Odluka Ustavnog suda o vremenskom važenju propisa kod nastanka carinskog duga

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu, potvrđujući da se carinski dug utvrđuje prema propisima koji su važili na dan prihvatanja carinske deklaracije. Naknadna primena kasnije donetog, povoljnijeg zakona predstavljala bi nedozvoljenu retroaktivnu primenu zakona, a ne obrnuto.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-342/2009
22.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi „LOHER ELEKTRO SUBOTICA“ d.o.o. iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „LOHER ELEKTRO SUBOTICA“ d.o.o. izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 1899/07 od 24. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „LOHER ELEKTRO SUBOTICA“ d.o.o. iz Subotice je 5. marta 2009. godine, preko punomoćnika Mire Poljaković, advokata iz Subotice, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 1899/07 od 24. oktobra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je naknadna kontrola carinskih deklaracija učinjena bez pravnog osnova, jer su podaci za carinjenje blagovremeno i pravilno prijavljeni i carinski dug utvrđen i plaćen prema odmerenim stvarnim troškovima; da su upravni organi i Vrhovni sud Srbije retroaktivno primenili odredbe Zakona o slobodnim zonama i Carinskog zakona i izmenili iznos carinskog duga, iako je novi Zakon o slobodnim zonama bio povoljniji za podnosioca ustavne žalbe, a što nije bilo saglasno odredbama člana 197. Ustava. Navedeno je i da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer se postupak, gledano u celini, vodio četiri godine, s obzirom da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije dostavljena podnosiocu više od godinu dana od dana donošenja. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Ministarstvo finansija Republike Srbije - Uprava carina - Carinarnica Subotica je 16. novembra 2006. godine, postupajući po uputstvima i nalogu drugostepenog organa, u vezi shvatanja iz presude Vrhovnog suda U. 7491/05 od 10. maja 2006. godine, donela rešenje UP-1708/2-05 kojim je, između ostalog, određeno da se menjaju podaci u deklaraciji JCI UV-5 broj 97 od 14. oktobra 2004. godine, tako što je na strani podnosioca ustavne žalbe utvrđen iznos od 4.586,74 dinara na ime dažbine za carinsko evidentiranje za robu stavljenu u postupak aktivnog oplemenjivanja (sistem odlaganja) u slobodnoj zoni po deklaraciji JCI UV-5 broj 97 od 14. oktobra 2004. godine, s tim što je navedeno da je dug izmiren.

Protiv ovog rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu, koja je rešenjem Ministarstva finansija - Uprava carina - Komisija za žalbe uprave carina 01/5 broj U/II-1706 od 29. januara 2006. godine odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 24. oktobra 2007. godine doneo osporenu presudu U. 1899/07 kojom je tužba odbijena kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnom sporovima. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije, nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu i ocene zakonitosti osporenog rešenja, utvrdio da tužba nije osnovana; da je Carinarnica Subotica u ponovno sprovedenom postupku naknadne kontrole carinskog dokumenta, postupivši po uputstvima drugostepenog organa, u vezi shvatanja iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 7491/05 od 10. maja 2006. godine, nesumnjivo utvrdila da je po predmetnom carinskom dokumentu, na ime podnosioca ustavne žalbe uvozno ocarinjena roba namenjena, po prijavljenom postupku aktivnog oplemenjivanja (sistem odlaganja) u slobodnoj zoni, za obavljanje delatnosti u slobodnoj zoni; da se, s obzirom na ovako nesporno utvrđeno činjenično stanje, u skladu sa odredbom člana 25. stav 2. Zakona o slobodnim zonama koji je važio u vreme uvoza, na ovakav uvoz plaća dažbina za carinsko evidentiranje po stopi od 0,5%, a koja nije bila naplaćena, te je Carinarnica pravilno utvrdila carinski dug na ime predmetne dažbine, pri čemu je carinsku osnovicu utvrdila na carinsku vrednost robe, saglasno odredbama člana 45. Carinskog zakona i člana 13. Pravilnika o obliku, sadržini, načinu podnošenja i popunjavanja deklaracije i drugih obrazaca u carinskom postupku; da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, neosnovano osporio postojanje pravnog osnova za sprovođenje postupka naknadne kontrole, s obzirom na to da je odredbom člana 105. stav 5. Carinskog zakona, koji je važio u vreme uvoznog carinjenja, propisano da carinski organ može, po službenoj dužnosti ili na zahtev deklaranta, proveravati ispravnost deklaracije i posle puštanja robe, a ako se naknadnom proverom deklaracije utvrdi da su propisi koji uređuju carinski postupak primenjeni na osnovu neistinitih ili nepotpunih podataka, carinski organ će u skladu sa propisom preduzeti potrebne mere za pravilno sprovođenje postupka u skladu sa novim okolnostima; da su bez uticaja navodi da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije izvršio pogrešno prijavljivanje, kao i da je bez uticaja na drugačiju odluku to čijim su propustom propisi koji uređuju carinski postupak pogrešno primenjeni; da su takođe neosnovani navodi da se u konkretnom slučaju radi o povredi načela primene važećeg zakona, jer je u vreme uvoza bio na snazi Zakon o slobodnim zonama („Službeni list SRJ“, br. 81/94 i 28/96), te da činjenica da je ovaj zakon izmenjen i da više ne predviđa naplatu predmetne dažbine, nije od uticaja na donošenje drugačije odluke, jer je carinski organ carinski dug utvrdio primenom propisa koji je taj dug u vreme uvoza utvrdio kao uvoznu dažbinu; da je odredbama člana 223. stav 1. Carinskog zakona bilo propisano da se iznos uvoznih dažbina utvrđuje prema propisima koji su za tu robu važili na dan nastanka carinskog duga, ako tim zakonom nije drugačije određeno, dakle primenom napred navedenog Zakona o slobodnim zonama; da iako je odredbama novog Zakona o slobodnim zonama propisano da se predmetna dažbina ne naplaćuje, da se taj zakon primenjuje na slučajeve uvoza robe nakon njegovog stupanja na snagu, a da to u konkretnoj pravnoj stvari nije slučaj.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao o i optužbama protiv njega.

Odredbama Carinskog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 73/03), koji je važio u vreme prihvatanja carinske deklaracije, bilo je propisano: da roba nad kojom treba da se sprovede carinski postupak mora da bude obuhvaćena deklaracijom za taj carinski postupak (član 87. stav 1.); da se u sprovođenju carinskog postupka za koji je roba deklarisana primenjuju propisi koji važe na dan prihvatanja deklaracije, ako nije drukčije propisano (član 94.); da carinski organ može, po službenoj dužnosti ili na zahtev deklaranta, proveravati ispravnost deklaracije i posle puštanja robe, a ako se naknadnom proverom deklaracije utvrdi da su propisi koji uređuju carinski postupak primenjeni na osnovu neistinitih ili nepotpunih podataka, da će carinski organ, u skladu sa propisima, preduzeti potrebne mere za pravilno sprovođenje postupka, u skladu sa novim okolnostima, kao i da se kontrole iz stava 1. ovog člana, uključujući i mere iz stava 5. ovog člana, mogu sprovoditi do isteka roka od pet godina od dana prihvatanja deklaracije (član 105. st. 1, 5. i 6.); da carinski dug, pored ostalih slučajeva, nastaje u trenutku prihvatanja deklaracije (član 112. stav 2.); da se iznos uvoznih dažbina koje za određenu robu treba obračunati utvrđuje prema propisima koji su za tu robu važili na dan nastanka carinskog duga, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 223. stav 1.).

Odredbama Zakona o slobodnim zonama („Službeni list SRJ“, br. 81/94 i 28/96), koji je važio u vreme prihvatanja carinske deklaracije, bilo je propisano: da je korisnik zone domaće i strano pravno i fizičko lice koje obavlja delatnost u zoni (član 5.); da se na uvoz robe namenjene obavljanju delatnosti u zoni ne plaćaju carina i druge uvozne dažbine, kao i da se za robu iz stava 1. ovog člana plaća dažbina za carinsko evidentiranje od 0.5 % (član 25. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 38. Zakona o slobodnim zonama („Službeni glasnik RS“, broj 62/06), koji je stupio na snagu 27. jula 2006. godine, propisano je da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o slobodnim zonama („Službeni list SRJ“, br. 81/94 i 28/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05). Ovim zakonom nije predviđeno plaćanje dažbine za carinsko evidentiranje od 0.5 %, kao što je to bilo predviđeno ranije važećim Zakonom o slobodnim zonama, već je propisano da se na unos dobara u zonu i pružanje usluga u zoni primenjuju odredbe zakona koji uređuje porez na dodatu vrednost (član 26. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom, na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, o zakonitosti pobijanog konačnog upravnog akta odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 25. stav 2. Zakona o slobodnim zonama, koji je važio u vreme prihvatanja deklaracije, bilo je propisano da se na uvoz robe namenjene obavljanju delatnosti u zoni plaća dažbina za carinsko evidentiranje od 0,5 %. Prvostepeni upravni organ, Carinarnica Subotica je u skladu sa odredbama člana 105. Carinskog zakona, s obzirom da je utvrđeno da su propisi primenjeni na osnovu neistinitih ili nepotpunih podataka, sprovela naknadnu kontrolu carinske isprave i utvrdila da predmetna dažbina nije naplaćena, što nije bilo u skladu sa navedenom odredbom Zakona o slobodnim zonama. Imajući u vidu činjenično stanje utvrđeno naknadnom proverom podataka utvrđenih u carinskoj deklaraciji, prvostepeni organ uprave je doneo rešenje kojim su izmenjeni podaci prethodno utvrđeni u carinskoj deklaraciji od 14. oktobra 2004. godine i s tim u vezi na strani podnosioca ustavne žalbe utvrdio iznos na ime dažbine za carinsko evidentiranje za robu stavljenu u postupak aktivnog oplemenjivanja u slobodnoj zoni. Navedeno rešenje je potvrđeno drugostepenim rešenjem, a osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena je tužba podneta protiv konačnog rešenja.

Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi za svoj stav dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Budući da su upravni organi i Vrhovni sud Srbije dovoljno jasno obrazložili svoje odluke primenjujući odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi ustavnih prava identični navodima koji su već izneti u tužbi protiv konačnog upravnog akta, a koje je Vrhovni sud Srbije razmotrio i detaljno obrazložio u osporenoj presudi.

6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer su upravni organi i Vrhovni sud Srbije podnosioca obavezali na plaćanje dažbine za carinsko evidentiranje retroaktivnom primenom odredaba Zakona o slobodnim zonama i Carinskog zakona, što, po mišljenju podnosioca, nije saglasno odredbama člana 197. Ustava.

Odredbama člana 197. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno: da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (stav 1.); da, izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (stav 2.).

Prema odredbi člana 198. stav 1. Ustava, pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu.

Ustavno načelno zakonitosti uprave je jedno od osnovnih načela upravnog postupka, koje se saglasno članu 3. Zakona o opštem upravnom postupku („Služeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) primenjuje u carinskom postupku, kao posebnom upravnom postupku. Prema članu 5. stav 1. navedenog Zakona, organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju na osnovu zakona i drugih propisa.

Rešavanje na osnovu zakona znači postupanje u skladu sa odgovarajućim materijalnopravnim i procesnopravnim propisima. Poštovanje materijalnog zakona podrazumeva određivanje merodavnog propisa u konkretnom slučaju i njegovu pravilnu primenu na utvrđeno činjenično stanje, dok se poštovanje procesnog zakona ogleda u postupanju po odredbama zakona kojima se uređuje opšti ili posebni upravni postupak (u konkretnom slučaju carinski postupak).

U carinskom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba, carinski dug je nastao u trenutku prihvatanja carinske deklaracije 8. oktobra 2004. godine. U tom momentu bio je na snazi Carinski zakon iz 2003. godine, koji je sadržao ne samo materijalnopravne, već i procesne odredbe. Rešenja doneta u predmetnom upravnom postupku zasnovana su na procesnim odredbama člana 105. ovog zakona. Odredba člana 223. stav 1. Zakona, pak, uređuje pitanje primene merodavnih propisa na utvrđivanje visine uvoznih dažbina, tako što određuje da su to propisi koji su važili u vreme nastanka carinskog duga.

U vreme uvoza robe i pokretanja predmetnog postupka na snazi je bio Zakon o slobodnim zonama iz 1994. godine, koji je propisivao plaćanje predmetne dažbine za carinsko evidentiranje robe. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u carinskom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba primenjen merodavni zakon – Zakon o slobodnim zonama iz 1994. godine, odnosno zakon koji je važio na dan prihvatanja carinske deklaracije, na osnovu koga je utvrđen iznos uvoznih dažbina, te da nije bilo osnova da se primeni Zakon o slobodnim zonama iz 2006. godine koji plaćanje iste dažbine ne propisuje, s obzirom da je taj zakon primenjuje na slučajeve uvoza robe nakon njegovog stupanja na snagu, odnosno nakon 27. jula 2006. godine. Primenom Zakona o slobodnim zonama iz 2006. godine na carinske obaveze nastale 2005. godine, što je podnosilac ustavne žalbe zahtevao, carinski organi bi upravo povredili načelo zabrane retroaktivne primene zakona utvrđeno članom 197. Ustava.

Ustavni sud je isti stav zauzeo u svojoj Odluci broj Už-1078/2008 od 29. aprila 2010. godine.

7. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se trajanje postupka pred prvostepenim i drugostepenim organom uprave i pred Vrhovnim sudom Srbije u ukupnom periodu od četiri godine, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije dostavljena podnosiocu, odnosno njegovom punomoćniku, sa izvesnim zakašnjenjem, ali i da je dostava ove odluke prvi put pokušana dva meseca nakon njenog donošenja, međutim dostava nije uspela jer se punomoćnik podnosioca nalazio na putu. Prema oceni Ustavnog suda, navedeno zakašnjenje nije uticalo da postupak bude okončan van granica razumnog roka. Stoga je Ustavni sud i u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o vremenskom važenju propisa kod nastanka carinskog duga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti