Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao skoro 20 godina. I pored doprinosa podnositeljke, neefikasnost suda, uključujući gubitak spisa, bila je presudna. Satisfakcija je utvrđena objavljivanjem odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobode Dabić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobode Dabić i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 299/07 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sloboda Dabić iz Beograda je 21. jula 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog čl anom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 299/07, kao i protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž.I 1178/10 od 19. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je predmetni postup ak pokrenut još 199 0. godine i da je trajao više od 19 godina. Takođe je navedeno da je rešenje, koje je potvrđeno osporenim drugostepenim rešenjem, doneto na ročištu na koje podnositeljka nije ni bila uredno pozvana, čime je povređeno pravilo obaveznosti uredne lične dostave poziva za ročišta. Od Ustavnog suda je traženo da „stavi van snage“ osporeno rešenje, kao i da joj se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete nastale dugim trajanjem predmetnog parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda Beogradu P 1. 299/07 i utvrdio da je taj sud 14. decembra 2008. godine doneo rešenje P1. 835/01, kojim se vrši rekonstrukcija predmeta radnog spora P1. 835/01, s obzirom na to da su spisi izgubljeni, te se nalaže strankama da u roku od 30 dana dostave svu raspoloživu dokumentaciju u vezi sa predmetom spora. Iz dostavljene dokumentacije utvrđene su sledeće činjenice i oko lnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao predlagač, je 4. juna 1990. godine podnela Osnovnom sudu udruženog rada u Beogradu predlog, konačno opredeljen 26. septembra 1990. godine, protiv drugog učesnika u postupku - Radn e zajednic e Uprave za zajedničke poslove republičkih organa , kojim je tražila da se ponište dve odluke tužene o dodeli četiri, odnosno devet stanova, jer su donete na osnovu redosleda na bodovnim list ama, na kojima se podnositeljka nalazila na 65, odnosno na 92. mestu, a koje ni su, kako je u predlogu navedeno, pravilno utvrđen e. Povodom ovog predloga formiran je predmet RS. 3025/90.

Odlukom Osnovnog suda udruženog rada u Beogradu RS. 3025/90 od 19. novembra 1990. godine, između ostalog, odbijen je predlog podnositeljke da se poništi odluka Saveta radne zajednice Uprave za zajedničke službe republičkih organa od 24. maja 1990. godine o dodeli četiri stana. U obrazloženju ove odluke, između ostalog, navedeno je da je sud, ispitujući pravilnost bodovanja predlagača po spornim osnovama - stambene situacije, zdravstvenog stanja i materijalnog položaja porodice, izvršio uvid u stambeni dosije predlagača, te da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja našao da je bodovanje predlagača izvršeno u svemu prema pravilniku drugog učesnika, te da predlagač, koji se nalazio na 65. mestu bodovne liste , nije mogao da uđe u krug lica kojima su dodeljeni stanovi, s obzirom na mali broj stambenih jedinica.

Sud udruženog rada Srbije je odlukom Sd. 651/91 od 10. jula 1991. godine potvrdio označenu prvostepenu odluku u delu kojim je odbijen predlog podnositeljke da se poništi Odluka Saveta radne zajednice od 24. maja 1990. godine. Istom odlukom ovaj predmet je vraćen prvostepenom sudu da dopunskom odlukom odluči o zahtevu predlagača kojim je traženo da se poništi raspodela stanova protivnika predlagača od 20. jula 1990. godine.

U 1992. godini postupak je nastavljen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P1. 1094/92. Tuži lja u ovom sporu, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je podneskom od 2. avgusta 1993. godine, preinačila tužbu, tako što je tražila, pored ranije navedenog, da sud naloži tuženoj, da joj dodeli na korišćenje odgovarajući stan, a pr ema propisima koji su važili u vreme navedenih odluka o dodeli stanova. Na ročište zakazano za 3. februar 1994. godine tužilja nije pristupila, pa je Drugi opštinski sud u Beogradu istog dana doneo rešenje P1. 1094/92 da se tužba tužilje smatra povučenom, jer su ponovo bili ispunjeni uslovi za mirovanje postupka. Tužilja je 22. februara 1994. godine podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koji je, rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu iz januara 1999. godine usvojen, te je ukinuto rešenje tog suda P1. 1094/92 od 3. februara 1994. godine. U nastavku postupka predmet je dobio broj P1. 35/99.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 11. marta 1999. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P1. 35/99, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Protiv označene prvostepene presude tužilja je izjavila žalbu, koja je, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž.I 1052/00 od 29. avgusta 2001. godine uvažena, pa je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 35/99 od 11. marta 1999. godine ukinuta , a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 835/01. Spisi predmeta koji su dostavljeni Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu radi združivanja predmetu toga suda P1. 1436/99, 11. juna 2002. godine vraćeni su Drugom opštinskom sudu u Beogradu. Nakon toga spisi predmeta su izgubljeni.

Posle izvršene rekonstrukcije spisa predmeta, Drugi opštinski sud u Beogradu je u daljem toku postupka doneo rešenje P1. 835/01 od 12. jula 2006. godine, kojim je naložio tužilji da uredi tužbu, tako što će označiti sve umešače na strani tužene i navesti njihove tačne adrese. Kako tužilja nije postupila po ovom nalogu, Drugi opštinski sud u Beogradu je 9. februara 2007. godine doneo rešenje P1. 835/01, kojim je odbacio kao neurednu tužbu tužilje. Protiv ovog rešenja tužilja je izjavila žalbu. Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž.I 2099/07 od 5. septembra 2007. godine , donetim u postupku po žalbi tužilje, ukinuo označeno prvostepeno rešenje i predmet 10. oktobra 2007. godine, vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio boj P1. 299/07, a prvo ročište u ovoj fazi postupka zakazano je za 26. mart 2009. godine, koje nije održano, jer parnične stranke nisu bile uredno pozvane. Naredno ročište zakazano je za 22. s eptembar 2009. godine, ali ni ono nije održano, jer nisu pristupile parnične stranke, te je Drugi opštinski sud u Beogradu istog dana doneo rešenje P1. 299/07 da se tužba tužilje smatra povučenom. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je rešenje doneto na osnovu odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da su obe parnične stranke izostale sa ročišta, a bile su uredno pozvane i svoj izostanak nisu opravdale.

Protiv ovog rešenja tužilja je izjavila žalbu u kojoj je navedeno da punomoćnik tužilje nije primio poziv za ročište zakazano za 22. septembar 2009. godine, već samo podnesak tužene od 8. maja 2009. godine.

Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o ovoj žalbi, doneo rešenje Gž.I 5231/09 od 26. novembra 2009. godine, kojim je vratio predmet prvostepenom sudu, radi dopune postupka, jer je u postupku prethodnog ispitivanja ove žalbe našao da nisu ispunjeni uslovi za donošenje drugostepene odluke. Po sprovedenom dopunskom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu, pred kojim je predmetni postupak nastavljen nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, je spise predmeta dostavio Višem sudu u Beogradu, radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi, koji je osporenim rešenjem Gž. I 1178/10 od 19. maja 2010. godine odbio žalbu tužilje i potvrdio rešenje Drugo g opštinskog suda u Beogradu P1. 299/07 od 22. septembra 2009. godine. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku i doneo rešenje da se tuba smatra povučenom, s obzirom na to da je, prema dostavnoj knjizi Drugog opštinskog suda u Beogradu, 12. maja 2009. godine pošti predata preporučena pošiljka za advokata tužilje Jasnu Milojković, koja je, prema povratnici u spisima, potpisala 13. maja 2009. godine prijem poziva za ročište zakazano za 22. septembar 2009. godine i podneska od 8. maja 2009. godine. Takođe, navedeno je da se u žalbi ne osporava potpis punomoćnika tužilje na povratnici od 13. maja 2009. godine, kojim je potvrđeno da je primila i navedeni podnesak i poziv za ročište zakazano za 22. septembar 2009. godine.

Tužilja je 20. jula 2010. godine podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za ponavljanje postupka, koji je rešenjem tog suda P1. 6901/10 od 4. oktobra 2010. godine odbačen kao nedozvoljen. Protiv ovog rešenja tužilja je 17. novembra 2010. godine izjavila žalbu, te su spisi predmeta 7. aprila 2011. godine dostavljeni Višem sudu u Beogradu, radi odlučivanja o ovoj žalbi, a predmet je dobio broj Gž.I 573/11. Do dostavljanja s pisa Ustavnom sudu 30. aprila 2013. godine, nije doneta odluka o izjavljenoj žalbi.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , koji se, saglasno odredbi odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do kraja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja konačno opredeljenog predloga ovde podnositeljke ustavne žalbe Osnovnom sudu udruženog rada u Beogradu od 26. septembra 1990. godine, pa do pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka, donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž.I 1178/10 od 19. maja 2010. godine, trajao 19 godina i osam meseci, s tim da je o jednom od zahteva pravnosnažno odlučeno još 19. maja 1991. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedena dužina trajanja parničnog postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje, pre svega , činjenica da parnični sud četiri godine nije postupao jer je izgubio spise predmeta, kao i činjenica da je o predlogu podnositeljke za povraćaj u pređašnje stanje odlučivao pet godina .

Prema oceni Ustavnog suda, predmetni parnični postupak nije bio posebno složen.

Takođe, prema oceni Ustavnog suda, odluka parničnog suda o osnovanosti tužbenog zahteva je imala određeni značaj za podnositeljku. Ustavni sud konstatuje da je predmet osporenog postupka bio ocena zakonitosti jedne od odluka tužene o raspodeli devet stanova, koja je izvršena na osnovu bodovne liste, na kojoj se podnositeljka nalazila na 92 mestu, a koja je sačinjena na osnovu istih kriterijuma po kojima je bila sačinjena i lista po kojoj je izvršena prethodna raspodela stanova, u vezi sa kojom su sudovi još 1991. godine pravnosnažno utvrdili da je bodovanje u svemu izvršeno u skladu sa pravilnikom tužene.

Ustavni sud je konstatovao da je i sama podnositeljka u izvesnoj meri doprin ela navedenoj dužini tra janja predmetnog postupka, jer nije pristupila na neka od zakazanih ročišta, usled čega je nastupilo mirovanje postupka . Takođe, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak okončan upravo iz razloga što podnositeljka , odnosno njen punomoćnik, nije pristupi o na zakazano ročište, a svoj izostanak nije opravdao, te je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnih sudova u označenom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Takođe imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je , u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i njeno objavljivanje u „Službenom glasniku Republike Srbije“, u konkretnom slučaju, dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnositeljke ustavne žalbe, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž.I 1178/10 od 19. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka, nezadovoljna osporenom odlukom, uglavnom ponavlja navode iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, a koji su već bili predmet razmatranja drugostepenog suda, te da, u suštini, osporava utvrđeno činjenično stanje, samo formalno se pozivajući na povredu ustavanih prava i sloboda.

Ustavni sud još jednom ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba je ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a Ustavni sud je u postupku po ovom pravnom sredstvu nadležan jedino da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju, dok formalno pozivanje na povredu ustavanih prava i sloboda, samo po sebi, ne čini dopuštenom ustavnu žalbu.

U vezi sa navodom ustavne žalbe da potpis na povratnici od 13. maja 2009. godine nije potpis punomoćnika podnositeljke u osporenom postupku, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba supsidijerno pravno sredstvo, što znači da je podnositeljka obavezna da iskoristi sva dozvoljena prava sredstva u zaštiti svojih prava pre podnošenja ustavne žalbe, kao i da u tim pravnim sredstvima istakne sve okolnosti i činjenice koji su od značaja za pravilnu i zakonitu ocenu primene materijalnog i procesnog prava od strane suda niže instance. Isticanjem takvih činjenica i okolnosti prvi put u ustavnoj žalbi stavlja Ustavni sud u položaj instancionog suda. U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe u žalbi izjavljenoj protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 299/07 od 22. septembra 2009. godine nije osporila autentičnost potpisa njenog punomoćnika u toj parnici, a što je konstatovao u osporenom rešenju i Viši sud u Beogradu, već po prvi put, tek u ustavnoj žalbi navodi da je time povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedopuštenu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević