Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od deset godina, i dosudio naknadu štete. Poništena je presuda apelacionog suda zbog proizvoljne primene materijalnog prava o formi testamenta i teretu dokazivanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . B . iz Š , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 2236/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

3. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 685/11 od 12. oktobra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 685/11 od 12. oktobra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 2236/10 od 12. maja 2010. godine.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Š . podneo je 16. januara 2012. godine, preko punomoćnika D . S, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 685/11 od 12. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravnu ličnost, prava na mirno uživanje imovine i prava nasleđivanja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 37. stav 2, člana 58. stav 1. i člana 59. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom je doneta navedena odluka.

Podnosilac osporava zaključak drugostepenog suda da zaveštanje, povodom čije punovažnosti je vođen konkretan postupak, ne proizvodi pravno dejstvo zbog nedostatka zakonom propisane forme. Usled činjenice da je predmetni postupak trajao deset godina, smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Takođe traži troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 2236/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci V. P, B . P, J . P . i M . P . podneli su 8. novembra 2001. godine Opštinskom sudu u Šidu tužbu protiv tuženog M . B, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja zaveštanja pok. A . P.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 535/01 od 18. aprila 2003. godine, od ukupno sedam zakazanih ročišta, jedno nije održano na molbu punomoćnika tužilaca. Posle pripremnog ročišta koje je održano 6. decembra 2001. godine prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 27. avgust 2002. godine. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem stranaka i pet svedoka.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 848/03 od 15. jula 2004. godine ukinuo pomenutu prvostepenu presudu i spise predmeta je vratio nižestepenom sudu na ponovni postupak krajem juna 2005. godine.

Do donošenja druge prvostepene presude P. 286/05 od 21. marta 2006. godine, od ukupno šest zakazanih ročišta, dva nisu održana, od čega jedno na molbu punomoćnika tužilaca, a drugo na molbu tuženog. Ponovo su salušane parnične stranke i manji broj svedoka. Navedena presuda je otpravljena iz suda 12. januara 2007. godine.

Postupak je bio u prekidu od jula do septembra 2007. godine zbog smrti tužioca J. P, a rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1932/07 od 9. aprila 2009. godine ukinuta je i druga po redu doneta prvostepena presuda.

Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je nakon pet održanih ročišta, na kojima su ponovo izvođeni dokazi saslušanjem stranaka i svedoka, 12. maja 2010. godine doneo presudu P. 2236/10 kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno da zaveštanje pok. A . P . sačinjeno 8. aprila 2001. godine ne proizvodi pravno dejstvo.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 685/11 od 12. oktobra 2011. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kod pok. A. P, koji je bio pismen ali je teško govorio, dva dana nakon što je izašao iz bolnice, po pozivu tuženog došao je advokat radi sačinjavanja zaveštanja. Tom prilikom, na pitanje advokata da li sve ostavlja tuženom, potvrdno je klimnuo glavom, nakon čega mu je advokat doneo i predao zaveštanje koje je sačinio u svojoj kancelariji. Pok. A . P . je to zaveštanje nekoliko trenutaka držao u ruci a potom ga je vratio advokatu koji je zaveštanje dva puta pročitao naglas. Na pitanje advokata da li hoće i da li ima nešto da doda, pok. A . P . nije rekao ništa, već je klimnuo glavom, a potom potpisao zaveštanje. Zaveštanje su nakon toga potpisali i testamentalni svedoci. Pozivajući se na to da nijedan od svedoka koji su tom prilikom bili prisutni nije potvrdio da je pok. A . P . izričito izjavio da je sačinjeno zaveštanje pročitao i da je to njegova poslednja volja, drugostepeni sud je ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda da predmetno zaveštanje nije sačinjeno u obliku i pod uslovima propisanim članom 85. Zakona o nasleđivanju, te da je stoga, saglasno članu 155. istog zakona, ništavo. Po nalaženju drugostepenog suda, čak i da je pok. A . P . dao neku od izjava na koje ukazuje tuženi u žalbi ("to je to", "u redu je"), takva izjava ne ispunjava uslove zakonom propisane forme za sačinjavanje alografskog zaveštanja, već bi eventualno mogla značiti da je pok. A . P . izjavio da je to njegova poslednja volja, ali nikako ne bi moglo značiti da je izjavio da je zaveštanje pročitao. Ovakav stav drugostepeni sud obrazlaže strogošću zakonom propisane forme u cilju zaštite zaveštajnih i zakonskih naslednika. Ocenjujući kao neosnovane žalbene navode tuženog da u postupku nije utvrđeno da pok. A . P . nije dao izjavu u obliku propisanom članom 85. Zakona o nasleđivanju i da je na tužiocima bio teret dokazivanja te činjenice, drugostepeni sud je istakao da je nepostojanje forme negativna činjenica koja se ne dokazuje, te da teret dokazivanja nepostojanja forme nije bio na tužiocima, "čijem zahtevu ide u prilog nedokazanost postojanja činjenice ispunjenosti forme", zaključivši da je, saglasno članu 223. stav 3. Zakona o parničnom postupku, teret dokazivanja ispunjenosti forme na tuženom.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da lice punoletstvom stiče sposobnost da samostalno odlučuje o svojim pravima i obavezama i da punoletstvo nastupa sa navršenih 18 godina (član 37. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Članom 64. stav 1. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik SRS", br. 52/74 i 1/80 ) bilo je propisano da zaveštalac koji zna da čita i piše može napraviti testament na taj način što će ispravu koju mu je neko drugi sastavio svojeručno potpisati u prisustvu dva svedoka, izjavljujući pred njima da je to njegov testament.

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", broj 46/95), koji se primenjivao na konkretan slučaj, je propisano: da zaveštanje mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom (član 83.); da zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismenu svojeručno potpisati (član 85. stav 1.); da je zaveštanje ništavo ako je njegova sadržina protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 155.); da je zaveštanje rušljivo ako ga je sačinio onaj ko nije imao zaveštajnu sposobnost, ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu poštovani oblik i uslovi određeni zakonom (član 164. stav 1.); da je rušljivo zaveštanje koje nije sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom (član 168.).

Članom 223. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 2.); da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao nepunih deset godina, što samo po sebi može da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom je trebalo utvrditi da li je osporeno zaveštanje sačinjeno u obliku propisanom zakonom, ne može se smatrati složenim, imajući u vidu da su radi utvrđivanja ove činjenice izvođeni dokazi saslušanjem stranaka i ne tako velikog broja svedoka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se, i pored legitimnog interesa na strani podnosioca za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu njihovih prava na imovini koja je predmet testamentalnog nasleđivanja, ne može smatrati da je reč o postupku koji je za podnosioca bio od izuzetne važnosti.

Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u manjoj meri doprineo dužini postupka, budući da jedno ročište nije održano na njegovu molbu.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud prvo ročište za glavnu raspravu zakazao sedam i po meseci nakon održanog pripremnog ročišta i da je drugu po redu prvostepenu presudu otpravio strankama deset meseci posle donošenja. Pored toga, drugostepenom sudu je trebalo 11 meseci da spise predmeta, nakon okončanog žalbenog postupka, vrati prvostepenom sudu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su pomenuti propusti u pogledu efikasnog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda, doveli do toga da konkretan postupak bude okončan posle nepunih deset godina, koja dužina trajanja se nikako ne može smatrati razumnom u situaciji kada se radi o postupku koji nije bio ni činjenično, ni pravno složen, i u toku kojeg nije sprovođen obiman dokazni postupak.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno utvrđenje, pre svega dužinu trajanja predmetnog postupka, značaj pitanja o kome se raspravljalo za podnosioca ali i manji doprinos na njegovoj strani dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. Budući da podnosilac smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno navodno pogrešnim pravnim zaključcima drugostepenog suda, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije u njegovoj nadležnosti da u postupku po ustavnoj žalbi ocenjuje zakonitost odluka redovnih sudova i pravilnost njihovih pravnih zaključaka. Tumačenje i primena merodavnog prava u nadležnosti je redovnih sudova i nije predmet ustavnosudske ocene, pod uslovom da je način na koji sudovi tumače i primenjuju merodavno materijalno pravo u svakom konkretnom slučaju saglasan sa Ustavom sa aspekta zaštite zajemčenih ljudskih prava i sloboda. Dakle, Ustavni sud, prilikom razmatranja osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje kojima se dovodi u pitanje primena merodavnog materijalnog prava može jedino da ispita da li su pravni zaključci i razlozi za iste, navedeni u osporenom aktu, zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava.

Ustavni sud konstatuje da se obrazloženje osporene presude zasniva na oceni suda da je sporno alografsko zaveštanje ništavo, jer nije sačinjeno u obliku i pod uslovima propisanim članom 85. stav 1. Zakona o nasleđivanju. Prema nalaženju drugostepenog suda, nedostatak zakonom propisanog oblika proizlazi iz činjenice da nijedan od svedoka nije potvrdio da je pok. A. P . izričito izjavio da je sačinjeno zaveštanje pročitao i da je to njegova poslednja volja.

Polazeći od razloga datih u obrazloženju osporene presude, Ustavni sud ističe da je zaveštanje strogo formalan pravni posao, što znači da se pri njegovom sačinjavanju moraju poštovati svi uslovi koji su propisani za njegovu punovažnost, a koji se tiču ne samo redosleda kojim pojedine radnje treba preduzeti, već oblika u kojima se te radnje preduzimaju. Da bi, saglasno članu 85. stav 1. Zakona o nasleđivanju, alografsko zaveštanje bilo punovažno, zaveštalac mora da izvrši četiri radnje: prvo, mora da pročita sačinjeno zaveštanje, zatim da pred dva svedoka izjavi da je to zaveštanje pročitao, potom da pred ovim svedocima zaveštanje prizna za svoje i da ga na kraju potpiše. Zahtev da zaveštalac pred svedocima izjavi da je sačinjeno zaveštanje pročitao predstavlja novinu u odnosu na ranije važeće zakonsko rešenje iz člana 64. stav 1. Zakona o nasleđivanju iz 1974. godine, prema kojem je za punovažnost ovog oblika zaveštanja bilo dovoljno da zaveštalac pred svedocima zaveštanje prizna za svoje i da se na njemu potpiše. Po shvatanju Ustavnog suda, ovaj novi zahtev ustanovljen je u cilju većeg stepena zaštite interesa samog zaveštaoca i sigurnosti njegovih zaveštajnih raspolaganja. Dakle, izjava zaveštaoca da je sačinjeno zaveštanje pročitao i da ga priznaje za svoje ima za cilj da zaveštajnim svedocima potvrdi da je zaveštaocu poznata sadržina sačinjenog zaveštanja, odnosno da sačinjeno pismeno jeste njegova poslednja volja.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stanovište drugostepenog suda da je zaveštanje strogo formalan pravni posao i da od zakonom propisane forme nisu dozvoljena odstupanja, jer je ustanovljena u cilju zaštite pravne sigurnosti zaveštaoca, naslednika i isporukoprimaca.

Međutim, imajući u vidu okolnosti u kojima je predmetno zaveštanje sačinjeno - da je pok. A. P . predmetno zaveštanje držao u ruci, da ga je vratio advokatu koji ga je dva puta pročitao naglas i da na njegovo pitanje da li hoće nešto da doda nije rekao ništa, već je klimnuo glavom, a potom potpisao zaveštanje, kao i to da su ovim radnjama prisustvovali ne samo zaveštajni svedoci, već i druga lica, Ustavni sud ocenjuje da je drugostepeni sud, gubeći iz vida navedene okolnosti i sveukupno zaveštaočevo ponašanje, kao i cilj koji je zakonodavac hteo da postigne propisivanjem novog uslova za punovažnost ovog oblika zaveštanja, u konkretnom slučaju, na proizvoljan način primenio odredbe merodavnog materijalnog prava u meri da osporena odluka ne zadovoljava standard pravičnosti na način kako je utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

I pored prethodne ocene u pogledu načina na koji je drugostepeni sud primenio član 85. stav 1. Zakona o nasleđivanju, Ustavni sud smatra neophodnim da razmotri i način na koji je taj sud primenio pravilo o teretu dokazivanja sadržano u članu 223. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Pravilo o teretu dokazivanja sadržano u pomenutoj zakonskoj odredbi predviđa da je na stranci koja osporava postojanje nekog prava, teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje tog prava. Po svojoj procesnoj ulozi, tužioci treba da iznesu i dokažu činjenice iz kojih proističe osnovanost tužbenog zahteva. U konkretnom slučaju, tužioci su pokrenuli predmetni parnični postupak tražeći poništaj spornog zaveštanja, pa je stoga na njima, kao licima koja pretenduju na koristi naslednopravne prirode, teret obaranja pravnog osnova na kom se zasniva pravo zaveštajnog naslednika. Zbog toga je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište drugostepenog suda o primeni pravila o teretu dokazivanja.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 685/11 od 12. oktobra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 2236/10 od 12. maja 2010. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 4. izreke.

9. Polazeći od toga da će na osnovu Odluke Ustavnog suda prvostepena presuda biti predmet ponovnog razmatranja po žalbi podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da bi ispitivanje navoda o povredi prava na mirno uživanje imovine i prava nasleđivanja u ovom momentu bilo preuranjeno, dok je u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 37. stav 2. Ustava, ocenio da se predmet odlučivanja u postupku u kom je doneta osporena presuda ne može dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom pomenutog prava.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kom se ističe povreda prava iz člana 37. stav 2, člana 58. stav 1. i člana 59. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

10. Imajući u vidu da je podnosilac zahtev za naknadu materijalne štete opredelio u visini navodne vrednosti imovine koja je predmet spornog zaveštanja, Ustavni sud je ocenio da nema uslova za postupanje po ovom zahtevu jer će o osnovanosti žalbe koju je podnosilac izjavio protiv prvostepene presude ponovo odlučivati drugostepeni sud, pa je rešio kao u tački 5. izreke , saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti