustava); što se radi o konstruisanom, političkom predmetu koji je služio kao osnova predizborne kampanje za parlamentarne izbore 2006. godine i predsedničke izbore 2008. godine, o čemu svedoči i podizanje optužnice Okružnog javnog tužulaštva u Beogradu-Specijalno tužilaštvo Kt.S. 6/06 od 11. oktobra 2006. godine bez sprovođenja istrage, iako je istraga obavezna (član 32, član 34. stav 3. i član 36. Ustava); što su pretpostavku nevinosti bezbroj puta kršili sud, tužilaštvo, policija i drugi koji su medijima, u periodu od 8. septembra do 8. oktobra 2006. godine davali intervjue nazivajući podnosioca i ostale okrivljene „mafijom“ i „kriminalcima“ i to pre stupanja optužnice na pravnu snagu (član 34. st. 2. i 3. i član 149. Ustava); što je Vrhovni sud Srbije, odlučujući o žalbama podnosioca protiv rešenja o produženju pritvora, rešenjima Kž.O.K. 114/06 od 30. oktobra 2006. godine i Kž.OK. 124/06 od 29. novembra 2006. godine propuštao da odgovori na argumente odbrane navedene u žalbama, već je žalbe odbijao sa uopštenom formulacijom da su neosnovane (član 36. Ustava); što je u postupku, mimo Zakona o uređenju sudova, kao drugostepeni sud postupao Vrhovni sud Srbije umesto Apelacionog suda, iako je posle 1. januara 2007. godine Vrhovni sud Srbije prestao da postoji, a Apelacioni sud nije ni formiran (čl. 36, 142, 143. i 145. Ustava); što pritvaranje podnosioca, kao i njegovo dalje zadržavanje u pritvoru nije bilo neophodno radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, niti se u osporenim rešenjima navodi zašto je pritvor uopšte bio neophodan da bi se predmetni krivični postupak vodio, a u osporenim rešenjima o produženju pritvora nije navedeno do kog datuma po tim rešenjima pritvor može da traje, već je samo paušalno napisano da se pritvor produžava za najviše dva meseca, pa je u više navrata pritvor trajao mnogo duže nego što bi trebalo, i podnosilac se nalazio u pritvoru bez pravnog osnova i bez odluke suda dva meseca i 18 dana (član 31. stav 3. Ustava); što se podnosilac 21 mesec nalazio u pritvoru, u ponižavajućem stanju, boraveći u prljavoj, zapuštenoj i zagušljivoj ćeliji bez prozora, ventilacije i dnevne svetlosti, pod konstantnim neonskim osvetljenjem, sa još sedam lica, u malom prostoru u kome svakom pritvoreniku pripada samo po 2,5 m², bez minimuma ispunjenosti uslova za boravak čoveka (član 25. Ustava); što mu je boravkom u pritvoru zdravlje teško narušeno, što je odnos prema njemu krajnje ponižavajući i kod podnosioca izaziva patnju i osećaj niže vrednosti, a narušeno ljudsko dostojanstvo kod njega izaziva bol, uniženost i nepravdu, čime je bio izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju (član 25. Ustava).

U prilog prethodnim navodima podnosilac ističe: da je prema njemu vršena diskriminacija jer je postupak protiv njega, a posebno njegovo pritvaranje, korišćeno u predreferendumskim kampanjama za parlamentarne izbore 2006. godine i predsedničke izbore 2008. godine; da su način njegovog pritvaranja i način prikupljanja dokaza vršeni u potpunosti mimo važećih zakona; da je istražni sudija vršio opstrukciju postupka, jer 47 dana od prijema predmeta i određivanja pritvora podnosiocu nije saslušao ni jednog svedoka, a kada je konačno započeo saslušanja saslušavao je po jednog svedoka dnevno i, bez faktičkog okončanja istrage, pre no što su izvedeni svi predloženi dokazi, spise predmeta dostavio Specijalnom tužiocu radi podizanja optužnice; da je Specijalni tužilac takođe vršio opstrukciju postupka podnošenjem velikog broja zahteva za proširenje istrage za događaje koji su mu bili poznati još u vreme podnošenja osnovnog zahteva za sprovođenje istrage 14. aprila 2006. godine, sve u svrhu produženja istražnog postupka i opravdanja trajanja pritvora; da je podizanje optužnice vršeno po nalogu izvršne vlasti, bez relevantnih dokaza i pre okončanja istrage.

Podnosilac je podneo još jednu ustavnu žalbu 4. januara 2008. godine protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje K.P. 11/06 od 19. januara 2007. godine, kojim se određuje privremena mera obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi zabranom otuđenja i opterećenja nepokretnosti podnosioca, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz čl. 32. i 58. Ustava.

U ovoj ustavnoj žalbi podnosilac ističe da je privremena mera obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi zabranom otuđenja ili opterećenja nepokretnosti ili stvarnih prava na nepokretnostima podnosioca, uz upis te zabrane u javnu knjigu, određena na imovini koja ne potiče iz krivičnog dela organizovanog kriminala, što se iz tog rešenja ne može utvrditi, kao ni da li se od podnosioca oduzima imovinska korist ili mu se zabranjuje raspolaganje imovinom. Sud, takođe, nije prethodno utvrdio odlučne činjenice za donošenje ovog rešenja, odnosno nisu utvrđene ni visina protivpravne imovinske koristi koju je podnosilac navodno pribavio, nije određeno trajanje ove privremene mere, nije utvrđeno postojanje verovatnoće tužiočevog potraživanja prema podnosiocu ustavne žalbe, kao ni opasnost da će podnosilac osujetiti ili znatno otežati naplatu potraživanja. Na taj način podnosiocu su povređena Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje i na imovinu zajemčena odredbama čl. 32. i 58. Ustava.

Podnosilac je i 30. decembra 2008. godine podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje K.P. 11/06 – Kv.P. 380/08 od 28. novembra 2008. godine, kojom je odbijena žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv rešenja kojim je određena privremena mera obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi nalogom „Piraeus“ banci da uskrati isplatu novca sa deviznog računa okrivljenog do iznosa od 71.503.980,00 dinara, do drugačije odluke suda. Time su, po mišljenju podnosioca, takođe povređena njegova prava na pravično suđenje i na imovinu iz čl. 32. i 58. Ustava.

Ustavnom žalbom se ističe da je ovo osporeno rešenje doneto po službenoj dužnosti, iako zakon traži da se ova mera donese po predlogu ovlašćenih lica. Podnosilac takođe navodi: da nema osnova za određivanje ove privremene mere jer ne postoji oštećeni sa imovinsko-pravnim zahtevom; da nema imovinske koristi pribavljene krivičnim delom pa se ne može ni odrediti mera obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi; da nije pravilno primenjen Zakon o izvršnom postupku jer nisu utvrđeni propisani uslovi za donošenje privremene mere; da je imovina na koju se obe privremene mere odnose stečena pre perioda koji se navodi kao period navodnog izvršenja krivičnih dela koja mu se stavljaju na teret. Time je, po tvrdnji podnosioca, povređeno njegovo pravo na mirno i neometano uživanje imovine iz člana 58. Ustava.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud nakon sprovedenog postupka utvrdi da su mu navedenim aktima i radnjama povređena i uskraćena označena ljudska prava i slobode, da poništi pojedinačne akte kojima su povrede izvršene i naredi podnosiočevo puštanje na slobodu, uz uklanjanje štetnih posledica i odlaganje izvršenja osporenih pojedinačnih akata i radnji.

Imajući u vidu da su svi osporeni akti i radnje doneti, odnosno učinjeni u postupku koji se vodi pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje u predmetu K.P. 11/06, Ustavni sud je navedene ustavne žalbe i dopunu razmatrao u ovom ustavnosudskom postupku kao jednu ustavnu žalbu.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu, kao i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Prema odredbi člana 84. stav 1. navedenog zakona, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Članom 113. istog zakona je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Razmatrajući dopuštenost ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od toga da iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine.

Kako su u konkretnom slučaju, dopunom ustavne žalbe podnetom 8. januara 2007. godine, pored ostalog, osporena i rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž.O.K. 114/06 od 30. oktobra 2006. godine, naredba za nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kri. Pov.P. 287/05 od 9. decembra 2005. godine, rešenje istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki.P. 14/06 od 14. aprila 2006. godine, zapisnik o evidentiranju dokaza istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki. 14/06 od 11. septembra 2006. godine, optužnica Okružnog javnog tužulaštva-Specijalno tužilaštvo Kt.S. 6/06 od 11. oktobra 2006. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje K.P. 11/06 – Kv.P. 249/06 od 11. oktobra 2006. godine, kao i radnje činjenja i nečinjenja suda, tužilaštva i policije izvršene u periodu pre 8. novembra 2006. godine, odnosno akti doneti i radnje izvršene pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u odnosu na ove osporene akte i radnje nedopuštena, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

4. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Protiv podnosioca ustavne žalbe u toku je krivični postupak pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu u predmetu Kp. 11/06. Krivični postupak se vodi protiv ukupno 33 optužena lica po optužnicama Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu-Specijalnog tužilaštva Kt.S. 6/06 od 11. oktobra 2006. godine (24 tačke), Kt.S. 21/06 od 21. juna 2007. godine (devet tačaka), Kt.S. 20/06 od 7. juna 2007. godine (jedna tačka), Kt.S. 6/06 od 12. novembra 2007. godine, ispravljene 28. decembra 2007. godine (dve tačke), Kt.S. 20/06 od 1. jula 2008. godine (sedam tačaka), Kt.S. 19/06 od 8. septembra 2008. godine (5 tačaka) i Kt.S. 20/06 od 20. februara 2009. godine (jedna tačka), zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili više krivičnih dela. Podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret izvršenje krivičnih dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ), produženo krivično delo davanje mita u saizvršilaštvu iz člana 368. stav 1. u vezi člana 33. KZ, dva krivična dela zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 3. u vezi st. 1. i 4. u vezi člana 33. KZ, zloupotreba službenog položaja u pomaganju iz člana 359. stav 1. u vezi člana 35. KZ i kršenje zakona od strane sudije u pomaganju iz člana 360. u vezi člana 35. KZ.

Podnosiocu ustavne žalbe je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki.P. 14/06 od 15. aprila 2006. godine određen pritvor, koji mu se računa od 12. aprila 2006. godine, kada je lišen slobode na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tač. 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku. Pritvor mu je produžavan tokom trajanja istražnog postupka.

Nakon podizanja optužnice, 11. oktobra 2006. godine veće Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje je, ispitujući po službenoj dužnosti da li još postoje razlozi za zadržavanje optuženih u pritvoru, podnosiocu ustavne žalbe produžavalo pritvor na osnovu odredbe člana 142. stav. 2. tač. 1), 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) rešenjem Kv.P. 249/06 od 11. oktobra 2006. godine i osporenim rešenjem Kv.P. 273/06 od 10. novembra 2006. godine za 30 dana, a osporenim rešenjima Kv.P. 299/06 od 8. decembra 2006. godine, Kv.P. 43/07 od 8. februara 2007. godine, Kv.P. 85/07 od 19. marta 2007. godine, Kv.P. 144/07 od 18. maja 2007. godine i Kv.P. 205/07 od 18. jula 2007. godine za najviše dva meseca.

Na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tač. 1) ZKP, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžavan osporenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.P. 248/07 od 27. avgusta 2007. godine, Kv.P. 309/07 od 26. oktobra 2007. godine i Kv.P. 380/07 od 26. decembra 2007. godine za najviše dva meseca.

Predsednik veća Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje je 19. januara 2007. godine doneo osporeno rešenje K.P. 11/06 kojim je, na osnovu člana 516. u vezi člana 210. stav 2. ZKP odredio privremenu meru obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi, i to: na osnovu člana 300. stav 1. tačka 4) Zakona o izvršnom postupku, između ostalog, tako što je naložio „Poštanskoj štedionici“ AD Beograd i „Piraeus Atlas bank“ AD Beograd da sa računa podnosioca koji se kod njih vode uskrate isplatu do iznosa od 71.503.980,00 dinara; na osnovu člana 300. stav 1. tačka 2) Zakona o izvršnom postupku, između ostalog, tako što je podnosiocu zabranjeno otuđenje ili opterećenje nepokretnosti ili stvarnih prava na nepokretnostima uz upis te zabrane u javnu knjigu, i to: kuća/stan/lokal KP br. 4948 i 4950 u Beogradu, ulica Kralja Vladimira broj 14, površine 76m², opština Voždovac, stan u Beogradu, ulica Slobodana Penezića broj 33, prvi sprat, površine 127,42 m², opština Savski Venac, stan u Beogradu, ulica Slobodana Penezića broj 31, četvrti sprat, stan broj 47, površine 70,94 m², opština Savski Venac, stan u Beogradu, ulica Maksima Gorkog broj 73, šesti sprat, površine 44,27 m², opština Vračar, garažni prostor u Beogradu, ulica Maksima Gorkog broj 73, površine 11,23 m², opština Vračar. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu-Specijalno tužilaštvo podneskom Kt.S. 6/06 od 18. januara 2007. godine stavilo zahtev za određivanje privremenih mera oduzimanja imovinske koristi prema više okrivljenih u ovom predmetu, na osnovu člana 210. st. 2. i 3. u vezi čl. 516. i 504c ZKP; da je veće na glavnom pretresu našlo da su ispunjeni uslovi da se u pogledu okrivljenih odredi privremena mera obezbeđenja iz člana 516. u vezi člana 210. st. 2. i 3. ZKP; da su okrivljeni osnovano sumnjivi da su izvršenjem krivičnih dela koja im se stavljaju na teret pribavili određene iznose imovinske koristi; da je sud našao da u ovom postupku dolazi u obzir oduzimanje imovinske koristi od okrivljenih; da postoji opasnost da će bez ovakvih mera okrivljeni osujetiti ili znatno otežati naplatu imovinske koristi otuđenjem, prikrivanjem ili raspolaganjem na drugi način, jer prema izveštajima o stanju bankarskih računa proizlazi da su u ranijim periodima na tim računima ostvarivani veliki prometi, a da su sada na njima relativno male ili beznačajne svote, što znači da je deo tih sredstava već otuđen; da se iz pojedinih zahteva okrivljenih upućenih predsedniku veća vidi njihova težnja da raspolažu imovinom i u uslovima vođenja krivičnog postupka protiv njih. Stoga je veće primenilo mere propisane odredbom člana 300. stav 1. tač. 1), 2) i 4) Zakona o izvršnom postupku, koje odgovaraju konkretnoj situaciji i imovini i odredilo navedenu privremenu meru.

Rešavajući o žalbama okrivljenih protiv rešenja o određivanju privremene mere, veće Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje je 1. marta 2007. godine donelo osporeno rešenje Kv.P. 47/07 kojim je preinačilo osporeno rešenje, između ostalog, i u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, tako što je odredilo da izrečena privremena mera može trajati najduže do pravnosnažnog okončanja postupka.

Predsednik veća Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje je 13. novembra 2008. godine doneo osporeno rešenje K.P. 11/06 kojim je, na osnovu člana 516. u vezi člana 210. stav 2. ZKP odredio privremenu meru obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi iz člana 300. stav 1. tačka 4) Zakona o izvršnom postupku, tako što je naložio „Piraeus“ banci iz Beograda da sa deviznog računa podnosioca koji se kod njih vodi, uskrati isplatu do iznosa od 71.503.980,00 dinara, do drugačije odluke suda, a najduže do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka. U obrazloženju ovog rešenja navedeni su razlozi za njegovo donošenje identični razlozima iz osporenog rešenja od 11. oktobra 2006. godine.

Rešavajući o žalbi podnosioca ustavne žalbe protiv ovog rešenja o određivanju privremene mere, veće Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje je 28. novembra 2008. godine donelo osporeno rešenje Kv.P. 380/08 kojim je žalbu podnosioca odbilo kao neosnovanu. U obrazloženju ovog osporenog rešenja, veće je navelo: da je prvostepeni sud po službenoj dužnosti odredio privremenu meru obezbeđenja, po odredbama koje važe za izvršni postupak; da osporenim rešenjem nije odlučivano o eventualnom imovinskopravnom zahtevu; da u konkretnom slučaju postoji osnovana sumnja koja opravdava određivanje privremene mere obezbeđenja; da je potraživanje prema okrivljenom (ovde podnosiocu ustavne žalbe) učinjeno verovatnim; da je prvostepeni sud dao jasne i uverljive razloge koji opravdavaju opasnost od osujećenja naplate potraživanja.

Veće Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje je, između ostalih, donelo i rešenja Kp. 11/06 od 10. jula 2007. godine, 3. oktobra 2007. godine, 9. novembra 2007. godine i 7. decembra 2007. godine, kojima je usvojilo predlog branilaca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, prihvatilo ponuđeno jemstvo od 100.000 evra i naložilo da se podnosilac, nakon deponovanja prihvaćenog jemstva, pusti na slobodu, uz istovremeno otklanjanje primene osnova za određivanje pritvora iz člana 142. stav 2. tač. 2) i 5) ZKP. Prema obrazloženju ovih rešenja, veće nalazi da više ne stoje razlozi za dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru po osnovama iz tačke 2) i 5) člana 142. stav 2. ZKP, već samo iz tačke 1) - postojanje opasnosti od bekstva, ali je po nalaženju suda ta opasnost znatno nižeg intenziteta, pa veće smatra da je predložena mera jemstva adekvatna i dovoljna zamena za meru pritvora, uz obećanje podnosioca da se neće kriti, pobeći i da će se na sve pozive suda redovno odazivati.

Vrhovni sud Srbije-Posebno odeljenje je, rešavajući o žalbama Okružnog javnog tužioca-Specijalnog tužioca u Beogradu protiv svakog od ovih rešenja, doneo osporena rešenja Kž.O.K. 114/07 od 18. jula 2007. godine, Kž.O.K. 167/07 od 17. oktobra 2007. godine, Kž.O.K. 195/07 od 23. novembra 2007. godine i Kž.O.K. 213/07 od 21. decembra 2007. godine, kojima je ukinuo sva navedena prvostepena rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje o prihvatanju jemstva, kao mere obezbeđenja prisustva okrivljenog umesto pritvora, i predmet svaki put vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Drugostepeni sud je utvrdio da su osporena rešenja doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11) ZKP, odnosno da nema razloga o odlučnim činjenicama, a razlozi koji su dati nejasni su, i u znatnoj meri, po nalaženju ovog suda, protivrečni. Argumenti Vrhovnog suda za navedeni stav mogu se uglavnom svesti na to da Okružni sud nije dao jasne razloge zbog kojih smatra da se može otkloniti osnov za pritvor iz člana 142. stav 2. tač. 2) i 5) ZKP, s obzirom da se u postupku, u tom pogledu, ništa nije izmenilo, kao i na to da u osporenim rešenjima nisu dati razlozi zbog kojih prvostepeni sud smatra da iznos prihvaćenog jemstva otklanja ranije postojeću sumnju da će optuženi pobeći.

5. Ustavni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu da podnosilac, pored povrede Ustavom zajemčenih prava, ističe i povredu prava garantovanih čl. 5, 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i članom 1. Protokola 1 i Protokolom 7 uz Konvenciju. S obzirom na to da su naznačena ljudska prava i osnovne slobode iz Konvencije zajemčena odredbama Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe člana 31, člana 32. stav 1, čl. 36. i 58. Ustava.

6. Odredbe člana 21. Ustava uspostavljaju načelo zabrane diskriminacije, tako što utvrđuju: da su svi pred Ustavom i zakonom jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.); da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).

Odredbama člana 25. Ustava, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv (stav 1.); da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.).

Članom 31. Ustava utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, i da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, s tim da ga viši sud može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, a ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 33. Ustava utvrđeno je, između ostalog: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.).

Odredbom člana 34. stav 3. Ustava utvrđeno je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Članom 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), a svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 41. Ustava utvrđuje se da je tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva (stav 1.), a da su odstupanja dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (stav 2.).

Član 58. Ustava utvrđuje: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbe člana 142. Ustava utvrđuju načela sudstva, člana 143. vrste sudova, člana 145. stav 3. da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole, a član 149. Ustava utvrđuje načelo nezavisnosti sudije.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 i 49/07) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da se svako smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom nadležnog suda (član 3. stav 1.); da ako posle otvaranja glavnog pretresa sud ustanovi da je za suđenje nadležan niži sud, neće dostaviti predmet tom sudu nego će sam sprovesti postupak i doneti odluku (član 37. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st.1. do 3.).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP bilo je propisano: da se posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz stava 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja i da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. st. 1. do 4.); da nadzor nad pritvorenicima vrši predsednik suda koji je na to ovlašćen (član 152. stav 1.); da predsednik suda i istražni sudija mogu u svako doba da obilaze sve pritvorenike, da s njima razgovaraju i da od njih primaju pritužbe (član 152. stav 3.); da potpuniji propis o izdržavanju pritvora, u skladu sa odredbama ovog zakonika, donosi ministar pravde (član 153.); da predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku može podneti lice koje je ovlašćeno da takav zahtev ostvaruje u parničnom postupku (član 202. stav 1.); da, ako su usled krivičnog dela oštećena državna ili društvna sredstva, organ koji je zakonom ovlašćen da se stara o zaštiti tih sredstava može u krivičnom postupku učestvovati u skladu sa ovlašćenjima koja ima na osnovu tog zakona (član 202. stav 2.); da se, na predlog ovlašćenih lica (član 202.), mogu u krivičnom postupku po odredbama koje važe za izvršni postupak, odrediti privremene mere obezbeđenja imovinsko-pravnog zahteva nastalog usled izvršenja krivičnog dela (član 210. stav 1.); da rešenje iz stava 1. ovog člana donosi u istrazi istražni sudija, a posle podignute optužnice, rešenje donosi van glavnog pretresa predsednik veća, a na glavnom pretresu veće (član 210. stav 2.); da žalba protiv rešenja veća o privremenim merama obezbeđenja nije dozvoljena, a u ostalim slučajevima o žalbi rešava veće iz člana 24. stav 6, s tim što žalba ne zadržava izvršenje rešenja (član 210. stav 3.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.); da će sud, kad dolazi u obzir oduzimanje imovinske koristi, po službenoj dužnosti, po odredbama koje važe za izvršni postupak, odrediti privremene mere obezbeđenja, i u takvom slučaju će se primenjivati shodno odredbe člana 210. st. 2. i 3. ovog zakonika (član 516.).

Prema odredbi člana 17. stav 1. tačka 1) podtačka a) Zakona o sudovima ("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 46/91, 60/91, 18/92 i 71/92), Vrhovni sud je bio nadležan da odlučuje o redovnim pravnim lekovima protiv odluka okružnih sudova.

Odredbom člana 14. stav 2. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 i 46/06), bilo je propisano da je Apelacioni sud neposredno viši sud za okružni i za opštinski sud. Shodno odredbi člana 84. ovog zakona, Zakon o sudovima ("Službeni glasnik RS", br. 46/91, 60/91, 18/92 i 71/92) prestaje da važi 1. januara 2002. godine, izuzev odredaba od člana 14. do člana 20, koje prestaju da važe 1. januara 2007. godine.

Zakon o uređenju sudova („Službeni glasnik RS", br. 116/08, 104/09 i 101/10), donet 22. decembra 2008. godine, je u članu 15. stav 2. propisao da je Apelacioni sud neposredno viši sud za viši sud i osnovni sud, Privredni apelacioni sud je neposredno viši sud za privredni sud, a Viši prekršajni sud je neposredno viši sud za prekršajni sud. Odredbama člana 97. Zakona je predviđeno da danom početka primene ovog zakona prestaju da važe Zakon o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 i 46/06) i odredbe čl. 12-20. Zakona o sudovima ("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 46/91, 60/91-ispravka, 18/92-ispravka, 71/92, 63/01, 42/02, 27/03 i 29/04), dok je odredbama člana 98. propisano da ovaj zakon na snagu stupa osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se od 1. januara 2010. godine.

Odredbama člana 114. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija ("Službeni glasnik RS", broj 85/05), koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, propisano je, između ostalog: da osuđeni ima pravo pritužbe upravniku zavoda zbog povrede prava ili drugih nepravilnosti koje su u zavodu učinjene prema njemu (stav 1.); da je upravnik zavoda, ili lice koje on na to ovlasti, dužan da pažljivo ispita pritužbu i da o njoj donese rešenje, u roku od 15 dana (stav 2.); da osuđeni koji ne dobije odgovor na pritužbu ili nije zadovoljan donetim rešenjem ima pravo da podnese žalbu direktoru Uprave, koji je dužan da o njoj odluči u roku od 15 dana od dana prijema žalbe (stav 3.); da osuđeni ima pravo da se bez prisustva zaposlenih i postavljenih lica u zavodu prituži ovlašćenom licu koje nadzire rad zavoda (stav 4.).

Ostalim relevantnim odredbama ovog zakona je propisano: da protiv konačne odluke kojom je osuđenom tokom izvršenja kazne zatvora ograničeno ili povređeno neko pravo utvrđeno ovim zakonom osuđeni ima pravo na sudsku zaštitu (član 165. stav 1.); da se sudska zaštita iz stava 1. ovog člana ostvaruje u upravnom sporu (član 165. stav 2.); da se u pritvor prima lice protiv koga je rešenjem određen pritvor (član 235. stav 1.); da se u postupku sa pritvorenicima primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku i odredbe ovog zakona (član 235. stav 3.); da pritvorenik boravi u zavodu pod istim uslovima kao i osuđeno lice, ako Zakonikom o krivičnom postupku nije drukčije određeno (član 239.).

7. Odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 142. stav 2. ZKP utvrđeni su sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i da pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda.

Ustavni sud je u Odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose „na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda“, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor prethodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta. U daljem toku krivičnog postupka više se ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi.

Sledom navedenog, Sud smatra da su za ocenu navoda ustavne žalbe relevantne samo odredbe člana 31. st. 2. i 3. Ustava, kojima se utvrđuje da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor određen. Ustavni sud konstatuje da je period koji je od značaja za postupanje Ustavnog suda, ratione temporis, počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda. Međutim, kako se trajanje pritvora računa od dana njegovog početka „sve do donošenja prvostepene presude“ (stav Evropskog suda za ljudska prava iznet u presudi B. protiv Austrije, od 28. marta 1999. godine, Serija A, br. 175, stav 39), Sud je ocenio da se za opravdanost dužine trajanja pritvora mora uzeti u obzir i trajanje pritvora na dan 8. novembra 2006. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe bio u pritvoru skoro sedam meseci.

Nadležni sud je dužan da ne samo u razumnom roku, već i sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Prilikom svake kontrole pritvora sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, i da li se ista svrha (obezbeđenje prisustva okrivljenog, odnosno nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti blažom merom. Sud pri tom mora nastojati da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme. Nema sumnje da je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak, koji se u konkretnom slučaju vodi protiv podnosioca ustavne žalbe pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje, veoma složen, kako zbog brojnosti optuženih i brojnosti krivičnih dela za koja postoji osnovana sumnja da su ih optuženi izvršili, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da potom donese odluku. Osporena rešenja o produženju pritvora doneta su u zakonito sprovedenom postupku, zasnovana su na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor i dati su razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru. Ustavni sud se prilikom zauzimanja ovog stava rukovodio i stavom Evropskog suda za ljudska prava da se državama u slučajevima procesuiranja organizovanog kriminala moraju obezbediti i odgovarajući pravni instituti, uključujući i produženo trajanje pritvora kada je to neophodno, kako bi one tu svoju obavezu mogle ispuniti na odgovarajući način (Shabani protiv Švajcarske od 5. novembra 2009. godine, tačka 63). Po oceni Ustavnog suda, iz priloženih dokaza nesumnjivo proizlazi da je veće Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje, po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, ispitivalo da li još postoje razlozi za pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe i donosilo rešenja o produženju pritvora, nalazeći da ti razlozi i dalje postoje. Takođe, po oceni Ustavnog suda, veće je rešenja o produženju pritvora donosilo blagovremeno, svaki put pre isticanja roka u kome je bilo u obavezi da ponovo ispita postojanje razloga za pritvor po prethodnom rešenju, ili na sam dan isticanja ovog roka. Tako je veće Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje, ispitujući po službenoj dužnosti da li još postoje razlozi za zadržavanje optuženog u pritvoru, ovde podnosioca ustavne žalbe, u svim slučajevima ispitivalo razloge za pritvor pre nego što bi istekao rok u kome je bilo obavezno da to učini. Hronološki sumirano, veće je bilo u obavezi da razloge za pritvor ispita najkasnije do 11. novembra 2006. godine, a to je učinilo 10. novembra 2006. godine, potom je razloge za pritvor ispitalo 8. decembra 2006. godine a rok je bio do 10. decembra 2006. godine, onda 8. februara 2007. godine do kada je i imalo tu obavezu, potom 19. marta 2007. godine a rok je isticao 8. aprila 2007. godine, zatim 18. maja 2007. godine dok je rok bio 19. maj 2007. godine, onda 18. jula 2007. godine do kada je obaveza i postojala, potom 27. avgusta 2007. godine iako je krajnji rok bio 18. septembra 2007. godine, onda 26. oktobra 2007. godine dok je rok bio 27. oktobar 2007. godine i, na kraju, 26. decembra 2007. godine do kog roka je veće i imalo obavezu da preispita razloge za pritvor.

Najzad, Ustavni sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 309/07 od 26. oktobra 2007. godine, pritvor podnosiocu produžen na osnovu člana 142. stav 2. tačka 1) ZKP, a da je prestao osnov za dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru u smislu člana 142. stav 2. tač. 2) i 5) ZKP, jer je sud našao da više ne postoje razlozi propisani ovim odredbama navedenog člana istog zakonika.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima sudova u krivičnom postupku nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca iz člana 31. st. 2. i 3. Ustava, na koja se pozvao.

8. Navodi podnosioca ustavne žalbe da je drugostepeni sud, usled neprimerenog pritiska, četiri puta ukidao rešenja prvostepenog suda kojima je mera pritvora zamenjivana jemstvom, kao merom obezbeđenja prisustva okrivljenog, pri tome kršeći kroz obrazloženje i pretpostavku nevinosti, ukazuju na pravo podnosioca da sud trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, zajemčeno odredbama člana 31. Ustava, odnosno na pravo da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava.

Ustavni sud naglašava da je obaveza suda da, pored ukidanja pritvora čim prestanu razlozi za njega, pritvor kao meru obezbeđenja prisustva okrivljenog zameni drugom, blažom merom obezbeđenja, čim se za to steknu uslovi. Ispunjenost uslova za supstituisanje teže mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog blažom utvrđuje i odluku o tome donosi nadležni sud.

U konkretnom slučaju, po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije-Posebno odeljenje je, ukidajući rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje kojima je pritvor kao natježa procesna mera obezbeđenja prisustva okrivljenog zamenjivana blažom merom-ponuđenim jemstvom, za svoj stav dao ustavnopravno prihvatljive i na zakonu zasnovane razloge. Vrhovni sud Srbije je, koristeći se svojim diskrecionim pravom da proceni da li su se stekli uslovi da se teža procesna mera zameni blažom, to svoje pravo koristio u skladu s ciljem u kome je i ustavnovljeno. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe za svoje tvrdnje o povredi ovde navedenih prava nije pružio dokaze koji bi na to ukazivali, niti je Ustavni sud takav zaključak mogao izvesti iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu.

Takođe, Ustavni sud u osporenim rešenjima nije našao ni jednu formulaciju kojom bi bila povređena pretpostavka nevinosti na koju podnosilac ustavne žalbe ukazuje. Po oceni Ustavnog suda, za osporena rešenja drugostepeni sud je dao ustavnopravno prihvatljive i na zakonu zasnovane razloge, bez izjašnjavanja unapred o postojanju krivice podnosioca za krivična dela koja su predmet optuženja. Ustavni sud je mišljenja da ovi navodi podnosioca u suštini predstavljaju njegovu subjektivnu ocenu razloga njegovog pritvaranja i zadržavanja u pritvoru, a ne tvrdnje zasnovane na objektivnim razlozima.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da osporenim rešenjima Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje, nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca zajemčena odredbama člana 31. i člana 34. stav 3. Ustava.

9. Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da Vrhovni sud Srbije nije bio nadležan da postupa kao drugostepeni sud i da odlučuje o žalbama protiv rešenja Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, zbog čega u krivičnom postupku koji se vodi protiv njega nije bilo dvostepenosti, čime su povređena njegova prava zajemčena odredbama čl. čl. 36, 142, 143, 145. i 149. Ustava.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o sudovima i Zakona o uređenju sudova, Ustavni sud je utvrdio da su tačni navodi podnosioca da je od 1. januara 2007. godine za odlučivanje o redovnim pravnim lekovima protiv odluka okružnih sudova bila propisana nadležnost Apelacionog suda, koji je formiran i koji je počeo s radom 1. januara 2010. godine. Do tada, o redovnim pravnim lekovima protiv odluka okružnih sudova odlučivao je Vrhovni sud Srbije, koji je, ujedno, bio i najviši sud u Republici Srbiji.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da je tačan navod podnosioca da o njegovim žalbama protiv odluka Okružnog suda-Posebno odeljenje nije odlučivao u to vreme zakonom ustanovljen sud-Apelacioni sud, već prethodno važećim zakonom ustanovljen sud-Vrhovni sud Srbije. Ne ulazeći u analizu i ocenu razloga zbog kojih Apelacioni sud nije bio formiran, iako je zakonom bio ustanovljen, Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju o redovnim pravnim lekovima podnosioca ustavne žalbe protiv odluka okružnih sudova odlučivao Vrhovni sud Srbije, takođe prethodnim zakonom ustanovljen sud, koji je u to vreme bio i najviši sud u Republici Srbiji, ustanovljen Ustavom. Stoga, po oceni Ustavnog suda, time što o redovnim pravnim lekovima podnosioca ustavne žalbe protiv odluka okružnog suda nije odlučivao nepostojeći sud koji je, po zakonu, trebalo da bude formiran i da postupa, već faktički postojeći i to najviši sud u državi, ne može biti povređeno pravo podnosioca na pravno sredstvo, odnosno na dvostepenost u odlučivanju, jer mu je to pravo bilo u punoj meri obezbeđeno. Kada se ima u vidu pravni i faktički položaj Vrhovnog suda Srbije u tadašnjoj organizaciji sudova, odnosno zakonom propisan položaj Apelacionog suda u budućoj organizaciji sudova, može se zaključiti da je u konkretnom slučaju postupao sud više instance. Sledstveno navedenom i odredbi člana 37. stav 2. ZKP, koja predviđa da ako posle otvaranja glavnog pretresa sud ustanovi da je za suđenje nadležan niži sud, neće dostaviti predmet tom sudu nego će sam sprovesti postupak i doneti odluku, Ustavni sud je mišljenja da je u konkretnom slučaju i u datim okolnostima ovakvo postupanje Vrhovnog suda Srbije podnosiocu ustavne žalbe garantovalo veću zaštitu zajemčenih prava u drugostepenom postupku.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima i postupanjem Vrhovnog suda Srbije umesto Apelacionog suda, nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca iz člana 36. Ustava, niti su povređena ustavna načela uspostavljena odredbama čl. 142, 143, 145. i 149. Ustava.

10. Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da su mu prava iz čl. 32. i 58. Ustava povređena i donošenjem osporenih rešenja kojima se određuje privremena mera obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi zabranom otuđenja ili opterećenja nepokretnosti ili stvarnih prava na nepokretnostima podnosioca, uz upis te zabrane u javnu knjigu, odnosno nalogom „Poštanskoj štedionici“ AD Beograd i „Piraeus Atlas bank“ AD Beograd da sa računa podnosioca koji se kod njih vode uskrate isplatu do iznosa od 71.503.980,00 dinara. Ustavnom žalbom se ističe da su osporena rešenja doneta po službenoj dužnosti, iako zakon traži da se ova mera donese po predlogu ovlašćenih lica. Podnosilac takođe navodi: da nema osnova za određivanje ove privremene mere, jer ne postoji oštećeni sa imovinsko-pravnim zahtevom; da nema imovinske koristi pribavljene krivičnim delom pa se ne može ni odrediti mera obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi; da nije pravilno primenjen Zakon o izvršnom postupku jer nisu utvrđeni propisani uslovi za donošenje privremene mere; da je imovina na koju se obe privremene mere odnose stečena pre perioda koji se navodi kao period navodnog izvršenja krivičnih dela koja mu se stavljaju na teret.

Po oceni Ustavnog suda, za određivanje privremene mere obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi zabranom otuđenja ili opterećenja nepokretnosti ili stvarnih prava na nepokretnostima podnosioca, odnosno zabranom isplate određenog iznosa sa računa koje optuženi poseduje, ne mora da postoji predlog ovlašćenog lica. Ovaj predlog se, prema odredbi člana 202. stav 1. ZKP, odnosi na ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku. Ako su usled krivičnog dela oštećena državna ili društvena sredstva, organ koji je zakonom ovlašćen da se stara o zaštiti tih sredstava može u krivičnom postupku učestvovati u skladu sa ovlašćenjima koja ima na osnovu tog zakona (saglasno odredbi stava 2. člana 202. ZKP), ali kada u krivičnom postupku dolazi u obzir oduzimanje imovinske koristi, sud će po službenoj dužnosti, po odredbama koje važe za izvršni postupak, odrediti privremene mere obezbeđenja, shodno odredbi člana 516. ZKP. U takvom slučaju, primenjivaće se odredbe člana 210. st. 2. i 3. ZKP.

Dalje, u ustavnoj žalbi se ukazuje i na to da iz osporenih rešenja o određivanju privremene mere nije jasno da li se od podnosioca ovim rešenjima oduzima imovinska korist ili mu se zabranjuje raspolaganje imovinom. Po oceni Ustavnog suda, iz izreka osporenih rešenja proizlazi: da se radi o meri obezbeđenja; da se ovom merom obezbeđuje eventualno oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom; da je mera privremenog karaktera, koja traje do drugačije odluke suda, a najduže do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka. Sledstveno tome, po mišljenju Ustavnog suda, osporenim rešenjima se ne oduzima imovinska korist pribavljena krivičnim delom, jer krivični postupak još uvek nije okončan i još uvek u postupku nije utvrđena imovinska korist pribavljena krivičnim delima koja se optuženima stavljaju na teret. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, ne može ni govoriti o njenom oduzimanju u ovoj fazi postupka. Ustavni sud smatra da je iz osporenih rešenja jasno da se radi o privremenom ograničenju raspolaganja imovinom koju podnosilac poseduje kako bi se obezbedilo njeno eventualno oduzimanje, ukoliko se u krivičnom postupku utvrdi da je pribavljena krivičnim delima za koja se postupak vodi. Stoga, po mišljenju Ustavnog suda, u ovoj fazi krivičnog postupka nije ni potrebno utvrditi iznos pribavljen krivičnim delom da bi se ova privremena mera odredila.

U odnosu na uslove potrebne da bi se sporna privremena mera odredila, Ustavni sud smatra da je predsednik sudećeg veća Posebnog odeljenja Okružnog suda dao jasne i na zakonu zasnovane razloge neophodne za određivanje ove privremene mere. Samo pokretanje krivičnog postupka, po mišljenju Ustavnog suda, ima za posledicu mogućnost oduzimanja imovinske koristi pribavljene krivičnim delom, ukoliko se u krivičnom postupku utvrdi krivica optuženog i postojanje protivpravne imovinske koristi pribavljene krivičnim delima za koja se postupak vodi. Postojanje opasnosti da će bez izricanja sporne mere obezbeđenja okrivljeni osujetiti ili znatno otežati oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom za koje se postupak vodi, ocenjuje presednik veća, odnosno veće, u svakom konkretnom slučaju. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, u osporenim rešenjima predsednik sudećeg veća je dao jasne i ubedljive, na zakonu zasnovane razloge koji ukazuju na opasnost od osujećenja ili znatnog otežavanja oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delima za koja se postupak vodi, i u skladu sa zakonskim ograničenjima odredio osporenu privremenu meru. Dakle, po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju se radi o ograničenju raspolaganja imovinom koje je ustanovljeno u javnom interesu i u skladu sa zakonom.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima kojima se određuje privremena mera obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca iz čl. 32. i 58. Ustava.

11. Podnosilac ustavne žalbe navodi da je povređeno ustavno načelo iz člana 21. Ustava, odnosno da je diskriminisan, s obzirom da je postupak protiv njega, a posebno njegovo pritvaranje, korišćeno u predreferendumskim kampanjama za parlamentarne izbore 2006. godine i predsedničke izbore 2008. godine, a da se diskriminacija prema njemu manifestovala načinom njegovog pritvaranja i prikupljanja dokaza protiv njega, opstrukcijom postupka od strane istražnog sudije i specijalnog tužioca, kao i podizanjem optužnice protiv njega po nalogu izvršne vlasti, bez relevantnih dokaza i pre okončanja istrage.

Po nalaženju Ustavnog suda, ustavne garancije iz člana 21. Ustava ne osiguravaju nezavisna i samostalna prava koja mogu biti predmet preispitivanja po ustavnoj žalbi, već se radi o pravima akcesorne prirode na koja se neko lice moža pozvati samo u vezi sa uživanjem nekog od ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom (npr. pravom na pravično suđenje, pravom na pravno sredstvo i dr.). Naime, odredbe o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama sadržane u Drugom delu Ustava, moraju se posmatrati kao celina, a osnovna načela, među kojima je i načelo zabrane diskriminacije, moraju se dovesti u vezu sa sadržinom pojedinih prava i sloboda koje se jemče Ustavom. Drugim rečima, o povredi načela zabrane diskriminacije može se govoriti samo ukoliko je došlo do povrede ili uskraćivanja nekog od zajemčenih ustavnih prava, i to po osnovu nekog ličnog svojstva podnosioca ustavne žalbe (rasa, pol, nacionalna pripadnost, veroispovest, političko ili drugo uverenje i dr.). S obzirom da u postupku po ustavnoj žalbi nije utvrđena povreda niti uskraćivanje bilo kog zajemčenog prava na koja podnosilac ustavne žalbe ukazuje, Ustavni sud ocenjuje da u osporenom krivičnom postupku nije povređeno ni ustavno načelo iz člana 21. Ustava.

12. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

13. Povodom osporavanja pojedinačnih akata i radnji u vezi sa istaknutim povredama prava iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 4, člana 34. stav 3, člana 36, člana 41. stav 1. i člana 149. Ustava, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

Iz navedenih odredaba Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom.

Ustavni sud je ocenio da će podnosilac ustavne žalbe imati mogućnost, ukoliko i dalje bude smatrao da je u postupku neosnovano isključena javnost, da mu je neosnovano onemogućeno ispitivanje svedoka optužbe i razgledanje spisa, da su njegovi predlozi za izvođenje dokaza neosnovano odbijeni, da je optužnica podignuta bez sprovođenja istrage, iako je istraga obavezna, odnosno da odredbe Zakonika o krivičnom postupku nisu pravilno primenjene, a da je to bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravične presude, da sve navedeno osporava u eventualnoj žalbi protiv prvostepene presude koja bude doneta u osporenom krivičnom postupku.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosilac pre podnošenja ustavne žalbe, u vezi sa napred navedenim povredama prava, nije iscrpeo sva pravna sredstva za njihovu zaštitu, odnosno da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

14. U ustavnoj žalbi podnosilac ističe da su uslovi pod kojima se nalazio u pritvoru prouzrokovali povredu njegovih ljudskih prava zajemčenih odredbama člana 25. Ustava.

Prema odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama Zakonika o krivičnom postupku i Zakona o izvršenju krivičnih sankcija predviđena su pravna sredstva i put za zaštitu prava pritvorenika, koja su poistovećena sa pravima osuđenih lica. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, tek nakon iscrpljivanja ovako predviđenih pravnih sredstava, podnosilac može obratiti Ustavnom sudu radi zaštite ljudskih prava zajemčenih Ustavom a povređenih uslovima pod kojima se nalazi u pritvoru.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac pre podnošenja ustavne žalbe, u vezi sa napred navedenim povredama prava, nije iscrpeo sva pravna sredstva za njihovu zaštitu, odnosno da je ustavna žalba i u ovom delu preuranjena, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u tom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

15. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u postupku za organizovani kriminal

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti