Povreda prava na suđenje u razumnom roku i odbijanje žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao devet i po godina i dosudio naknadu štete. Deo žalbe protiv meritorne odluke je odbačen jer nije utvrđena proizvoljnost u primeni prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. P . iz Gračanice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. juna 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1915/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Prištini P1. 92/04) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba R . P . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1368/13 od 24. januara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. P . iz Gračanice je , 12. aprila 2014. godine, preko punomoćnika D . V, advokata iz Štrpca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1368/13 od 24. januara 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog od redbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1915/11.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, tok postupka i sadržinu sudskih odluka donetih u toku postupka, navodeći: da je 24. juna 2004. godine podneo tužbu protiv svog poslodavca radi isplate zarade i da je postupak pravnosnažno okončan posle devet i po godina, donošenjem osporene presude te mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporenom presudom Apelacioni sud u Nišu preinačio prvostepen u presud u i odbi o njegov tužbeni zahtev , dok je taj isti sud u predmetima sa istim činjeničnim stanjem i istim pravnim osnovom usvajao tužbene zahteve drugih tužilaca i kao prilog toj tvrdnji podnosilac je dostavio pravnosnažne presude Osnovnog suda u Nišu P1. 1126/11 od 6. februara 2013, P1. 1093/11 od 26. februara 2013. i P1. 1620/11 od 12. marta 2013. godine; da je kao razlog preinačenja prvostepene presude i odbijanja tužbenog zahteva nedostatak pasivne legitimacije na strani tuženog KBC Priština, budući da je podnosilac formalno-pravno imao zasnovan radni odnos sa D. z . G, ali je ovakvo stanovište Apelacionog suda suprotno relevantnim zakonskim propisima; da saglasno odredbi člana 32. stav 2. Zakona o radu, radni odnos može nastati i bez ugovora o radu jer je dovoljno da je radnik stupio na rad, što je u konkretnom slučaju nesporna činjenica.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i da poništi presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1368/13 od 24. januara 2014. godine. Zahtevao je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 1915/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 24. juna 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Prištini, sa privremenim sedištem u Nišu , protiv tuženog K . b . c . P . sa privremenim sedištem u Gračanici , radi isplate zarade. Predmet je dobio broj P1. 92/04.

Prvo ročište za glavnu raspravu bilo je zakazano tek za 26. februar 2009. godine, a pred prvostepenim sudom je bilo ukupno održano tri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju kao i u normativne akte tuženog.

Presudom Opštinskog suda u Prištini P1. 92/04 od 19. maja 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev a rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1. 995/10 od 24. avgusta 2010. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Prištini P1. 92/04 od 19. maja 21009. godine i predmet je vraćen Osnovnom sudu u Nišu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P1. 1915/11 i održano je tri ročišta, na kojima je saslušan tužilac, izvršen je uvid u celokupne spise predmeta, dok dva ročišta ni su bil a održan a i to jedno iz razloga što od D. z . D . G . nisu dobijeni traženi finansijski izveštaji, a jedno zbog procesnih nedostataka.

Tužbeni zahtev je preciziran 26. novembra 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 1915/11 od 29. januara 2013. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime nakn ade štete na ime razlike zarade za period od 1. juna 2002. do 1. septembra 2003. godine isplati 407.278,01 dinara , i to mesečne iznose bliže označene u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 124.388,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1368/13 od 24. januara 2014. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Nišu P1. 1915/11 od 29. januara 2013. godine, tako što je u stavu prvom izreke odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu naknadi štetu na ime razlike zarade za period od 1. juna 2002. do 1. septembra 2003. godine u ukupnom iznosu od 407.278,01 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu isplati troškove postupka; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 19.500,00 dinara.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac kod tuženog K. b . c . P . obavljao poslove lekara-direktora pri G . a . b . u G ; da je Komitet za saradnju sa civilnom misijom UN doneo zaključak 03 broj 80/16 od 25. oktobra 2000. godine kojim je regulisan status svih zaposlenih u državnim organima, organima lokalne samouprave, organima javnih preduzeća čiji je osnivač Republika i ustanovama u oblasti zdravstva, prosvete i drugim javnim službama za područje AP KiM, a tačkom 2 . navedenog zaključka utvrđeno je da zaposlenima koji i dalje rade na području KiM pripada plata koja se po zakonu i Kolektivnom ugovoru uvećava za 100%, da je Ministarstvo zdravlja na preporuku i po odluci grupe za zdravstvo koordinacionog centra za KiM donelo odluku od 10. juna 2002 godine kojom su formira ne ekspertsko stručne ekipe koje će se upućivati na rad u bolnice u L . s . i G, pri čemu će lekarima koji rade i dežuraju sedam dana u navedenim bolnicama biti uvećana zarada za 50%, dok će lekarima koji rade i dežuraju po 15 dana zarada biti uvećana za 100%; da iz dopisa Ministarstva zdravlja od 6. februara 2002 godine proizilazi da je navedeno ministarstvo bilo saglasno sa predlogom UMNIK-ada se za direktora u G. a . b . u G . imenuje tužilac ; da je na osnovu uvida u radnu knjižicu tužioca utvrđeno da je za period od 1. jula .1999 do 30. septembra 2003. godine kao poslodavac tužioca upisan D. z . G ; da je tužilac tužbenim zahtevom tražio isplatu naknade štete na ime razlike zarade za period od 1. juna 2002 do 1. septembra 2003 godine, a u spornom periodu je ostvario mesečnu zaradu kod D. z . G . u iznosu od 100% bez uvećanja; da je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključio da je osnovan tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je neosnovan prigovor pasivne legitimacije tuženog, te da je tužilac u spornom periodu usmenim sporazumom preuzet kod tuženog; da se zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer materijalno pravo nije pravilno primenjeno, iz kojih razloga je prvostepena presuda i preinačena; da iz sadržine postavljenog tužbenog zahteva proizilazi da je tužilac u ovoj pravnoj stvari kao tuženog označio K . b. c . P , sa zahtevom da se obaveže tuženi da mu isplati naknadu štete na ime razlike zarade za period od 1. juna 2002. do 1. septembra 2003 godine; da imajući u vidu označenje tuženog i tako postavljen tužbeni zahtev, po stanovištu Apelacionog suda u ovoj parnici ne postoji pasivna legitimacija tuženog s obzirom na to da tuženi nije nosilac obaveze; da iz radne knjižice proizilazi je tužilac u periodu od 1. jula 1999 do 30. septembra 2003 godine bio u radnom odnosu kod D . z . G, i iz evidencije obračuna i isplate plate tužiocu u spornom periodu koji su dostavljeni sudu proizilazi da je tužiocu platu u periodu koji je obuhvaćen tužbenim zahtevom isplaćivao D . z . G ; da je tužiocu isplaćena zarada za sporni period u visini utvrđenoj u izveštaju D . z . G, a kako se tužbeni zahtev tužioca odnosi na isplatu naknade štete na ime razlike zarade za period od 1. juna 2002. do 1. septembra 2003 godine ( za period kada je tužilac bio u radnom odnosu kod D . z . G .), to ne može biti obavezan tuženi K . c . P . na isplatu, već samo poslodavac tužioca u spornom periodu, u konkretnom slučaju D . z . G ; da, obzirom na to da je pravo na zaradu i isplatu zarade, u skladu sa Zakonom o radu, uslovljeno odnosom poslodavac zaposleni, taj sud nalazi da je tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženog u ovom sporu neosnovan, jer iz napred izloženog proizilazi da tužilac u spornom periodu nije bio u radnom odnosu kod tuženog.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine i četiri meseca, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 24. juna 2004. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 24. januara 2014. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučio bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od devet i po godina do njegovog pravnosnažnog okončanja, nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga s uda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvo ročište zakazao nakon četiri godine i osam meseci od podnošenja tužbe, dok je prva prvostepena odluka doneta nakon pet godina od podnete tužbe. Međutim, ostali postupajući sudovi su redovno odlučivali , tako je prvi žalbeni postupak trajao oko godinu dana, ponovni prvostepeni postupak je trajao dve i po godine, a drugostepeni postupak kojim je pravnosnažno okončan postupak je trajao godinu dana. Međutim, iako su nakon perioda potpune neaktivnosti od preko četiri godine i osam meseci , postupajući sudovi dalje redovno odlučivali, ukupno trajanje parnice od devet i po godina predstavlja njeno nerazumno dugo trajanje.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno iz razloga što je reč o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo produženju trajanja postupka .

Ustavni sud nalazi da u predmetom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje bi postupajući sud morao da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1915/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Prištini P1. 92/04) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu .

Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđnjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koj a oštećen im licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

6. Imajući u vidu navode podnosioca kojim osporava presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1368/13 od 24. januara 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, pre svega, žali na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Ustavni sud, najpre, i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište Apelacionog suda u osporenoj presudi da tuženi nije pasivno legitimisan u predmetnom sporu, i majući u vidu da je tokom postupka nesporno utvrđeno da je podnosilac u spornom periodu bio u radnom odnosu kod drugog poslodavca a ne kod tuženog.

Po oceni Suda, drugostepeni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio svoj stav da u ovoj parnici ne postoji pasivna legitimacija tuženog s obzirom na to da on nije nosilac obaveze imajući u vidu da tužilac u spornom periodu nije bio u radnom odnosu kod tuženog K. c . P, već kod D. z . G . i da je tužiocu platu u tom periodu isplaćivao D . z . G . a ne tuženi . Apelacioni sud je svoju odluku zasnovao na ustavnopravno prihvatljivom obrazloženju da je stranka u parničnom postupku stvarno legitimisana ako je nosilac prava i obaveza u materijalnopravnom odnosu povodom koga je spor nastao, te mora postojati materijalnopravna veza između tužbenog zahteva i lica koja su u tužbi označena kao tužilac i tuženi, tužilac je aktivno legitimisan ako je on nosilac prava koje je predmet spora, a tuženi je pasivno legitimisan ako na njemu leži obaveza koja odgovara tom pravu.

Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud je u osporenoj presudi za svoj stav dao jasne, precizne i logične razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao bilo šta što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancije u okviru prava na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da je Odlukom Ustavnog suda IU-412/2003 od 16. aprila 2010. godine, objavljenom u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 56/10, od 10. avgusta 2010. godine, utvrđeno da Zaključak Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, koji je bio osnov potraživanja tužbenog zahteva podnosioca, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom.

U pogledu navoda podnosioca da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Apelacioni sud u Nišu različito postupao, Ustavni sud je uvidom u priložene presude utvrdio da se lica koja su imala pravno svojstvo tužilaca u priloženim presudama i kojima je usvojen tužbeni zahtev protiv tuženog K . c . P , nisu nalazila u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao podnosilac ustavne žalbe imajući u vidu da su ta lica bila u radnom odnosu kod tuženog, a ne kod D. z . G . kao podnosilac ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da su sudovi najviše instance u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosili drugačije odluke, te presude priložene uz ustavnu žalbu nisu dokaz o nejednakom postupanju sudova u ovakvoj vrsti parnica.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1368/13 od 24. januara 2014. godine, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i odbijanje žalbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti