Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa naknadnom naplatom carinske dažbine

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije u upravnom sporu. Sud je utvrdio da nije bilo retroaktivne primene zakona, već su nadležni organi pravilno primenili propise koji su važili u trenutku nastanka carinskog duga.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-343/2009
22.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi "LOHER ELEKTRO SUBOTICA" d.o.o. iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba "LOHER ELEKTRO SUBOTICA" d.o.o. izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 1902/07 od 4. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. "LOHER ELEKTRO SUBOTICA" d.o.o. iz Subotice je 5. marta 2009. godine, preko punomoćnika Mire Poljaković, advokata iz Subotice, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 1902/07 od 4. oktobra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je naknadna kontrola carinskih deklaracija učinjena bez pravnog osnova, jer su podaci za carinjenje blagovremeno i pravilno prijavljeni i carinski dug utvrđen i plaćen prema odmerenim stvarnim troškovima; da su upravni organi i Vrhovni sud Srbije retroaktivno primenili odredbe Zakona o slobodnim zonama i Carinskog zakona i izmenili iznos carinskog duga, iako je novi Zakon o slobodnim zonama bio povoljniji za podnosioca ustavne žalbe, a što nije bilo saglasno odredbama člana 197. Ustava. Navedeno je i da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer se postupak, gledano u celini, vodio četiri godine, s obzirom da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije dostavljena podnosiocu više od godinu dana od dana donošenja. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Ministarstvo finansija Republike Srbije, Uprava carina, Carinarnica Subotica je, povodom zahteva broj 827/1-05 za pokretanje upravnog postupka koje je ovlašćeno lice podnelo 21. jula 2005. godine, donelo rešenje 1713/1-05 od 27. jula 2005. godine kojim je podnosiocu ustavne žalbe obračunata dažbina po deklaraciji JCI UV-5 broj 92 od 8. oktobra 2004. godine za carinsko evidentiranje po osnovu postupka aktivnog oplemenjivanja u slobodnoj zoni po stopi od 0,5%, u iznosu od 3.096,78 dinara.

Protiv ovog rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu. Ministarstvo finansija, Uprava carine, Komisija za žalbe je, kao drugostepeni organ, rešenjem 01/1 broj U/II-1741 od 11. novembra 2005. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje 1713/1-05 od 27. jula 2005. godine.

Vrhovni sud Srbije je, u upravnom sporu pokrenutim tužbom podnosioca ustavne žalbe radi utvrđivanja navedenog konačnog rešenja nezakonitim, presudom U. 7495/05 od 16. maja 2006. godine uvažio tužbu i poništio osporeno rešenje, jer to rešenje nije imalo naveden ispravni pravi osnov za provođenje postupka naknadne kontrole deklaracije, kao i osnov za naplatu dažbine za carinsko evidentiranje po osnovu postupka aktivnog oplemenjivanja i jer u spisima predmeta nije bilo dokaza da je tužiocu odobreno osnivanje slobodne zone. Nakon toga drugostepeni organ je rešenjem U/II-1741/4-05 od 25. septembra 2006. godine poništio prvostepeno rešenje od 27. jula 2005. godine.

Ministarstvo finansija Republike Srbije, Uprava carina, Carinarnica Subotica je 16. novembra 2006. godine, postupajući po uputstvima i nalogu drugostepenog organa, u vezi shvatanja iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 7495/05 od 16. maja 2006. godine, donelo rešenje UP-1713/2-05, kojim je, između ostalog, određeno da se menjaju podaci u deklaraciji JCI UV-5 broj 92 od 8. oktobra 2004. godine, tako što je na strani podnosioca ustavne žalbe utvrđen iznos od 3.096,78 dinara na ime dažbine za carinsko evidentiranje za robu stavljenu u postupak aktivnog oplemenjivanja (sistem odlaganja) u slobodnoj zoni po deklaraciji JCI UV-5 broj 92 od 8. oktobra 2004. godine, s tim što je navedeno da je dug izmiren.

Protiv ovog rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu, koja je rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije, Uprava carina, Komisija za žalbe uprave carina 01/5 broj U/II-1709/06 od 29. januara 2007. godine, odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 4. oktobra 2007. godine doneo osporenu presudu U. 1902/07, kojom je tužba odbijena kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije, ispitujući zakonitost osporenog rešenja, ocenom navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta ove upravne stvari, utvrdio da tužba nije osnovana; da je Carinarnica Subotica, na osnovu člana 105. Carinskog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 73/03), postupivši po uputstvima drugostepenog organa, u vezi shvatanja iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 7495/05 od 16. maja 2006. godine, u ponovno sprovedenom postupku naknadne kontrole carinskog dokumenta utvrdila da je po predmetnom carinskom dokumentu, na ime podnosioca ustavne žalbe nije obračunata dažbina za carinsko evidentiranje po stopi od 0,5% u skladu sa Zakonom o slobodnim zonama („Službeni list SRJ“, br. 81/94 i 28/96) koji je bio na snazi na dan prihvatanja tog carinskog dokumenta, iako je tužilac korisnik slobodne zone u kojoj obavlja delatnost na osnovu člana 5. Zakona o slobodnim zonama a uvezena roba deklarisana za postupak aktivnog oplemenjivanja (sistem odlaganja) u slobodnoj zoni; da je po nalaženju Vrhovnog suda Srbije Carinarnica Subotica u konkretnom slučaju pravilno primenila odredbe navedenog Zakona o slobodnim zonama koji je važio na dan prihvatanja napred navedene carinske deklaracije, a kojim je odredbom člana 25. stav 2. tog zakona propisano da se na uvoz robe namenjene obavljanju delatnosti u zoni plaća dažbina za carinsko evidentiranje po stopi od 0,5%, a s obzirom da je odredbom člana 94. Carinskog zakona bilo propisano da se u sprovođenju carinskog postupka za koji je roba deklarisana primenjuju propisi koji važe na dan prihvatanja deklaracije; da su cenjeni i ostali navodi iz tužbe, ali kako su oni isticani i u postupku po žalbi, te ih je drugostepeni organ ocenio u obrazloženju osporenog rešenja i, po mišljenju Vrhovnog suda Srbije, dao dovoljne činjenične i pravne razloge, to je taj sud prihvatio ovakvu ocenu kao pravilnu i na zakonu zasnovanu.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao o i optužbama protiv njega.

Odredbama Carinskog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 73/03), koji je važio u vreme prihvatanja carinske deklaracije, bilo je propisano: da roba nad kojom treba da se sprovede carinski postupak mora da bude obuhvaćena deklaracijom za taj carinski postupak (član 87. stav 1.); da se u sprovođenju carinskog postupka za koji je roba deklarisana primenjuju propisi koji važe na dan prihvatanja deklaracije, ako nije drukčije propisano (član 94.); da carinski organ može, po službenoj dužnosti ili na zahtev deklaranta, proveravati ispravnost deklaracije i posle puštanja robe, a ako se naknadnom proverom deklaracije utvrdi da su propisi koji uređuju carinski postupak primenjeni na osnovu neistinitih ili nepotpunih podataka, da će carinski organ, u skladu sa propisima, preduzeti potrebne mere za pravilno sprovođenje postupka, u skladu sa novim okolnostima, kao i da se kontrole iz stava 1. ovog člana, uključujući i mere iz stava 5. ovog člana, mogu sprovoditi do isteka roka od pet godina od dana prihvatanja deklaracije (član 105. st. 1, 5. i 6.); da carinski dug, pored ostalih slučajeva, nastaje u trenutku prihvatanja deklaracije (član 112. stav 2.); da se iznos uvoznih dažbina koje za određenu robu treba obračunati utvrđuje prema propisima koji su za tu robu važili na dan nastanka carinskog duga, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 223. stav 1.).

Odredbama Zakona o slobodnim zonama ("Službeni list SRJ", br. 81/94 i 28/96), koji je važio u vreme prihvatanja carinske deklaracije, bilo je propisano: da je korisnik zone domaće i strano pravno i fizičko lice koje obavlja delatnost u zoni (član 5.); da se na uvoz robe namenjene obavljanju delatnosti u zoni ne plaćaju carina i druge uvozne dažbine, kao i da se za robu iz stava 1. ovog člana plaća dažbina za carinsko evidentiranje od 0.5 % (član 25. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 38. Zakona o slobodnim zonama („Službeni glasnik RS“, broj 62/06), koji je stupio na snagu 27. jula 2006. godine, propisano je da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o slobodnim zonama ("Službeni list SRJ", br. 81/94 i 28/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05). Ovim zakonom nije predviđeno plaćanje dažbine za carinsko evidentiranje od 0.5 %, kao što je to bilo predviđeno ranije važećim Zakonom o slobodnim zonama, već je propisano da se na unos dobara u zonu i pružanje usluga u zoni primenjuju odredbe zakona koji uređuje porez na dodatu vrednost (član 26. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom, na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, o zakonitosti pobijanog konačnog upravnog akta odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 25. stav 2. Zakona o slobodnim zonama, koji je važio u vreme prihvatanja deklaracije, bilo je propisano da se na uvoz robe namenjene obavljanju delatnosti u zoni plaća dažbina za carinsko evidentiranje od 0,5 %. Prvostepeni upravni organ, Carinarnica Subotica je u skladu sa odredbama člana 105. Carinskog zakona, s obzirom da je utvrđeno da su propisi primenjeni na osnovu neistinitih ili nepotpunih podataka, sprovela naknadnu kontrolu carinske isprave i utvrdila da predmetna dažbina nije naplaćena, što nije bilo u skladu sa navedenom odredbom Zakona o slobodnim zonama. Imajući u vidu činjenično stanje utvrđeno naknadnom proverom podataka utvrđenih u carinskoj deklaraciji, prvostepeni organ uprave je doneo rešenje kojim su izmenjeni podaci prethodno utvrđeni u carinskoj deklaraciji od 8. oktobra 2004. godine i s tim u vezi na strani podnosioca ustavne žalbe utvrdio iznos na ime dažbine za carinsko evidentiranje za robu stavljenu u postupak aktivnog oplemenjivanja u slobodnoj zoni. Navedeno rešenje je potvrđeno drugostepenim rešenjem, a osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena je tužba podneta protiv konačnog rešenja.

Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi za svoj stav dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Budući da su upravni organi i Vrhovni sud Srbije dovoljno jasno obrazložili svoje odluke primenjujući odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi ustavnih prava identični navodima koji su već izneti u tužbi protiv konačnog upravnog akta, a koje je Vrhovni sud Srbije razmotrio i detaljno obrazložio u osporenoj presudi.

6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer su upravni organi i Vrhovni sud Srbije podnosioca obavezali na plaćanje dažbine za carinsko evidentiranje retroaktivnom primenom odredaba Zakona o slobodnim zonama i Carinskog zakona, što, po mišljenju podnosioca, nije saglasno odredbama člana 197. Ustava.

Odredbama člana 197. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno: da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (stav 1.); da, izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (stav 2.).

Prema odredbi člana 198. stav 1. Ustava, pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu.

Ustavno načelno zakonitosti uprave je jedno od osnovnih načela upravnog postupka, koje se saglasno članu 3. Zakona o opštem upravnom postupku ("Služeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01) primenjuje u carinskom postupku, kao posebnom upravnom postupku. Prema članu 5. stav 1. navedenog Zakona, organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju na osnovu zakona i drugih propisa.

Rešavanje na osnovu zakona znači postupanje u skladu sa odgovarajućim materijalnopravnim i procesnopravnim propisima. Poštovanje materijalnog zakona podrazumeva određivanje merodavnog propisa u konkretnom slučaju i njegovu pravilnu primenu na utvrđeno činjenično stanje, dok se poštovanje procesnog zakona ogleda u postupanju po odredbama zakona kojima se uređuje opšti ili posebni upravni postupak (u konkretnom slučaju carinski postupak).

U carinskom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba, carinski dug je nastao u trenutku prihvatanja carinske deklaracije 8. oktobra 2004. godine. U tom momentu bio je na snazi Carinski zakon iz 2003. godine, koji je sadržao ne samo materijalnopravne, već i procesne odredbe. Rešenja doneta u predmetnom upravnom postupku zasnovana su na procesnim odredbama člana 105. ovog zakona. Odredba člana 223. stav 1. Zakona, pak, uređuje pitanje primene merodavnih propisa na utvrđivanje visine uvoznih dažbina, tako što određuje da su to propisi koji su važili u vreme nastanka carinskog duga.

U vreme uvoza robe i pokretanja predmetnog postupka na snazi je bio Zakon o slobodnim zonama iz 1994. godine, koji je propisivao plaćanje predmetne dažbine za carinsko evidentiranje robe. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u carinskom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba primenjen merodavni zakon – Zakon o slobodnim zonama iz 1994. godine, odnosno zakon koji je važio na dan prihvatanja carinske deklaracije, na osnovu koga je utvrđen iznos uvoznih dažbina, te da nije bilo osnova da se primeni Zakon o slobodnim zonama iz 2006. godine koji plaćanje iste dažbine ne propisuje, s obzirom da je taj zakon primenjuje na slučajeve uvoza robe nakon njegovog stupanja na snagu, odnosno nakon 27. jula 2006. godine. Primenom Zakona o slobodnim zonama iz 2006. godine na carinske obaveze nastale 2005. godine, što je podnosilac ustavne žalbe zahtevao, carinski organi bi upravo povredili načelo zabrane retroaktivne primene zakona utvrđeno članom 197. Ustava.

Ustavni sud je isti stav zauzeo u svojoj Odluci broj Už – 1078/2008 od 29. aprila 2010. godine.

7. Ocenjujući navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni postupak otpočeo podnošenjem zahteva ovlašćenog lica za pokretanje upravnog postupka radi obračuna dažbine za carinsko evidentiranje po osnovu postupka aktivnog oplemenjivanja u slobodnoj zoni po stopi od 0,5% - 21. jula 2005. godine i da je do donošenja osporene presude Vrhovnog suda Srbije kojom je pravnosnažno odlučeno o obavezi podnosioca – 4. oktobra 2007. godine, trajao dve godine i dva meseca, a do dostavljanja ove odluke – 25. februara 2009. godine, tri godine i sedam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja je u konkretnom slučaju otpočela podnošenjem navedenog zahteva od 21. jula 2005. godine, sa trajanjem do donošenja osporene odluke Vrhovnog suda Srbije, odnosno do dostavljanja iste, kojom je postupak pravnosnažno okončan, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja upravnog postupka i sa njim povezanog upravnog spora, počev od 21. jula 2005. godine.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da je isti okončan u okviru roka za koji se ne može smatrati da nije razuman. Međutim, razumna dužina trajanja postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa koji vode, odnosno koji su vodili postupak, kao i značaj predmeta odlučivanja za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo naročito složenih pravnih i činjeničnih pitanja, jer je trebalo utvrditi samo da li je roba po deklaraciji JCI UV-5 broj 92 od 8. oktobra 2004. godine stavljena u postupak aktivnog oplemenjivanja (sistem odlaganja) u slobodnoj zoni, kao i da predmet odlučivanja u osporenom postupku nije bio od naročitog značaja za podnosioca, s obzirom na to da se radilo o manjoj novčanoj obavezi. U toku navedenog perioda u upravnom postupku su doneta dva prvostepena i tri drugostepena rešenja, kao i dve presude u upravnom sporu. Ustavni sud konstatuje da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije dostavljena podnosiocu, odnosno njegovom punomoćniku, sa izvesnim zakašnjenjem, ali i da je dostava ove odluke prvi put pokušana dva meseca nakon njenog donošenja, međutim dostava nije uspela jer se punomoćnik podnosioca nalazio na putu. Prema oceni Ustavnog suda, navedeno zakašnjenje nije uticalo da postupak bude okončan van granica razumnog roka.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa naknadnom naplatom carinske dažbine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti