Povreda prava na pravično suđenje i naknadu za rad zbog nedosledne sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Različito odlučivanje sudova u istoj pravnoj stvari narušilo je pravnu sigurnost, a odricanje od naknade zarade je protivno Ustavu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milomirke Ćesić iz sela Šaronja kod Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milomirke Ćesić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1193/06 od 16. jula 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 258/08 od 5. marta 2008. godine i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na pravičnu naknadu za rad zajemčeno članom 60. stav 4. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 258/08 od 5. marta 2008. godine i nalaže Okružnom sudu u Novom Pazaru, odnosno drugom nadležnom sudu da donese novu odluku po žalbi Milomirke Ćesić podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1193/06 od 16. jula 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Milomirka Ćesić iz sela Šaronja kod Novog Pazara je 15. marta 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Mare H. Popović iz Novog Pazara, podnela Ustavnom sudu blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1193/06 od 16. jula 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 258/08 od 5. marta 2008. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i prava iz čl. 17, 23. i 40. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju.
Podnositeljka ustavne žalbe osporava označene presude, navodeći da su postupajući sudovi pogrešno tumačili sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen između nje i njenog bivšeg poslodavca, jer je tim sporazumom regulisano pitanje neisplaćenih zarada, ali ne i pitanje neisplaćenih naknada zarada po osnovu plaćenog odsustva podnositeljke ustavne žalbe, što je i bio predmet tužbenog zahteva u parničnom postupku. Navodi da je Okružni sud u Novom Pazaru po istom pravnom pitanju donosio različite presude čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. marta 2007. godine, u kojoj je isti sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena ljudska prava zajemčena Ustavom i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima.
Opštinski sud u Novom Pazaru je u odgovoru na ustavnu žalbu od 22. oktobra 2008. godine naveo da je Građansko odeljenje Opštinskog suda u Novom Pazaru, do "donošenja" spornog sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključenog između zaposlenih kao tužilaca i DP Savremene konfekcije "Raška" iz Novog Pazara, kao tuženog, najpre zauzelo stav da se usvajaju tužbeni zahtevi tužilaca, s obzirom na to da su punomoćnici tuženih priznavali tužbeni zahtev, a koje presude su potvrđivane od strane Okružnog suda u Novom Pazaru, da bi nakon "donošenja" tog sporazuma, kojim je utvrđeno da tuženi prema tužiocima nema nikakva dugovanja po osnovu neisplaćenih zarada, zauzelo stav da treba odbiti tužbene zahteve kao neosnovane, koje presude su ponovo od strane Okružnog suda u Novom Pazaru potvrđivane.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u odgovor Opštinskog suda u Novom Pazaru, osporenu presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1193/06 od 16. jula 2007. godine, osporenu presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 258/08 od 5. marta 2008. godine i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:
Podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru kojom je tražila da sud obaveže tuženog, DP Savremena konfekcija "Raška" iz Novog Pazara, na isplatu naknade zarade u visini minimalne zarade za period dok se nalazila na plaćenom odsustvu od 1. decembra 2003. godine do 1. decembra 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom počev od svakog dospelog mesečnog iznosa pa do konačne isplate, kao i da joj uplati doprinose za penzijsko-invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje od nezaposlenosti za period od 1. januara 1996. godine do 31. decembra 1998. godine i od 1. januara 2004. godine do 13. novembra 2006. godine.
Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1193/06 od 16. jula 2007. godine odbijen je u celini kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. U obrazloženju presude prvostepeni sud je naveo da je u konkretnom slučaju tužilja sa tuženim zaključila Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 13. novembra 2006. godine, uz učešće Sindikata, kojim je u članu 2. utvrđeno da tuženi prema tužilji nema dugovanja po osnovu rada i da se tuženi obavezao da tužilji uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje prema propisima u celini, pa je stoga tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, pri čemu se pozvao na stanovište Okružnog suda u Novom Pazaru iskazano u presudi Gž. 826/07 od 23. avgusta 2007. godine. Stavom 2. navedene presude odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Dopunskom presudom P1. 1193/06 od 8. januara 2008. godine usvojen je preostali tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da za tužilju izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od 1. januara 1996. godine do 31. decembra 1998. godine i od 1. januara 2004. godine do 13. novembra 2006. godine.
Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 258/08 od 5. marta 2008. godine je odbijena žalba tužilje i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1193/06 od 16. jula 2007. godine. U obrazloženju presude je, između ostalog, istaknuto da su neosnovani navodi žalbe da sporazumom stranaka o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada nije regulisano pitanje naknade zarade, jer je članom 2. sporazuma utvrđeno da tuženi prema tužilji nema dugovanja, zbog čega je prvostepeni sud izveo pravilan zaključak da je tužilja sa tuženim postigla pismeni sporazum o regulisanju obaveza po osnovu rada, pa i delu neisplaćenih naknada zarada sve do prestanka radnog odnosa.
Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine, donetom u drugom predmetu na koji se podnositeljka ustavne žalbe poziva, usvojen je tužbeni zahtev tužilje Mustafić Bahrije iz Novog Pazara i obavezan je tuženi DP Savremena konfekcija ''Raška'' iz Novog Pazara da tužilji isplati po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine taksativno navedene iznose, kao i da na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje, za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine, u roku od 8 dana po prijemu presude. Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine doneto u navedenom predmetu, odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog do 13. novembra 2006. godine kada joj je prestao radni odnos i kada je sa njim zaključila i sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, čiji je predmet utvrđivanje konačnog dugovanja tuženog prema tužilji na dan prestanka radnog odnosa. Drugostepeni sud je smatrao da je prvostepeni sud pravilno zaključio da iz zaključenog sporazuma ne proizlazi da je poslodavac prema tužilji izmirio obavezu isplate naknade zarade u visini minimalne zarade, a koju joj je dugovao po osnovu plaćenog odsustva.
4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i člana 23. Povelje, kao i prava na rad iz člana 40. Povelje. Ustavni sud konstatuje da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama prestala da se primenjuje stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije od 2006. godine, ali da su označena prava iz Povelje, kao i prava garantovana Evropskom konvencijom zajemčena odredbama Ustava, odnosno da se ta prava sadržinski ne razlikuju od Ustavom zajemčenih prava. Stoga je Ustavni sud postojanje povrede prava na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi cenio u odnosu na odredbe člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava, kojima se jemče pravo na pravično suđenje, pravo na imovinu i pravo na rad.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).
Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05), kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i za vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).
5. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje. Međutim, Ustavni sud naglašava da različito postupanje sudova može ukazati na povredu prava na pravično suđenje, ali pod određenim uslovima. Prvi uslov da bi se moglo postaviti pitanje povrede prava na pravično suđenje u tim situacijama je da se sudske odluke temelje na bitno sličnom činjeničnom i pravnom stanju stvari, a drugi uslov je da je sudska odluka koja je bila povod za ukazivanje na različito postupanje sudova zasnovana na primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava, te da se takvom sudskom odlukom ne dovodi u pitanje povreda ili uskraćivanje nekog od Ustavom zajemčenih prava.
Polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su, u konkretnom slučaju, navodi podnositeljke ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru. Naime, Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli potpuno različite presude. Ovo stoga što je u oba postupka koja su vođena pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru - spornom postupku P1.1193/06 i drugom povezanom postupku P1. 1079/06 utvrđeno da su tužilje bile u radnom odnosu kod tuženog do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke tuženog o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži period vremena nalazile na plaćenom odsustvu. Takođe, u oba postupka tužilje su tražile isplatu naknade zarade u visini minimalne zarade i uplatu doprinosa, koje navode je tuženi osporio iz razloga što su tužilje potpisale identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, sud je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 isti zahtev usvojio, pri čemu je usvajanje tužbenog zahteva upravo bilo rezultat primene odredaba Zakona o radu na način saglasan pravu na rad kako to jemči odredba člana 60. stav 4. Ustava.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenog zahteva u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Ustavni sud ocenjuje da je ovakva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i praksa Međunarodnog suda za ljudska prava (videti presude: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine).
Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim odlučivanjem sudova povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.
6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava.
Naime, Ustavni sud je ocenio da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između, sa jedne strane, naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, kao i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog i, sa druge strane, zarade, kao i da je, saglasno odredbama ovog zakona poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na zaradu (tačka 2. sporazuma), ona nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnositeljka ustavne žalbe odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je potpisala pomenuti sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je time što u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu na pravilan način utvrdili da li je podnositeljki ustavne žalbe naknada zarade zaista i isplaćena, povređeno njeno pravo zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je na nedvosmislen način utvrđeno da se niko ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.
Ustavni sud naglašava da naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada predstavlja pravičnu naknadu za rad u smislu odredbe člana 60. stav 4. Ustava. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je bila na plaćenom odsustvu, ne svojom voljom, već odlukom poslodavca. U takvoj pravnoj situaciji, naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada se ima upodobiti sa pravičnom naknadom za rad, koje se zaposleni ne može odreći, jer mu to ne dozvoljava navedena Ustavna odredba.
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da su osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1193/06 od 16. jula 2007. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 258/08 od 5. marta 2008. godine povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad i na pravično suđenje zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.
Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu ukloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, kako bi u ponovnom postupku bila doneta nova odluka po žalbi podnositeljke, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona odlučeno kao u tački 2. izreke.
8. Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjen, te je u odnosu na isticanje povrede ovog prava ustavnu žalbu odbio.
9. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić

Slični dokumenti

• Už 95/2008: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad
• Už 425/2008: Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse
• Už 144/2007: Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse
• Už 169/2008: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad