Odbacivanje ustavne žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu protiv drugostepene presude u radnom sporu. Podnosilac je izjavio reviziju istog dana kada i ustavnu žalbu, te pravna sredstva nisu bila iscrpljena u trenutku podnošenja žalbe, što je uslov za postupanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Ugrice iz Novog Sada, osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dragana Ugrice izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1377/10 od 12. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Ugrica iz Novog Sada je 19. jula 2010. godine, preko punomoćnika Kovina Zaviše, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1377/10 od 12. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na rad i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je u postupku po tužbi radi naknade štete zbog neisplaćene zarade i naknade troškova po osnovu rada tužbeni zahtev, kao i eventualni tužbeni zahtev, pravnosnažno odbijen, nakon čega je istog dana kada je izjavio ustavnu žalbu izjavio i reviziju, smatrajući da je time iscrpeo sva pravna sredstva. Istakao je da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je sud ignorisao tačku 3. Sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza, kojim je poslodavac je priznao postojanje duga prema podnosiocu ustavne žalbe, da bi zatim to u parničnom postupku osporio, tvrdeći da podnosilac u navedenom periodu nije radio, već da je štrajkovao. Takođe, povredu ovog prava obrazlaže pogrešno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanje. Ukazuje da mu je na taj način povređeno i pravo na pravičnu naknadu za rad, te da je lišen imovine koja mu pripada u visini novčanog potraživanja koje bilo predmet tužbenog zahteva.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1377/10 od 12. maja 2010. godine odbijena žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena presuda Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 253/09 od 16. septembra 2009. godine, kojom je odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi AD „Merkur“ iz Bačke Palanke da mu na ime naknade štete zbog neisplaćene zarade i naknade odgovarajućih troškova isplati opredeljene novčane iznose za period od 1. juna 2003. godine do 15. januara 2006. godine. Istom presudom odbijen je i eventualni tužbeni zahtev koji se takođe odnosio na naknadu štete po navedenim osnovima, ali u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa dospećima bliže označenim u stavu prvom i drugom izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je tužilac u spornom periodu za koji je potraživao zarade i ostale naknade bio u radnom odnosu kod tuženog; da mu je radni odnos prestao 19. aprila 2006. godine; da je istog dana sa tuženim zaključio Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza, gde je tačkom 3. utvrđena obaveza tužioca da tuženom isplati zaostale neisplaćene zarade i druga potraživanja na način i u vreme kada i svim zaposlenima; da je Odlukom odbora sindikalne organizacije tuženog od 28. maja 2003. godine organizovan generalni štrajk kod tuženog koji je trajao počev od 4. juna 2003. godine do 9. juna 2006. godine, kada je utvrđen prekid štrajka i postignut sporazum sa tuženim o isplati zaostalih zarada zaposlenima do 1. juna 2003. godine; da je prvostepeni sud zauzeo pravilan stav da je tužilac učestvovao u generalnom štrajku organizovanom kod tuženog, jer je u spornom periodu postupao po nalozima štrajkačkog odbora i radio u korist i za račun sindikata, tako što je ostvareni promet od prodaje robe umesto na račun tuženog uplaćivao na račun sindikata u znak solidarnosti sa štrajkom, čime je direktno nanosio štetu tuženom kao poslodavcu; da je stoga pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac nije imao pravo na zaradu u spornom periodu, polazeći od toga da, shodno odredbama Zakona o radu, zaposleni ima pravo na zaradu i ostale pripadajuće naknade samo ako je radio u korist i za račun poslodavca; da tužilac ni prema odredbi člana 14. stav 2. Zakona o štrajku, u spornom periodu nije imao pravo na zaradu i ostale naknade koje imaju karakter zarade u smislu odredbe člana 105. stav 3. Zakona o radu; da tužilac tokom postupka i u žalbi nije pružio dokaze da je sporazumom sindikalne organizacije i poslovodstva preduzeća zaposlenima za vreme štrajka priznato pravo na zaradu i ostale naknade u spornom periodu, niti iz sadržine sporazuma od 19. aprila 2006. godine koji je tužilac zaključio prilikom prestanka radnog odnosa proizlazi da je to pravo priznato u spornom periodu; da tužilac nije pružio dokaze da je imao troškove prevoza i ishrane i da je ostvario pravo na regres za godišnji odmor u periodu generalnog štrajka; da nije pružio dokaze da je ispunjen ugovoreni uslov za isplatu traženih naknada predviđen članom 3. navedenog sporazuma i da su iste naknade isplaćene ostalim zaposlenim kod tuženog.

4. Povodom iznete tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je izjavljivanjem revizije protiv osporene drugostepene presude iscrpeo sva dozvoljena pravna sredstva, Ustavni sud najpre konstatuje da se pod iscrpljivanjem pravnih sredstava pre podnošenja ustavne žalbe smatra donošenje odluke po poslednjem pravnom sredstvu, a ne samo izjavljivanje tog pravnog sredstva. Donošenjem odluke o reviziji u parničnom postupku smatraće se da su iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, prema Zakonu o parničnom postupku ili drugom posebnom zakonu, dozvoljeno i kada je izjavljeno na način propisan tim zakonom. Ustavni sud je utvrdio da vrednost predmeta spora označena u pobijanoj drugostepenoj presudi ukazuje na to da su, polazeći od odredbe člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku(„Službeni glasnk RS“, br. 125/04 i 111/09) u konkretnom slučaju pravna sredstva iscrpljena donošenjem osporene drugostepene presude.

5. Ustavni sud zaključuje da podnosilac ustavne žalbe svoju ocenu o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva na uverenju da sud nije primenio materijalnopravnu odredbu koju je trebalo da primeni, odnosno da je pogrešno utvrdio činjenično stanje usled pogrešne ocene izvedenih dokaza.

U pogledu iznetih navoda koji se odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, Ustavni sud ukazuje na to da u principu nije nadležan da kao instancioni sud preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud svoj zaključak o postojanju činjenica od neposrednog značaja za presudu zasnovao, između ostalog, i na posrednim dokazima (indicijama), kako to ukazuje podnosilac ustavne žalbe, što je u konkretnom slučaju bila Odluka odbora sindikalne organizacije od 9. juna 2006. godine. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je pravo sudova u parničnom postupku da, po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, kao i na osnovu rezultata celog postupka, ocene kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane i utvrđene. Pri tome je prvostepeni sud u obrazloženju svoje presude prilikom ocene izvedenih dokaza izneo dovoljno jasne razloge zbog kojih nije stekao uverenje da je podnosilac ustavne žalbe ostvario ugovoreni uslov iz tačke 3. Sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza, a iz koga je podnosilac izvodio svoje pravo na novčano potraživanje koje je bilo predmet pravnosnažno odbijenog tužbenog zahteva. Takve razloge prvostepenog suda, prihvatio je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude.

Polazeći od navednog, Ustavni sud smatra da izneti navodi ustavne žalbe ne daju osnova za tvrdnju da je osporena presuda zasnovana na očigledno proizvoljno i nepravično utvrđenom činjeničnom stanju i primeni materijalnog prava, s obzirom na to da je osporena presuda zasnovana na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, u kome je između ostalog izvršen uvid u odgovarajuće isprave, saslušani svedoci i podnosilac ustavne žalbe kao parnična stranka, sprovedeno veštačenje.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca. Kako u konkretnom slučaju pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete u opredeljenom novčanom iznosu, iznete tvrdnje očigledno ne ukazuje na povredu tog prava, jer se radi o imovini koju podnosilac ne poseduje. Konačno, podnosilac ustavne žalbe nije izneo bilo kakve razloge kojima bi potkrepio istaknutu povredu prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti