Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu S.S. protiv presude Apelacionog suda u Nišu. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje ni pravo na imovinu, jer je način korišćenja parcele bio uređen sporazumom prethodnih sukorisnika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. S. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 376/14 od 13. februara 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz Vranja podnela je Ustavnom sudu, 15. aprila 2014. godine, preko punomoćnika D. P, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu dopunjenu podneskom od 24. oktobra 2014. godine protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 376/14 od 13. februara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1, 2. i 3. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu, podnositeljka ustavne žalbe navodi da je osporenom presudom, kojom je pravnosnažno utvrđeno da tužilac ima pravo trajnog korišćenja zemljišta u merama i granicama bliže opisanim u izreci prvostepene presude, protivzakonito izvršena faktička deoba građevinske parcele koja služi redovnoj upotrebi objekta, a njoj, kao sukorisniku, oduzeto pravo korišćenja parcele na opisanom realnom delu. S tim u vezi dodaje da drugostepeni sud, i pored toga što smatra da se ne mogu menjati granice građevinske parcele, već da se može samo urediti način njenog korišćenja, potvrđujući nižestepenu odluku to upravo čini. Dodaje i da tužilac na osnovu osporene presude može da joj zabrani prolaz do kuće u kom slučaju bi bila onemogućena u pravu da mirno uživa i koristi svoju imovinu. Kao dokaz za tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava, podnositeljka se poziva na rešenje Apelacionog suda u Nišu Gž. 803/13 od 28. novembra 2013. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 8896/10 od 15. novembra 2013. godine utvrđeno je prema tuženima D. K, S. K. i S. S, ovde podnositeljki ustavne žalbe, da je tužilac D. K. nosilac prava trajnog korišćenja na katastarskoj parceli ..., u KO Vranje, u bliže opisanim merama i granicama, označenim kao prvi i drugi sporni prostor. Istom presudom tuženi su obavezani da trpe upis tužiočevog prava u katastar nepokretnosti kada se za to budu stekli uslovi. Prema navodima tužbe interpretiranim u obrazloženju prvostepene presude, tužbeni zahtev je bio zasnovan na činjeničnim navodima da tužiocu na osnovu ugovora o deobi zaključenog 23. marta 1983. godine sa pok. R. K, kojim je izvršena ne samo deoba izgrađenih delova kuće, već i podela placa postavljanjem ogradnog parapetnog zida, pripada veći deo dvorišta od dela koji je upisan u nadležnom katastru nepokretnosti, u merama i granicama opredeljenim u tužbenom zahtevu, a koji je u tužiočevoj državini od zaključenja pomenutog ugovora.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 376/14 od 13. februara 2014. godine potvrđena je nižestepena presuda. Drugostepeni sud je naveo da je u prvostepenom postupku, između ostalog, utvrđeno: da je na građevinskoj parceli ..., u KO Vranje Grad, na kojoj je izgrađena stambena zgrada, pravo trajnog korišćenja imao tužiočev otac, sada pok. R. K; da je poravnanjem zaključenim pred nadležnim sudom 4. marta 1980. godine R. K. priznao svojoj supruzi, tuženoj D. K, pravo svojine na spratnom delu pomenute kuće, jednom podrumu i garaži, kao i pravo trajnog korišćenja placa u 1/3 delova; da je ugovorom o deobi koji je zaključen 7. marta 1983. godine R. K. priznao tužiocu, svome sinu D. K, pravo svojine na celom dograđenom stambenom objektu koji se nalazi na pomentoj parceli i da su se ugovorne strane sporazumele da D. K. koristi deo placa u 1/3 idealnog dela (koje pravo korišćenja mu je u označenom udelu otac prethodno ustupio ugovorom o zajedničkoj izgradnji od 26. oktobra 1981. godine) sa istočne strane u pravcu dograđenog dela zgrade; da je pomenutim ugovorom o deobi od 7. marta 1983. godine R. K. «priznao ugovaraču D. pravo službenosti održavanja zgrade i ostale instalacije a ulaz ugovaraču R. može služiti samo za prolaz, a ne i za drugu namenu»; da je ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života od 22. marta 1983. godine R. K. svoj deo stambene zgrade i pravo trajnog korišćenja placa u delu od 1/3 ustupio svom drugom sinu, tuženom S. K; da je na osnovu ugovora o deobi od 22. marta 1983. godine došlo do deobe katastarske parcele ... tako da su nastale parcele .../1 – kuća površine 78m2 korisnik R. K, .../2 – kuća površine 69m2 upisana na ime D. K. i .../3 – dvorište površine 265m2 korisnika R. K. sa 2/3 i D. K. sa 1/3; da su na osnovu zaključenog ugovora o trampi i kupoprodaji od 7. decembra 2001. godine tuženi D. i S. K. dali tuženoj S. S. kuću u Vranju izgrađenu na katastarkoj parceli ... i pravo trajnog korišćenja placa u udelu 2/3; da je po poslednjoj promeni u katastarskom operatu na katastarkoj parceli .../1 upisano pravo korišćenja na ime tužene S. S, na katastarskoj parceli .../2 upisano pravo korišćenja tužioca D. K, dok je na kat. parc. .../3 upisano pravo korišćenja tužene S. S. u udelu od 2/3, a tužioca sa udelom od 1/3; da je na osnovu iskaza svedoka, uviđaja i nalaza veštaka geometra utvrđeno da je još za života pok. R. K. 1983. godine, na osnovu sporazuma sa tužiocem, jugoistočni deo katastarske parcele .../3 faktički podeljen žičanom ogradom, tako da deo opisan u izreci nižestepene odluke kao drugi sporni prostor drži i koristi tužilac, dok su preostali deo koristili tuženi D. i S. K, a sada tužena S. S. kao i da je na osnovu pomenutog sporazuma deo iste parcele opisan kao prvi sporni prostor takođe pripao na korišćenje tužiocu, a tuženi su imali samo pravo da ga koriste kao prolaz do svog stambenog objekta. Ukazujući na to da je predmetna parcela .../3 gradsko građevinsko zemljište, drugostepeni sud je istakao da sopstvenici zgrada na takvim parcelama imaju zajedničko i nedeljivo pravo korišćenja, kao i to da je menjanje oblika građevinske parcele na osnovu saglasnosti korisnika u suprotnosti sa odredbama Zakona o građevinskom zemljištu koji je bio na snazi u vreme zaključenja sporazuma o podeli, odnosno sada važećeg Zakona o planiranju i izgradnji, te da je stoga pogrešan zaključak prvostepenog suda da tužiocu pravo korišćenja na spornim delovima katastarske parcele .../3 pripada na osnovu realizovane usmene fizičke deobe. Pozivajući se na čl. 141. i 144. Zakona o vanparničnom postupku, sud je istakao i da su vlasnici zgrada na istoj građevinskoj parceli ovlašćeni da od suda traže da uredi način korišćenja građevinske parcele u slučaju da oni sami ne postignu sporazum ili ukoliko se od prethodno zaključenog sporazuma o načinu korišćenja zemljišta izmene okolnosti. Polazeći od izloženog drugostepeni sud je zaključio da su 1983. godine tadašnji sukorisnici parcele .../3 sporazumno uredili način njenog korišćenja i da su taj sporazum realizovali, te da su stoga neosnovani žalbeni navodi tužene S. S. o tome da je u konkretnom slučaju za uređenje načina korišćenja zajedničke stvari nadležan vanparnični, a ne parnični sud, jer tužilac, upravo zbog toga što mu tužena osporava ovo pravo, ima pravni interes da u parnici traži da se presudom prema tuženoj utvrdi njegovo pravo korišćenja na određenom delu parcele po osnovu realizovanog sporazuma o načinu korišćenja te parcele.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 803/13 od 28. novembra 2013. godine, koje je dostavljeno kao dokaz za tvrdnju o različitom postupanju sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, ukinuta je prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje prava sukorišćenja na određenoj građevinskoj parceli.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1 .); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, te da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.).

Odredbama člana 188. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka US) bilo je propisano: da tužilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave (stav 1.); da se ovakva tužba može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes (stav 2.) .

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12 i 45/13) je propisano: da u ovom postupku sud uređuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari suvlasnika, sukorisnika i drugih sudržalaca iste stvari (zajedničari) (član 141.); da će sud, ako se zajedničari ne sporazumeju, izvesti potrebne dokaze i na osnovu rezultata celokupnog postupka doneti rešenje kojim će urediti način korišćenja ili upravljanja zajedničkom stvarju po odgovarajućim zakonskim propisima materijalnog prava, vodeći računa o njihovim posebnim i zajedničkim interesima (član 144. stav 1.); da kad je među zajedničarima sporno pravo na stvar koja je predmet postupka ili je sporan obim prava, sud će uputiti predlagača da u određenom roku pokrene parnicu, ili postupak pred upravnim organom, radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa (član 145. stav 1.).

Članom 65. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10 - Odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 - Odluka Ustavnog suda, 50/13 - Odluka US, 54/13 - Rešenje US i 98/13 - Odluka US), koji je bio na snazi u vreme donošenja sudskih presuda, bilo je propisano da se na jednoj katastarskoj parceli može obrazovati veći broj građevinskih parcela, na način i pod uslovima utvrđenim u planskom dokumentu, na osnovu projekta parcelacije.

Odredbama člana 66. pomenutog zakona bilo je propisano: da organ nadležan za poslove državnog premera i katastra provodi preparcelaciju, odnosno parcelaciju (stav 1.); da se uz zahtev za provođenje preparcelacije, odnosno parcelacije podnosi dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima za sve katastarske parcele i projekat preparcelacije, odnosno parcelacije potvrđen od strane organa nadležnog za poslove urbanizma jedinice lokalne samouprave, čiji sastavni deo je projekat geodetskog obeležavanja (stav 2.); da p o zahtevu za provođenje preparcelacije, odnosno parcelacije, organ nadležan za poslove državnog premera i katastra, donosi rešenje o formiranju katastarske/ih parcele/a (stav 3.); da se na rešenje iz stava 3. ovog člana može izjaviti žalba u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja (stav 5.).

Odredbama člana 70. navedenog zakona bilo je propisano: da zemljište za redovnu upotrebu objekta jeste zemljište ispod objekta i zemljište oko objekta, koje ispunjava uslove za građevinsku parcelu (stav 1.); da rešenje o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu objekta i o formiranju građevinske parcele donosi organ jedinice lokalne samouprave nadležan za imovinsko-pravne poslove (stav 9.); da se rešenjem iz stava 9. ovog člana određuju svi elementi potrebni za formiranje katastarske parcele, odnosno utvrđuje se da je postojeća katastarska parcela istovremeno i građevinska parcela, a sastavni deo rešenja je potvrđeni projekat parcelacije ili preparcelacije koji sadrži projekat geodetskog obeležavanja, odnosno konstataciju da je katastarska parcela već obeležena, odnosno formirana (stav 10.); da je pravnosnažno rešenje iz stava 9. ovog člana osnov za provođenje promene u katastarskom operatu organa nadležnog za poslove državnog premera i katastra, odnosno osnov da nadležni organ donese rešenje kojim dozvoljava deobu, odnosno spajanje svih katastarskih parcela koje čine zemljište za redovnu upotrebu objekta i kojim se formira katastarska parcela koja ispunjava uslove za građevinsku parcelu (stav 13.).

5. Kako se navodima ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u suštini osporava zakonitost osporene presude Apelacionog suda u Nišu, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljn a ili diskriminator ska na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, s obzirom na svoju nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi, a u kontekstu navoda na kojima podnositeljka zasniva tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. ustava, Ustavni sud može samo da ispita da li je primena merodavnog prava bila arbitrerna na štetu podnositeljke.

Ustavni sud konstatuje da se u predmetnom parničnom postupku odlučivalo o osnovanosti tužiočevog zahteva za utvrđenje prava trajnog korišćenja bliže opisanih realnih delova katastarske parcele .../3, KO Vranje Grad, na kojima su u katastru nepokretnosti kao titulari pomenutog prava upisani tužilac i podnositeljka ustavne žalbe sa udelima od po 1/3 i 2/3. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je osnov obrazloženja osporene drugostepene presude zaključak Apelacionog suda da tužiocu konkretno pravo povodom kog je tražio zaštitu ne pripada po osnovu realizovane usmene fizičke deobe parcele, kako je to našao nižestepeni sud, već po osnovu sporazuma o načinu njenog korišćenja zaključenog 1983. godine sa tadašnjim sukorisnikom, uz ocenu da se tužiočev pravni interes za podnošenje konkretne tužbe ogleda u traženju zaštite prava da koristi sporne delove predmetne parcele koje mu je ugroženo podnositeljkinim osporavanjem tog prava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud, pre svega, smatra neophodnim da istakne da je ranije važećom odredbom člana 65. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji bilo propisano da se na jednoj katastarskoj parceli može obrazovati veći broj građevinskih parcela, na način i pod uslovima utvrđenim u planskom dokumentu, na osnovu projekta parcelacije, a koju, saglasno članu 66. stav 2. pomenutog zakona je provodio organ nadležan za poslove državnog premera i katastra. Iz navedenih odredaba sledi da se postupak parcelacije – formiranja više građevinskih parcela od jedne postojeće, vrši u upravnom postupku, pred nadležnim upravnim organom, a ne sudom. Dalje, Ustavni sud ukazuje da je za sprovođenje fizičke deobe stvari prema pravilima vanparničnog postupka, saglasno čl. 148. i 149. Zakona o vanparničnom postupku, neophodno da se radi o suvlasništvu ili zajedničkoj svojini na stvari jer deoba prava korišćenja nije moguća na način kako to predviđa pomenuti zakon. S druge strane, prema članu 141. Zakona o vanparničnom postupku, u postupku uređenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari sud uređuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari suvlasnika, sukorisnika i drugih sudržalaca. Međutim, u slučaju kada je među sukorisnicima sporno pravo na stvar ili obim prava, sud je dužan da u smislu člana 145. poimenutog zakona učesnike u postupku uputi na parnicu.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud primećuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je tužilac 7. marta 1983. godine sa svojim sada pok. ocem zaključio «ugovor o deobi» kojim su još tada ova lica uredila način korišćenja sporne katastarske parcele, s obzirom na to da su pomenutim ugovorom uredila i svoja vlasnička prava na izgrađenim stambenim objektima – dve kuće. U predmetnom parničnom postupku je utvrđeno i to da je još za života pok. R. K. 1983. godine, na osnovu pomenutog sporazuma, jugoistočni deo katastarske parcele .../3 faktički podeljen žičanom ogradom, tako da deo opisan u izreci nižestepene odluke kao drugi sporni prostor drži i koristi tužilac, dok su preostali deo koristili tuženi D. i S. K, kao i da je na osnovu pomenutog sporazuma deo iste parcele opisan kao prvi sporni prostor takođe pripao na korišćenje tužiocu, a tuženi su imali samo pravo da ga koriste kao prolaz do svog stambenog objekta. Imajući u vidu sadržinu navedenog sporazuma, te činjenicu da nije poništen, tj. da je i dalje na snazi, kao i to da je podnositeljka ustavne žalbe zaključenjem ugovora o trampi i kupoprodaji sa tuženima S. i D. K. i upisom svojih prava u javne evidencije o nepokretnostima stekla pravo svojine na kući i pravo korišćenja katastarske parcele na kojoj se kuća nalazi ali i sporne katastarske parcele .../3 u udelu od 2/3, Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnositeljke da joj je osporenom presudom pravnosnažno oduzeto pravo korišćenja pomenute parcele na opisanim realnim delovima. Ovo iz razloga što je korišćenje sporne katastarske parcele u trenutku kada je ona na njoj stekla pravo već bilo ograničeno prethodno uspostavljenim načinom/režimom korišćenja na osnovu zaključenog sporazuma između tužioca i njegovog oca. U vezi sa iznetim, Ustavni sud napominje da se utvrđeni način korišćenja zajedničke stvari može menjati u zavisnosti od promene faktičkog stanja i okolnosti, te da, stoga, podnositeljki uvek na raspolaganju stoji mogućnost, da ukoliko smatra da je povređena u svome pravu, to pravo zaštiti u odgovarajućem postupku pred sudom, pri čemu Sud takođe primećuje da je sporazumom iz 1983. godine u korist tužiočevog oca bilo konstituisano pravo prolaza «prvim spornim prostorom» u odnosu na koji podnositeljka tvrdi da postoji mogućnost da joj tužilac uskrati pravo da njime prolazi. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da pravni zaključci drugostepenog suda i argumentacija koju je za njih dao ne ukazuju da je primena merodavnog prava bila proizvoljna na štetu podnositeljke.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i s tim u vezi posledičnoj povredi prava na imovinu, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da prethodni uslov koji mora postojati da bi Ustavni sud mogao ceniti postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava , jeste različito postupanje sudova poslednje instance u istoj činjeničn oj i pravnoj situaciji. S obzirom na navedeni uslov, Ustavni sud je ocenio da priloženo rešenje Apelacionog suda u Nišu Gž. 803/13 od 28. novembra 2013. godine ne može biti dokaz o povredi označenog prava pošto se ne radi o meritornoj odluci, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.