Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse. Apelacioni sud je odbio zahtev za naknadu štete, odstupajući od prakse drugih sudova u istovetnim situacijama, čime je stvorio pravnu nesigurnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3410/2011
20.02.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi C. R. iz F, R. S, B. i H, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba C. R. protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6812/10 od 12. maja 2011. godine zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odb acuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. C. R. iz F, R. S, B. i H, je 25. jula 2011. godine, preko punomoćnika G. B, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6 812/10 od 12. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je nave la da je drugostepeni sud odbio njen tužbeni zahtev za naknadu štete zbog manje isplaćene jednokratne novčane pomoći u parnici koju je vodila, nalazeći da ona prethodno nije pobijala zakonitost rešenja o priznavanju prava na jednokratnu novčanu pomoć u upravnom sporu, pa da u postupanju tužene RS - Ministarstvo odbrane, koja joj je isplatila jednokratnu novčanu pomoć na osnovu konačnog rešenja, bez obzira što je ona u manjem iznosu, nema ni njenog nezakonitog, odnosno nepravilnog rada. Shvatanje Apelacionog suda da se pravo na naknadu štete ne može ostvariti u redovnoj parnici "nespojivo" je sa odredbom člana 172. stav 1. ZOO. Ovakav stav drugostepenog suda razlikuje se od dotadašnje sudske prakse i sudskih odluka u kojima su, po mišljenju podnositeljke, pravilno primenjeni, kako Zakon o parničnom postupku kod zaključka da se radi o sporu imovinskopravne prirode, tako i član 172. ZOO kod zaključka o odgovornosti države za manje isplaćenu pomoć. U prilog svojim tvrdnjama podnositeljka je dostavila presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15904/07 od 19. novembra 2007. godine, Gž. 10339/07 od 18. jula 2007. godine , Gž. 5457/08 od 25. juna 2008. godine, Gž. 10959/07 od 21. novembra 2007. godine, Gž. 15427/07 od 10. decembra 2007. godine, kao i presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 691/10 od 25. maja 2011. godine koja je doneta samo dve nedelje kasnije od presude osporene ustavnom žalbom. Podnositeljka smatra da su joj osporenom presudom povređena označena ustavna prava, pa predlaže da Ustavni sud "ukloni štetne posledice po tužilju tako što će dati pravni osnov tužilji da izvrši naknadu štete zbog osporene odluke Apelacionog suda".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo presud u P. 672/08 od 24. februara 200 9. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane da tuži lji, ovde podnositeljki ustavne žalbe , na ime naknade štete, manje isplaćene jednokratne novčane pomoći, isplati iznos od 117.520,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 22. novembra 2002. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade štete preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa od 501.000,00 dinara, te obavezana tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka .

Odlučujući o žalbi parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 6812/10 od 12. maja 2011. godine odbio žalbu tužilje i potvrdio ožalbenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 672/08 od 24. februara 200 9. godine u stavu drugom izreke, ali je preinačio presudu u prvom stavu izreke tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za isplatu iznosa od 117.520,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22. novembra 2002. godine pa do isplate, kao i u trećem stavu izreke u vezi odluke o troškovima postupka, tako što je je odbio kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu parničnih troškova. Iz obrazloženja osporene presude, između ostalog, proizlazi da je tužilji na osnovu rešenja tužene VP. 1122-12 Beograd UP-1 broj 256-14/01 od 22. novembra 2002. godine dodeljena i isplaćena jednokratna novčana pomoć u iznosu od 131.222,00 dinara; da je prema nalazu sudskog veštaka tužilji trebalo isplatiti iznos od 248.742,00 dinara, prema članu 5. Uredbe o ostvarivanju prava na jednokratnu novčanu pomoć, osposobljavanju bračnog druga i o naknadi za školovanje dece ("Službeni list SRJ", broj 69/99); da razlika na ime manje isplaćene zarade na dan donošenja rešenja iznosi 117,520,00 dinara za koji iznos je prvostepeni sud i usvojio tužbeni zahtev tužilje sa pripadajućom kamatom. Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo u delu odluke kojom je usvojen njen tužbeni zahtev. Naime, tužilji je po osnovu rešenja tužene priznato pravo, dodeljena i isplaćena jednokratna novčana pomoć. Protiv ovog rešenja, konačnog u upravnom postupku, tužilja je u skladu sa poukom o pravnom leku mogla da pokrene upravni spor podnošenjem tužbe Vrhovnom vojnom sudu u Beogradu u roku od 30 dana od dana prijema rešenja, te je o zakonitosti, odnosno pravilnosti donošenja i primene akta u pojedinačnoj upravnoj stvari trebalo odlučivati u upravnom postupku. Prema shvatanju drugostepenog suda, ne može se govoriti o nezakonitom, odnosno nepravilnom radu tužene, jer je tužena, isplatom celokupnog iznosa jednokratne novčane pomoći, priznatog rešenjem, postupala u skladu sa konačnim rešenjem, čiju zakonitost i pravilnost tužilja nije osporila u za to predviđenom upravnom sporu.

Ustavni sud je izvršio uvid u dostavljene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15904/07 od 19. novembra 2007. godine, Gž. 10339/07 od 18. jula 2007. godine , Gž. 5457/08 od 25. juna 2008. godine, Gž. 10959/07 od 21. novembra 2007. godine, Gž. 15427/07 od 10. decembra 2007. godine i presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 691/10 od 25. maja 2011. godine, kojima su potvrđene prvostepene presude Drugog opštinskog suda u Beogradu. Ustavni sud konstatuje da su Okružni sud u Beogradu i Viši sud u Beogradu jedinstveni o stavu da nema mesta prigovoru stvarne, odnosno apsolutne nenadležnosti koji je istakla tužena, jer je redovan sud nadležan da sudi o imovinskopravnom zahtevu za naknadu štete, te da je u situaciji kada tužena neosnovano uskrati isplatu jednokratne naknade u punom iznosu usled nepravilnog obračunavanja i time pričini štetu tužiocu, dužna da istu nadoknadi u smislu člana 172. ZOO, zbog čega su odluke prvostepenih sudova pravilne.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lok alne samouprave.

Odredbom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je važio u vreme donošenja rešenja tužene, bilo je propisano : da u upravnim sporovima sudovi odlučuju o zakonitosti akata kojima državni organi i preduzeća ili druge organizacije koje vrše javna ovlašćenja rešavaju o pravima ili obavezama fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka u pojedinčanim upravnim stvarima (član 1.); da pravo pokretanja upravnog spora ima fiziko lice ili pravno lice ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovan interes (član 2. stav 1.); da upravne sporove rešavaju sudovi u republikama članicama, Vrhovni vojni sud i Savezni sud (član 3. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu, odnosno Viši sud u Beogradu, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite presude, u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6812/10 od 12. maja 2011. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom Gž. 6812/10 od 12. maja 2011. godine preinačio prvostepenu presudu, te odbio tužbeni zahtev tuži lje, ovde podnositeljke ustavne žalbe , kojim je tražila sa se obaveže tužena da tuži lji na ime manje isplaćene jednokratne novčane pomoći isplati odgovarajući iznos, sa zakonskom zateznom kamatom , dok su u drugim, istovetnim postupcima koji su se vodili pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu , odnosno Višim sudom u Beogradu , kao drugostepenim sudom i ujedno sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu i Viši sud u Beogradu potvrdili presude prvostepenog suda kojima su usvojeni tužbeni zahtevi drugih tužilaca i obavezana tužena da im na ime manje isplaćene jednokratne novčane pomoći isplati određene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom do isplate (presuda Gž. 15904/07 od 19. novembra 2007. godine kojom je potvrđena presuda P. 5671/06 od 18. septembra 2007. godine, presuda Gž. 10339/07 od 18. jula 2007. godine kojom je potvrđena presuda P. 5785/06 od 5. aprila 2007. godine, presuda Gž. 5457/08 od 25. juna 2008. godine kojom je potvrđena presuda P. 7752/06 od 21. januara 2008. godine, presuda Gž. 10959/07 od 21. novembra 2007. godine kojom je potvrđena presuda P. 4086/06 od 12. aprila 2007. godine, presuda Gž. 15427 /07 od 10. decembra 2007. godine kojom je potvrđena presuda P. 763/06 od 31. maja 2007. godine, te presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 691/10 od 25. maja 2011. godine kojom je potvrđena presuda P. 6087/06 od 24. oktobra 2007. godine. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: ''Santos Pinto protiv Portugalije'', od 20. maja 2008. godine i ''Beian protiv Rumunije'', od 6. decembra 2007. godine ).

Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica da je drugostepeni sud – Okružni sud u Beogradu i Viši sud u Beogradu , odnosno Apelacioni sud u Beogradu, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe, te da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ) i odlučio kao u prvom delu izreke .

6. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već da podnositeljka, nezadovoljna time što nije uspela sa tužbenim zahtevom, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud detaljno obrazložio zašto nema uslova za određivanje obaveze tužene da joj nadoknadi štetu zbog manje isplaćene jednokratne novčane pomoći. Ovo iz razloga što podnositeljka, najpre, nije sporila činjenicu da nije vodila upravni spor protiv rešenja kojim je bila nezadovoljna, a zatim što ne stoje ni njeni navodi da je zaključak Apelacionog suda da pravo na naknadu štete ne može ostvariti u redovnoj parnici. Naprotiv, Apelacioni sud je stanovišta da nema nezakonitog rada tužene, s obzirom na to da je ona postupala po rešenju čija zakonitost nije bila osporena u za to predviđenom postupku. Ustavni sud ocenjuje da je podnositeljka, u konkretnom slučaju, zaštitu svog prava mora la ostvarivati pokretanjem upravnog spora pred nadležnim sudom, kada se primenjuju pravila Zakona o upravnim sporovima. Ustavni sud stoga nalazi da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. (Videti Odluku Ustavnog suda Už-284/07 od 22. decembra 2009. godine).

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS" broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti