Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Glavni razlog za dugo trajanje je neažurnost prvostepenog suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Ž. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sedn ici Veća održanoj 20. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se usta vna žalba M. Ž. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 1155/12 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 621/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Ž. iz Beograda podneo je, 16. aprila 2014. godine, preko punomoćnika V. D, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1155/12 i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6644/13 od 22. januara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama čl. 32. stav 1. i 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac 15. marta 2002. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi isplate neisplaćene zarade za određeni vremenski period; da je predmetni postupak okončan nakon 12 godina, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6644/13 od 22. januara 2014. godine; da je podnosilac bio u stalnom radnom odnosu kod „F. I.“ AD Beograd i da je od strane tuženog upućen na rad u Surgut, Ruska federacija; da je „F. I.“ AD Beograd, osnivač firme „P.“ i da je ista bila pod neposrednim rukovođenjem i upravljanjem tuženog; da tuženi kao matično preduzeće solidarno odgovara za obaveze zavisnog preduzeća, te da je tuženi stupio u obaveze isplate neisplaćenih zarada. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1155/12 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 621/12) i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 15. marta 2002. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Holding kompanije „F. I.“ AD Beograd , radi isplate neisplaćenih zarada u iznosu od 14.988,00 američkih dolara, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po sredsnjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. oktobra 2000. godine. Tužba je u sudskom upisiku zavedena pod brojem P1. 621/02. Prvo ročište je održano 9. maja 2002. godine, a sledeće je bilo zakazano za 4. jul 2002, ali nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 621/02 od 22. januara 2003. godine određen je prekid postupka u ovoj parnici , zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja likvidacionog postupka nad tuženim.

Podneskom od 23. marta 2004. godine tužilac je tražio da sud nastavi postupak, sa obzirom na to da je Trgovinski sud u Beogradu obustavio prethodni postupak za utvrđivanje uslova za otvaranje postupka likvidacije nad tuženim.

Postupak je nastavljen u predmetu pod novim brojem P1. 301/04 i do donošenja presude, pred prvostepenim sudom je zakazano 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih sedam nije održano, uglavnom zbog nepristupanja svedoka, radi izvođenja dokaza saslušanjem ili zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U periodu od godinu dana, od 29. septembra 2009. do 30. septembra 2010. godine, sud nije zakazivao ročište. U sprovedenom dokaznom postupku saslušane su parnične stranke, predloženi svedoci i izvršen uvid u celokupnu dostavljenu i pribavljenu pismenu dokumentaciju. Postupak je nakon 1. januara 2010. godine i reorganizacije sudova nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P1. 129/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 129/10 od 1. februara 2011. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime neisplaćene zarade isplati iznos od 14. 988 USD, u dinarskoj protivvrednosti, obračunato po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. oktobra 2000. godine pa do isplate, stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu za isplatu kamate pre datuma određenog stavom prvim izreke presude, dok je stavom trećim izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2762/11 od 22. februara 2012. godine ukinuta je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 129/10 od 1. februara 2011. godine u stavovima prvom i trećem izreke i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije pravilno i potpuno utvrdio činjenično staenj, zbog čega nije bilo moguće ispitati da li je pravilno primenjeno materijalno pravo.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen nov broj P1. 1155/2012, a do donošenja presude je zakazano pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana na saglasan predlog stranaka, a dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1155/12 od 12. septembra 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da mu tuženi na ime neisplaćene zarade isplati iznos od 14.988 američkih dolara, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6644/13 od 22. januara 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1155/12 od 12. septembra 2013. godine.

U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja,

polazeći od odredbe člana 61 . Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik

PC“, broj 55/96) i člana 451 . Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da je

tužilac bio u radnom odnosu kod tužene i daje upućen u Surgut u Ruskoj

Federaciji radi rada na gradilištu; da je na tom gradilištu radio od

3. jula 1998. do 13. jula 1999. godine, za koji period potražuje neisplaćene zarade u visini o d 14.988 američkih dolara; d a se rad u Rusiji zbog sankcija odvijao preko Panamske firme "P."; da je u podnesku od 14. februara 2006. godine punomoćnik tužioca naveo da su svi radnici dobidi naredbu da kada odlaze na rad u inostranstvo uzimaju neplaćeno odsustvo; da su se nakon toga formalno zapošljavali u inostranim firmama „u ovom slučaju P."; da im je na osnovu potpisane izjave mirovao radni staž u „I."; da su radnici dobijali neplaćeno odsustvo da bi mogli da idu u inostranstvo; da je u podnesku od 29. oktobra 2009. godine, punomo ćnik tužioca naveo da je tuženi svojim radnicima, u konkretnom slučaju tužiocu izdao rešenje o neplaćenom odsustvu radi „rešavanja lažnih porodičnih i drugih važnih problema"; da je u spornom periodu tužilac kod tuženog bio na neplaćenom odsustvu , a radio za preduzeće „P.", te da su tužiocu u predmetno vreme mirovala prava i obaveze kod tuženog; da zato od njega ne može potraživati sporne zarade; da tužilac nije dokazao i postojanje pravne veze između „P.“ i tuženog i da tuženi iako je tužilac bio njegov radnik nije pasivno legitimisan, pa je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Drugostepeni sud je ocenio da je na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku jasne i potpune razloge.

Naime, poštujući odredbe člana 61. Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96) i odredbe člana 72. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), kao i da je nesporno utvrđeno da je tužilac u utuženom periodu bio na neplaćenom odsustvu na osnovu rešenja tuženog i da su tužiocu u utuženom periodu na osnovu ovih rešenja mirovala prava i obaveze kod tuženog, tužilac ne m ože osnovano potraživati zaradu za utuženi period od tuženog. Ovo iz razloga što on u tom periodu nije radio kod, ni za tuženog već je rad obavljao u firmi "P." u Rusiji koja je posebno pravno lice.

U pogledu ostalih žalbenih navoda, istaknuto je: da je neosnovan navod žalbe tužioca da je tuženi priznao njihovo potraživanje budući da je priznanje obaveze bilo uslovno, a izjava neodređena i zato bez dejstva; da je neosnovano insistiranje u žalbi da je tuženi u obavezi da isplati neisplaćenu zaradu u Rusiji, stoga što tužilačka strana ničim nije dokazala da je firma "P." bila pod neposrednim upravljanjem tuženog, pa je iz napred navedenih r azloga osnovan prigovor pasivne legitimacije tuženog, kao i zbog toga što u toku ove parnice nisu pruženi dokazi da tuženi odgovara neograničeno solidarn o za obaveze preduzeća „P." iz Paname, niti da je t uženi sa navedenim preduzećem u odnosu zavisnog i matičnog preduzeća, odnosno da je tuženi osnivač navedenog preduzeća, kao ni da je tuženi preuz eo obavezu isplate duga navedenog preduzeća, koji isti ima prema tužiocu za pos love koje je obavljao u navedenom vremenskom periodu.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 19. marta 2014. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96, 28/01 i 43/01 ) bilo je propisano da zaposleni ima pravo na neplaćeno odsustvo, za vreme i u slučajevima utvrđenim kolektivnim ugovorom i da za vreme odsustvovanja sa rada u smislu stava 1. ovog člana zaposlenom miruju prava i obaveze, ako zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom nije drukčije određeno (član 61.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01 ) bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da odobri odsustvo bez naknade zarade ( neplaćeno odsustvo) i da za vreme odsustvovanja sa rada iz stava 1. ovog člana zaposlenom miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, ako za pojedina prava i obaveze zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu nije drukčije određeno (član 62.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) ) je propisano da u govorom između poverioca i trećeg, kojim se ovaj obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika, treći stupa u obavezu pored dužnika (član 451.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba u ovoj parnici podneta 15. marta 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je postupak okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6644/13 od 22. januara 2014. godine.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak traj ao preko 11 i po godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen, iako je u toku postupka pribavljena obimna pismena dokumentacija i saslušani brojni svedoci.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njihovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac kao tuži lac, nije značajno doprineo dužini trajanja postupka, iako sud nije održao dva ročišta na saglasan predlog stranaka.

Ustavni sud je utvrdio da je razlog dugom trajanju parničnog postupka, pre svega, postupanje prvostepenog suda, koji nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak ef ikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvu presudu (P1. 129/10 od 1. februara 2011. godine) sud doneo nakon gotovo punih devet godina od podnošenja tužbe. Pred prvostepenim sudom nije održan značajan broj ročišta zbog nedolaska predloženih svedoka, a sud nije preduzimao procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju kako bi sprečio takvo ponašanje, koje je takođe doprinelo dugom trajanju postupka. Pored toga, u periodu od godinu dana sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu, iako nisu postojali objektivni razlozi za to.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbij e na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, određenu složenost predmeta spora , ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao i okolnost da je postupak bio u prekidu godinu dana i dva meseca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja sud a. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Za osporenu presud u drugostepeni sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatra da je u konkretnom slučaju neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosio ca ustavne žalbe, jer je u periodu za koji potražuje neisplaćenu zaradu bio na neplaćenom odsustvu po rešenju donetom od strane tuženog, te su mu u ovom periodu mirovala prava i obaveze kod tuženog. Pored toga, drugostepeni sud je našao da tužilac nije dokazao da je firma „P.“ bila pod neposrednim upravljanjem tuženog, jer je reč o stranom pravnom licu koje posluje po domicilnim propisima. Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju odredaba materijalnog prava, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava neosnovane. Ustavni sud je isti pravni stav zauzeo i u Odluci Už-3928/2014 od 23. juna 2016. godine.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenog ustavnog prava, potkrepljuje tvrdnja o njegovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u preostalom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.