Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Podnosiocu je dodeljena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosi na meritum spora odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. C . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. juna 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. C . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40160/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. C . iz Beograda je , 15. aprila 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6822/13 od 22. januara 2014. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40160/10 od 12. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na na imovinu i prava nasleđivanja, zajemčenih odrebama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 58. i člana 59. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40160/10.

U ustavnoj žalbi se , između ostalog, navodi: da je u sporu radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju prvostepena presuda doneta nakon skoro 11 godina, dok je sam postupak trajao ukupno 11 godina , četiri meseca i 26 dana; da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dugom traj anju postup ka, imajući u vidu da je bio prisu tan na svakom ročištu; da predmetna pravna stvar, sama po sebi, nije bila kompleksna, dok je interes podnosioca ustavne žalbe da se postupak okonča u okviru razumnom roka bio nesumnjiv jer je u pitanju vredna imovina; da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju nastao kao posledica održavanja u zabludi pokojnog V. C, kao primaoca izdržavanja, od strane tužene, kao davaoca izdržavanja, pre svega, po pitanju namere podnosioca ustavne žalbe i njegovog brata da ugroze život pokojnog V . C; da na strani tužene nije postojala aleatornost, s obzirom na to da je pokojni V. C, u vreme zaključenja ugovora, imao 76 godina i da je bolovao od mnogih bolesti, ko je su detaljno opisane u samom ugovoru.

Podneskom od 9. jula 201 5. godine, podnosilac ustavne žalbe je ospori o rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 168/15 i Rž. 36/15 od 4. februara 2015. godine, kojim je odbačena kao nedozvoljen a njegova revizija izjavljena protiv osporene drugostepene presude, kao i žalba izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3. 202/14 od 19. novembra 2014. godine, te navedeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu, kojim se Vrhovnom kasacionom sudu ne predlaže odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

U podnesku se, pored ostalog, navodi: da je u donošenju rešenja R3. 202/14 od 19. novembra 2014. godine većem Apelacionog suda u Beogradu predsedavala sudija B . D, koja je takođe bila predsednik veća koje je donelo osporenu drugostepenu presudu; da se iz tog razloga , imenovana sudija morala izuzeti od postupanja prilikom ocene opravdanosti odlučivanja o revizij i kao izuzetno dozvoljen oj; da je uprkos pravnoj pouci Apelacionog suda u Beogradu da se protiv rešenja R3. 202/14 od 19. novembra 2014. godine može izjaviti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana, Vrhovni kasacioni sud odbacio žalbu podnosioca ustavne žalbe kao nedozvoljenu, navodeći da Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine ne predvi đa žalbu kao pravno sredstvo protiv rešenja drugostepenog suda.

Podneskom od 22. jula 2016. godine, podnosilac ustavne žalbe je osporio i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 12/16 od 11. maja 2016. godine, kojim je odbačen kao nedozvoljen njegov zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv osporen ih presud a i osporenog revizijskog rešenja, navodeći da je Vrhovni kasacioni sud bio dužan da povodom zahtev a donese meritornu odluku, s obzirom na to da je on bio podnet na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine.

Podnosilac ustavne žalbe u obe dopune ukazuje na povredu istih Ustavom zajemčenih prava kao i u ustavnoj žalbi.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40160/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i I . C . iz Beograda su 23. oktobra 200 2. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene V. R . iz Beograda, radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između pokojnog V . C , kao primaoca izdržavanja i tužene , kao davaoca izdržavanja , koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R3. 858/2000, dana 23. oktobra 2000. godine, kao i utvrđenja ništavosti braka zaključenog između istih lica, pred matičarem opštine Voždovac, 22. aprila 1997. godine. Tužbom je predloženo i izdavanje privremene mere kojom bi se tuženoj zabranilo raspolaganje nepokretnostima i deviznim štednim ulozima koji su bili predmet spornog ugovora, kao i da se tužena obaveže da prvotužiocu preda duplikat ključeva od advokatske kancelarije pokojnog V . C, za čijeg preuzimatelja je bio određen prvotužilac. Predmet je zaveden pod brojem P. 2843/02.

U periodu do usvajanja predložene privremene mere su održan a pet ročišta za glavnu raspravu. Pribavljen je izveštaj Advokatske komore Beograda o postupku preuzimanja advokatske kancelarije pokojnog V . C, izvršen je uvid u spise parničog predmeta istog suda P. 3123/02 i određeno saslušanje parničnih stranaka. Podneskom od 6. maja 2003. godine prvotužilac je povukao predlog za izdavanje privremene mere u delu kojim je tražena predaja ključeva od advokatske kancelarije. Na ročištu održanom 12. juna 2003. godine je izveden dokaz sasluša njem prvotužioca u svojstvu parnične stranke. Saslušanje nije dovršeno zbog proteka vremena . Rešenjem P. 2843/02 od 20. juna 2003. godine je usvojena predložena privremena mera tužilaca. Prigovor tužene je odbačen kao neblagovremen rešenjem P. 2843/02 od 8. septembra 2003. godine, protiv kojeg je tužena 25. septembra 2003. godine izjavila žalbu. Tužena je u to vreme podnela i zahteve za izuzeće najpre postupajućeg sudije, potom predsednika Petog opštinskog suda u Beogradu , a onda i predsednika Okružnog suda u Beogradu. Takođe je tražila i određivanje drugog mesno nadležnog suda. Zbog odlučivanja o zahtevima za izuzeće , dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana . Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 279/04 od 12. maja 2004. godine odbio zahtev za delegaciju prvostepenog suda.

O žalbi tužene je pred Okružn im sudom u Beogradu odlučivano u periodu od 30. septembra 2004. do 10. juna 2005. godine. Rešenjem Gž. 9245/04 od 11. maja 2005. godine je ukinuto rešenje o odbacivanju prigovora, kao i rešenje o određivanju privremene mere, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Na ročištu održanom 5. oktobra 2005. godine tužioci su povukli predlog za određivanje privremene mere. Na narednom ročištu (20. februara 2006. godine), postupajući sudija nije nastavio sa saslušanje m prvotužioca , smatrajući da za to nema dovoljno vremena . Prvotužilac se takvoj odluci usprotivio. Nastavak saslušanja prvotužioca, saslušanje drugotužioca, kao i nepotpuno saslušanje tužene, obavljeni su na naredna dva ročišta (14. aprila i 6. jula 2006. godine) . Ročište zakazanao za 29. decembar 2006. godine je odloženo zbog odlučivanja o zahtevu prvotužioca za izuzeće postupajućeg sudije, u kome je navedeno da je nedopust ivo da saslušanje parničnih stranaka traje više od tri godine. Rešenjem Su. 134/06 od 25. januara 2007. godine je pomenuti zahtev usvojen. Zbog promene postupajućeg sudije, rasprava je započeta iznova.

U periodu do presuđenja je zakazano još 20 ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo tri nisu održana (prvo zbog štrajka zaposlenih sudu, drugo zbog sprečenosti postupajućeg sudije i treće zbog nedostatka vremena za držanje ročišta). Izveden je dokaz ponovnim saslušanjem tužioca i tužene, a obavljeno je i medicinsko veštačenje na okolnost sposobnosti za rasuđivanje pokojnog V . C . u vreme zaključenja spornog ugovora o doživotnom izdržavanju. Imenovani veštak je dostavio jednu dopunu nalaza i mišljenja, a određena pojašnjenja je izneo i usmeno na ročištu. Drugotužilac je na ročištu održanom 18. januara 2008. godine povukao tužbu u celini, čemu se tužena n ije protivila. U periodu od januara 2009. do novembra 2010. godine, spisi parničnog predmeta su se nalazili u predmetu P. 3123/02 , radi uvida. Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Petog opštinskog suda u Beogradu je preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je zaveden pod brojem P. 40160/10. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 12. septembra 2012. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40160/10 od 12. septembra 2012. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti spornog braka. Takođe je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Ova presuda je parničnim stranakama uručena 10. maja 2013. godine.

Postupajući po žalbi tužioca, kao i žalbi tužene izjavljenoj samo protiv odluke o troškovima parničnog postupka, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 6822/13 od 22. januara 2014. godine, kojom je žalb u tužioca odbio i ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu potvrdio u delu odluke o glavn oj stvari, dok je usvajanjem žalbe tužene ukinuo odluk u o troškovima parničnog postupka i predmet u tom delu vratio na ponovno odlučivanje . Većem Apelacionog suda u Beogradu je predsedavala sudija B. D.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 40160/10 od 18. marta 2014. godine obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškov e parničnog postupka. Ovo rešenje je postalo pravnosnažno 1 1. maja 2014. godine.

Tužilac je 15. aprila 2014. godine podneo reviziju protiv osporene drugostepene presude, u kojoj je, pored ostalog, navedeno da, ukoliko sudovi nađu da revizija nije dozvoljena prema opštim pravilima, tužilac predlaže da se ista razmotri kao izuzetno dozvoljena, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine.

Apelacioni sud u Beogradu, u veću kojim je predsedavala sudija B. D, doneo je osporeno rešenje R3. 202/14 od 19. novembra 2014. godine, kojim se Vrhovnom kasacionom sudu ne predlaže odlučivanje o reviziji, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku. Osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu sadrži pravnu pouku da se protiv njega može izjaviti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana od prijema.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. 168/15 i Rž. 36/15 od 4. februara 2015. godine odbacio kao nedozvoljen u revizij u, kao i žalb u tužioca izjavljenu protiv osporenog rešenja R3. 202/14 od 19. novembra 2014. godine.

Nakon prijema negativnog odgovora Republičkog javnog tužilaštva povodom inicijative za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, tužilac je 26. januara 2016. godine neposredno izjavio navedeno vanredno pravno sredstvo, kojim je osporio kako nižestepene presude, tako i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 168/15 i Rž. 36/15 od 4. februara 2015. godine. Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 12/16 od 11. maja 2016. godine je zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen kao nedozvoljen.

4. Odredbom Ustava, na čije povrede se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 -Odluka US), koji je počeo da se primenj uje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 23. oktobra 2002. godine, podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem rešenja Prv og osnovn og sud a u Beogradu o troškovima parničnog postupka P. 40160/10 od 18. marta 2014. godine, koje je postalo pravnosnažno 11. maja 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 11 i po godina. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je pravnosnažna presuda doneta nakon više od 1 1 godina od podnošenja tužbe, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, ne može oceniti razumnim to što je postupak trajao skoro 11 i po godin a, te da se ovako dugo trajanje postupka u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efiksanosti, pre svega, prvostepenog suda . Činjenice da je o tužbenom zahtevu prvi i jedini put odlučeno nakon skoro deset godina od podnošenja tužbe , da je za pismenu izradu presude P. 40160/10 od 12. septembra 2012. godine prvostepenom sudu bilo potrebno osam meseci, da je u dokaznom postupku izveden samo dokaz saslušanjem parničnih stranaka i jedno medicinsko veštačenje, da su se u periodu od januara 2009. do novembra 2010. godine spisi parničnog predmeta nalazili u drugom predmetu radi vršenja uvida, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem ni je značajno doprine o produžavanju trajanja postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Polazeći od usvojenog pravnog stava da postupak povodom vanrednog pravnog sredstva, u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za njegovo izjavljivanje, po svojoj prirodi, ne predstavlja sastavni deo ili nastavak parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan, niti sa njim čini jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da činjenica da je podnosilac ustavne žalbe, nakon pravnosnažnog okončanja postupka, podne o reviziju i zahtev za zaštitu zakonitosti, koji su odbačeni kao nedozvoljeni, ne utiče na drugačiju odluku u ovoj ustavnosudskoj stvari.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7.1. Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže jasna i detaljno argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, pre svega, odredaba čl. 53, 65. i 103. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 203. Zakona o nasleđivanju, te je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

7.2. Što se tiče osporenog revizijskog rešenja, Usta vni sud najpre ukazuje da je u Rešenju Už-2233/2011 od 29. februara 2012. godine zauzeo stav da stranka u parničnom postupku može da izjavi žalbu Vrhovnom kasacionom sudu protiv rešenja apelacionog suda kojim nije predloženo odlučivanje o reviziji izjavljen oj na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09). U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem odbacio kao nedozvoljenu žalbu podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu , kojim se ne predlaže odlučivanje o reviziji podnosioca ustavne žalbe kao izuzetno dozvoljenoj. Takva odluka revizijskog suda jeste u suprotnosti sa stanovištem Ustavnog suda izraženim u pomenutom rešenju , a i sa poukom pravnom leku koja je data u osporenom rešenju Apelacionog suda u Beogradu . Međutim, svrha žalbe u ovakvoj procesnoj situaciji jeste da konačnu ocenu o izuzetnoj dozvoljenosti revizije da Vrhovni kasacioni sud , čija je zakonom utvrđena uloga upravo da vrši ujednačavanje sudske prakse, dok izjašnjenje apelacionog suda o izuzetnoj dozvoljenosti revizije predstavlja, u suštini , samo predlog ( ovakav stav je Ustavni sud izrazio u R ešenju Už-683/2014 od 13. marta 2014. godine). U konkretnom slučaju, nakon izjašnjenja Apelacionog suda u Beogradu , o izuzetnoj dozvoljenosti revizije je odlučivao Vrhovni kasacioni sud , koji je u obrazloženju osporeno g revizijskog rešenj a konstatovao stanovište Apelacionog suda u Beogradu, ali nije našao za shodno da se drugačije odredi povodom tog pitanja.

Polazeći od napred iznetog stanovišta da izjašnjenje apelacionog suda o izuzetnoj dozvoljenosti revizije, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, suštinski predstavlja samo predlog Vrhovnom kasacionom sudu, koji o tome daje konačnu ocenu, Ustavni sud nalazi da je tvrdnj a podnosioca ustavne žalbe o obavezi sudij e B . D . da se izuzme iz postupka donošenja osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu, ratione materiae, nespojiva sa garancijom prava na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Po shvatanju Ustavnog suda, u svakom sudskom postupku , sud pravnog leka ima ne samo pravo, već i zakonsku obavezu da pre upuštanja u meritorno odlučivanje o izjavljenom pravnom sredstvu ispita da li su ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje. Ovo pra vo (i obaveza) revizijskog suda je bilo propisano članom 404. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i jednako se odnosi lo kako na situaciju u kojoj se revizija izjavljivala po opštim pravilima, tako i kada je u pitanju revizija izjavlj ena po članu 395. istog zakona. Stoga ni pozitivna ocena apelacionog suda o izuzetnoj dopuštenosti revizije , ni na koji način n ije mogla da bude obavezujuća za Vrho vni kasacioni sud, kao sud nadležan za postupanje i odlučivanje po tom vanrednom pravnom sredstvu.

7.3. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenog rešenja , kojim je Vrhovni kasacioni sud odb acio zahtev za zaštitu zakonitosti, našavši da nisu ispunjeni procesni uslovi za njegovo izjavljivanje, zasnovan o je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, kao i na oceni da se podnosi lac ustavne žalbe samo formalno poz vao na zakonom propisani razlog za izjavljivanje zahteva, dok iz njegove sadržine proizlazi da se isti izjavljuje zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava .

Sledom izloženog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju akti jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava, prava na na imovinu i prava nasleđivanja, zajemčenih odrebama člana 36. stav 1, člana 58. i člana 59. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ov ih prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da nema ustavnopravnih razloga za tvrdnju da je osporen im aktima podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi ostalih ustavnih prava koja su označena u ustavnoj žalbi.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti