Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Sud je utvrdio da je dužina postupka neprihvatljiva, posebno zbog neaktivnosti drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3448/2013
05.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milomira Stojanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se, kao neosnovana, ustavna žalba Milomira Stojanovića izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 28210/10 od 6. marta 2013. godine.

2. Usvaja se ustavna žalba Milomira Stojanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3969/07, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milomir Stojanović iz Beograda je, 30. aprila 2013 . godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 28210/10 od 6. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se iznosi tok parničnog postupka u kome je doneta osporena presuda i navodi da je postupak trajao šest godina i deset meseci što nije razumno vreme; da parnica nije bila složena, a tužilac ničim nije doprineo da ona traje dugo, već je u pitanju isključivo neaktivnost suda. U ustavnoj žalbi se takođe ukazuje na pravni stav Ustavnog suda iznet u Odluci broj Už-790/2008 od 9. septembra 2010. godine, da iz sadržine rešenja Saveznog ministarstva za odbranu broj 1777-2 od 22. oktobra 1997. godine proizlazi da se njime jasno manifestuje volja tužene da prizna da uplaćena sredstava za otkup stana iz vojnostambenog fonda koji se nalazi van teritorije SRJ drži bez pravnog osnova, te da u konkretnom slučaju nije od značaja činjenica da se navedeno rešenje ne odnosi na tačno određeno lice, niti na tačno utvrđen iznos duga, jer su lica na koja se odnosi odrediva, a njime se priznaje dug u osnovi, čiji je iznos takođe odrediv; navodi se da je prilikom donošenja osporene presude došlo do očigledne arbitrernosti i nepravičnost u postupanju, zbog toga što je pravno stanovište Višeg suda u Beogradu da obraćanje tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe sa zahtevom za obeštećenje van spora VP 3421 Kikinda za Vojnograđevinsku direkciju u Beogradu nije prekinulo zastarelost njegovog potraživanja - pogrešno, jer su i VP 3421 Kikinda i Vojnograđevinska direkcija sastavni delovi i prethodne države i sadašnje tužene što je notorna činjenica, te je takav stav u suprotnosti sa članom 388. Zakona o obligacionim odnosima; da je takva odluka u suprotnosti i sa pravnim shvatanjem Apelacionog suda u Beogradu iznetim u presudi Gž. 6849/11 od 23. januara 2013. godine, gde je u istom činjeničnom i pravnom osnovu usvojen tužbeni zahtev tužioca, što dovodi do pravne nesigurnosti podnosioca ustavne žalbe. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca, poništi osporenu presudu Višeg suda u Beogradu i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe, uvidom u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86365/10 (ranije predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3969/07), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. juna 2006. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi isplate po osnovu sticanja bez osnova.

Odgovor tužene na tužbu je dostavljen prvostepenom sudu 14. jula 2006. godine, a pripremno ročište je održano 27. oktobra 2006. godine.

Do donošenja prvostepene presude u ovom sporu 16. jula 2009. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je zakazao još 12 ročišta (24. januara, 10. aprila, 17. oktobra i 14. decembra 2007, 5. marta, 21. maja, 19. septembra i 26. novembra 2008, te 10. februara, 2. aprila, 1. juna i 16. jula 2009. godine), od kojih je održano devet, a četiri ročišta nisu održana – jedno zbog dojave o bombi, a tri iz razloga na strani veštaka.

Ročištu 10. aprila 2007. godine za tužioca je pristupio advokatski pripravnik kod punomoćnika tužioca, bez punomoćja, te je Drugi opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P. 3814/06 da se tužba smatra povučenom, a 4. maja 2007. godine je, van rasprave, doneo rešenje kojim je po predlogu tužioca dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i stavljanje van snage rešenja od 10 . aprila 2007. godine.

U toku glavne rasprave prvostepeni sud je izveo dokaze čitanjem isprava koje su dostavile stranke ili koje je pribavio po službenoj dužnosti, saslušao je tužioca u svojstvu parnične stranke, 24. decembra 2007. godine odredio ekonomsko-finansijsko veštačenje putem veštaka Z. T, koji je nalaz i mišljenje dostavio sudu 28. januara 2008. godine, a zatim, kako ovaj veštak nije mogao da postupi po nalogu za dopunsko veštačenje od 26. novembra 2008. godine, dana 2. aprila 2009. godine odredio dopunsko veštačenje putem veštaka Đ. J, koji je dopunski izveštaj dostavio sudu 25. marta 2009. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 3969/07 od 16. jula 2009. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca, a 10. septembra 2009. godine doneo rešenje P. 3969/07 o ispravci greške u izreci navedene presude.

Tužena je 14. septembra 2009. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude. Tužilac je 29. septembra 2009. godine odgovorio na žalbu, a zatim je njegov odgovor dostavljen tuženom.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6794/10 od 27. oktobra 2010. godine vratio spise Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka (u spisima je nedostajalo punomoćje za lice koje je izjavilo žalbu u ime tužene). 7. decembra 2010. godine izdata je dostavna naredba za ponovno dostavljanje spisa drugostepenom sudu.

Viši sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž. 28210/10 od 6. marta 2013. godine, preinačio prvostepenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3969/07 od 16. jula 2009. godine, ispravljenu rešenjem istog suda od 10. septembra 2009. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca da se tužena obaveže da mu po osnovu sticanja bez osnova isplati otkupnu cenu stana u iznosu od 3.118,65 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovoj iznos počev od 24. januara 1994. godine pa do konačne isplate, kao i iznos od 13,27 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovoj iznos počev od 24. januara 1994. godine pa do konačne isplate i preinačio odluku o troškovima postupka iz stava drugog izreke ožalbene presude, tako da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac po osnovu otkupa stana koji se nalazi u Sarajevu u Vojnom stambenom fondu, na račun bivše JNA, koji se vodio kod tadašnjeg Vojnog servisa Narodne banke SFRJ u Beogradu 13. februara 1992. godine uplatio otkupnu cenu stana od 270.000 dinara i 2.000 dinara na ime troškova procene stana; da se tužilac 12. oktobra 1998. godine, preko VP 3421 Kikinda, obraćao Vojnograđevinskoj direkciji u Beogradu sa zahtevom za isplatu, da je revalorizovani iznos predmetne nominalne uplate utvrđen na osnovu nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke; da je imajući u vidu napred izneto, prvostepeni sud našao da tužena sporni iznos novca drži bez pravnog osnova, pa je u smislu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima odlučio kao u izreci pobijane presude; da se ovakav zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilan, s obzirom na to da je odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, na šta se osnovano žalbom tužene ukazuje; da je odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti , dok je odredbom člana 388. istog zakona propisano da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja; da kako se tužilac kao pripadnik VP 3421 Kikinda obratio zahtevom za obeštećenje van spora 12. oktobra 1998. godine Vojnograđevinskoj direkciji u Beogradu, a ne pravnom prethodniku ovde tužene, na čiji je račun uplaćen sporni iznos novca, koji je tužilac uplatio po osnovu otkupa stana 13. februara 1992. godine, to se osnovano žalbom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, s obzirom na to da tužilac, obraćanjem Vojnograđevinskoj direkciji u Beogradu (koja nije dužnik u ovoj pravnoj stvari), u konkretnom slučaju nije prekinuo rok zastarelosti, sa kog razloga, suprotno zaključku prvostepenog suda, rok zastarelosti nije počeo teći iznova, pa kako je u konkretnom slučaju uplatu iznosa od 270.000 dinara tužilac izvršio 13. februara 1992. godine, a tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo 9. juna 2006. godine, to je po oceni ovog suda, tužiočevo potraživanje u ovoj pravnoj stvari zastarelo, pa je Viši sud u smislu odredbe člana 380. stav 1. tačka 4. ZPP, a u vezi člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a ako to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi, kao i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti, nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili je kasnije otpao (član 210.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da se zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug, a da se priznanje duga može učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja (član 387.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (član 194.).

5. U vezi sa navodom iznetim u ustavnoj žalbi o povredi prava na pravično suđenje osporenom presudom, Ustavni sud ukazuje na to da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, niti pravilnost primene materijalnog prava u donošenju sudskih odluka, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se obrazlaže tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom, pre svega, ukazuje da je Viši sud u Beogradu pogrešno zaključio da obraćanje podnosioca ustavna žalbe Vojnograđevinskoj direkciji nije dovelo do prekida zastarelosti potraživanja podnosioca prema tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvu odbrane. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da je u više svojih odluka zauzeo stav da obraćanje organu tuženog Ministarstva odbrane, odnosno njegovog prethodnika, u slučaju tužbenog zahteva zbog neosnovanog obogaćenja ne dovodi do prekida toka zastarevanja. Naime, kako je odredbama člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije bilo propisano da je oštećeni koji potražuje naknadu štete od države dužan da, pre nego što protiv države podnese tužbu, nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, nakon čega pod propisanim uslovima može pokrenuti postupak pred sudom, po oceni Ustavnog suda, iz sadržine odredaba navedenog člana proizlazi da je obraćanje Vojnom pravobranilaštvu bilo obavezno samo u slučaju kada se radi o zahtevu za naknadu štete, ali ne i u slučaju zahteva proisteklih iz drugih osnova (videti odluke Ustavnog suda Už-3194/2011 od 30. oktobra 2013. godine i Už-2675/2012 od 7. maja 2015. godine). U skladu s tim, ni obraćanje nekom drugom organu ili telu u sistemu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, kao što je Vojnograđevinska direkcija ne može dovesti do prekida zastarelosti navedenog potraživanja. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, zaključak Višeg suda u Beogradu ustavnopravno prihvatljiv, bez obzira na obrazloženje koje je nadležni sud dao za taj zaključak.

U vezi sa ukazivanjem ustavne žalbe na stav Ustavnog suda iz njegove Odluke Už-790/2008 od 9. septembra 2010. godine da je donošenjem rešenja Saveznog ministarstva za odbranu broj 1777-2 od 22. oktobra 1997. godine faktički došlo do priznanja duga po osnovu otkupa vojnih stanova i prekida zastarelosti, Ustavni sud ukazuje da je ovaj stav iznet u njegovoj odluci povodom ustavne žalbe protiv presude u kojoj se revizijski sud, kao i prethodno niži sudovi, izjasnio u pogledu dejstva navedenog rešenja Saveznog ministarstva za odbranu. Sa druge strane, uvidom u spise predmeta P. 86365/10, Ustavni sud je konstatovao da se podnosilac ustavne žalbe u toku parničnog postupka nije pozivao na navedeno rešenje, niti su se nadležni sudovi o njemu izjasnili, jer nisu ni imali obavezu da o tome vode računa po službenoj dužnosti, te ova okolnost ne može biti ni predmet razmatranja u postupku po ustavnoj žalbi.

Povodom navoda ustavne žalbe da je nadležni sud u osporenoj presudi zauzeo suprotan stav pravnom shvatanju Apelacionog suda u Beogradu u presudi Gž. 689/11 od 23. januara 2013. godine, čime je povređeno pravo podnosioca na pravnu sigurnost, Ustavni sud je utvrdio da se u sporu u kome je odlučeno presudom Apelacionog suda u Beogradu radi o drugačijoj činjeničnoj situaciji u kojoj je cenjen prigovor zastarelosti potraživanja, te da je navod ustavne žalbe neosnovan. Naime, u ovom sporu tužilac je potraživao otkupnu cenu stana u Beogradu isplaćenu 15. februara 1992. godine, s obzirom na to da tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane nije bilo nosilac prava raspolaganja na navedenom stanu, te je 2002. godine podneo zahtev nosiocu prava raspolaganja za otkup stana i zaključio ugovor o otkupu, a tužbu je podneo 5. aprila 2005. godine.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, kao tački 1. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 9. juna 2006. godine, a da je postupak okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu 6. marta 2013 . godine. Iako je period u ko me se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao šest godina i devet meseci, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je predmet spora nesumnjivo bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, te da je podnosilac imao opravdani interes za efikasno okončanje postupka.

Ustavni sud je zatim utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe samo u manjoj meri doprineo dužem trajanju parničnog postupka. Ovde se ima u vidu da je propustom punomoćnika podnosioca sud doneo rešenje da se tužba u ovom sporu smatra povučenom, usled čega zakazano ročište nije moglo biti održano, a naknadno je odlučivao i o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje i žalbi podnosioca na navedeno rešenje.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao nadležni, i to, pre svega, drugostepeni sud. Naime, iako je prvostepeni sud doneo presudu posle nešto malo više od tri godine od podnošenja tužbe, o žalbi tužene izjavljenoj protiv ove presude je odlučeno posle skoro tri ipo godine od njenog izjavljivanja. Imajući u vidu i da drugostepeni sud radi odlučivanja o žalbi nije imao potrebu da zakazuje raspravu, već je preinačio prvostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da je ovako dugo trajanje drugostepenog postupka neprihvatljivo i da je potrebno utvrditi povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Drugim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3969/07, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao tački 2. izreke.

7. Kako u ustavnoj žalbi nije stavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnosioca u konkretnom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava iz tačke 2. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti