Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse o ratnim dnevnicama

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog različitog odlučivanja sudova u istovetnim pravnim stvarima. Podnosiočev zahtev za isplatu ratnih dnevnica je odbijen, dok je u drugom identičnom slučaju pred drugim sudom zahtev usvojen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3441/2010
31.01.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroljuba Jevtovića iz Međurečja, opština Ivanjica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroljuba Jevtovića utvrđuje da je presudom Opštinskog suda u Nišu P. 8324/09 od 22. decembra 2009. godine i presudom Višeg suda u Nišu Gž. 1594/10 od 2. juna 2010. godine povređeno pr avo podnosi oca na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroljub Jevtović iz Međurečja, opština Ivanjica, preko punomoćnika, advokata Srđana Aleksića iz Niša, podneo je 20. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 8324/09 od 22. decembra 2009. godine i presude Višeg suda u Nišu Gž. 1594/10 od 2. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da se „odluke prvostepenog i drugostepenog suda ne mogu smatrati pravičnim (...) jer su sudovi načinili bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku, budući da tokom postupka sud nije izveo sve dokaze koje su tužioci predlagali“, i da je time „samovlasno promenio suštinu tužbenog zahteva tužilaca“, i to tako što je kao “pravni osnov potraživanja naveo štetu, a ne dug, kako su to naveli tužioci“. Podnosilac je, takođe, istakao da mu je povređeno ustavno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava. U prilog svojim tvrdnjama priložio je presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 8324/09 od 22. decembra 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 3493 Niš, da mu isplati određeni novčani iznos, naveden u izreci prvostepene presude, za učešće u ratu tokom 1999. godine, na ime neisplaćenih ratnih dnevnica, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Istom presudom tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je obavezan da naknadi tuženom troškove postupka u iznosu od 2.000,00 dinara.

Osporenom presudom Višeg suda u Nišu Gž. 1594/10 od 2. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena je prvostepena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 8324/09 od 22. decembra 2009. godine.

Iz uvoda prvostepene presude proizlazi da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta „radi duga“.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu Lj. N. iz Lesenovaca kod Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica od 24. marta do 19. maja i od 28. maja do 18. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom, kako je bliže označeno u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), pored ostalog, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe ukazao na nejednako postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, smatrajući da mu je time povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Uvidom u dostavljenu pravosnažnu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu, Ustavni sud je utvrdio da je usvojen zahtev tužioca Lj.N. za isplatu naknade za neisplaćene ratne dnevnice na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine, odnosno da je u tom slučaju o tužbenom zahtevu koji je bio istovetan sa tužbenim zahtevom podnosioca ustavne žalbe odlučeno na drugačiji, suprotan način – pravosnažnim usvajanjem tužbenog zahteva. Dakle, Okružni sud u Beogradu je, kao sud poslednje instance, u dostavljenoj presudi Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu, zauzeo drugačiji pravni stav od stava Višeg suda u Nišu u osporenoj presudi u odnosu na pravo rezervista na naknadu ratnih dnevnica na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine.

Po stanovištu Ustavnog suda, sudovi poslednje instance su donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioca ustavne žalbe čiji je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, doveli u bitno različit položaj od onoga u kome je bio tužilac čiji je istovrsni tužbeni zahtev postavljen prema istom tuženom usvojen. Kako su drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance u predmetnim parničnim postupcima, donosili različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suprotna pravu na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Videti i Odluku Ustavnog suda Už–2886/2010 od 4. oktobra 2012. godine.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što prvostepeni sud nije izveo sve dokaze koje su kao tužioci predložili u parničnom postupku, konkretno - saslušanje stranaka i veštačenje, Ustavni sud ukazuje na to da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Imajući u vidu sadržinu garancija koje se jemče članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne daje stranci neograničeno pravo da predlaže izvođenje dokaza pred sudom, niti se garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranke budu prihvaćeni, pa tako ni predlog da se saslušaju stranke ili izvrši veštačenje. S druge strane, Ustavni sud ističe da je zadatak i obaveza sudova da navedu razloge zbog kojih su odlučili da ne izvode dokaze koje je stranka izričito zahtevala. Poštovanje ovog principa prvenstveno omogućava stranci da kasnije delotvorno i efikasno koristi raspoložive pravne lekove (vidi npr: Odluku Ustavnog suda Už-1100/2008). U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je obrazložio svoju odluku o neizvođenju dokaza time što je ocenio kao osnovan istaknuti materijalnopravni prigovor zastarelosti potraživanja, pa bi izvođenje dokaza veštačenjem bilo suprotno pravu stranaka da se postupak završi u razumnom roku i dužnosti suda da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

U odnosu na navode podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i time što je postupajući sud promenio pravni osnov potraživanja, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano da će sud postupati po tužbi i kada tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega, te je stoga, u skladu sa načelom iura novit curia, dužnost suda da utvrdi pravni osnov tužbenog zahteva.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da izneti navodi ne predstavljaju ustavnopravne razloge na kojima se mogu zasnivati tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Ustavni sud je ovakav stav zauzeo i u Odluci Už-2156/2011 od 7. novembra 2012. godine.

7. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju Ustavni sud našao da nisu ispunjene pretpostavke za ispitivanje istaknute povrede prava na pravično suđenje, Sud smatra da objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ predstavlja, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, pravičan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse o ratnim dnevnicama

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti