Odbijanje ustavne žalbe u sporu o zajedničkoj imovini stečenoj u braku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ocenivši petogodišnje trajanje postupka prihvatljivim. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje je odbačen, jer je sudska odluka adekvatno obrazložena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3408/2010
17.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Hapa i Maje Gi, oboje iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đorđa Hapa i Maje Gi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav. 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Rumi u predmetu P. 516/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se predlog Đorđa Hapa i Maje Gi za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 443/10 od 7. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Hap i Maja Gi, oboje iz Rume, su 19. jula 2010. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 443/10 od 7. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je doneta osporena presuda.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je pravo na pravično suđenje povređeno time što u obrazloženju osporene drugostepene presude nisu navedeni jasni razlozi za njeno donošenje, što je prema njihovom stanovištu, nedopustivo za odluku kojom se preinačuje prvostepena sudska odluka. Podnosioci u suštini ukazuju na to da je drugostepeni sud propustio da razmotri i ceni odlučne činjenice, koje se, između ostalog, tiču volje njihovog pokojnog oca da sporni stan ne uđe u režim zajedničke imovine sa tužiljom V.H, materijalnog stanja tužilje, okolnosti da sporni stan nije u celosti otplaćen za vreme trajanja braka tužilje i njihovog oca već sredstvima podnosioca Đorđa Hapa u toku 2009. godine (92 rate od ukupno 180). Pored toga, navode da drugostepeni sud nije u obzir uzeo činjenicu da je sporni stan dat na korišćenje ne samo njihovom ocu, već njima i njihovoj majci kao članovima domaćinstva nosioca stanarskog prava, i da nije vodio računa o tome da, saglasno članu 171. Porodičnog zakona, u režim zajedničke imovine ulazi samo ona imovina koja je stečena radom bračnih drugova, što po shvatanju podnosilaca, u konkretnom, nije slučaj. U prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosioci ističu da je predmetna parnica trajala šest godina, te da im je usled neefikasnog i neblagovremenog postupanja drugostepenog suda onemogućeno da izjave reviziju, na koju bi inače imali pravo da je sud postupao u razumnom vremenskom periodu. Predložili su da Ustavni sud poništi osporenu presudu i odloži njeno izvršenje. Takođe su tražili da se štetne posledice otklone naknadom štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Rumi P. 516/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja V.H. podnela je 20. aprila 2005. godine tužbu Opštinskom sudu u Rumi protiv tuženih Đorđa Hapa i Maje Gi, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi utvrđenja nedostojnosti tuženih za nasleđivanje pokojnog M.H. i utvrđenja da stan koji se nalazi u Rumi, u Ulici Veljka Dugoševića 136 i predmeti domaćinstva ne ulaze u zaostavštinu pokojnog M.H, već da na njima isključivo pravo svojine ima tužilja.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude, održano je devet ročišta na kojima je izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka i jedanaest svedoka. U ovom delu postupka, tužilja je istakla eventualni tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu sticanja u braku sa pokojnim M.H. stekla pravo svojine na 1/2 idealnih delova spornog stana. Na ročištu održanom 23. maja 2006. godine sud je doneo i objavio delimičnu presudu na osnovu priznanja u pogledu zahteva za utvrđenje prava svojine na predmetima domaćinstva.

Presudom Opštinskog suda u Rumi P. 286/05 od 23. maja 2006. godine, ispravljenom rešenjem P. 286/05 od 11. avgusta 2006. godine, je: odbijen primarni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da su tuženi nedostojni za nasleđivanje pokojnog M.H, kao i zahtev kojim je tražila da se utvrdi da je vlasnik spornog stana, te da isti ne ulazi u zaostavštinu ostavioca (stav 1. izreke); odbijen eventualni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je vlasnik 1/2 idelanih delova predmetnog stana po osnovu sticanja u braku sa pokojnim M.H. (stav 2. izreke); odlučeno o troškovima postupka (stav 3. izreke).

Presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1725/06 od 12. jula 2007. godine navedena prvostepena presuda potvrđena je u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje da su tuženi nedostojni za nasleđivanje pokojonog M.H, a ukinuta u delu kojim je odlučeno o eventualnom tužbenom zahtevu, i u ukinutom delu predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, tužilja je preinačila tužbu povećanjem postojećeg zahteva za utvrđenje prava svojine na predmetnom stanu, tražeći da se utvrdi da je po osnovu sticanja u braku sa pokojnim M.H. vlasnik 3/4 idealnih delova stana. U ovom delu postupka ponovo su saslušane parnične stranke i jedan svedok.

Nakon pet održanih ročišta, Opštinski sud u Rumi doneo je 2. oktobra 2008. godine presudu P. 516/07 kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je sud nakon sprovedenog dokaznog postupka, utvrdio da je pokojni M.H. jedan deo sredstava kojima je plaćao rate na ime otkupne cene stana pribavio od sredstava koja su mu poklonili tuženi, te da ta sredstva ne mogu biti smatrana zajedničkom imovinom bračnih drugova u smislu odredbi člana 171. Porodičnog zakona, već da se radi o sredstvima koja ulaze u režim posebne imovine iz člana 168. stav 2. navedenog zakona.

Spisi predmeta su u decembru 2008. godine dostavljeni Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 443/10 od 7. maja 2010. godine prvostepena presuda je preinačena, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja suvlasnik na 1/2 idealnih delova spornog stana po osnovu bračne tekovine sa pokojnim M.H, dok je u preostalom odbijajućem delu prvostepena presuda potvrđena. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke naveo da je u prvostepenom postupku, između ostalog, utvrđeno: da je tužilja druga supruga pokojnog M.H, a da su tuženi njegova deca iz prvog braka; da je brak M.H. sa majkom tuženih trajao od 1973. do 1993. godine, te da su se tuženi sa majkom preselili u Ameriku početkom devedesetih godina; da je M.H. sporni stan dobio 1978. godine na korišćenje od preduzeća u kome je bio zaposlen; da je tužilja sa M.H živela u vanbračnoj zajednici od septembra 1999. godine, a da su se venčali marta 2000. godine; da je tužilja bila u radnom odnosu u Poljoprivrednoj stanici u Rumi i da je obavljala razne poslove van radnog vremena i tako ostvarivala prihode, te u određenoj meri pomagala M.H da vrati dugove; da je za vreme trajanja braka sa tužiljom, M.H. zaključio ugovor o otkupu spornog stana 22. maja 2002. godine; da je na predmetnom stanu odmah stekao pravo svojine i pravo da se upiše kao vlasnik u zemljišne knjige, s tim što je u korist prodavca ustanovljena hipoteka na stanu; da je otkupna cena stana određena u 180 mesečnih rata; da prilikom određivanja otkupne cene stana u obzir nije uzet radni staž tužilje, već samo M.H, te da je po tom osnovu otkupna cena stana umanjena za 15%; da M.H. nije koristio pravo na umanjenje otkupne cene stana po osnovu tužiljinog radnog staža; da je M.H. za života otplatio 1/6 ukupne kupoprodajne cene stana, a da je u periodu kad je živeo u Americi uplate vršio preko drugih lica; da su rate za otkup stana uplaćivane za jun 2002. godine i celu 2004. godinu po uplatnicama koje glase na ime M.H, a za prva tri meseca 2005. godine na ime tužilje; da su tuženi M.H slali novac iz Amerike. Po nalaženju Apelacionog suda u Novom Sadu, prvostepeni sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešno primenjujući materijalno pravo, odbio tužbeni zahtev izvodeći pogrešan pravni zaključak da tužilja može prema tuženima da postavi samo obligacionopravni zahtev, jer je pokojni M.H. sporni stan otkupio iz sredstava koja su predstavljala njegovu posebnu imovinu koja je pribavljao na različite načine, te da je njegova namera bila da predmetna nepokretnost ne uđe u režim zajedničke imovine. Drugostepeni sud je, ukazujući da se, u konkretnom slučaju, raspravlja o udelu tužilje i pokojnog oca tuženih u sticanju spornog stana koji je za vreme trajanja njihovog braka pribavljen otkupom iz društvene svojine i pod posebnim okolnostima, naveo da smatra opravdanim određivanje udela supružnika na stečenom stanu u jednakim delovima. Po oceni drugostepenog suda, okolnost da je 1/6 otkupne cene stana plaćena novčanim sredstvima M.H i njegova namera da predmetni stan bude isključivo u njegovoj svojini, ne mogu isključiti tužiljin doprinos u sticanju svojine na spornoj nepokretnosti, s obzirom na to da otac tuženih nije mogao samovoljno uskratiti tužilji mogućnost da učestvuje u otkupu stana i da cena stana nije predstavljala njegovu tržišnu vrednost imajući u vidu specifične okolnosti pod kojima je vršen otkup stanova iz društvene svojine u skladu sa Zakonom o stanovanju. Polazeći od toga da se, u slučaju da supružnici sporazumno ne izvrše deobu imovine, udeo svakog bračnog druga u zajedničkoj imovini određuje prema njihovom doprinosu, drugostepeni sud je istakao da smatra da je doprinos tužilje podjednak doprinosu M.H, te da je u tom delu tužbeni zahtev osnovan, ponovo ukazujući na okolnosti pod kojima je vršen otkup stanova iz društvene svojine i pozivajući se na posredni i neposredni doprinos supružnika u sticanju svojine na spornom stanu.

Predmetna drugostepena presuda uručena je punomoćniku tuženih 28. juna 2010. godine, a rešenjem P. 516/07 od 24. juna 2013. godine, Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Rumi je odbacio kao neblagovremen predlog tuženih za ponavljanje postupka koji je podnet 19. jula 2010. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosi oci ustavne žalbe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/ 11), koji se u konkretnom slučaju primenjivao do okončanja parnice, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) , bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) .

Porodičnim zakonom ("Službeni glasnik RS", br. 18/05, 72/ 11), koji se primenjuje od 1. jula 2005. godine, propisano je: da imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu (član 168. stav 2.); da i movina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.); da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki (član 180. stav 2.); da se odredbe ovog zakona primenjuju i na porodične odnose koji su nastali do dana početka primene ovog zakona, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno, da će se sudski odnosno upravni postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) nastav iti prema odredbama ovog zakona, osim ako je do dana početka primene ovog z akona doneta prvostepena odluka (član 357. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 20. aprila 2005. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Rumi i da je pravnosnažno okončan osporenom drugostepenom presudom Gž. 443/10 od 7. maja 2010. godine.

Mada se slobode i prava građana jemče i njihova ustavnosudska zaštita obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, i u ovom slučaju stao na stanovište da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumne dužine trajanja konkretnog parničnog postupka uzme u obzir celokupan period njegovog trajanja. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom slu čaju, parnični postupak trajao pet godina. Polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Imajući u vidu da je sud trebalo da odluči o više tužbenih zahteva, te da je u toku postupka, osim parničnih stranaka saslušan veći broj svedoka, Ustavni sud smatra da su ove činjenice uticale na složenost postupka.

Prema oceni Ustavnog suda, podnosioci nisu doprineli dužini trajanja postupka, budući da su se uredno odazivali pozivima suda.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Rumi prvu prvostepenu presudu doneo u roku od trinaest meseci od podnošenja tužbe, pri čemu je u ovom periodu održano devet ročišta na kojima je izveden dokaz saslušem parničnih stranaka i jedanaest svedoka. Žalbeni postupak pred Okružnim sudom u Sremskoj Mitrovici je trajao nepunih godinu dana, a u ponovnom postupku (koji je vođen samo u pogledu zahteva za utvrđenje prava svojine po osnovu sticanja u braku), prvostepeni sud je nakon godinu dana i dva meseca, te pet održanih ročišta, i ponovnog saslušanja stranaka i jednog svedoka, doneo novu meritornu odluku. O žalbi izjavljenoj protiv druge po redu donete prvostepene presude, drugostepeni sud je odlučio u roku od nepunih godinu dana i pet meseci od momenta dostavljanja spisa predmeta. Opisano postupanje nadležnog prvostepenog i drugostepenog suda, ne može se, po oceni Ustavnog suda smatrati neefikasnim i nedelotvornim, imajući u vidu da su u periodu od pet godina donete dve prvostepene i dve drugostepene odluke, te da je postupak pravnosnažno okončan.

Imajući u vidu da je osporeni postupak okončan posle pet godina, i da je vođen pred dve sudske instance, Ustavni sud je, u svetlu svih okolnosti, ocenio da ukupno trajanje postupka ne ukazuje na povredu pr ava na suđenje u razumnom roku.

U vezi navoda podnosilaca da im je usled propusta suda da postupa u razumnom vremenskom periodu onemogućeno izjavljivanje revizije, a imajući u vidu da su podnosioci ustavnom žalbom ukazali na povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, samo na jednom mestu spominjući povredu "prava na pravni lek", Ustavni sud konstatuje da su izneti navodi zapravo vezani za istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, u pogledu kojih je Ustavni sud našao da su neosnovani.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13- Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci, nezadovoljni zbog utvrđivanja režima zajedničke imovine i suvlasništva tužilje na spornom stanu, ističu povredu prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, jer tvrdnju o povredi ovog prava obrazlažu navodima o "šturosti" obrazloženja i odsustvu jasnih razloga na kojima je osporena odluka zasnovana zbog propusta drugostepenog suda da ceni činjenice odlučne za rešenje spora.

Ustavni sud i ovom prilikom podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kojoj se garancije prava na pravično suđenje odnose i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke, pri čemu ova obaveza ne znači da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, a sudovi su dužni da svoju odluku obrazlože na način da navedu jasne i argumentovane razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti presude ESLjP Ruiz Torija protiv Španije od 9. decembra 1994. godine i Suominen protiv Finske od 1. jula 2003. godine).

U kontekstu izloženog, Ustavni sud primećuje da je Apelacioni sud u Novom Sadu zaključak o tome da sporni stan ulazi u režim zajedničke imovine supružnika - tužilje i pokojnog M.H. izveo iz činjenice da je predmetni stan stečen u toku trajanja braka tužilje i M.H, otkupom iz društvene svojine pod posebnim beneficiranim uslovima u skladu sa Zakonom o stanovanju. Ustavni sud dalje primećuje da je drugostepeni sud obrazlažući izneti zaključak, suprotno tvrdnjama podnosilaca, ocenio da namera M.H. da stan bude isključivo u njegovoj svojini i okolnost da je 1/6 otkupne cene plaćena njegovim novčanim sredstvima, ne mogu isključiti tužiljin doprinos u sticanju svojine na stanu jer M.H. nije mogao da samovoljno uskrati mogućnost tužilji da učestvuje u otkupu stana. Po nalaženju Ustavnog suda, takođe su neutemeljeni navodi podnosilaca da u osporenoj odluci nije cenjeno materijalno stanje tužilje. Naime, drugostepeni sud je, nakon što je izložio činjenično stanje koje je utvrđeno u prvostepenom postupku, a koje se, između ostalog, odnosi i na to da je tužilja pored toga što je bila zaposlena u Poljoprivrednoj stanici u Rumi obavljala i druge poslove, utvrdio da je doprinos supružnika u sticanju sporne imovine podjednak. Prilikom utvrđivanja suvlasničkih udela supružnika na spornom stanu, drugostepeni sud je u obzir uzeo posredni i neposredni doprinos supružnika u sticanju spornog stana i okolnosti pod kojima je izvršen otkup istog za vreme trajanja njihovog braka (specifičnosti privilegovanog otkupa stanova iz društvene svojine).

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Novom Sadu u obrazloženju osporene odluke naveo suštinske razloge za svoje stavove da sporni stan predstavlja zajedničku imovinu tužilje i M.H. i da tužilja na istom ima pravo svojine sa udelom na 1/2 idealnih delova. Stoga je Ustavni sud ocenio da je drugostepeni sud na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari i da obrazloženje osporene presude zadovoljava standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda ustavne žalbe da je podnosilac Đorđe Hap u toku 2009. godine, dakle, posle donošenja prvostepene presude, platio 90 rata otkupne cene stana, te da stoga tužilja ne može steći pravo susvojine na 1/2 idealnih delova stana, Ustavni sud smatra neophodnim da ukaže da ovaj navod može eventualno imati značaja samo u odnosu na obligacionopravni zahtev podnosioca, što je i navedeno u obrazloženju osporene presude.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporenu drugostepenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 443/10 od 7. maja 2010. godine, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač . 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša. B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu o zajedničkoj imovini stečenoj u braku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti