Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom devetnaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 19 i po godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova, uprkos njegovom delimičnom doprinosu odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. K . iz Bečeja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13346/16 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo N. K . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba N. K . izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1659/19 Gž ap. 12/19 od 13. februara 2020. godine.

4. Odbacuje se zahtev N. K . za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. K . iz Bečeja podneo je Ustavnom sudu, 21. marta 201 8. godine, preko punomoćnika M. Ž , advokata iz Bečeja, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13346/16, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 76/18 od 17. januara 2018. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je tužba u predmetnom parni čnom postupku podneta još 1998. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan nakon 19 i po godina. Stoga, podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je odugovlačenjem predmetnog postupka prvostepeni sud povredio pravo na suđenje u razumnom roku . Povredu prava na pravično suđenje zasniva na navodima o propustu suda da obrazloži osporen u sudsk u odluk u, kao i na arbitrernoj primeni procesnog i materijalnog prava. U prilog tvrdnji o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, naveo je da je obrazloženje preopterećeno proizvoljnim i nelogičnim zaključivanjem o činjenicama u postupku i o primeni odredaba materijalnog prava. Istakao je da mu je Apelacioni sud u Beogradu povredio označena ustavna prava, uključujući i pravo na žalbu, time što o njegovoj žalbi nije odlučio na zakonom propisan način. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, te da poništi osporenu presudu. Postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenih prava, zahtev za naknadu materijalne štete na ime isplaćene otkupne cene predmetnog stana, kao i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

Podnosilac ustavne žalbe izjavio je Ustavnom sudu, 6. jula 2020. godine, preko punomoćnika S. K , advokata iz Bečeja, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1659/19 Gž ap. 12/19 od 13. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Prema navodima podnosioca, osporenim revizijskim rešenjem odbačena je kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 76/18 od 17. januara 2018. godine, iako je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da u tužbi od 7. avgusta 1998. godine nije označena vrednost predmeta spora, niti se ista može odrediti prema taksi na tužbu, jer ista nije ni određena niti plaćena. Obrazlažući povredu označenih ustavnih prava, naveo je da Vrhovni kasacioni sud nije razmotrio njegovu reviziju na ustavnopravno prihvatljiv način, budući da je potpu no zanemario stav Ustavnog suda od 14. jula 2011. godine koji se odnosi na dozvoljenost revizije , a na koji se on pozivao u reviziji. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su mu osporenim rešenjem, kojim je kao nedozvoljena odbačena revizija izjavljena protiv drugostepene presude, povređena označena ustavna prava, te da poništi osporeno rešenje i odredi da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o podnetoj reviziji kao „redovnoj“. Postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenih prava i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13346/16, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Opština Palilula podnel a je, 7. avgusta 1998. godine, Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi poništaja ugovora o otkupu stana protiv tuženih M. K . i N . K , ovde podnosi oca ustavne žalbe. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 5191/98.

U toku postupka pred prvostepenim sudom ukupno je zakazano šest ročišta, od kojih dva nisu održana, a na nijedno od ta dva ročišta nisu pristupili uredno pozvani tuženi, odnosno njihov punomoćnik. Na tri održana ročišta nisu izvođeni bilo kakvi dokazi, već je na jednom konstatovano da se ostavlja rok tužiocu da se izjasni na podnesak tuženih, a na druga dva su se stranke samo izjasnile da ostaju pri tužbi, odnosno odgovoru na tužbu i svojim navodima. Na poslednjem održanom ročištu izvedeni su dokazi čitanjem pismenih dokaza (spisa združenog ostavinskog predmeta, ugovora o korišćenju stana, ugovora o otkupu, punomoćja za zaključenje ugovora o otkupu, izvoda iz Matične knjige umrlih i združenog predmeta Odeljenja za imovinsko-pravne poslove) . Inače, prvotuženu je tokom postupka z astupao kao advokat drugotuženi, samostalno ili zajedno sa drugim advokatom.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P . 5191/98 od 4. maja 20 00. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženu M . K, pa je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o otkupu stana (bliže označen) , dok je u stavu drugom izreke presude odbijen predmetni tužbeni zahtev prema drugotuženom N . K. Pismeni otpravak presude dostavljen je strankama 15, odnosno 19. septembra. Stavovima trećim, četvrtim i petim izreke ove presude odlučeno je o troškovima postupka.

Drugotuženi je 26. septembra 2000. godine izjavio žalbu p rotiv rešenje o troškovima postupka sadržanom u stavu četvrtom i petom izreke prvostepene presude, a prvotužena je izjavila žalbu 29. septembra 2000. godine protiv stava prvo g i trećeg izreke te presude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10347/2000 od 20. februara 20 01. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 2. aprila 2001. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, koji je vođen pod brojem P. 2137/01, tužilac je podneskom od 28. septembra 2001. godine označio, pored tuženih, kao trećetuženog S . K, a prvotužena je 26. avgusta 2002. godine podnela protivtužbu radi utvrđenja da predmetni ugovor o otkupu stana proizvodi pravno dejstvo i brisanja založnog prava na tom stanu. Podnescima od 9. i 25. juna 2003. godine prvotužena je preinačila, odnosno uredila protivtužbu, tako što je , pored ostalog, postavila i eventualni tužbeni zahtev radi isplate tržišne vrednosti spornog stana u iznosu od 2.500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. U toku postupka održana su tri ročišta, na kojima nisu izvođeni dokazi, već su jedino doneta rešenja, i to na prvom - da tužilac uredi tužbu u skladu sa nalogom iz drugostepene odluke; na drugom - da se uputi dopis MUP-u radi pribavljanja adrese za trćetuženog; na trećem – da prvotužena uredi protivtužbu i da drugotuženi obavesti sud o licu koje ga zastupa. Na dva ročišta tuženi, odnosno njihovi punomoćnici, nisu pristupili, iako su bili uredno pozvani.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2317/01 od 6. novembra 2003. godine odbačena je protivtužba prvotužene M . K , a protiv koga je prvotužena izjavila žalbu 5. januara 2004. godine. Postupajući po navedenoj žalbi, Okružni sud u Beogradu je doneo dva rešenja, Gž.269/04 od 21. januara 2004. godine i Gž. 2575/04 od 7. aprila 2004. godine, kojima je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka (jer ožalbeno rešenje i žalba prvotužene nisu dostavljeni tužiocu). Nakon toga, Okružni sud u Beogradu doneo je rešenje Gž. 5377/04 od 9. juna 2004. godine kojim je ukinuo prvostepeno rešenje o odbačaju tužbe i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 24. juna 2004. godine.

U daljem toku postupka, nakon urgencije tužioca, sud je zakazao ročište za 28. decembar 2004. godine, ali ono nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki (nedolaska tužioca, a nema dokaza da je uredno pozvan). Na narednom ročištu od 21. februara 2005. godine, konstatovano je da je tužilac dostavio sudu fotokopiju rešenja kojim je trećetuženi S . K . proglašen umrlim, te je sud dao nalog tužiocu da dostavi to rešenje sa klauzulom pravnosnažnosti, a što je tužilac i učinio 4. marta 2005. godine. Prvostepeni sud je 29. marta 2005. godine doneo rešenje o prekidu postupka prema trećetuženom, a 11. jula 2005. godine doneo je rešenje o prekidu postupka, nalazeći da se tuženi nalaze u odnosu jedinstvenih suparničara. Protiv rešenja o prekidu postupka od 11. jula 2005. godine, drugotuženi je izjavio žalbu 3. avgusta 2005. godine, a koja je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 13180/05 od 15. juna 2006. godine odbijena kao neosnovana i potvrđeno je osporeno rešenje.

Tužilac je u podnesku od 28. maja 2009. godine predložio nastavak postupka prema Republici Srbiji, jer je ostavinski postupak iza trećetuženog pok. S . K . re šenjem suda pravnosnažno obustavljen, a u kome je navedeno da je poslednji zakonski naslednik Republika Srbija. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2137/01 od 5. juna 2009. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari, a protiv koga je drugotuženi izjavio žalbu 3. jula 2009. godine, a u kojoj je naveo i da je prvotužena M . K . preminula. Zatim je održano ročište 17. septembra 2009. godine, na kome su konstatovane navedene činjenice i doneto rešenje da se predmet dostavi Okružnom sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbi drugotuženog na rešenje o nastavku postupka.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5825/10 od 25. januara 2012. godine vraćeni su spisi predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu, a koji od 2010. godine postupa u ovom predmetu kao prvostepeni sud. U rešenju je konstatovano da prvostepeni sud treba da proveri navod iz žalbe o smrti prvotužene. Postupajući po zahtevu prvostepenog suda, drugotuženi je 4. maja 2012. godine dostavio tom sudu izvod iz matične knjige umrlih za prvotuženu. Podneskom od 11. maja 2012. godine tužilac je obavestio sud da su pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju od 10. maja 2002. godine za naslednike iza pok. M. K . određeni drugotuženi N . K . i njegovi sinovi M . K . i S . K , te je u skladu sa tim uredio tužbu. Prvostepeni sud je dopisom od 24. aprila 2014. godine konstatovao da je postupio po nalogu drugostepenog suda, te da im dostavlja spise predmeta radi odlučivanja o žalbi. Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2492/14 od 6. novembra 2014. godine ukinuo rešenje o nastavku postupka od 5. juna 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalje postupanje. U rešenju je konstatovano da je prvotužena M . K . preminula 12. juna 2001. godine.

Rešenjem Prvostepenog suda u Beogradu P. 4225/12 od 16. januara 2015. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari, u kome je N. K, ovde podnosilac ustavne žalbe, označen kao trećetuženi. Protiv tog rešenja žalbu su izjavili M. K, S. K . i N . K, 19. februara 2015. godine, a koja je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 1744/15 od 7. aprila 2016. godine odbijena kao neosnovano i potvrđeno je rešenje o nastavku postupka, nakon čega je predmet dobio nov broj P. 13346/16. Tužilac je podneskom od 3. juna 2016. godine preinačio tužbu, tako što je postavio i zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu, a koje je na ročištu održanom 24. novembra 2016. godine rešenjem suda dozvoljeno. Podneskom od 22. novembra 2016. godine preinačena je i protivtužba, ali to preinačenje sud nije dozvolio rešenjem donet im na ročištu od 6. aprila 2017. godine. U toku ovog dela postupka, zakazano je i održano pet ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tuženog N. K . i čitanjem više pismenih dokaza.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13346/16 od 6. aprila 2017. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o otkupu stana od 20. avgusta 1997. godine (bliže označen u izreci), zaključen između Opštine Palilula, kao prodavca, i M . K, a preko advoka ta N. K, kao kupca; u stavu drugom izreke utvrđeno je da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o poklonu zaključen između M . K . kao poklonodavca i N . K . kao poklonoprimca, a u stavu trećem izreke je obavezan trećetuženi N . K . da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana (bliže označenog u izreci) ; stavom četvrtim izreke je odbijen tužbeni zahtev iz stavova prvog, drugog i trećeg izreke u odnosu na tužene M. K . i S . K ; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da proizvodi pravno dejstvo ugovor o otkupu stana (bliže označen u izreci), a u stavu šestom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je traženo brisanje založnog prava uknjiženog na nepokretnosti – stanu ( bliže označenom u izreci); stavom sedmim izreke je odbijen kao neosnovan i eventualni protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se tužilac obaveže da tuženom- protivtužiocu N . K . isplati tržišnu vrednost predmetnog stana u iznosu od 2.500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a stavom osmim izreke obavezan je tuženi- protivtužilac N . K . da tužiocu- protivtuženom isplati određeni novčani iznos na ime troškova postupka.

Tuženi M. K . i N . K . podneli su 22. maja 2017. godine predlog za donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka, a tuženi N . K . podneo je 23. maja 2017. godine predlog za otvaranje glavne rasprave i donošenje dopunske presude.

Protiv odluke o troškovima postupka sadržanoj u prvostepenoj presudi, tužilac je izjavio žalbu 29. maja 2017 . godine, a istog dana tuženi N . K . je izjavio žalbu protiv prvostepene presude u svim stavovima, osim u četvrtom.

Dopunskim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13346/16 od 8. juna 2017. godine obavezan je tužilac da tuženima M. K . i S . K . isplati određeni novčani iznos na ime troškova postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13346/16 od 9. juna 2017. godine odbijen je predlog tuženog N. K . za otvaranje glavne rasprave i donošenje dopunske presude.

Protiv dopunskog rešenje o troškovima postupka, žalbu je podneo tužilac 30. juna 2017. godine, a protiv rešenja kojim je odbijen navedeni predlog tuženog, istog dana, žalbu je izjavio tuženi N . K .

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 11476/17 od 20. oktobra 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba N. K . i potvrđeno je rešenje prvostepenog suda od 9. juna 2017. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 76/18 od 17. januara 2018. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog N. K , ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena je prvostepena presuda u prvom, drugom, trećem, petom, šestom i sedmom stavu izreke ; stavom drugim izreke preinačena je odluka o troškovima postupka, sadržana u osmom stavu izreke prvostepene presude, a stavom trećim izreke obavezan je tuženi N . K . da tužiocu isplati određeni novčani iznos na ime troškova drugostepenog postupka. Pismeni otpravak drugostepene presude dostavljen je punomoćniku tuženog N . K . 19. februara 2018. godine.

Tuženi N. K . je 21. marta 2018. godine izjavio reviziju protiv drugostepene presude . Odlučujući o podnetoj reviziji, Apelacioni sud u Beogradu doneo je rešenje R3-30/18 od 14. juna 2018. godine kojim nije predložio odlučivanje o reviziji na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku. Protiv navedenog rešenja tuženi je izjavio žalbu Vrhovnom kasacionom sudu.

Postupajući po reviziji i žalbi , Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 5102/18 Gž ap. 28/18 od 5. decembra 2018. godine vratio spise prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka (revizija nije dostavljena Republičkom javnom tužiocu).

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1659/19 Gž ap. 12/19 od 13. februara 2020. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog- protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 76/18 od 17. januara 2018. godine, a u stavu drugom izreke odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog-protivtužioca izjavljena protiv rešenja Apelacion og sud a u Beogradu R3-30/18 od 14. juna 2018. godine. U osporenom rešenju je, pored ostalog navedeno da je Vrhovni kasacioni sud ispitao dozvoljenost izjavljene revizije i primenom člana 401. stav 2. u vezi člana 394. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), kojim je propisan revizijski cenzus na iznos od preko 40.000,00 evra , u dinarskoj protivvrednosti na dan podnošenja tužbe, te je odlučio da revizija nije dozvoljena. S tim u vezi, revizijski sud je konstatovao: da je u tužbi, koju je tužilac podneo 7. avgusta 1998. godine, predmet tužbenog zahteva nenovčano potraživanje i da nije određena vrednost predmeta spora, a da se ista ne može odrediti prema taksi za tužbu, jer nije ni određena, niti plaćena; da je protivtužba podneta 2002. godine, a da je zatim preinačavana, te da se poslednje preinačenje koje je sud dozvolio odnosilo i na primarni i eventualni zahtev o kome je pravnosnažno odlučeno pobijanom presudom. Na osnovu navedenog, Vrhovni kasacioni sud je nalazeći da je vrednost predmeta spora koja se revizijom pobija ispod zakonom propisanog revizijskog cenzusa, ocenio da je revizija tuženog-protivtužioca nedozvoljena. Pismeni otpravak osporenog rešenja dostavljen je punomoćniku tuženog- protivtužioca 11. juna 2020. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, zajemčena su prava na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i na pravno sredstvo (član 36. stav 2.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 7. avgusta 1998. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe kao prvotuženog i podnosioca kao drugotuženog, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 76/18 od 17. januara 2018. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak okončan nakon 19 i po godina.

Ustavni sud konstatuje da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u određenoj meri činjenično i pravno složen, iz razloga što je u postupku odlučivano o više tužbenih i protivtužbenih zahteva i što su tužba i protivtužba više puta preinačavane, odnosno uređivane, kao i zbog činjenice da su tokom postupka umesto dvoje tuženih, M. K . koja je preminula i S . K . koji je proglašen za umrlog, stupili u parnicu njihovi pravni sledbenici , tako da je više lica imalo svojstvo tuženih. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je zbog smrti tuženih predmetni postupak, u suštini, bio u prekidu 15 godina.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe ima o legitiman interes da se postupak po tužbi radi utvrđenja ništavosti ugovora o otkupu stana i ugovora o poklonu i iseljenja iz stana i protivtužbi za utvrđenje punovažnosti ugovora o otkupu stana , u kome je on imao svojstvo tuženog-protivtužioca, okonča u primerenom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on u izvesnoj meri doprine o dužem trajanju predmetnog parničnog postupka. Podnosilac i njegov punomoćnik su četiri puta izostali sa ročišta, iako su uredno bili pozvani. U odnosu na prekid postupka, koji je usledio zbog smrti tužene M. K, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac , kao punomoćnik tužene i kao njen pravni sledbenik, imao saznanje o činjenica da je ona preminula, i to najkasnije 10. maja 2002. godine, kada je na ročištu za raspravljanje zaostavštine iza pok. M. K , na kome je i on bio prisutan, doneto rešenje o nasleđivanju, a kojim je on oglašen za jednog od naslednika. Međutim, podnosilac je tek u žalbi protiv rešenja o nastavku postupka od 6. jula 2009. godine istakao tu činjenicu, pri čemu nije priložio izvod iz matične knjige umrlih uz žalbu, već je to učinio tek 2012. godine po nalogu suda. Takođe, podnosilac nije informisao sud o postojanju rešenja o nasleđivanju kojim je on oglašen za jednog od naslednika iza pok. M . K. Navedeno ponašanje podnosioca je svakako uticalo da prekid postupka duže traje, odnosno na duže trajanje predmetnog parničnog postupka uopšte. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje i na to da je podnosilac više puta preinačavao protivtužbu, odnosno uređivao protivtužbene zahteve, da je izjavio žalbe na rešenje o prekidu postupka i na rešenje o nastavku postupka, kao i da je, nakon donošenja prvostepene presude, podneo predlog za otvaranje glavne rasprave i donošenje dopunske presude , te da je podneo žalbu protiv rešenja kojim je odbijen taj predlog. Ustavni sud konstatuje da, iako su takv e procesn e radnj e u određenoj meri doprinel e dužem trajanju predmetnog postupka, time se ne želi reći da korišćenje svih raspoloživih procesnih sredstava u cilju uspeha u sporu nije dozvoljeno, već da to može da utiče na duže trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku. Prvostepeni sud je do donošenja prve meritorne odluke održao četiri ročišta, a samo je na jednom od tih ročišta, i to poslednjem, sproveo dokazni postupak. U postupku po žalbi na rešenje o odbačaju protivtužbe, drugostepeni sud je dva puta vraćao spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka (jer ožalbeno rešenje i žalba prvotužene nisu dostavljeni tužiocu) , a potom je ukinuo prvostepeno rešenje , nalazeći da nije bilo razloga da se protivtužba odbaci kao neuredna. U daljem toku postupka, sud je zakazao ročište tek nakon šest meseci od vraćanja spisa, ali zbog propusta da uredno pozove tužioca to ročište nije održano. Što se tiče prekida postupka, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud o žalbi podnosioca na prvo rešenje o nastavku postupka (od 5. juna 2009. godine) odluč io tek nakon pet godina i četiri meseca od podnošenja žalbe , pri čemu je prethodno drugostepeni sud vratio spise prvostepenom sudu na dopunu postupka (radi provere činjenice smrti tužene), a koji je tek posle skoro dve godine od pribavljanja podataka o tome dostavio drugostepenom sudu spise na odlučivanje o žalbi . Takođe, o žalbi na drugo rešenje o nastavku postupka (od 16. januara 2015. godine) odlučeno je posle nešto više od godinu dana. Ustavni sud je ocenio da je na duže trajanje postupka uticala i činjenica da je prvostepeni sud propustio da odluči o zahtevima za naknadu troškova postupka svih stranaka, te je na njihov predlog doneo i dopunsko rešenje o troškovima postupka. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se period od donošenja rešenja o prekidu postupka, od 29. marta, odnosno 11. jula 2005. godine do podnošenja predloga za nastavak postupka od 28. maja 2009. godine ne može staviti na teret sudu, ali nalazi da to nije od uticaja na prethodnu ocenu o odgovornosti suda za dugo trajanje postupka .

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom parničnom postupku podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/ 13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve činjenice od značaja u ovom ustavnosudskom sporu , a posebno dužinu trajanja postupka, složenost postupka i doprinos podnosioca, imajući pri tome u vidu i period u kome je postupak bio u prekidu, a koji se ne mo že staviti na teret sudu . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Što se tiče zahtev a podnosi oca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o tom zahtevu, budući da podnosi lac nije naveo bilo kakve razloge na kojima temelji takav zahtev u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku . Stoga je Ustavni sud takav zahtev podnosioca odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporen a presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 76/18 od 17. januara 2018. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudsk oj odlu ci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o arbitrernoj primeni procesnog i materijalnog prava ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene sudske odluke.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka suda, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, a što ovde nije slučaj.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe kojima ukazuje na propust Apelacionog suda u Beogradu da obrazloži osporenu presudu u pogledu utvrđenih činjenica i materijalnog prava , Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, pri čemu ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljena je okolnostima konkretnog slučaja. Polazeći od iznetog, a na osnovu uvida u osporenu drugostepenu presudu donetu u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu u svojoj odluci razmotrio pitanja koja su bila bitna u konkretnom slučaju, odnosno koja su bila od uticaja na odluku o predmetnim tužben im i protivtužbenim zahtev ima, kao i da je izneo dovoljne i jasne razloge na kojima zasniva svoju odluku.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije naveo posebne razloge za tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo, već povredu tog prava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava iz člana 36. stav 2. Ustava, potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 76/18 od 17. januara 2018. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog sud Rev. 1659/19 Gž ap. 12/19 od 13. februara 2020. godine, Ustavni sud je utvrdio da iz sadržine navoda i zahteva ustavne žalbe proizlazi da podnosilac osporava navedeno rešenje samo u delu kojim je odbačena revizija kao nedozvoljena, tj. stavi prvi izreke tog rešenja , te je stoga osporeno rešenje i razmatrao u tom delu.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava. Navodi podnosioca da je Vrhovni kasacioni sud osporeno rešenje doneo suprotno stavu Ustavnog suda o dozvoljenosti revizije od 14. jula 2011. godine, po oceni Ustavnog suda, su očigledno neosnovani . Naime, u osporenom rešenju jeste konstatovano da u tužbi nije određena vrednost predmeta spora, niti se ista može odrediti prema taksi za tužbu, koja nije ni određena, niti plaćena, ali je isto tako konstatovano da je protivtužba podneta 2002. godine, kao i da se (poslednje) dozvoljeno preinačenje (juna 2003. godine) odnosilo i na primarni i eventualni tužbeni zahtev ( novčano potraživanje u iznosu od 2.500.000,00 dinara), te je polazeći od toga ocenio da je vrednost predmeta spora ispod zakonom propisanog revizijskog cenzusa. Iz navedenog sledi da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o dozvoljenosti revizije, imao u vidu činjenicu da je protivtužbom tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, postavljen i protivtužbeni zahtev koji se odnosi na potraživanje u nov cu, a što je u konkretnom slučaju bilo od uticaja na donošenje odluke o dozvoljenosti revizije. Međutim, podnosilac to ne pominje u ustavnoj žalbi, niti pak navodi bilo kakav razlog kojim dovodi u pitanje takv u ocenu revizijskog suda.

Kako podnosilac ustavnom žalbom suštinski nije osporio revizijsko rešenj e, u stavu drugom izreke, u delu kojim je njegova žalba odbačena kao nedozvoljena, to Ustavni sud nije posebno ni razmatrao osporeno rešenje u tom delu.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama navoda i zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1659/19 Gž ap. 12/19 od 13. februara 2020. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

11. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom devetnaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti