Povreda prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog narušavanja pravne sigurnosti. Vrhovni kasacioni sud je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke o tome da li stan otkupljen uz saglasnost roditelja predstavlja bračnu tekovinu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. N. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 827/10 od 31. marta 2011. godine povređen o prav o podnos ioca ustavne ž albe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 827/10 od 31. marta 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tuž ilje izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 13598/08 od 15. januara 2009. godine i presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 784/04 od 15. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. N. iz B. je 27. jula 2011. godine, preko punomoćnika S. H, advokata iz B, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 827/10 od 31. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac navodi da je osporenom presudom proizvoljno primenjeno materijalno pravo, s obzirom da tužilji ne pripada pravo svojine po osnovu bračne tekovine na spornom stanu u ul. M. broj 4 u B, jer je otkupna cena stana obligacionopravnog karaktera. Takođe se ističe da je zbog nedosledne sudske prakse revizijskog suda, povređeno pravo podnosioca na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje, imajući u vidu da je taj sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite presude o osnovanosti postavljenih zahteva.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Ustavnom žalbom se osporava presuda Vrhovnog kasacionog suda doneta u parničnom postupku u kome je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo tuženog .

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 784/04 od 15. maja 2008. godine, u prvom stavu izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja S.N. po osnovu bračne tekovine suvlasnik sa 1/2 idealna dela na pravima po osnovu obveznica Republike Srbije na označenom računu koji se vodi kod "E. E . B . " A.D. iz B. i bliže opisanom putničkom motornom vozilu " O. A . " navedene reg. oznake, dok je drugim stavom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu bračne tekovine suvlasnik sa 1/2 idealna dela na stanu broj 17 na IV spratu u ulici M. broj 4 u B, površine 74,61 m2, kao i dva grobna mesta na groblju E. u R, levo i desno od groba pokojnog sina B.N. i novčanim sredstvima u iznosu od 15.000,00 evra. Trećim stavom izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da tuženi trpi da nadležni sud i drugi organi sprovedu pravo suvlasništva na imovini koja je bliže označena u prvom i drugom stavu izreke u zemljišnim i drugim javnim knjigama, dok je četvrtim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogardu Gž. 13598/08 od 15. januara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena ožalbena presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 784/04 od 15. maja 2008. godine. Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 827/10 od 31. marta 2011. godine delimično je usvojena revizija tužilje, pa je preinačena presuda Okružnog suda u Beogardu Gž. 13598/08 od 15. januara 2009. godine i presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 784/04 od 15. maja 2008. godine tako što je utvrđeno da je tužilja po osnovu bračne tekovine suvlasnik sa 1/2 idealna dela na stanu broj 17 na IV spratu u ulici M. broj 4 u B, površine 74,61 m2, te je tuženi dužan da trpi da nadležni sud ili drugi organ sprovede pravo suvlasništva u zemljišnim ili drugim javnim knjigama dok se u preostalom pobijanom delu revizija tužilje odbija kao neosnovana. U obrazloženju osporene revizijske presude se, između ostalog, navodi: da je tokom postupka utvrđeno da su tužilja i tuženi zaključili brak 20. maja 1973. godine, te da se tužilja nakon toga uselila u navedeni stan; da su stranke u ovom stanu živele u odvojenom domaćinstvu od domaćinstva roditelja; da je rešenjem NBJ od 25. maja 1966. godine ovaj stan dodeljen na korišćenje ocu tuženog R.N. koji je u svojstvu nosioca stanarskog prava zaključio 28. februara 1967. godine ugovor o korišćenju stana u kome su kao članovi porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava upisani supruga Z.N. i sinovi R.N. i S.N, ovde podnosilac ustavne žalbe; da je tuženi po osnovu pismene saglasnosti nosioca stanarskog prava, sa nosiocem prava raspolaganja zaključio ugovor o otkupu 25. decembra 1992. godine; da je prilikom obračuna ugovorne cene stana uzet u obzir i stambeni doprinos tužilje; da je tužilja bila zaposlena u R. k. "B. " iz B. i da joj je pravo na invalidsku penziju priznato 1. maja 1997. godine; da je tuženi bio zaposlen u preduzeću "E. " iz B; da je pravnosnažnom presudom P. 497/03 od 5. novembra 2003. godine razveden brak stranaka; da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu bračne tekovine suvlasnik sa 1/2 idealna dela na spornom stanu u ul. M. broj 4 u B; da je tužilja svoj udeo u stanu stekla za vreme trajanja braka i da je njen stambeni doprinos ušao u otkupnu cenu stana, te da nije od značaja to što ga ona nije otkupila; da tužilji zbog toga pripada pravo svojine po osnovu bračne tekovine na 1/2 idealna dela predmetnog stana na osnovu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona zbog čega su prvostepena i drugostepena presuda u tom delu preinačene.

4. Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Porodičnim zakonom ("Službeni glasnik RS", broj 18/06) propisano je: da imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu (član 168. stav 2.); da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.).

Odredbom člana 16. stav 2. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11 ) propisano je da je nosilac prava raspolaganja dužan da omogući otkup stana pod uslovima propisanim ovim zakonom i bračnom drugu i deci rođenoj u braku i van braka, usvojenoj i pastorčadi, koji zajedno sa nosiocem stanarskog prava stanuju u tom stanu, uz pismenu saglasnost nosioca stanarskog prava, s tim što se saglasnost može dati samo jednom licu.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene materijalnog prava, Ustavni sud smatra da je u ustavnopravnom smislu neprihvatljiv stav Vrhovnog kasacionog suda da je tužilja stekla svojinu sa 1/2 idealna dela na spornoj nepokretnosti po osnovu sticanja u braku.

U konkretnom slučaju, sporni stan broj 17 u ul. M. broj 4 u Beogradu dodeljen je na korišćenje ocu podnosioca ustavne žalbe koji je u svojstvu nosioca stanarskog prava 28. februara 1967. godine zaključio ugovor o korišćenju stana u kome su kao članovi njegovog porodičnog domaćinstva upisani supruga Z.N. i sinovi R.N. i podnosilac ustavne žalbe, koji je na osnovu pismene saglasnosti nosioca stanarskog prava, sa nosiocem prava raspolaganja zaključio ugovor o otkupu stana 25. decembra 1992. godine. Dakle, stan nije dodeljen na korišćenje bivšim supružnicima, odnosno nijednoj od stranaka u sporu, već ocu podnosioca ustavne žalbe sedam godina pre nego što su stranke zaključile brak. Pravo svojine podnosilac je stekao ugovorom o otkupu zaključenim pod posebnim uslovima predviđenim Zakonom o stanovanju prema kojima tužilja ne ulazi u krug lica koja su mogla otkupiti stan, odnosno u krug lica na koja je nosilac stanarskog prava to pravo mogao preneti iz člana 16. stav 2. navedenog zakona. Svakako, stranke nisu stan stekle radom u smislu člana 171. Porodičnog zakona, pa je nepravično smatrati ga zajedničkom imovinom bivših bračnih drugova. Iz ovoga nesumnjivo proizlazi da je primena merodavnih materijalnopravnih normi ugrozila podnosioca u njegovom pravu na pravično suđenje.

Takođe, suprotno shvatanju revizijskog suda, Ustavni sud ocenjuje da okolnost što je stambeni doprinos tužilje uzet u obzir prilikom obračuna ugovorne cene stana, ne obezbeđuje sama po sebi svojinska odnosno stvarnopravna ovlašćenja. Naime, za ostvarivanje prava na udeo u zajedničkoj imovini bračnih drugova neophodno je da su tu imovinu bračni drugovi stekli radom u toku trajanja bračne zajednice. Nije dakle dovoljno da su stan stekli za vreme trajanja braka, s obzirom na to da, kao u konkretnom slučaju, nije pribavljen njihovim zajedničkim radom. Međutim, otkupna cena stana je obligacionopravnog karaktera i može biti od značaja samo za isticanje zahteva za isplatu dela kupoprodajne cene, koji u konkretnoj parnici nije postavljen. Stoga, pravna ocena revizijskog suda data u osporenoj presudi predstavlja ustavnopravno neprihvatljivo tumačenje i primenu merodavnog prava, zbog čega Ustavni sud nalazi da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe materijalno pravo proizvoljno primenjeno na njegovu štetu.

6. Takođe, podnosilac ustavne žalbe ističe da je istovremeno došlo do povrede prava na pravnu sigurnost zbog toga što je revizijski sud donosio različite presude o osnovanosti tužbenog zahteva u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pri čemu se pozvao na presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 4270/01 od 11. aprila 2002. godine, presudu Rev. 415/03 od 13. februara 2003. godine, presudu Rev. 1478/05 od 7. decembra 2005. godine, presudu Rev. 2779/05 od 9. novembra 2005. godine i presudu Rev. 903/08 od 10. aprila 2008. godine. Ustavni sud je konstatovao da je u tim postupcima revizijski sud u suštini zaključio da stan koji je jedan s upružnik otkupio na osnovu pismene saglasnosti nosioca stanarskog prava ne ulazi u režim zajedničke svojine bračnih drugova, pa u slučaju da je učestvovao u obezbeđivanju sredstava za otkup stana, drugi supružnik može eventualno isticati obligacionopravni zahtev.

Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravnu sigurnost iz odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je revizijski sud donosio različite presude i time dove o podnosi oca u neravnopravan položaj u odnosu na stranke koje su kao supružnici ostvarivali prava po osnovu bračne tekovine u parnicama okončanim navedenim presudama Vrhovnog suda Srbije na koje ukazuje podnosilac ustavne žalbe, narušavajući pravnu sigurnost.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda. Međutim, u konkretnom slučaju, osporenom presudom povodom ko je je podneta ustavna žalba utvrđeno je da stan koji je podnosilac ustavne žalbe otkupio na osnovu saglasnosti svoga oca kao zakupca stana ulazi u režim zajedničke imovine bračnih drugova, dok je u postupcima na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe , a za koje smatra da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju kao i situacija u kojoj se on nalazi o, revizijski sud našao da nije reč o zajedničkoj imovini supružnika, već je u pitanju posebna imovina bračnog druga koji je otkupio stan na osnovu pismene saglasnosti nosioca stanarskog prava. Ustavni sud je našao da u tim predmet ima nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom utvrdio da tužilja po osnovu bračne tekovine suvlasnik sa 1/2 idealna dela na stanu broj 17, na IV spratu, u ul. M. 4 u B, površine 74,61 m2, te obavezao tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe da trpi da se nadležni sud ili drugi organ izvrši upis tog prava u javnim knjigama.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je revizijski sud donosio različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na bitno istom činjeničnom i pravnom stanju i da je na taj način podnosi oca ustavne žalbe, koji je dužan da tužilji prizna utvrđeno pravo susvojine, dove o u bitno različit položaj u odnosu na tužioce čiji je istovrsni tužbeni zahtev u navedenim predmetima odbijen. Ustavni sud smatra da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima : Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine).

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 827/10 od 31. marta 2011. godine i odredio da taj sud donese novu odluku o reviziji izjavljenoj protiv presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 13598/08 od 15. januara 2009. godine i Petog opštinskog suda u Beogradu P. 784/04 od 15. maja 2008. godine, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i tački 2. izreke.

7. Po oceni Ustavnog suda, imajući u vidu da je osporenom presudom odlučivano o pravu svojine po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, podnosiocu nije ni moglo biti povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava koje se odnosi na zaštitu od zadiranja države aktima javne vlasti u mirno uživanje svojinskih i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, zbog čega je Ustavni sud rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke , saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti