Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete zbog prinudne mobilizacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na naknadu štete, jer je redovni sud pravilno primenio propise o zastarelosti potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Čeda Šorka iz Gornjeg Tavankuta, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Čeda Šorka izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1354/07 od 28. novembra 2007. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rehabilitaciju i naknadu štete, zajemčenih odredbama čl. 32. i 35. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Čedo Šorak iz Gornjeg Tavankuta je, preko punomoćnika Olivere Jovanović, advokata iz Subotice, 17. marta 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1354/07 od 28. novembra 2007. godine, zbog „povrede čl. 22, 25, 26, 27, 28, 29, 32, 35, 57. i 76. Ustava RS“.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom odbijena kao neosnovana revizija podnosioca, čime je povređeno njegovo pravo na pravičnu naknadu štete po osnovu prinudne i prisilne mobilizacije, kao i pravo na pravično suđenje. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, postupajući sud je pogrešno primenio materijalno pravo na štetu tužioca, ovde podnosioca, kad nije u celosti uvažio tužbeni zahtev. Naime, prema navodima iz ustavne žalbe, sud je neosnovano odbio deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete zbog nastupanja zastarelosti potraživanja, jer je „izgubio iz vida činjenicu da je šteta u konkretnom slučaju prouzrokovana krivičnim delom“, te je u takvoj situaciji trebalo da primeni odredbu člana 377, a ne člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Po pitanju povreda prava zajemčenih odredbama čl. 25, 26, 27, 28, 29. i 76. Ustava, navedeno je da su povrede učinjene od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije „prilikom nezakonitog mobilisanja podnosioca, te njegovog odvođenja na ratište“, 1995. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priložene pismene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je kao izbeglo lice iz Republike Hrvatske došao u Republiku Srbiju tokom avgusta 1995. godine i smešten je u Tavankutu. Nakon sastanka vojno sposobnih lica iz redova izbeglih i prognanih lica sa načelnikom lokalne policije, koji je održan 23. ili 24. avgusta 1995. godine, pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova su grupu od 15 izbeglih lica, u kojoj se nalazio i podnosilac ustavne žalbe, odvezli nazad u Republiku Hrvatsku i predali ih u centar za obuku u Erdutu. Podnosilac je 26. marta 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Subotici protiv Republike Srbije, radi naknade štete, jer je u pomenutom centru, kako je navedeno, bio izložen fizičkom i psihičkom maltretiranju, zatim je nakon nekoliko dana bio upućen na liniju fronta prema Vinkovcima, gde je ostao do kraja novembra 1995. godine, a za vreme boravka na ratištu trpeo je duševne bolove i strah, te je kao posledica pretrpljenog straha njegova životna aktivnost umanjena za 10%.

Opštinski sud u Subotici je 22. decembra 2006. godine doneo presudu P. 506/03 kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu isplati određeni iznos za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, dok je deo tužbenog zahteva preko tog iznosa do traženog iznosa odbijen. Odbijeni su i tužbeni zahtevi za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni i budući strah, za povredu ugleda i časti, za povredu slobode, za povredu prava ličnosti, kao i za naknadu materijalne štete na ime prinudnog i prisilnog rada, a sve u opredeljenim iznosima.

Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe. Okružni sud u Subotici je 23. februara 2007. godine doneo presudu Gž. 248/07 kojom je odbio podnete žalbe kao neosnovane i potvrdio presudu Opštinskog suda u Subotici P. 506/03 od 22. decembra 2006. godine.

Odlučujući o reviziji, Vrhovni sud Srbije je 28. novembra 2007. godine doneo osporenu presudu Rev. 1354/07, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca – podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 248/07 od 23. februara 2007. godine. U obrazloženju ove odluke je navedeno da je „pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev radi naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti osnovan ... čiju su visinu nižestepeni sudovi odredili pravilnom primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima“. Prema oceni Vrhovnog suda Srbije, „pravilan je zaključak nižestepenih sudova da ... doprinos tužioca nastanku štete iznosi 35%“, jer se „tužilac nije obraćao lekaru, a posebno lekaru specijalisti ... radi aktivnijeg lečenja i uzimanja terapije, a radi sanacije svog zdravstvenog stanja, pa stoga ima pravo na srazmerno smanjenu naknadu“. U pogledu tužbenih zahteva koji se odnose na naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni i budući strah, za povredu ugleda i časti, za povredu slobode, za povredu prava ličnosti, kao i zahteva za naknadu materijalne štete, po oceni Vrhovnog suda Srbije, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da su ovi tužbeni zahtevi zastareli, jer „prema članu 376. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade poruzrokovane štete zastareva za 3 godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za 5 godina od kada je šteta nastala. Protekom (navedenih) rokova ... zastareva potraživanje naknade štete po osnovu odgovornosti države za štetu koju prouzrokuje njen organ nezakonitim lišenjem slobode“. Međutim, „tužilac je lišen slobode i odveden u kolektivni kamp 23.-24.08.1995. godine, a tužbu u ovoj parnici je podneo 26.03.2003. godine“.

4. Odredbama Ustava Republike Srbije, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv, da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu, da je svaki oblik trgovine ljudima zabranjen, da je zabranjen prinudni rad, da se seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra prinudnim radom, da se prinudnim radom ne smatra rad ili služba lica na izdržavanju kazne lišenja slobode, ako je njihov rad zasnovan na principu dobrovoljnosti, uz novčanu nadoknadu, rad ili služba lica na vojnoj službi, kao ni rad ili služba za vreme ratnog ili vanrednog stanja u skladu sa merama propisanim prilikom proglašenja ratnog ili vanrednog stanja (član 26.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru, da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito, da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27.); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, da je zabranjeno je svako nasilje prema licu lišenom slobode, da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (član 28.); da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati, da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član 29.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem, da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (član 32.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom, da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave, da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35); da stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ima pravo na utočište u Republici Srbiji, da se postupak za sticanje utočišta uređuje zakonom (član 57.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom, da to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (član 172.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, a odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12.); da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.).

5. Ispitujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba čl. 32. i 35. Ustava, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređeni pravo na pravično suđenje i pravo na rehabilitaciju i naknadu štete.

Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima se reguliše pitanje zastarevanja potraživanja naknade prouzrokovane štete i utvrdio je da su odredbama člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisani subjektivni i objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete, koji iznose tri godine od saznanja za štetu i za lice koje je štetu pričinilo, odnosno pet godina od kad je šteta nastala. U slučaju kad je, pak, šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za to krivično delo je predviđen duži rok zastarelosti od onog navedenog u članu 376. Zakona, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu u ovom slučaju, a saglasno odredbi člana 377. stav 1. Zakona, zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, da bi se mogao primeniti duži rok zastarelosti potraživanja naknade štete od opšteg roka, potrebno je da je šteta prouzrokovana krivičnim delom. Međutim, saglasno odredbi člana 13. Zakona o parničnom postupku, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca, parnični sud je vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda. Stoga bi se, prema oceni Ustavnog suda, duži rok za nastupanje zastarelosti potraživanja od opšteg roka propisanog odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, mogao primeniti samo u slučaju da je presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela čijim je izvršenjem šteta nastala. Međutim, kako i iz navoda ustavne žalbe proizilazi da krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nikada nije ni pokrenut, to se onda u konkretnom slučaju, prema oceni Ustavnog suda, primenjuju opšta pravila o rokovima zastarelosti potraživanja, utvrđena odredbama člana 376. Zakona, zbog čega je protekao rok u kome je podnosilac mogao prinudnim putem da traži naknadu prouzrokovane štete.

Sledstveno iznetom, prema oceni Ustavnog suda, pravno shvatanje izneto u osporenoj presudi Vrhovnog suda Srbije zasniva se na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, bez proizvoljnosti i arbitrernosti, te stoga nije povređeno podnosiočevo pravo na pravično suđenje, kao ni pravo na rehabilitaciju i naknadu štete, koja su prava zajemčena odredbama čl. 32. i 35. Ustava.

Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu u delu u kome je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 1354/07 od 28. novembra 2007. godine, zbog povrede označenih ustavnih prava.

6. U pogledu navoda iz ustavne žalbe da je „prilikom nezakonitog mobilisanja podnosioca, te njegovog odvođenja na ratište od strane pripadnika MUP RS, na štetu podnosioca povređen čl. 25, 26, 27, 28, 29. Ustava RS“, kao i da je navedenim radnjama izvršena „diskriminacija izbeglica po osnovu nacionalne i verske pripadnosti ... suprotno članu 76. Ustava RS“; Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu nije dopuštena, iz sledećih razloga:

Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine.

Prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 113. stav 2. i 3. Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona, te da se ustavna žalba u tom slučaju može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizilazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon stupanja na snagu Ustava, odnosno posle 8. novembra 2006. godine.

Imajući u vidu da je ustavna žalba u ovom delu izjavljena protiv radnji pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije od avgusta 1995. godine, dakle radnji koje su izvršene pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

7. Povodom navoda o postojanju povrede prava zajemčenih odredbama čl. 22. i 57. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu izneti razlozi koji bi ukazivali na postojanje eventualne povrede ovih ljudskih prava, te je ustavnu žalbu u navedenom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za odlučivanje.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić