Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava deo presude Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Parnični sudovi su načinili očigledan previd pogrešnim utvrđivanjem perioda na koji se odnosio Poseban kolektivni ugovor, čime su nepravedno odbili zahtev za naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . Lj . iz Aranđelovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Lj . i utvrđuje da je prvim stavom izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2688/16 od 18. novembra 2016. godine, u delu kojim su potvrđen i treći i peti stav izreke presud e Osnovnog suda u Aranđelovcu P1. 291/15 od 1. decembra 2015. godine, k ao i trećim i petim stavom izreke presude Osnovnog suda u Aranđelovcu P1. 291/15 od 1. decembra 2015. godine povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2688/16 od 18. novembra 2016. godine u prvom stavu izreke , u delu kojim su potvrđen i treći i peti stav izreke presude Osnovnog suda u Aranđelovcu P1. 291/15 od 1. decembra 2015. godine, i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv trećeg i petog stava izreke presude Osnovnog suda u Aranđelovcu P1. 291/15 od 1. decembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Lj . iz Aranđelovca je, 11. januara 201 7. godine, preko punomoćnika B. L . V , advokata iz Aranđelovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2688/16 od 18. novembra 2016. godine i Osnovnog suda u Aranđelovcu P1. 291/15 od 1. decembra 2015. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . i člana 60. stav 4. Ustava , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Aranđelovcu u predmetu P1. 291/15.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je neprihvatljiv o stanovište parničnih sudova da su predmetni aneks ugovora o radu i odluka tuženog o privremenom umanjenju koeficijenta morali biti osporeni u roku iz člana 195. stav 2. Zakona o radu; da to iz razloga što nijedan od tih akata nije sadržao odgovarajuću pouku o pravnom sredstvu, saglasno članu 193. Zakona o radu , kao i zbog činjenice da je sudski spor pokrenut po preporuci inspekcije rada ; da su akti tuženog ništavi, imajući u vidu da je njima podnosiocu ustavne žalbe uskraćena zarada po koeficijentima koj e su u spornom periodu propisivali Poseban kolektivni ugovor za građevinarstvo iz 1998. godine i Poseban kolektivni ugovor za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala iz 2011. godine; da pravo na isticanje ništavosti ne zastareva; da je proizvoljan zaključak parničnih sudova da period za koji podnosilac ustavne žalbe potražuje isplatu razlike u zaradi ne obuhvata i period važenja Posebnog kolektivnog ugovora iz 2011. godine, imajući u vidu da je tužbeni zahtev opredeljen zaključno sa novembrom 2011. godine; da bez obzira na to što je Poseban kolektivni ugovor iz 1998. godine prestao da važi nekoliko godina ranije, ostaje činjenica da je tuženi zaposlenima sa visokom stručnom spremom, sem podnosiocu ustavne žalbe, isplaćivao zarade prema kriterijumima koji su bili predviđeni tim opštim aktom ; da je teret dokazivanja navedene činjenice bio na tuženom, koji je odbijao da veštaku dostavi podatke o visini i elementima zarada zaposlenih na „analognim“ poslovima, za koje se zahteva ista stručna sprema; da je četvorogodišnjim trajanjem postupka podnosiocu ustavne žalbe povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku.

Podneskom od 28. novembra 201 8. godine podnosilac je dopunio ustavnu žalbu, proširujući je na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1383/17 od 30. maja 2018. godine , uz isticanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Osporenim revizijskim rešenjem odbačena je kao nedozvoljena revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv stava drugog izreke osporene drugostepene presude, kojim je osporena prvostepena presuda ukinuta u delu kojim je tražen poništaj aneksa ugovora o radu od 1. juna 2009. godine i odluke tuženog o privremenom umanjenju koeficijenta i tužba podnosioca ustavne žalbe odbačena kao neblagovremena.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporen e akte i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 1.000.000 dinara .

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stavom prvim izreke osporene presude Osnovnog suda u Aranđelovcu P1. 291/15 od 1. decembra 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se ponište kao nezakoniti akti tuženog privrednog društva „Omia Venčac“ d.o.o. Aranđelovac, i to tačka 2) Aneksa broj 7 ugovora o radu broj 1383/49 od 1. juna 2009. godine, kojom je ugovoren koeficijent za obračun i isplatu zarade od 1,40, kao i Odluka o privremenom utvrđivanju koeficijenta zarade za novootvoreno radno mesto broj 2001 od 20. decembra 2010. godine; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traž eno da se utvrdi da je tužiocu, prema stručnoj spremi, u periodu od 1. septembra 2009. do 14. decembra 2011. godine , pripadala mesečna zarada obračunata po propisanom koeficijentu od 2,50, umesto po koeficijentu od 1,40, koji je u navedenom periodu primenjivan; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog nezakonito umanjene zarade u periodu od 1. septembra 2009. do 14. decembra 2011. godine – isplat a po koeficijentu 1,40, umesto po koeficijentu 2,50; stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan eventulni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi ništavost tačke 2) Aneksa broj 7 ugovora o radu broj 1383/49 od 1. juna 2009. godine i Odluke o privremenom utvrđivanju koeficijenta zarade za novootvoreno radno mesto broj 2001 od 20. decembra 2010. godine, zbog suprotnosti pobijanih akata sa imperativnim propisima (odredbe člana 104. st. 2. i 3. Zakona o radu, člana 42. Posebnog kolektivnog ugovora za građevinarstvo iz 1998. godine i člana 50. Posebnog kolektivnog ugovora za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala iz 2011. godine); stavom petim izreke tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalb i tužioca, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presud u Gž1. 2688/16 od 18. novembra 2016. godine, kojom je prvostepenu presudu potvrdio u delu od drugog do šestog stava izreke (stav prvi izreke), dok je u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj tačke 2) Aneksa broj 7 ugovora o radu broj 1383/49 od 1. juna 2009. godine i Odluke o privremenom utvrđivanju koeficijenta zarade za novootvoreno radno mesto broj 2001 od 20. decembra 2010. godine prvostepena presuda ukinuta i tužba tužioca odbačena (stav drugi izreke).

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac Aneksom 7 ug ovora o radu broj 1383/49 od 1. juna 2009. godine raspoređen na radno mesto referenta za zaštitu na radu, pri čemu je tačkom 2 ) određeno da koeficije nt za obračun zarade za to radno mesto iznosi 1,40; da je nakon izvršenog inspekcijskog nadzora, Aneksom 8 ug ovora o radu broj 2045/585 od 23. decembra 2010. godine tuženi tužioca rasporedio na radno mesto inženjera proizvodnje u RJ „P.“, a na osnovu Odluke o privremenom utvrđivanju koeficijenta zarade za novootvoreno radno mesto broj 2001 od 20. decembra 2010. godine i za to radno mesto utvr dio isgi koeficijent od 1,40; da je navedeni koeficijent primenjivan za obračun zarade tužioca u periodu od 1. juna 2009. do 22. decembra 2010. godine, na osnovu Aneksa 7, ali i dalje, nakon potpisivanja Aneksa 8 ugov ora o radu; da je, na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno utvrdio da kod činjenice da tužilac nije u propisanom roku iz člana 195. Zakona o radu pokrenuo postupak za poništaj Aneksa broj 7 ugovora o radu od 1383/49 od 1. juna 2009. godine, već je tužba podneta neblagovremeno, to ne postoji ni osnov za potraživanu naknadu štete u vidu razlike zarade isplaćivane po koeficije ntu od 1,40, koji je u tvrđen navedenim aneks om, umesto po propisanom koeficijentu od 2,50 , za period od 1. juna 2009. do 14. decembra 2011. godine, kako je odlučeno u stavu trećem izreke pobijane presude; da su stoga bez uticaja na drugačiju odluku navodi žalbe da je tuženi ostalim zap oslenima sa identičnom stručnom spremom isplaćivao zaradu p o većem koeficijentu, u situaciji kada ne postoji osnov za isplatu spornog potraživanja, niti ima mesta primeni odredbe člana 104. stav 3. Zakona o radu ; da je, pored navedenog, suprotno žalbenim navodima, prvostepeni sud pravilno zaključio u stavu četvrtom izreke da je neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se utvrdi ništavost tačke 2 ) Ansksa br oj 7 Ug ovora radu broj 1383/49 od 1. juna 2009. godine kojom je ugovoren koeficijent za obračun zarade tuži oca od 1,40 i Odluke o privremenom utvrđivanju koeficijenta zarade za novootvoreno radno mesto broj 2001 od 20. decembra 2010. godine , kao suprotn e imperativnim propisima; da to iz razloga što je u postupku utvrđeno da PKU za građevinarstvo i indu striju građevinskog materijala („Službeni glasnik PC “, br. 1/11 i 103/1 1 – Aneks I) i PKU za građevinarst vo i industriju građevinskog materijala ( „Službeni glasnik PC “, br . 1/98, 25/ 2000 i 47/ 2001) nisu važili u sporno m period u, budući da je PKU iz 2011. godine stupio pa s nagu 22. januara 2011. godine, sa primenom od 12. marta 2011. godine, a da sporni period obuhvata period pre početka njegove primene ; da je PKU iz 1998. godine, odno sno 2001. godine, bio na snazi u period u od 20. januara 1998. do 23. septembra 2005. godine, što je svakako pre spornog perioda, iz kog razloga se se punovažnost, odnosno zakonitost navedenih akata tuženog ne mogu ceniti u odnosu na odredbe navedenih PKU tuženog, pri čemu u periodu od 24. septembra 2005. do 21. januara 2011. godine nije zaključen novi PKU za građevinarstvo Srbije; da imajući u vidu utvrđenu činjenicu da sporni aneks ugovora o radu nije protivan prinudnim propisima, niti su njegovim odredbama utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, to je pravilno prvostepeni sud zaključio da je zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti neosnovan; da je pravilna i odluka prvoststepenog suda sadržana u stavu drugom izreke pobijane presude, kojom je odbijen kao neosnovan zahtev za utvrđenje da je tužiocu u spornom periodu pripadala mesečna zarada po propisanom koeficijentu od 2,50, umesto po koeficijentu od 1,40; da to iz razloga što je taj zahtev, iako kumulativno postavljen, u vezi sa zahtevom za isplatu naknade štete, te kako je zahtev za naknadu štete u vidu razlike u zarad i odbijen kao neosnovan, to je bez osnova i zahtev tužioca koji se odnosi na utvrđenje da je tužilac imao pravo na mesečnu zaradu po koeficijentu od 2,50.

U obrazloženju ove presude je dalje navedeno: da je pobijana presuda u stavu prvom izreke doneta uz bit nu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 3. Z akona o parničnom postupku, na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da je tužilac tužbu radi naknade materijalne štete, u vidu nezakonito umanjene zarade za sporni period, podneo dana 17. maja 2011. godine; da je podneskom od 25. marta 2014. godine tužba preinačena, tako što je uz postojeći, istaknut i tužbeni zahtev kojim je traženo da se kao nezakoniti ponište odredba tačke 2) Aneksa broj 7 i Odluka od 20. decembra 2010. godine; da prvostepeni sud pravilno zaključuje da je protekao rok predviđen članom 195 stav 1 . Zakona o radu za zaštitu povređenog prava; da u takvoj pravnoj situaciji, međutim, prvostepeni sud, u stavu prvom izreke, odbija kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj, na koji način meritorno odlučuje o navedenom tužbenom zahtevu, iako u obrazloženju svoje odluke konstatuje da su protekli rokovi za zaštitu povređenog prava; da stoga prvostepeni sud nije postupio u skladu sa odr edbom člana 294. tačka 2 ) Zakona o parničnom postupku, koja propisuje da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako, između ostalog, utvrdi da je tužba podneta neblagovremena, ako je posebnim propisima predviđen rok za podnošenje tužbe; da u odnosu na pobijani aneks ugovora o radu rok za podnošenje tužbe počinje od dana njegovog zaključenja, dok u odnosu na Odluku taj rok počinje od dana donošenja, kada je i objavljena na oglasnoj tabli; da kako je reč o prekluzivnom materijalnopravnom roku, čije propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, Apelacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke i u tom delu odba cio tužbu tužioca kao neblagovremenu; da ovakvom odlukom drugostepenog suda nije povređeno načelo reformatio in peius, jer meritorno odbijanje tužbenog zahteva, zbog značenja instituta presuđene stvari, predstavlja nepovoljniju odluku za stranku od odluke kojom se tužba odbacuje .

Reviziju tužioca podnetu protiv dela pravnosnažne presude kojim je tužba odbačena, Vrhovni kasacioni sud je odbacio kao nedozvoljenu osporenim rešenjem Rev. 1383/17 od 30. maja 2018. godine.

U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je , pored ostalog, navedeno: da kako se u pobijanom delu ne radi o parnici iz radnog odnosa u sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, to revizija tužioca nije dozvoljena na osnovu člana 441. Zakona o parničnom postupku; da je vrednost spora u tužbi od 17. maja 2011. godine označena u iznosu od 418.000 dinara, što očigledno ne prelazi merodavnu vrednost za izjavljivanje revizije od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, zbog čega revizija tužioca nije dozvoljena ni po članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku; da nisu od uticaja navodi kojima se ukazuje da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer se navedena odredba može primeniti samo u situaciji kada se radi o pravnosnažnoj presudi č iji pobijani deo ne prelazi graničnu vrednost za izjavljivanje revizije, ali ne i u sporovima u kojima je posebnom odredbom Zakona o parničnom postupku ili posebnim zakonom određeno da revizija nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) (u daljem tekstu: ZOR) , koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8. st. 1. i 2.); da ako opšti akt i pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, primenjuju se odredbe zakona, da pojedine odredbe ugovora o radu kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, odnosno koje se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog – ništave su (član 9.); da a ko zaposleni prihvati ponudu za zaključivanje aneksa ugovora, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost tog ugovora (član 172. stav 4.); da se z aposlenom u pismenom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, osim u slučaju iz člana 172. ovog zakona (član 193.); da se p rotiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195. st. 1. i 2.); da se kolektivni ugovor zaključuje na period do tri godine (član 263. stav 1.); da se opšti i poseban kolektivni ugovor neposredno primenjuju i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključivanja kolektivnog ugovora članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora (član 256. stav 1.); da Ministar može da odluči da se kolektivni ugovor ili pojedine njegove odredbe primenjuju i na poslodavce koji nisu članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora (član 257. stav 1.); da odredbe opšteg i posebnih kolektivnih ugovora zaključenih pre 21. decembra 2001. godine, a koje su na snazi na dan stupanja na snagu ovog zakona i koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom ostaju na snazi do zaključivanja kolektivnih ugovora u skladu sa ovim zakonom, a najduže šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 284. stav 2.).

Odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala Srbije ( „Službeni glasnik RS", br. 1/11, 14/11, 103/11 – Aneks I i 13/12 ) (u daljem tekstu: PKU iz 2011. godine), koji je stupio na snagu 22. januara 2011. godine, primenjivao u periodu od 12. marta 2011. do 12. marta 2012. godine, i to na sve poslodavce koji obavljaju navedenu delatnost (Odluka Ministra rada i socijalne politike b roj 110-00-01204/2010-02 od 28. februara 2011. godine) , bilo je propisano: da su elementi osnovne zarade zaposlenog – osnovna zarada za najjednostavniji posao (cena rada) i koeficijent posla koji zaposleni obavlja (član 49. stav 1.); da se o snovna zarada dobija množenjem koeficijenta posla koji zaposleni obavlja i iznosa osnovne zarade za najjednostavniji posao (cene rada) kod poslodavca , da koeficijent posla koji zaposleni obavlja zavisi od vrste i stepena stručne spreme, složenosti i odgovornosti, uslova rada i drugih posebnih uslova , da se koeficijenti za karakteristične poslove određuju po grupama poslova, pored ostalog, za III grupu, za koju se zahteva srednje obrazovanje u trajanju od 3 godine (po starom: III i IV stepen – KV radnik) i podrazumevaju poslovi složeniji i raznovrsniji koji zahtevaju veći stepen samostalnosti u izvršavanju – od 1,40 do 1,75, te za VI grupu poslova, za koju se zahteva visoko obrazovanje – fakultet (po starom VII stepen) i podrazumeva potpun a samostalnost u izvršavanju poslova – od 2,50 do 3,50 (član 50.); da se Kolektivni ugovor zaključuje na period od 12 meseci, od dana kada nadležni ministar donese odluku da se ovaj kolektivni ugovor u celosti primenjuje na sve poslodavce koji nisu članovi Udruženja poslodavaca – učesnika ovog kolektivnog ugovora, da se po isteku roka iz stava 1. ovog člana, Kolektivni ugovor prestaje da važi, ako se učesnici Kolektivnog ugovora drugačije ne sporazumeju najkasnije 30 dana pre isteka roka važenja ovog kolektivnog ugovora (član 74. st. 1. i 2.); da su u česnici kolektivnog ugovora kod poslodavca kod kojih je organizovan sindikat, obavezni da, u skladu sa odredbama Zakona i ovog kolektivnog ugovora, zaključe kolektivni ugovor, ili izvrše izmene i dopune važećeg kolektivnog ugovora radi usklađivanja sa odredbama ovog kolektivnog ugovora, da ako kod poslodavca nije osnovan sindikat, zarada, naknade zarade i druga primanja zaposlenih mogu da se urede sporazumom (član 75. st. 1. i 2.); da ovaj kolektivni ugovor stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a primenjivaće se od dana kada nadležni ministar donese odluku da se ovaj kolektivni ugovor u celosti primenjuje na sve poslodavce u delatnosti građevinarstva i industrije građevinskog materijala koji nisu članovi udruženja poslodavaca – učesnika ovog kolektivnog ugovora (član 78. stav 3.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje na proizvoljnost ocene parničnih sudova da ne postoji osnov za isplatu tražen e razlik e u zaradi, kao i da je nastupila prekluzija u pogledu tužbeno g zahtev a za poništaj tačke 2) Aneksa broj 7 ugovora o radu broj 1383/49 od 1. juna 2009. godine i Odluke o privremenom utvrđivanju koeficijenta zarade za novootvoreno radno mesto broj 2001 od 20. decembra 2010. godine .

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti ovih navoda, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od činjenice da je podnosilac ustavne žalbe , kao zaposleni sa visokim obrazovanjem, u periodu od 1. juna 2009. do 22. decembra 2010. godine , kod tuženog primao zaradu obračunatu po koeficijentu 1,40, koj i je bio ugovoren pobijanom tačkom 2) Aneksom 7 ug ovora o radu broj 1383/49 od 1. juna 2009. godine. Ovim aneksom ugovora o radu podnosilac ustavne žalbe je bio raspoređen na radno mest o referenta za zaštitu na radu. Nakon izvršenog inspekcijskog nadzora, tuženi je sa podnosiocem ustavne žalbe zaključio Aneks 8 ugovora o radu broj 2045/585 od 23. decembra 2010. godine, kojim je on premešten na radno mesto inženjera proizvodnje u RJ „P .“. Međutim, tuženi je podnosiocu ustavne žalbe nastavio zaradu i dalje da obračunava po koeficijentu ugovorenom tačkom 2) Aneksom 7 ug ovora o radu broj 1383/49 od 1. juna 2009. godine, iz čega sledi da taj uslov rada nije izmenjen Aneks om 8 ugovora o radu. Tuženi je koeficijent od 1,40 za navedeno radno mesto prethodno (tri dana ranije) utvrdio pobijanom Odlukom o privremenom utvrđivanju koeficijenta zarade za novootvoreno radno mesto broj 2001 od 20. decembra 2010. godine.

Dana 12. marta 2011. godine počela je primena PKU iz 2011. godine , koji se odnosio na sve poslodavce u Republici Srbiji čija je delatnost građevinarstv o i industrij a građevinskog materijala, a u koje je spadao i tuženi. PKU iz 2011. godine, koji se primenjivao 12 meseci, u članu 50. je propisivao raspon koeficijenata za pojedine grupe poslova, tačnije tabelu sa najnižim i najvišim koeficijentima za pojedine grupe poslova, koje su bile formirane u zavisnosti od stručne spreme zaposlenih i složenosti poslova. U periodu od 23. septembra 2005. godine, kada je, saglasno odredbi člana 284. stav 2. ZOR, prestao da važi Poseban kolektivni ugovor za građevinarstvo Srbije ( „Službeni glasnik RS “, br. 1/98, 21/98, 44/98, 15/2000, 25/2000, 55/2000, 16/01, 30/01, 43/01, 47/01, 71/01) (u daljem tekstu: PKU iz 1998. godine), pa sve do početka primene PKU iz 2011. godine, za delatnost građevinarstva u Republici Srbiji nije postojao poseb an kolektivni ugovor.

Parnični sudovi su konstatovali da je PKU iz 1998. godine prestao da važi nekoliko godina pre utuženog perioda, a da je PKU iz 2011. godine počeo da se primenjuje kasnije, tačnije, nakon utuženog perioda . S tim u vezi, Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome greška u primeni prava (materijalnog i/ili procesnog) ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako pr imetna da se može okarakterisati kao očigledna, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu u predmetu Bochan protiv Ukrajine , od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.). Očigledan pr evid Apelacionog suda u Kragujevcu i Osnovnog suda u Aranđelovcu da podnosilac ustavne žalbe razliku u zaradi potražuje za period od 1. septembra 2009. do 14. decembra 2011. godine , što uključuje i period od devet meseci nakon početka primene PKU iz 2011. godine, po mišljenju Ustavnog suda, čini nepravičnim stanovište parničnih sudova da ne postoji osnov za isplatu tražene razlike u zaradi za celokupan utuženi period . Naime, PKU iz 2011. godine, saglasno članu 256. stav 1. ZOR, neposredno se primenjivao i obavezivao je sve poslodavce koji su u vreme njegovog zaključivanja bili članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora . Štaviše, ovaj opšti akt je od početka svoje primene važio za sve poslodavce koji su obavlja li delatnost građevinarstva i industrij e građevinskog materijala, uključujući i one koji nisu bili članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora, budući da je njegovo dejstvo prošireno Odluk om Ministra rada i socijalne politike b roj 110-00-01204/2010-02 od 28. februara 2011. godine . Odredbom člana 50. PKU iz 2011. godine bilo je propisano da zaposlenima u građevinarstvu sa visokim obrazovanjem minimalni koeficijent za obračun zarade iznosi 2,50 , dok je podnosiocu ustavne žalbe i nakon početka primene tog opšteg akta zarada isplaćivana po koeficijentu 1,40. Po shvat anju Ustavnog suda, u periodu važenja PKU iz 2011. godine, poslodavci, čija je delatnost građevinarstvo i industrija građevinskog materijala , nisu mogli zaposlenima koji imaju visoko obrazovanje da isplaćuju zaradu obračunatu po koeficijent u ispod navedenog minimuma .

Kada je reč o PKU iz 1998. godine, Ustavni sud konstatuje da je ustavnopravno prihvatljivo tumačenje parničnih sudova da je taj opšti akt prestao da važi nekoliko godina pre spornog perioda, imajući u vidu odredbu člana 284. stav 2. ZOR . Iz toga dalje sledi ustavnopravna prihvatljivost stanovišta da se eventualna ništavost pobijanih akata tuženog ne može ceniti u odnosu na PKU iz 1998. godine.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je prvim stavom izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2688/16 od 18. novembra 2016. godine, u delu kojim su potvrđeni treći i peti stav izreke presude Osnovnog suda u Aranđelovcu P1. 291/15 od 1. decembra 2015. godine, kao i trećim i petim stavom izreke presude Osnovnog suda u Aranđelovcu P1. 291/15 od 1. decembra 2015. godine, tačnije pravnosnažno m odlu kom o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog nezakonito umanjene zarade, kao i pravnosnažnom odlukom o troškovima parničnog postupka, imajući u vidu da ista zavisi od ponovne odluke o navedenom tužbenom zahtevu, povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem prvog stav a izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2688/16 od 18. novembra 2016. godine, u delu kojim su potvrđeni treći i peti stav izreke presude Osnovnog suda u Aranđelovcu P1. 291/15 od 1. decembra 2015. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv trećeg i petog stava izreke presude Osnovnog suda u Aranđelovcu P1. 291/15 od 1. decembra 2015. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Što se tiče navoda ustavne žalbe kojima se presude Apelacionog suda u Kragujevcu i Osnovnog suda u Aranđelovcu osporava ju u preostalom delu , tačnije, kojima se osporava stav parničnih sudova da je tužba podnosioca ustavne žalbe za poništaj tačke 2) Aneksa broj 7 ugovora o radu broj 1383/49 od 1. juna 2009. godine i Odluke o privremenom utvrđivanju koeficijenta zarade za novootvoreno radno mesto broj 2001 od 20. decembra 2010. godine podneta neblagovremeno, Ustavni sud je, uvidom u obrazloženja osporenih presuda, utvrdio da ona sadrže jasn a i argumentovan a obrazloženj a, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivo j primeni člana člana 195. stav 2. Z OR, kao i oceni da je tužilac zaštitu povređenog prava iz radnog odnosa mogao da traži u zakonskom roku od 90 dana od dana zaključenja pobijanog aneksa ugovora o radu, odnosno, od donošenja pobijane odluke , pri čemu je bez uticaja to što je prvostepeni sud tužbeni zahtev u tom delu odbio kao neosnovan, a drugostepeni sud tužbu odbacio kao neblagovremenu. Bez osnova je navod ustavne žalbe da primeni navedenog zako nskog roka, u konkretnom slučaju, nije bilo mesta, zbog činjenice da ni jedan, ni drugi akt nisu sadržali pouku o pravnom leku. Naime, član 193. ZOR, na koji se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, obavezu poslodavca da dā obrazloženje i pouku o pravnom leku propisuje samo kada je u pitanju rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, a što ovde nije slučaj.

Ustavni sud je posebno cenio navod da je tuženi zaposlenima sa visokim obrazovanjem, izuzev podnosiocu ustavne žalbe, isplaćiv ao zarade prema kriterijumima koji su bili predviđeni PKU iz 1998. godine i nakon prestanka njegovog važenja, ali nalazi da je isti bez uticaja, imajući u vidu da iz sadržine ustavne žalbe nesumnjivo proizlazi da na tu okolnost tokom postupka nisu izv edeni dokazi . Naime, podnosilac u ustavnoj žalbi tvrdi da je tuženi odbijao da veštaku dostavi podatke o visini i elementima zarada zaposlenih na „analognim“ poslovima, za koje se zahteva ista stručna sprema, ali ne obrazlaže dalje u čemu se ogleda propust prvostepenog suda da se te činjenice dokažu , pre svega, da li je tuženi pozivan od strane suda da dostavi odgovarajuće podatke i isprave, saglasno članu 241. važećeg Zakona o parničnom postupku.

Navode kojima se osporava pravnosnažna odlu ka o eventualnom tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti pobijanih akata Ustavni sud nije posebno cenio, imajući u vidu da je prethodno utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio poništaj osporene drugostepene presude u odnosu na pravnosnažnu odluku o tužbenom zahtevu za naknad u štete zbog nezakonito umanjene zarade, uz ocenu da se o tom zahtevu odlučuje neposrednom primen om PKU iz 2011. godine.

7.1. Kada je reč o osporenom revizijskom rešenju, Ustavni sud je, uvidom u njegovo obrazloženje, utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud na ustavnopravno prihvatljiv način reviziju podnosioca ustavne žalbe odbacio kao nedozvoljenu, imajući u vidu da , u konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda u delu koji se revizijom pobija ima karakter rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, zbog čega je dozvoljenost revizije cenjena prema vrednosti spora pobijenog dela, koji ovde ne prelazi imovinski cenzuz od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

7.2. U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u ustavn oj žalb i navedeno da je predmetni parnični postupak trajao više od četiri godine. Međutim, iz obrazloženja osporenih akata nesumnjivo proizlazi da je reč o petoipogodišnjem periodu, budući da je tužba u predmetnoj pravnoj stvari podneta 17. maja 2011. godine. Navedeno trajanje postupka, po mišljenju Ustavnog suda, ne prekoračuje standarde razumnog roka usvojene kako u praksi Suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, posebno zbog činjenice da je tokom postupka drugostepeni sud jednom ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba, osim nedovoljno preciznog podatka o dužini trajanja postupka, ne sadrži nijedan činjenično utemeljen navod o njegovom toku, kojim bi se argumentovala tvrdnja da je trajanje postupka posledica nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u navedenim delovima odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče istaknute povred e prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.