Odluka Ustavnog suda o povredi prava u poreskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u poreskom postupku koji je trajao devet i po godina. Podnositeljki je dodeljena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u delu osporavanja poreskih rešenja odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. K . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. K . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Ministarstv om finansija – P oreska uprava – Filijala Savski venac u predmetu broj 431-6027/03 (ranije predmet Republičke uprav e javnih prihoda – Odeljenje za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda Savski venac broj 431-11/6027 ) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba J. K . izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija – P oreska uprava – Filijala Savski venac broj 431-6027/03 od 25. decembra 2003. godine, rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd IV-02 731.1-223/2006 od 11. maja 2007. godine i presude Upravnog suda U. 14169/10 od 22. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. K . iz Beograda je, 27. jula 201 1. godine, preko punomoćnika Vere Čabarkapa, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavna žalba je podneta i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Ministarstv om finansija – P oreska uprava – Filijala Savski venac u predmetu broj 431-6027/03 (ranije predmet Republičke uprav e javnih prihoda – Odeljenje za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda Savski venac broj 431-11/6027 ).

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, detaljno iznosi tok osporenog postupka u kome je odlučivano o zakonitosti rešenja kojim je podnositeljki utvrđen porez na ekstra imovinu, za koji podnositeljka navodi da je trajao nepunih 10 godina.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Republičke uprave javnih prihoda – Odeljenje za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda Savski venac broj 431-11/6027 od 23. oktobra 2001. godine J. K, ovde podnositeljki ustavne žalbe , utvrđen je jednokratni porez za objekat u ulici G . Š . 1 u B , na kome je podnositeljka suvlasnik jedne idealne polovine, u iznosu od 1.462.496,66 DEM, odnosno 44.758.540,28 dinara.

Odlučujući o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv navedenog rešenja, Republička uprava javnih prihoda Republike Srbije – Centar Beograd je 10. decembra 2001. godine donela rešenje kojim se žalba odbija kao neosnovana. Navedeno drugostepeno rešenje poništeno je presudom Vrhovnog sud a Srbije U. 139/02 od 11. septembra 2002. godine , kojom je uvaž ena tužb a podnositeljke ustavne žalbe. Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd od 24. januara 2003. godine, donetim u izvršenju navedene presude, poništeno je rešenje prvostepenog organa od 23. oktobra 2001. godine i predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje.

Ministarstvo finansija – P oreska uprava – Filijala Savski venac, odlučujući u ponovnom postupku , donelo je osporeno rešenje broj 431-6027/03 od 25. decembra 2003. godine, kojim je podnositeljki ustavne žalbe utvrđen jednokratni porez u iznosu od 1.462.500 DEM, odnosno 51.146.696,25 dinara . Rešenjem drugostepenog organ a od 8. aprila 2004. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv osporenog prvostepenog rešenja, ali je Vrhovni sud Srbije presudom U. 2050/04 od 29. juna 2005. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje kojim je odlučeno o njenoj žalbi. Iz obrazloženja navedene presude proizlazi ocena tog suda da tuženi organ nije postupio u skladu sa primedbama iznetim u presudi Vrhovnog sud a Srbije U. 139/02 od 11. septembra 2002. godine .

Ministarstvo finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd je u izvršenju navedene presude donelo rešenje 22. februara 2006. godine, kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 25. decembra 2003. godine, a u stavu 2. dispozitiva rešenja je podnositeljki utvr đen jednokratni porez na ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti u iznosu od 1.147.500 DEM odnosno 51.207.876,00 dinara. Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o tužbi podnositeljke, doneo presudu U. 1676/06 od 25. oktobra 2006. godine, kojom je poništio pobijano drugostepeno rešenje, jer lice koje je potpisalo rešenje nije bilo ovlašćeno za njegovo donošenje.

Osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd IV-02 731.1-223/2006 od 11. maja 2007. godine, donetim u izvršenju presude Vrhovnog sud a Srbije U. 1676/06 od 25. oktobra 2006. godine, poništ eno je prvostepeno rešenje od 25. decembra 2003. godine, a u stavu II je podnositeljki utvrđen jednokratni porez u iznosu od 1.147.500,00 DEM, odnosno 48.417.844,50 dinara.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 14169/10 od 22. juna 2011. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta protiv osporenog drugostepenog rešenja od 11. maja 2007. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

S obzirom na to da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju , po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, Ustavni sud istaknute povrede prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, nadležni organ je dužan da umesto poništenog upravnog akta donese drugi bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude , pri čemu je vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 61.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i, po pravilu, sam rešiti stvar presudom , a takva presuda u svemu zamenjuje akt nadležnog organa (član 62. stav 1.); da a ko nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, a ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu (č lan 63. stav 1.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – P oreska uprava – Filijala Savski venac u predmetu broj 431-6027/03 (ranije predmet Republičke uprav e javnih prihoda – Odeljenje za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda Savski venac broj 431-11/6027 ) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Ministarstva finansija – P oreska uprava – Filijala Savski venac u predmetu broj 431-6027/03 mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Stoga je, po mišljenju ovog suda, za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan period koji je započeo podnošenjem žalbe podnositeljke protiv rešenja Republičke uprave javnih prihoda – Odeljenje za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda Savski venac broj 431-11/6027 od 23. oktobra 2001. godine i trajao do donošenja osporene presude Upravnog suda U. 14169/10 od 22. juna 2011. godine.

Činjenica da je predmetni postupak trajao devet i po godina, sama za sebe, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postup ku nije bilo posebno složenih pravnih, niti činjeničnog pitanja, jer je nadležni organ trebalo da utvrdi tržišnu vrednost predmetne nepokretnosti, pre utvrđivanja poreske osnovice.

Ustavni sud nalazi da je odluka u ovom predmetu bila od velikog materijalnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, imajući u vidu iznos utvrđene poreske obaveze.

Ispitujući postupanje nadležnih organa, Ustavni sud ocenjuje da je drugostepeni organ odgovoran za period neaktivnosti koji je usledio nakon donošenja presude Vrhovnog suda Srbije U. 1676/06 od 25. oktobra 2006. godine, jer je u izvršenju te presude doneo rešenje posle šest meseci (11. maja 2007. godine), a dostavio ga punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe posle dve i po godine ( 2. decembra 200 9. godine).

Ustavni sud je utvrdio da su u osporenom postupku doneta dva prvostepena i četiri drugostepena rešenja, kao i tri presude u upravnom sporu, pre donošenja osporene presude Upravnog suda kojom je postupak pravnosnažno okončan. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje naloga za postupanje u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (videti mutatis mutandis, odluku u predmetu Wierciszewska protiv Poljske , br. 41431/98, stav broj 46. od 25. novembra 2003. godine). Po oceni Ustavnog suda, navedeni stav se može primeniti i u slučaju ponavljanja naloga drugostepenom upravnom organu od strane nadležnog suda koji je odlučivao u upravnom sporu, posebno stoga što je, saglasno odredbi člana 38. stav 1. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima , sud rešavao spor, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku. To je imalo za posledicu vraćanje predmeta na ponovno odlučivanje organu koji je doneo pobijano rešenje, čak i u slučaju kada sud oceni da je nadležni organ posle poništenja upravnog akta doneo upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka .

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u osporenom postupku, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka delimično doprinela trajanju postupka. Polazeći od navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije, ovaj sud je utvrdio da je „overeni prepis“ rešenja drugostepenog organa od 11. maja 2007. godine uručen punomoćniku podnositeljke 2. decembra 2009. godine, tri godine nakon donošenja presude Vrhovnog suda Srbije U. 1676/06 od 25. oktobra 2006. godine. Ustavni sud ocenjuje da je podnositeljka ustavne žalbe ima la mogućnost da po isteku roka od 30 dana od dana donošenja navedene presude traži od Vrhovnog suda Srbije donošenje akta koji u svemu zamenjuje rešenje Ministarstva finansija, saglasno odredbi člana 63. stav 1. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima, ali je propustila da koristi ovo pravno sredstvo. S obzirom na to da drugostepeno rešenje ne može postati konačno pre nego što se uruči stranci, podnositeljka ustavne žalbe je ovo pravno sredstvo mogla da koristi ne samo u slučaju nedonošenja, već i nedostavljanja drugostepenog rešenja u propisanom roku.

Ustavni sud je, međutim, ocenio da u postupku u kome je devet i po godina odlučivano o zakonitosti rešenja o utvrđivanju poreske obaveze, navedeno ponašanje podnositeljke ustavne žalbe ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je zaključio da je u osporenom upravnom postupku podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je stoga, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje postupka i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući navode ustavne žalbe kojima se osporavaju rešenje Republičke uprave javnih prihoda - Odeljenje za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda Savski venac broj 431-6027/03 od 25. decembra 2003. godine, rešenje Ministarstva finansija - Poreska uprava – Regionalni centar Beograd IV-02 731.1-223/2006 od 11. maja 2007. godine i presuda Upravnog suda U. 14169/10 od 22. juna 2011. godine, Ustavni sud je imao u vidu da je, saglasno navedenoj odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Ustavni sud naglašava da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.