Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv meritornih presuda odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragaan Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . G . iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. G . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 2140/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Loznici P. 1083/96) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba S. G . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 2140/11 od 27. maja 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8260/13 od 5. februara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. G . iz Loznice je, 14. aprila 2014. godine , preko punomoćnika S . F, advokata iz Loznice, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv dela presude Osnovnog suda u Loznici P. 2140/11 od 27. maja 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8260/13 od 5. februara 2014. godine zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava Republike Srbije, načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava, načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 2140/11.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je protiv pravnog prethodnika podnositeljke još 1. jula 1996. godine podneta tužba radi duga; da je presudom Osnovnog suda u Loznici P. 2140/11 od 27. maja 2013. godine, u stavu drugom izreke, usvojen eventualni tužbeni zahtev protiv podnositeljke kao tužene i u stavu trećem izreke ona je obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka, a presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8260/13 od 5. februara 2014. godine potvrđena je prvostepena presuda; da je zbog dužine trajanja postupka od više od 17 i po godina podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku imajući u vidu da je veliki broj ročišta nepotrebno odlagan i ročišta nisu redovno održavana; da je osporenim presudama pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, nepravilno je primenjeno materijalno pravo i pogrešno su cenjeni izvedeni dokazi; da tužioci nisu dokazali osnovanost ni primarnog ni eventualnog tužbenog zahteva, zbog čega je prvostepeni sud trebalo da odbije u celosti tužbeni zahtev i da obaveže tužioce da solidarno tuženoj naknade parnične troškove, jer svoju presudu sud ne može zasnovati na pretpostavkama i nedokazanim navodima tužilaca; da Apelacioni sud nije razmatrao u potpunosti žalbene navode podnositeljke čime joj je povredio pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo; da je osporenom drugostepenom odlukom povređeno načelo na neposrednu primenu zajemčenih prava iz člana 18. Ustava; da je drugostepeni sud povredio i član 20. Ustava jer je svojom odlukom ograničio ljudska i manjinska prava; da je paušalnim i površnim odlučivanjem o žalbama stranaka bez kritične ocene dokaza, i odlučnih činjenica povređeno ustavno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih načela i prava. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete, naknadu materijalne štete za pružene advokatske usluge tokom trajanja parničnog postupka, kao i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 2140/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci M. K . i G . T . su 1. jula 1996. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Loznici protiv tuženog Radenka Gajića, radi duga. Predmet je dobio broj P. 1083/96. U tužbi je navedeno: da su tužioci suvlasnici po ¼ na kući koja se nalazi na k.p. broj … , u KO Loznica Grad; da su pravni prethodnici tužilaca sa tuženim zaključili ugovor o zakupu dela navedene parcele gde je tuženi postavio kiosk u kome je obavljao obućarsku delatnost; da kako je po navedenom ugovoru zakup istekao 1986. godine, od tog dana tuženi koristi deo parcele bez ugovora i ne plaća vlasnicima parcele naknadu na ime zakupnine; da kako tuženi od 1986. godine nije plaćao zakupninu, to tužioci procenjuju da visina zakupnine iznosi 1.000,00 dinara mesečno, pa traže da im tuženi isplati zaostale rate zakupnine za period od 1. jula 1993. do 1. jula 1996. godine u iznosu od 36.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove postupka.

Tužioci su tokom trajanja postupka više puta precizirali tužbeni zahtev, a 26. marta 2013. godine su postavili alternativni tužbeni zahtev i tražili da im tužena strana isplati 11.667,98 eura za period od 1. jula 1993. do 22. februara 2001. godine, sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka, a ukoliko sud ne bi prihvatio takav zahtev, da se tada tužena obaveže da im za isti period isplati 361.658,02 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 387.250,00 dinara.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da je nakon podnošenja tužbe, prvi sledeći akt u spisima – zapisnik o glavnoj raspravi od 13. marta 2006. godine, te iz toga proizlazi da ovaj sud nije mogao da izvrši uvid o toku parničnog postupka za period od skoro deset godina.

Tokom trajanja postupka tužilac G. T . je preminuo i na njegovo mesto je stupio njegov zakonski naslednik A . T.

Rešenjem Opštinskog suda u Loznici P. 1083/96 od 11. aprila 2006. godine prekinut je postupak zbog smrti tužioca M. K, a do okončanja ostavinskog postupka. Podneskom od 20. oktobra 2011. godine tužioci su tražili nastavak prekinutog postupka, označivši A . K . i P . K . kao zakonske naslednike pok. tužioca M . K.

Tužioci su 29. decembra 2011. godine od Osnovnog suda u Loznici tražili rekonstrukciju izgubljenog spisa predmeta P. 1083/96 i priložili su sudu određenu dokumentaciju kao što je nalaz veštaka građevinske struke od 1999. i 2002. godine, nalaz veštaka ekonomske struke od 2004. godine, izjašnjenje tužilaca na nalaze veštaka od 1999. i 2002. godine i podnesak podnositeljke ustavne žalbe na osnovu koga je podnositeljka 20. novembra 1998. godine stupila u parnicu na ime pok. tuženog.

U spisima predmeta su dalje dokazi o zakazanim i održanim ročištima pred Osnovnim sudom u Loznici pred kojim se predmet vodio pod brojem P. 2140/11, i to dokazi o osam održanih ročišta, a dva neodržana zbog procesnih nedostataka. Na održanim ročištima je naloženo punomoćniku tužene da dostavi sudu dokumentaciju kako bi se izvršila rekonstrukcija predmeta i konstatovano je da je punomoćnik tužilaca već dostavio određenu dokumentaciju da bi predmet mogao da se rekonstruiše, zatim su saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke i saslušan je veštak.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Loznici P. 2140/11 od 27. maja 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženu da tužiocima na ime duga po osnovu neplaćene zakupnine za korišćenje dela k.p. … , u KO Loznica Grad, za period od 1. jula 1993. do 22. februara 2001. godine solidarno isplati iznos od 11.667,98 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke usvojen je alternativno postavljeni tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocima na ime duga po osnovu neplaćene zakupnine za korišćenje dela katastarske parcele broj … , u KO Loznica Grad, za period od 1. jula 1993. do 22. februara 2001. godine solidarno isplati iznos od 361.568,02 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 121.080,00 dinara, dok je odbijen kao neosnovan preostali tužbeni zahtev za naknadu troškova postupka od dosuđenog iznosa od 121.080,00 dinara, pa do traženog iznosa od 387.250,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8260/13 od 5. februara 2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Loznici P. 2140/11 od 27. maja 2013. godine.

U obrazloženju označene drugostepene presude je navedeno: da pri donošenju pobijane odluke nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 3. tač. 1), 2), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti a ne stoji ni povreda iz tačke 12) navedenog stava na koju se žalbom tužene ukazuje, jer je doneta odluka jasna i razumljiva te sadrži razloge o bitnim činjenicama; da su prema utvrđenju prvostepenog suda, pravni prethodnik tužilaca, sada pok. M. K . i pravni prethodnik tužene, sada pok. R . G . zaključili ugovor o zakupu 1. juna 1981. godine po kome je M . izdao R . deo kućnog placa radi podizanja kioska za obućarsku radnju; da je rok trajanja ugovora bio pet godina, sa mesečnom zakupninom od 500 tadašnjih dinara; da pravni prethodnik tužene nije plaćao zakupninu u periodu od 1990. do 1993. godine kada mu je sada pokojni tužilac M . K . (čiji su pravni sledbenici A . K . i P . K .) predočio da treba da plaća zakupninu njemu i ostalim suvlasnicima te je postignut dogovor da pok. R. na ime zakupnine plaća mesečno 80 dinara; da je sada pok. R . plaćao M . K . iznos od 20 dinara do oktobra meseca 1995. godine, a da je nakon oktobra 1995. godine R . samoinicijativno odredio visinu zakupnine koju je slao M . K . koji nije prihvatio prijem zakupnine jer nije bio postignut dogovor sa ostalim suvlasnicima, te je decembra 1995. godine otkazan ugovor o zakupu ali je R. i dalje ostao sa kioskom na parceli tužilaca, a zakupninu nije plaćao; da je veštačenjem utvrđeno da dug za neplaćenu zakupninu za period od 1. jula 1993. do 22. februara 2001. godine po odbitku onoga što je pokojni R . plaćao 1994. godine iznosi 361.568,02 dinara; da je, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno postupio prvostepeni sud kada je za iznos od 361.568,02 dinara usvojio tužbeni zahtev za plaćanje zakupnine, sa zakonskom zateznom kamatom i tako doneta odluka je u skladu sa odredbama člana 583. Zakona o obligacionim odnosima, a za svoju odluku prvostepeni sud je dao dovoljne i jasne razloge koje prihvata i Apelacioni sud; da ocenjujući žalbene navode tužene, Apelacioni sud nalazi da se istima pravilnost donete odluke u ožalbenom delu ne dovodi u pitanje jer se u žalbi komentarišu izvedeni dokazi i daje njihova ocena čime se praktično osporava utvrđeno činjenično stanje; da o tome koje će činjenice uzeti za dokazane odlučuje sud u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku na osnovu rezultata celokupnog postupka, pa drugačija ocena dokaza data od strane suda u odnosu na ocenu dokaza datu od strane tužene ne predstavlja pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje; da se takođe u žalbi ponavljaju navodi vezani za obavljenu rekonstrukciju spisa i prigovor poverilačke docnje što nije od uticaja, s obzirom na to da su ti navodi bili predmet pravilne ocene od strane prvostepenog suda.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Članom 18. Ustava utvrđeno je načelo neposredne primene zajemčenih prava, članom 20. Ustava utvrđena su načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava, a članom 21. Ustava utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.): da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2. ); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina i šest meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioteljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv pravnog prethodnika podnositeljke – 1. jula 1996. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 5. februara 2014. godine.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao 17 godina i sedam meseci što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovodi bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organa državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da pored prekomerne dužine trajanja postupka od više od 17 i po godina, a koja se ničim ne može opravdati, stoji odgovornost suda i za izgubljene spise predmeta koji je zatim rekonstruisan sa onim dokazima i činjenicama koje je sud imao na raspolaganju kao i sa dokazima koje su stranke prilagale u toku postupka. Iz navedenog razloga Ustavni sud nije mogao da u potpunosti utvrdi tok predmetne parnice, a takođe nije mogao ni da utvrdi eventualni doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka, koja je stupila u parnicu 20. novembra 1998. godine na mesto tuženog.

Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Po oceni Suda, iako je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je tokom postupka bilo potrebno razjasniti veći broj kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja, ni te okolnosti ne mogu biti opravdanje za trajanje parničnog postupka od 17 godina i sedam meseci.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 2140/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Loznici P. 1083/96), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednsti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u koji se računa period kada je podnositeljka ustavne žalbe stupila u parnicu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva na za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka kojima je podnositeljka bila izložena vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog uvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnositeljka nalazila u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka, podnositeljka bi imala, kao stranka u parničnom postupku, u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini troškova parničnog postupka, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5164/2013 od 29. oktobra 2015. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete odbacio u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.).

9. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Osnovnog suda u Loznici P. 2140/11 od 27. maja 2013. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8260/13 od 5. februara 2014. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao viši parnični sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su u bitnom ponovljeni navodi podnositeljke iz žalbe protiv prvostepene presude, o čemu se drugostepeni sud veoma detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud nalazi da se osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu kojom je potvrđena prvostepena presuda, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je drugostepeni sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. Tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenim sudskim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njene subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajamčenog prava.

Po oceni Ustavnog suda Apelacioni sud u Beogradu je potvrđujući prvostepenu presudu dao potpuno ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje koje u potpunosti prihvata i ovaj sud, kada je obavezao podnositeljku da tužiocima isplati određeni novčani iznos na ime duga po osnovu neplaćene zakupnine kao i troškova postupka.

U pogledu navoda podnositeljke da joj je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ovaj navod nije potkrepljen dokazima o različitom postupanju suda poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, a što predstavlja neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Stoga je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava. U pogledu navoda podnositeljke o povredi prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke. Dakle, podnositeljki su tokom trajanja postupka stajala na raspolaganju sva zakonom raspoloživa pravna sredstva koja je i koristila, ali se njima ne garantuje i uspeh u žalbenom postupku ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo zakonskog osnova.

U vezi navoda podnositeljke kojima se poziva na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim ustavnim odredbama ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima ili radnjom došlo do diskriminacije podnosioca, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode na osnovu nekog ličnog svojstva, što u konkretnoj stvari nije slučaj.

U vezi navoda o povredi načela iz čl. 18. i 20. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se sadržina navedenih ustavnih načela ne može dovesti u vezu sa navodima ustavne žalbe, ni sadržinom sudskih odluka donetih tokom predmetnog postupka.

U pogledu navoda podnositeljke o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

Stoga je Ustavni sud u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 2140/11 od 27. maja 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8260/13 od 5. februara 2014. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

10. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka l), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 1 03/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti