Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv drugostepenog rešenja u sporu zbog smetanja poseda. Podnosilac je tražio ocenu zakonitosti, što nije u nadležnosti Ustavnog suda, koji ne postupa kao instancioni sud, a nisu navedeni dokazi o proizvoljnosti odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Jelića iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. novembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dušana Jelića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu 3Gž. 790/10 od 9. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Jelić iz Zrenjanina je 19. jula 2010. godine, preko punomoćnika Ede Getla, advokata iz Zrenjanina, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu 3Gž. 790/10 od 9. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je povređeno ''pravo na pravilno suđenje, s obzirom da je prvostepenim rešenjem osnovano usvojen tužbeni zahtev i naloženo da se tužiocu vrati lokal u posed, dok je odlukom drugostepenog suda isto preinačeno i tužbeni zahtev tužioca odbijen''.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu 3Gž. 790/10 od 9. juna 2010. godine usvojena žalba tuženog i preinačeno je prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Zrenjaninu 14P. 144/10 od 17. marta 2010. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi izvršio čin smetanja poseda na štetu tužioca, na taj način što je 7. i 8. juna 2008. godine postavio katanac na ulazna vrata lokala bliže opisanog u izreci rešenja, te da se obaveže tuženi da uspostavi pređašnje stanje na taj način što će postavljene katance skinuti, te tužiocu omogućiti nesmetano korišćenje predmetnog lokala i da se zabrani tuženom bilo kakvo uznemiravanje tužioca u nesmetanom i mirnom korišćenju predmetnog lokala, pod pretnjom novčane kazne. Stavom drugim izreke drugostepenog rešenja obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac 7. juna 2008. godine zbog nesuglasica oko plaćanja zakupnine i zaključenja ugovora o zakupu počeo da iseljava stvari iz predmetnog lokala; da je prethodno 6. juna 2008. godine zaključio ugovor o zakupu na drugoj lokaciji sa novim vlasnikom, a da je, nakon što je presekao katance koje je postavio tuženi, nastavio iseljenje kancelarijskog materijala i opreme; da je ovakvim činjenjem tužilac iskazao volju da napusti lokal; da je stoga prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer tužilac nije imao nameru da koristi lokal već da iseli svoje stvari iz njega, što je delimično i učinio.

4. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, podnosilac ustavne žalbe navodi da ''nije pravilno presuđeno'' i od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni i ispita zakonitost osporenog rešenja.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporeno rešenje Višeg suda u Zrenjaninu doneto pogrešnom ili arbitrernom primenom zakona.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede označenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe, te imajući u vidu da podnosilac od Ustavnog suda traže ocenu zakonitosti osporenog rešenja, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

4. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti