Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razuman rok u složenom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Iako je predmet bio složen i podnosioci su doprineli odugovlačenju, sud je utvrdio primarnu odgovornost sudova zbog dužih perioda neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljube Miljkovića i Svetlane Miljković, oboje iz sela Donja Konjuša, i Gorana Miljkovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljube Miljkovića, Svetlane Miljković i Gorana Miljkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica u Kuršumliji P. 242/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Prokuplju P. 1575/03) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe Ljube Miljkovića i Svetlane Miljković na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, a podnosiocu ustavne žalbe Goranu Miljkoviću u iznosu od 300 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljuba Miljković i Svetlana Miljković, oboje iz sela Donja Konjuša, i Goran Miljković iz Niša podneli su , 29. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Jele Vučković, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Prokuplju P. 242/12 od 7. septembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2508/12 od 14. marta 2013. godine , zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava i prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. stav 1. Ustava, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1 . i člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica u Kuršumliji P. 242/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Prokuplju P. 1575/03).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, intrepretiran tok predmetnog parničnog postupka, pri čemu su izričito osporene parnične presude.

Podnosioci su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava, a tražili su i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta sada Osnovnog suda u Kuršumliji P. 242/12 (ranije P. 1575/03 Opštinskog suda u Prokuplju) , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci M.M. i drugi podneli su 16. maja 2003. godine tužbu Opštinskom sudu u Prokuplju protiv tuženih Ljube Miljkovića i Svetlane Miljković, ovde prvo dvoje podnosilaca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine. Tuženi su odgovor na tužbu sa protivtužbom podneli istom sudu 3. jula 2003. godine, takođe radi utvrđenja prava svojine. Predmet je formiran pod brojem P. 1575/03.

Na ročištu od 20. februara 2004. godine tužioci su proširili tužbu i na tuženog Gorana Miljkovića, ovde trećeg podnosioca ustavne žalbe.

Tuženi su podneskom od 4. maja 2004. godine tražili izuzeće sudija Opštinskog suda u Prokuplju, a tužioci su u podnesku od 6. maja 2004. godine postavili zahtev Vrhovnom sudu Srbije za delagaciju nadležnosti.

Okružni sud u Prokuplju je rešenjem Su. 78/04-08 od 11. avgusta 2004. godine, u stavu prvom izreke, odredio Opštinski sud u Kuršumliji kao stvarno i mesno nadležan sud u konkretnoj stvari, dok je, u stavu drugom izreke, odbacio kao nedozvoljen zahtev tužilaca da Vrhovni sud Srbije odredi stvarno nadležan sud za postupanje u konkretnoj stvari.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Gzz. 15/05 R. 107/05 od 10. marta 2005. godine ukinuo navedeno rešenje u stavu drugom izreke.

Postupak je nastavljen u predmetu Opštinskog suda u Kuršumliji P. 838/04.

Tužioci su podneskom od 10. maja 2005. godine preinačili tužbu.

Sud je 29. oktobra 2007. godine izvršio uviđaj na licu mesta zajedno sa sudskim veštakom geometrom, radi identifikacije nepokretnosti.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka odgovorajuće struke – aktuara je dostavljen sudu 10. aprila 2008. godine, a po rešenju suda od 11. februara 2008. godine.

Novi nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka ekonomske struke je dostavljen sudu februara 2009. godine, a po rešenju suda od 23. decembra 2008. godine. Tužioci su osporili nalaz i mišljenje sudskog veštaka.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica u Kuršumliji P. 1354/10.

Osnovni sud u Prokuplju - Sudska jedinica u Kuršumliji je rešenjem od 10. novembra 2010. godine odredio Ekonomski fakulet u Nišu da izvrši superveštačenje kao treće veštačenje, koji je podneskom od 23. decembra 2010. godine odbio da izvrši veštačenje. Nakon toga je odbijen predlog da se izvrši superveštačenje.

Osnovni sud u Prokuplju – Sudska jedinica u Kuršumliji je doneo presudu P. 1354/10 od 15. marta 2011. godine, čija je izreka imala 23 stava.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 142/12 od 9. februara 2012. godine ukinuo u ožalbenom delu prvostepenu presudu.

Osnovni sud u Prokuplju – Sudska jedinica u Kuršumliji je doneo osporenu presudu P. 242/12 od 7. septembra 2012. godine čija je izreka imala 24 stava.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 2508/12 od 14. marta 2013. godine odbio kao neosnovane žalbe parničnih stranaka, osim u stavu 15 izreke prvostepene presude u kojem je prvostepena presuda preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u tom delu.

U predmetnom parničnom postupku zakazana su 42 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu devet ročišta nije održano (četiri ročišta nisu održana iz razloga vezanih za tužene-protivtužioce, a jedno na saglasan predlog parničnih stranaka). U parničnom postupku sproveden je dokazni postupak: uviđajem na licu mesta u prisustvu veštaka geometra, veštačenjem preko veštaka aktuara i veštaka ekonomske struke, saslušanjem velikog broja svedoka i uvidom u pismena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada su tužioci pokrenuli predmetni parnični postupak , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljen a Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka mora se uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosilac a ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku , relevantan je celokupan period od 16. maja 2003. godine, kada su tužioci podneli tužbu Opštinskom sudu u Prokuplju, do 14. marta 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2508/12 od 14. marta 2013. godine. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao devet godina i deset meseci.

Navedeno trajanje sudskog postupka može samo po sebi da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosi oca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni spor bio izuzetno pravno i činjenično složen: parnični sudovi su morali da odluče o tužbenom i protivtužbenom zahtevu koji su u sebi sadržali veliki broj zahteva, pa su izreke prvostepenih presuda sadržale preko 20 stavova; u parnici je učestvovao veći broj lica na tužilačkoj i tuženoj strani; sproveden je dokazni postupak uviđajem na licu mesta zajedno sa veštakom geometrom, veštačenjem preko veštaka aktuara i veštaka ekonomske struke, saslušanjem velikog broja svedoka i uvidom u pismena. Zatim, ono što je doprinelo dužini trajanja parničnog postupka u početnoj fazi parničnog postupka jesu zahtevi parničnih stranaka za delagaciju nadležnosti drugog suda umesto Opštinskog suda u Prokuplju za postupanje u konkretnoj pravnoj stvari, što je rezultiralo određivanjem Opštinskog suda u Krušumliji kao stvarno i mesno nadležnog suda.

U pogledu značaja prava za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su podnosioci imali materijalni interes da sud odluči o njihovim zahtevima u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da su oni doprineli dužini trajanja postupka, time što četiri ročišta nisu održana iz razloga vezanih za podnosioce, a jedan na saglasan predlog parničnih stranaka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud najpre ukazuje da je prva po redu prvostepena presuda doneta nakon više od sedam godina od dana podnošenja tužbe. Zatim, Ustavni sud je konstatovao da dva perioda neaktivnosta suda od 29. avgusta 2006. godine (kada je održano ročište), do 26. juna 2007. godine (kada je održano sledeće ročište), dakle skoro 11 meseci, i od 20. maja 2009. godine (kada je održano ročište), do 15. juna 2010. godine (kada je održano sledeće ročište), dakle godinu dana. Zbog dugog trajanja postupka je, po prirodi stvari , u više navrata došlo do promene postupajućeg sudije i članova sudskog veća u prvostepenom postupku, a što je nesumnjivo dovelo do prolongiranja postupka usled potrebe da se novi postupajući sudija i članovi sudskog veća upoznaju sa predmetom spora (videti presudu ESLjP u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica u Kuršumliji P. 242/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Prokuplju P. 1575/03), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioce ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 400 evra podnosiocima ustavne žalbe Ljubi Miljkoviću i Svetlani Miljković, a podnosiocu ustavne žalbe Goranu Miljkoviću (koji je kasnije postao stranka u postupku, proširivanjem tužbe i na njega) 300 evra, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinose podnosilaca ustavne žalbe u dužini trajanja postupka, izuzetnu činjeničnu i pravnu složenost spora, kao i činjenice koje se ne mogu staviti u odgovornost sudu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavljaju adekvatnu i pravičnu satisfakciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Ustavni sud je pri tome imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2508/12 od 14. marta 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu , iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 58. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene drugostepene presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajuću kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Član 23. i član 25. stav 1. Ustava se ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih presuda, te je pozivanje podnosilaca na ove odredbe bespredmetno.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razuman rok u složenom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti