Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedamnaest godina. Sud nalazi da ni ponašanje podnositeljke ni prekid postupka ne opravdavaju ovako dugo trajanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marice Bukvić iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Marice Bukvić i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6813/06, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marica Bukvić iz Novog Sada izjavila je Ustavnom sudu, 15. aprila 2014. godine , ustavnu žalbu protiv presud e Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6813/06 od 14. aprila 2008. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2062/13 od 5. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6813/06.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela: da joj je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6813/06 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, budući da je predmetni postupak započet 1996. godine, a pravnosnažno okončan tek 2013. godine, donošenjem osporene drugostepene presude; da je u toku postupka obavestila sud o promeni adrese, ali da su joj ipak sva pismena dostavljana na nevažeću adresu; da je u toku postupka ukazivala na to da je tužiocu uplatila iznos kojim je tužilac bio u obavezi da osigura predmetni zajam, ali da se sud na njene navode nije izjasnio. Podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 13818/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada, podnela je 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv troje tuženih, ovde podnositeljke Marice Bukvić (ranije Drobnjak), D. R. i Ž. R, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 43.546,89 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Nakon jednog održanog i dva neodržana ročišta (usled izostanka uredno pozvane protužene i trećetuženog i jednog zbog nepostojanja procesnih pretpostavki), Opštinski sud je doneo rešenje P. 5534/96 od 10. marta 1999. godine kojim konstatovano da je tužba povučena u odnosu na drugotuženu i trećetuženog.

Do donošenja presude održana su tri ročišta (dva u odsustvu uredno pozvane tužene), dok tri nisu održana (dva zbog izostanka uredno pozvane tužene i jedno zbog nepostojanja procesnih pretpostavki).

Presudom Opštinskog suda P. 5534/96 od 8. maja 2002. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2422/03 od 29. septembra 2004. godine vratio spise predmeta P. 5534/96 prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih smetnji, u pogledu dostavljanja prvostepene presude tuženoj, s obzirom na to da je u toku postupka menjala prebivalište.

Po otklanjanju procesnih smetnji, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1162/05 od 7. septembra 2006. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5534/96 od 8. maja 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je izveden dokaz dopunskim ekonomskim veštačenjem i održano jedno ročište, dok četiri ročišta nisu održana (dva zbog izostanka uredno pozvane tužene i dva zbog nepostojanja procesnih pretpostavki).

Osporenom presudom Opštinskog suda P. 6813/06 od 14. aprila 2008. godine je: u stavu prvom izreke delimično usvojen eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu isplati iznos od 831.628,87 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. januara 2008. godine do isplate i da naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 175.350,00 dinara, dok je preko dosuđenog iznosa od 831.628,87 dinara , do traženog iznosa od 2.275.678,53 dinara odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev; u stavu drugom izreke presude odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 3.377.036,59 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. j anuara 2008. godine do isplate.

Apelacioni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je razmatrajući spise povodom izjavljene žalbe tužioca, rešenjem Gž. 1390/10 od 4. februara 2010. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji, odnosno radi utvrđenja da li su punomoćja, izdata advokatima za zastupanje tužioca, data od strane ovlašćenog lica.

Po sprovedenim izviđajnim radnjama, Apelacioni sud je rešenjem Gž. 10350/10 od 25. novembra 2010. godine prekinuo postupak zbog nastupanja pravnih posledica pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine.

Postupajući po predlogu punomoćnika tužioca za nastavak postupka, Apelacioni sud je rešenjem Gž. 549/11 od 22. maja 2012. godine nastavio postupak po žalbi i vratio Osnovnom sudu spise predmeta, radi otklanjanja procesnog nedostatka u pogledu dostavljanja prvostepene presude i žalbe tužioca na adresu tužene iz podneska od 2. aprila 2004. godine.

Rešenjem Apelacionog suda Gž. 3050/12 od 10. januara 2013. godine su ponovo vraćeni spisi predmeta prvostepenom sudu, radi sprovođenja izviđaja, na okolnost potpisa na dostavnici kojom je tuženoj vršena dostava pismena.

Osnovni sud je radi sprovođenja izviđajnih radnji iz naloga drugostepenog suda, zakazao ročište za 26. februar 2013. godine na koje tužena nije pristupila, ali je izostanak opravdala, a na sledećem ročištu , održanom 15. maja 2013. godine je sprovedena izviđajna radnja.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud je zakazao raspravu. Pred Apelacionim sudom je održano jedno ročište , dok tri ročišta nisu održana usled izostanka uredno pozvane tužene. Nakon sprovedenog postupka, Apelacioni sud je doneo osporenu p resudu Gž. 2062/13 od 5. decembra 2013. godine , kojom je: u stavu prvom izreke ukinuta ožalbena presuda Opštinskog suda P. 6813/06 od 14. aprila 2008. godine; u stavu drugom izreke delimično usvojen primarni tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da isplati iznos od 624.247,06 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. aprila 2008. godine do isplate; u stavu trećem izreke odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa od 624.247,06 dinara do potraživanog iznosa od 3.377.036,59 dinara, kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate za period od 29. januara 2008. do 14. aprila 2008. godine; u stavu četvrtom izreke konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka; u stavu petom izreke odbijen zahtev tužioca za isplatu troškova žalbenog postupka.

Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupka, na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a na istu je ukazala tužena u žalbi; da je prvostepeni sud, saglasno rešenju od 18. marta 2008. godine, tuženoj pismena dostavljao preko oglasne table suda, iz razloga što su se pismena upućena od strane suda tuženoj na adresu Fruškogorska broj 14/3, Novi Sad, koja je bila ranija adresa tužene, vraćala neuručena sa naznakom da se ista odselila; da je preko oglasne table prvostepeni sud dostavio tuženoj nalaz veštaka od 30. januara 2008. godine, podnesak tužioca, kao i prvostepenu presudu P. 6813/06 od 14. aprila 2008. godine i žalbu tužioca od 2. juna 2008. godine; da se dostavljanje preko oglasne table suda u smislu odredbe člana 139. Zakona o parničnom postupku može vršiti kada stranka ili njen zakonski zastupnik do dostavljanja drugostepene odluke kojim se postupak okončava promene adresu, a o tome ne obaveste sud; da je iz spisa predmeta utvrđeno da je tužena podneskom od 2. aprila 2004. godine, obavestila sud o promeni adrese u kojem je navela da želi da joj se dostava pismena vrši na adresu Novi Sad, ul. Železnička 23/4, odnosno na adresu njene ćerke D . D, pa samim tim, kako sud nije tuženoj dostavljao pismena na adresu navedenu u podnesku od 2. aprila 2004. godine, to je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku; da drugostepeni sud nalazi da u konkretnom slučaju tuženoj nije data mogućnost da raspravlja pred sudom, zbog čega je ukinuo prvostepenu presudu; da je u pogledu glavnog tužbenog zahteva obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 624.247,06 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. aprila 2008. godine, jer je obaveza tužene utvrđena u dinarskoj protivvrednosti glavnice na dan prvostepenog presuđenja, te da tužilac ima pravo na isplatu zakonske zatezne kamate na glavnicu od dana presuđenj a do isplate; da stanovište drugostepenog suda odgovara stanovištu Ustavnog suda iznetom u odlukama Už-3736/10 od 12. jula 2012. godine i Už-5009/10 od 22. novembra 2012. godine, donetim u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a prema kome načelo ekvivalencije međusobnih davanja u konkretnom slučaju zahteva svođenje međusobnih prestacija na čvrstu valutu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11 1/09) bilo je propisano: da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako kojoj stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije data mogućnost da raspravlja pred sudom (član 361. stav 2. tačka7)); da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 369. stav 2.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu i da je postupak pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda Gž. 2062/13 od 5. decembra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Imajući u vidu da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja se mogu pojaviti tokom postupka, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje nadležnih sudova i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da nijedan od ovih činilaca, u konkretnom slučaju, ne može biti opravdanje za sedamnaestogodišnje trajanje parničnog postupka, i to bez obzira na određeni doprinos podnositeljke ustavne žalbe koja je više puta izostala sa ročišta, kao i činjenicu da je postupak godinu i šest meseci bio u prekidu zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao prvom delu izreke.

6. Budući da podnositeljka ustavne žalbe nije istak la zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatn o pravičn o zadovoljenje podnosi teljki ustavne žalbe.

7. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovom prilikom naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporene presude.

Za osporenu presudu drugostepeni sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge o tome zbog čega smatra da su upravo ekonomski uslovi hiperinflacije u toku izvršenja ugovora o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja obezvredili vrednost novčanog iznosa koji je bio predmet spornog ugovora. Ustavni sud nalazi da je obrazloženje osporene presude zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, pre svega odgovarajućih odredaba Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), a takođe, saglasno je i stavu Ustavnog suda izraženom u Odluci Už-5009/2010 od 22. novembra 2012. godine, da se u uslovima hiperinflacije mora pristupiti računanju realnih iznosa koje je svaka strana dužna da vrati po osnovu ugovora o zajmu (s tim u vezi videti i Rešenje Ustavnog suda Už-788/2014 od 3. marta 2016. godine).

Vezano za navode podnositeljke da joj nije bila data mogućnost da raspravlja pred sudom, jer su joj pismena dostavljana na raniju adresu, a potom preko oglasne table suda, iako je podneskom od 2. aprila 2004. godine obavestila sud o promeni adrese , Ustavni sud smatra da su ovakvi navodi bez uticaja, imajući u vidu da je upravo iz tih razloga Apelacioni sud zakazao raspravu, sproveo postupak i otklonio procesne povrede. Naime, Apelacioni sud je ukinuo prvostepenu presudu i sam presudio tako što je delimično usvojio primarni tužbeni zahtev.

U vezi sa navodima podnositeljke o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se ovim pravom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima u istim činjeničnim i pravnim situacijama, iz čega sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava može doći, pre svega , nejednakim postupanjem najviših sudova u istim pravnim i činjenični situacijama u različitim predmetima , ali ističe da do povrede ovog prava može doći i različitim postupanjem suda prema strankama u istom parničnom postupku, ako razlozi i dokazi ukazuju da je do takve povrede prava moglo doći, a što ovde nije slučaj, budući da podnositeljka ne dostavlja nijedan dokaz koji bi mogao da ukazuje na povredu označenog prava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Osporena drugostepena presuda očigledno potvrđuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala i iskoristila pravo na sudsku zaštitu u žalbenom postupku.

Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba nedopuštena u delu kojim se osporava odluka prvostepenog suda, a imajući u vidu da je ista u žalbenom postupku ukinuta, odnosno da više ne postoji u pravnom poretku, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za traženje ustavno-sudske zaštite.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti