Ustavna žalba: naknada štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda. Utvrđeno je da je proizvoljnom primenom materijalnog prava povređeno pravo na pravično suđenje, jer pravnosnažna odluka o nezakonitom otkazu automatski daje pravo na naknadu štete, bez obzira na pokrenuti krivični postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stojana Antića iz Srbobrana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stojana Antića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novog Sadu Gž1. 1050/11 od 22. februara 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1050/11 od 22. februara 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 349/10 od 13. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojan Antić iz Srbobrana je 23. aprila 2012. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1534/10 od 23. februara 2010. godine, rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu I. 454/09 od 19. aprila 2010. godine, presude Osnovnog suda u Novom Sad u P1. 349/10 od 13. decembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1050/11 od 22. februara 2012. godine, zbog povrede načela iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava, prava na prav nu pomoć iz člana 67. Ustava, člana 142. stav 2. Ustava i člana 145. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu I. 454/09 i u parničnom postupku koji je vođen u predmetu istog suda P1. 349/10.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je podnosilac dobio nezakonit otkaz kod tužioca kao poslodavca i da je u predmetnom parničnom postupku tražio naknadu štete zbog nezakonitog otkaza. Podnosilac je naveo da je u obrazloženju presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1050/11 od 22. februara 2012. godine zauzeto pravno stanovište da je neosnovan njegov tužbeni zahtev, jer ne postoji uzročna veza između reš enja o otkazu ugovora o radu koje je poništeno i štete koju je on pretrpeo, a u smislu člana 26. Zakona o veštacima i člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu navedeni drugostepeni sud uopšte ne spominje član 176. stav 2. Zakon a o radu kao najvažnijeg zakona po pitanju rada.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Novom Sadu je osporenom presudom P1. 349/10 od 13. decembra 2010. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju ove presude, između ostalog, je navedeno, da je po nalaženju toga suda, osnovan zahtev tužioca za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za period od 27. decembra 2005. godine , pa do 30. aprila 2006. godine u određenom novčanom iznosu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 1050/11 od 22. februara 2012. godine usvojio žalbu tuženog u usvajajućem delu prvostepene presude, te je preinačio prvostepenu presudu u tom delu i odbio tužbeni zahtev tužioca u celini. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno : da je odredbama člana 191. Zakona o radu propisano da zaposleni kome je nezakonito prestao radni odnos ima pravo na naknadu štete u smislu stava 2. navedenog člana , i to u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovora o radu; da je ovu štetu poslodavac zaposlenom dužan da nadoknadi po opštim načelima o odgovornosti za štetu prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima; da kada je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos postoje opšti uslovi za odgovornost poslodavca po osnovu krivice, s tim da je štetna radnja nezakoniti akt o prestanku radnog odnosa, šteta je izgubljena zarada, sa drugim primanj ima iz radnog odnosa, a za primenu člana 154. stav 1. ZOO treba da postoji i uzročna veza između štetne radnje i štete koja se ispoljava u tome da je zbog nezakonitog akta poslodavca zaposleni bio onemogućen da radi i ostvaruje zaradu i druga primanja iz radnog odnosa; da je u konkretnom slučaju tuženi nezakonito otkazao ugovor o radu, dakle, postoji štetna radnja, tužilac nije radio, te je stoga trpeo štetu; da međutim, po stanovištu toga suda, ne postoji uzročna veza između rešenja o otkazu koje je poništeno sudskom odlukom i štete koju je tužilac pretrpeo, s obzirom na to da tužilac po odredbama Zakona o uslovima za obavljanje poslova veštačenja („Službeni g lasnik SRS“, br. 16/87 i 17/87), važećeg u vreme donošenja osporenog rešenja, nije mogao obavljati poslove veštačenja, jer je protiv njega pokrenut krivični postupak, odnosno pokrenuta istraga za krivično delo koje ga čini nepodobnim za obavljanje poslova veštačenja dok postupak traje; da tuženi, dakle, iz ovog razloga nije bio u mogućnosti da tužiocu obezbedi obavljanje poslova veštaka, za koje poslove je tužilac zasnovao radni odnos; da tužilac u toku postupka nije dokazao, niti je na ove okolnosti predložio dokaze, da je tuženi bio u mogućnosti da tužioca rasporedi na druge odgovarajuće poslove; da pored toga, tužilac u toku postupka nije predlagao veštačenje na okolnost izgubljene zarade prema stručnoj spremi, odnosno drugom odgovarajućom poslu, već prema zaradi uporednog veštaka, te ni na okolnost visine eventualne štete nije pružio dokaze.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 191. Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obave zno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak toga suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

U konkretnom slučaju, osporenom drugostepenom presudom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca, kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati naknadu štete u visini zarada, koje mu nisu isplaćene zbog nezakonitog otkaza, obrazlažući svoju odluku da ne postoji uzročna veza između rešenja o otkazu ugovora o radu koje je poništeno sudskom odlukom i nastale štete, u smislu člana 154. stav 1. ZOO.

Po shvatanju Ustavnog suda, intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza u Zakonu o radu (član 191.) bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pri tome zakon izričito propisuje uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu i to da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti. Zatim, činjenica da je pokrenut krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe, bez postojanje pravnosnažne krivične presude, ne može da bude od uticaja na presuđenje u predmetnoj parničnoj stvari.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav izrazio u svojoj Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da stanovište i dati razlozi u osporenoj drugostepenoj presudi nisu ustavnopravno prihvatljivi. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1050/11 od 22. februara 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju , posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 349/10 od 13. decembra 2010. godine. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Kako podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je istica o u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , a koji su razmatrani u prethodno j tački obrazloženja, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede navedenog ustavnog prava.

7. Ustavni sud ukazuje da se pravo na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava ne može dovesti u vezu sa sadržinom osporene drugostepene presude, dok član 142. stav 2. Ustava i član 145. stav 2. Ustava ne predviđaju nijedno ustavno pravo, te ne mogu biti osnov za podnošenje ustavne žalbe. U vezi sa tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku Ustavni sud ukazuje da je predmetni parnični postupak u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 349/10 trajao tri godine, što se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Na kraju, razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome su osporen i rešenje Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1534/10 od 23. februara 2010. godine i rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu I. 454/09 od 19. aprila 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe poslednje rešenje u nizu primio 6. avgusta 2010. godine, a da je ustavna žalba podneta 23. aprila 2012. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio , saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 2 ) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu izloženog i o dredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavna žalba: naknada štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti