Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog dužine krivičnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je krivični postupak trajao sedam godina, utvrđeno je da je na dužinu trajanja u najvećoj meri uticalo ponašanje samog podnosioca i njegovog branioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Vidakovića iz Petrova, Republika Srpska – Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Usta va Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miroslava Vidakovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Subotici K. 2815/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Vidaković iz Petrova, Republika Srpska – Bosna i Hercegovina preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo je Ustavnom sudu 15. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 507/10 od 22. aprila 2010. godine, zbog povrede prava iz čl. 10, 21, 22, 32, 33, 34, 36. i 199. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenom presudom potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Subotici K. 2815/10 od 2. jula 2009. godine kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za krivično delo krijumčarenja iz člana 230. stav 1. KZ RS, i „osuđen na kaznu zatvora od šest meseci“ i novčanu kaznu u iznosu od 100.000 dinara, s tim da se kazna zatvora neće izvršiti ako u roku od jedne godine ne počini drugo krivično delo.

Podnosilac je, kao razloge za povredu označenih ustavnih prava, naveo sledeće:

- da je prvostepena presuda, kao i većina pismena u spisima predmeta (zapisnici, nalaz veštaka, dokazi i dr...) napisana latinicom umesto ćirilicom;

- da istraga nije vođena u pravcu krivičnog dela krijumčarenja, za koje je podnosilac osuđen, pa mu se nije ni moglo suditi za to delo;

- da su elementi uračunljivosti i vinosti naknadno uneti u optužni akt, zbog čega je odbrana naknadno predložila psihijatrijsko veštačenje, ali je sud ovaj predlog odbrane odbio, kao i niz drugih predloga odbrane radi saslušanja svedoka, pa mnoge činjenice i okolnosti bitne za utvrđivanje postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti podnosioca nisu utvrđene;

- da okrivljeni i branilac nisu prisustvovali javnom objavljivanju presude, pa „nisu mogli uporediti izvornik izreke sa pismeno otpravljenom izrekom pobijane presude“;

- da presuda ne sadrži tačno označenje mesta i vremena izvršenja krivičnog dela, kao i niz drugih činjenica neophodnih za određivanje načina i sredstava izvršenja krivičnog dela, što izreku presude čini nerazumljivom;

- da u postupku nisu izvedeni mnogi dokazi u pravcu utvrđivanja pravilnog i potpunog činjeničnog stanja;

- da prilikom saslušanja svedoka Đ. u istrazi, okrivljeni i branilac nisu bili pozvani;

- da su u postupku korišćeni dokazi koji se ne mogu koristiti, bilo zbog toga što su nezakonito pribavljeni, bilo zato što po svojoj formi ne mogu predstavljati dokaze;

- da u osporenoj presudi dokazi nisu ocenjeni pojedinačno, niti svi zajedno;

- da „u izreci presude nije navedeno obeležje povrede blanketne norme Carinskog zakona“;

- da „obrazloženje prvostepene presude ne sadrži utvrđeno činjenično stanje, niti je sud utvrdio da su se stekli svi elementi predmetnog krivičnog dela“;

-da se sud „odluku o paušalu nije obrazložio, niti se pozvao na propis kojim je određena visina paušala“;

- da „zapisnik sa glavnog pretresa uopšte nije potpisan ni od strane zapisničara, a ni od strane sudije“;

- da „iskaz optuženog dat u SUP-u nije shodno odredbama ZKP izuzet iz spisa predmeta, jer je dat bez prisustva branioca“;

- da je osporeni krivični postupak trajao od 31. marta 2003. godine do 22. aprila 2010. godine, pa je „očigledno prošlo više od pet godina , što se po pravilima međunarodnog prava smatra povredom prava na pravično suđenje u razumnom roku, pa okrivljeni smatra da mu je dužinom suđenja povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku“.

U ustavnoj žalbi se ističe da navedeni razlozi ukazuju na povredu prava podnosioca iz čl. 10, 21, 22, 32, 33, 34, 36. i 199. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju , kao i da navodi ustavne žalbe moraju biti u neposrednoj vezi kako sa Ustavom utvrđenom sadržinom svakog od označenih prava, odnosno sloboda, tako i sa sadržinom akta koji se ustavnom žalbom osporava. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu.

Istražni sudija Opštinskog suda u Subotici je 31. marta 2003. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv podnosioca Ki. 773/03. Rešenje je doneto bez prethodnog saslušanja osumnjičenog, s obzirom na to da je bio nedostupan sudu, zbog čega je dostava rešenja izvršena isticanjem na oglasnoj tabl i suda. U obrazloženju rešenja, istražni sudija je, pored ostalog, naveo: „Istražni sudija je u više navrata pozivao osumnjičenog radi saslušanja, međutim isti se pozivima suda nije odazivao, a MUP SUP Subotica u svom izveštaju navodi da nije uspeo utvrditi sadašnju adresu stanovanja osumnjičenog, tj. sa prijavljene adrese se odselio pre nekoliko meseci, a da novu adresu stanovanja nije prijavio, pa je doneto rešenje o sprovođenju istrage, bez njegovog prethodnog saslušanja, s obzirom da isti nije mogao biti pronađen“.

Radi pronalaženja osumnjičenog, istražni sudija Opštinskog suda u Subotici je u toku 2003. i 2004. godine preduzimao više radnji koje su rezultirale pronalaženjem osu mnjičenog, uručenjem poziva i njegovim saslušanjem u istrazi 21. decembra 2004. godine .

Istražni postupak je okončan 13. januara 2005. godine i spisi predmeta su dostavljeni Opštinskom javnom tužilaštvu u Subotici.

Optužnica Opštinskog javnog tužioca u Subotici Kt. 1166/03 protiv podnosioca je podignuta 26. januara 2005. godine .

Glavni pretres u ovom krivičnom postupku je zakazivan 16 puta, održan je četiri puta – 30. mart 2006. godine, 2. oktobar 2007. godine, 14. maj i 2. jul 2009. godine, kada je Osnovni sud u Subotici doneo i izre kao presud u K. 2815/10. Na molbu branioca okrivljenog pretres je dva puta odložen (22. jun 2007. godine i 19. februar 2009. godine), dva puta je odložen radi saslušanja svedoka Ž.N , na čemu je odbrana insistirala (20. novembar 2007. godine i 1. februar 2008. godine), dok je osam puta pretres odložen jer nisu pristupili okrivljeni ili njegov branilac ili oboje (14. jul 2005. godine, 13. jun, 12. septembar i 3. novembar 2006. godine, 22. januar i 3. april 2007. godine , 29. januar i 4. jun 2009. godine).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Polazeći od sudske prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zato što je osporeni krivični postupak trajao nesrazmerno dugo, od 31. marta 2003. godine do 22. aprila 2010. godine, pa je „očigledno prošlo više od pet godina, što se po pravilima međunarodnog prava smatra povredom prava na pravično suđenje u razumnom roku“.

Pre svega, ova tvrdnja podnosioca se ne može prihvatiti kao tačna. Prema ustaljenim stavovima Ustavnog suda, svaki osporeni postupak se posebno analizira i, saglasno utvrđenim kriterijumima, ocenjuje da li njegovo trajanje predstavlja povredu prava na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju, prilikom ocenjivanja svih relevantnih činilaca (složenost pravnih i činjeničnih pitanja, značaj prava o kome se odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao okrivljenog u krivičnom postupku i postupanje nadležnog suda), Ustavni sud je utvrdio da je na trajanje postupka, u najvećoj meri, uticalo izbegavanje okrivljenog i njegovog branioca da prisustvuju procesnim radnjama u istražnom postupku i na glavnom pretresu. Nedostupnost okrivljenog u 2003. i 2004. godini je isključivo uticala da se istražni postupak ne završi u kraćem vremenskom periodu, dok je glavni pretres, od ukupno 16 zakazanih ročišta, odložen osam puta jer nisu pristupili okrivljeni ili njegov branilac ili oboje, dok je dva puta odložen na molbu branioca, tako da je samo četiri puta pretres održan, pa je sud, na osnovu izvedenih brojnih dokaza doneo presudu, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 507/10 od 22. aprila 2010. godine. Stoga, Ustavni sud zaključuje da bi osporeni krivični postupak bio okončan za mnogo kraće vreme da su okrivljeni i njegov branilac uredno pristupali na zak azana ročišta za glavni pretres, te da nisu činili radnje očigledno usmerene na odugovlačenje postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ) u tom delu ustavnu žalbu odbio, i odlučio kao u prvom delu izreke. 6. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi navodi da su povređena ustavna načela utvrđena odredbama čl. 10, 21. i 22. Ustava, kao i prava zajemčena odredbama čl. 32, 33, 34, 36. i 199. Ustava, bez preciznijeg navođenja koja odredba kog člana Ustava je povređena.

Ustavni sud je u nizu donetih odluka više puta ukazao da se ustavnim načelima ne utvrđuju konkretna ljudska ili manjinska prava i slobode, već je reč o načelima u skladu sa kojim se sva zajemčena prava i slobode ostvaruju, te njihova povreda može nastupiti samo u vezi sa utvrđenom povredom određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode, zbog čega je neophodno dovesti u vezu konkretno povređeno pravo sa povredom Ustavom utvrđenog načela , uz navođenje ustavnopravnih razloga koji na to ukazuju.

U odnosu na označena ustavna prava, Ustavni sud ukazuje na to da svaki od navedenih članova Ustava sadrži više odredaba, kojima se štiti više ljudskih prava u okviru istog člana Ustava. Stoga je neophodno u ustavnoj žalbi navesti precizno koja odredba kog člana Ustava, odnosno koje pojedinačno zajemčeno pravo se smatra povređenim, za to navesti ustavnopravne razloge koji na to ukazuju, pri tome dovodeći u neposrednu uzročno-posledičnu vezu razloge i povredu prava.

U konkretnom slučaju, podnosilac nije ispunio ni jednu od prethodno navedenih pretpostavki da bi se ustavna žalba mogla adekvatno razmatrati. Tačno je da je podnosilac naveo koje članove Ustava smatra povređenim, ali, pri tome, nije naveo koja Ustavom zaj emčena prava smatra povređenim, već je ostavio Ustavnom sudu da tumači na koje pravo je podnosilac mislio kada je naveo član Ustava , odnosno naziv tog člana, čime se Ustavni sud ne može baviti.

Ustavna žalba podnosioca je, sadržinski i formalno, sačinjena kao žalba protiv prvostepen e presud e, pri čemu se, uglavnom, detaljno analiziraju pojedini, izvedeni i neizvedeni dokazi, uz paušalno navođenje naziva članova Ustava koji u sebi sadrže povređeno pravo, pa se s uština tih navoda svodi se na to da u sprovedenom krivičnom postupku nisu izvedeni svi dokazi koje je odbrana predložila, da izvedeni dokazi nisu pravilno ocenjeni, odnosno da činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, čime se od Ustavnog suda zahteva da postupa kao instancioni sud. Pri tome, neke bitne činjenice su netačno i proizvoljno interpretirane, dok su druge , odlučne činjenice , potpuno pre ćutane.

Ustavni sud ponovo konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. O dlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud u Novom Sadu dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Ostali eventualni formalni nedostaci presude na koje ukazuje podnosilac nisu takvog značaja da bi mogli dovesti do povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević