Povreda prava na suđenje u razumnom roku i na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 20 godina, i dosuđuje naknadu štete. Takođe, poništava drugostepenu presudu zbog povrede prava na pravično suđenje usled proizvoljne primene prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3451/2010
18.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Kostića i Miodraga Stojanovića, oboj ice iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Kostića i Miodraga Stojanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kragujevcu P1. 4698/10 (ranije Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 59/98) povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 2.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Usvaja se ustavna žalba Zorana Kostića i Miodraga Stojanovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1904/11 od 21. oktobra 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1904/11 od 21. oktobra 2011. godine, pa se nalaže nadležnom sudu da donese novu odluku o žalbi tuženog na presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 4698/10 od 20. aprila 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Kostić i Miodrag Stojanović, oboj ica iz Kragujevca , su 21. jula 2010. godine, preko punomoćnika Slavice Petrović, advokata iz Kragujeva, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kragujevcu P 1. 4698/10 (ranije Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 59/98). Ustavnom žalbom istih podnosilaca od 26. decembra 2011. godine, zavedenom pod brojem Už-6716/2011, osporena je presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1904/11 od 21. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na slobodu naučnog i umetničkog stvaranja zajemčen og odredbom člana 73. stav 2. Ustava.

Na osnovu člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je kasnije primljenu ustavnu žalbu istih podnosilaca Už-6716/2011 spojio sa ranije priljenom ustavnom žalbom Už-3451/2010, tako da su ustavne žalbe podnosilaca zadržale brojeve pod kojima su evidentirane u upisniku predmeta, a postupak se vodi pod brojem prvoformiranog predmeta Už-3451/2010.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, između ostalog , naveli: da osporavaju dužinu trajanja radnog spora pred sudovima; da su tužbu podneli 4. septembra 1991. godine Osnovnom sudu udruženog rada u Kragujevcu i da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je u stavu prvom izreke odbijen tužbeni zahtev tužilaca zbog tehničke greške, a da drugostepeni sud koristi i vrlo detaljno obrazlaže da se ne radi o tehničkoj greški podnosilaca; da su podnosioci precizirali tužbeni zahtev podneskom od 18. novembra 2008. godine, a da drugostepeni sud nije imao u vidu da je taj zahtev tužilaca u pogledu brojeva i datuma odluka promenjen na ročištu od 4. maja 2009. godine; da u toku postupka po žalbi, prethodno veće drugostepenog suda nije odbacilo tužbu u delu kojim su tražili da se utvrdi da tehničko rešenje predstavlja tehničko unapređenje tužilaca niti je dalo nalog nižem sudu da u skladu sa odredbom člana 16. Zakona o parničnom postupku utvrdi stvarnu nadležnost; da se u konkretnom slučaju radi o radnom sporu u kome po zahtevu stranke sud može da odlučuje u punoj jurisdikciji radi ostvarivanja prava strane u postupku i da je drugostepeni sud učinio bitne povrede odredaba parničnog postupka. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakli su i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 4698/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Predlagači, ovde podnosioci ustavne žalbe, su 4. septembra 1991. godine, podneli tužbu Osnovnom sudu udruženog rada u Kragujevcu protiv protivnika predlagača Preduzeća sa mešovitom svojinom za proizvodnju i komercijalizaciju privrednih vozila “Zastava kamioni” DOO iz Kragujevca, radi poništaja odluke direktora protivnika predlagača broj 172/90 od 26. decembra 1990. godine i odluke Upravnog odbora protivnika predlagača od 3. jula 1991. godine kojom je odbijen zahtev predlagača za priznavanje tehničkog unapređenja i predložili su da se obaveže protivnik predlagača da predlagačima prizna tehničko unapređenje i isplati im naknadu kako je to propisano Samoupravnim sporazumom o podsticanju, vrednovanju i zaštiti tehničkih i drugih unapređenja i da obaveže protivnika predlagača da predlagačima naknadi troškove postupka.

Pred Osnovnim sudom udruženog rada u Kragujevcu nisu održana ročita zakazana za 1. novembar i 15. novembar 1991. godine, a rešenjem sa ročišta od 3. decembra 1991. godine spisi predmeta su dostavljeni Opštinskom sudu u Kragujevcu kao mesno nadležnom sudu.

Opštinski sud u Kragujevcu se rešenjem P. 47/92 od 30. juna 1992. godine oglasio stvarno nenadležnim za presuđenje u ovoj pravnoj stvari i po pravnosnažnosti spise predmeta dostavio Okružnom sudu u Kragujevcu na dalji postupak kao stvarno nadležnom sudu.

Odlučujući o sukobu nadležnosti, Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 73/93 od 31. marta 1993. godine, utvrdio da je za suđenje u sporu tužilaca, a radi priznanja tehničkog unapređenja i naknade, pokrenutom kod Opštinskog suda u Kragujevcu pod brojem P. 47/92 stvarno nadležan Opštinski sud u Kragujevcu.

Pred Opštinskim sudom u Kragujevcu nisu održana ročišta zakazana za 4. novembar i 2. decembar 1993. godine, 31. januar i 26. april 1994. godine, uglavnom zbog odsustva postupajućeg sudije i nepostojanja procesnih uslova, a održano je ročište 7. marta 1994. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu Su. 63/94-50 od 9. maja 1994. godine je usvojen zahtev tužilaca za izuzeće postupajućeg sudije od suđenja u predmetu P. 188/93 i predmet je dat u rad drugom sudiji.

Nakon promene predsednika veća, pred prvostepenim sudom nisu održana ročišta zakazana za 9. avgust, 15. septembar i 3. novembar 1994. godine zbog nepostojanja procesnih uslova, a na ročištu održanom 9. januara 1995. godine je utvrđeno mirovanje postupka u ovoj pravnoj stvari počev od 9. januara 1995. godine.

Po proteku više od tri meseca od utvrđenog mirovanja postupka, zakazivana su ročišta za 28. jun, 11. septembar, 20. oktobar i 4. decembar 1995. godine, 10. januar, 21. februar i 10. aprila 1996. godine - zbog nepostojanja procesnih uslova.

Nakon toga, održano je ročište zakazano za 30. maj 1996. godine na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka mašinske struke. Nakon prijema nalaza i mišljenja 9. jula 1996. godine, održano je ročište 24. septembra 1996. godine na kome je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka. Po odlaganju ročišta zakazanog za 24. oktobar 1996. godine, održano je ročište 12. decembra 1996. godine na kome je i zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 188/93 od 12. decembra 1996. godine u stavu prvom izreke je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i poništene su odluka tuženog broj 172/90 od 26. decembra 1990. godine i odluka Upravnog odbora tuženog od 3. jula 1991. godine i obavezan je tuženi da tužiocima prizna pronalazak pod nazivom transport vozila za izvoz modela “Gama S”, sistemom jedno vozilo i isplati im naknadu kako je to propisano Samoupravnim sporazumom o podsticanju, vrednovanju i zaštiti tehničkih i drugih unapređenja. Stavom drugim izreke presude je utvrđeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 1254/97 od 22. decembra 1997. godine, ukinuo presudu Opštinskog suda u Kragujevcu P. 188/93 i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku nisu održana ročišta zakazana za 6. januar i 4. mart 1999. godine, 18. januar, 12. april i 16. jun 2000. godine. Ročište zakazano za 18. jun 2001. godine odloženo je na predlog punomoćnika tužilaca, 12. oktobra 2001. godine na saglasan predlog parničnih stranaka, a 16. januara i 14. marta 2002. godine na predlog punomoćnika tuženog. Zbog nepostojanja procesnih uslova nisu održana ročišta 22. maja, 6. septembra i 4. novembra 2002. godine, 16. januara i 18. marta 2003. godine.

Nakon toga, održano je ročište 16. maja 2003. godine, a potom nisu održana ročišta zakazana za 28. avgust 2003. godine usled neodazivanja stranaka pozivu suda, 30. oktobra i 22. decembra 2003. godine, kao ni 14. januara 2004. godine zbog neodazivanje tuženog. Na ročištu održanom 20. februara 2004. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštkaa ekonomsko-finansijske struke.

Po dostavljanju dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka mašinske struke 23. marta 2004. godine, zakazano je ročište 22. juna 2004. godine koje nije održano zbog nepostojanja procesnih uslova, kao ni ročište zakazano za 4. oktobar 2004. godine.

Po dostavljanju nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 10. maja 2005. godine, zakazano je ročište za 2. novembar 2005. godine koje nije održano zbog nepostojanja procesnih uslova, a održano je ročište zakazano za 26. decembar 2005. godine. Nakon toga, nisu održana ročišta zakazana za 24. februar, 20. april, 6. jun, 22. jun i 28. septembar 2006. godine.

Tužioci su 21. novembra 2006. godine podneli pritužbu predsedniku Opštinskog suda u Kragujevcu na rad sudije.

Na ročištu održanom 28. decembra 2006. godine, rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu P. 59/98 je prekinut postupak po tužbi tužilaca protiv tuženog do okončanja postupka pred Zavodom za intelektualnu svojinu Republike Srbije u Beogradu, s tim da će se postupak nastaviti kada ih sud na predlog jedne od strana, pozove da to učine.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 471/07 od 11. aprila 2007. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 59/98 od 28. decembra 2006. godine.

U ponovnom postupku nisu održana ročišta zakazana za 26. septembar, 2. novembar i 24. decembar 2007. godine, 30. april, 20. avgust, 16. oktobar i 21. novembar 2008. godine, a održana su ročišta 22. februara i 6. februara 2008. godine.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta, utvrdio da je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe podnescima od 30. oktobra 2008. godine i 18. novembra 2008. godine , precizirao tužbeni zahtev i predložio da se ponište odluke tuženog broj 172/90 od 26. decembra 1991. godine i broj 30.61.90 od 25. juna 1992. godine.

Nakon toga nisu održana ročišta zakazana za 22. januar i 20. februar 2009. godine, a na ročištu održanom 30. marta 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu P. 59/98 od 16. aprila 2009. godine je ponovo otvorena glavna rasprava zaključena 30. marta 2009. godine, radi dopune postupka, kojim je naloženo punomoćniku tužilaca da se izjasni da li traže poništaj odluka tuženog broj 172/90 od 26. decembra 1991. godine i broj 30.61.90 od 25. juna 1992. godine, da li između navedenih odluka postoji neka veza kada se u drugoj navedenoj odluci kaže da je ona doneta povodom odluke direktora br. 17/91 od 21. februara 1992. godine.

Punomoćnik tužilaca je na ročištu održanom 29. aprila 2009. godine istakao da ostaje kod preciziranog tužbenog zahteva od 18. novembra 2008. godine, s tim što osporava odluku direktora tuženog broj 17/91 od 21. februara 1992. godine.

Uvidom u prijavu podnosilaca od 2. novembra 1990. godine, Saveznom zavodu za patente, utvrđeno je da su podnosioci kao naziv izuma naveli “Komplet zaštitnog pribora za transport kamiona, model 35.8 N bez tovarnog sanduka pri transportu železničkim plato vagonima” i da je Zavod za priznavanje patenta broj 2074/90/11-II-2074/90 od 16. januara 1996. godine utvrdio da je rešenjem usvojen zathev za priznavanje patenta po prijavi broj II-2074/90 od 2. novembra 1990. godine podnosilaca pod nazivom “Sklopovi za osiguranje kamiona modela 35.8 N bez tovarnog sanduka pri transportu na železničkim plato vagonima”.

Na ročištu održanom 4. maja 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 59/98 od 4. maja 2009. godine, u stavu prvom izreke je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i poništene su odluke tuženog broj 172/90 od 26. decembra 1990. godine i odluka Upravnog odbora tuženog od 3. jula 1991. godine kojima je odbijena prijava tužilaca za priznavanje tehničkog unapređenja, kao nezakonita. Stavom drugim izreke presude je utvrđeno da tehničko rešenje tužilaca, pod nazivom “Sklopovi za osiguranje kamiona modela 35.8 N, bez tovarnog sanduka, pri transportu u dva nivoa na železničkim plato vagonima”, predstavlja tehničko unapređenje što je tuženi dužan priznati. Stavom trećim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocima na ime naknade za korišćenje navedenog tehničkog rešenja u periodu primene od 30. avgusta 1991. godine do 3. avgusta 1992. godine isplati ukupan iznos od 5.402 evra , sa domicilnom kamatom na 10.566 DEM, počev od 5. avgusta 1992. godine do 31. decembra 2001. godine, a od 1. januara 2002. godine do konačne isplate sa kamatom na 5.402 evra u visini eskontne stope koju određuje Evropska centralna banka , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 1543/10 od 20. aprila 2010. godine, ukinuo presudu Opštinskog suda u Kragujevcu P. 59/98 od 4. maja 2009. godine i predmet vratio Osnovnom sudu u Kragujevcu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku nisu održana dva ročišta 22. marta i 18. aprila 2011. godine, a održana su ročišta 4. oktobra 2010. godine, 26. januara, 16. februara, a na ročištu od 20. aprila 2011. godine na kome je zaključena glavna rasprava, punomoćnik tužilaca je precizirao tužbeni zahtev u stavu tri petituma tužbe i predložio da sud obaveže tuženog da tužiocima na ime naknade za iskorišćavanje tehničkog rešenja pod nazivom “Sklopovi za osiguranje kamiona modela 35.8 N, bez tovarnog sanduka, pri transportu u dva nivoa na železničkim plato vagonima” u periodu primene od 30. avgusta 1991. godine do 5. avgusta 1992. godine isplati ukupan iznos od 5.402 evra , sa domicilnom kamatom na 10.566 dem počev od 5. avgusta 1992. godine do 1. januara 2002. godine, a od 1. januara 2002. godine pa do konačne isplate iznos od 5.402 evra u visini eskontne stope koju određuje Evropska centralna banka , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 4698/10 od 20. aprila 2011. godine, u stavu prvom izreke je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i poništene su odluke tuženog broj 172/90 od 26. decembra 1991. godine i odluka Upravnog odbora tuženog od 25. juna 1992. godine kojima je odbijena prijava tužilaca za priznavanje tehničkog unapređenja, kao nezakonite. Stavom drugim izreke presude je utvrđeno da tehničko rešenje tužilaca, pod nazivom “Sklopovi za osiguranje kamiona modela 35.8 N, bez tovarnog sanduka, pri transportu u dva nivoa na železničkim plato vagonima”, predstavlja tehničko unapređenje, što je tuženi dužan priznati. Stavom trećim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocima na ime naknade za korišćenje navedenog tehničkog rešenja u periodu primene od 30. avgusta 1991. godine do 5. avgusta 1992. godine isplati ukupan iznos od 5.402 evra , sa domicilnom kamatom na 10.566 DEM, počev od 5. avgusta 1992. godine do 1. januara 2002. godine do konačne isplate sa kamatom na 5.402 evra u visini eskontne stope koju određuje Evropska centralna banka u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 1904/11 od 21. oktobra 2011. godine, preinačio presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P. 4698/10 od 20. aprila 2011. godine i presudio u stavu prvom izreke tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se ponište odluke tuženog broj 172/90 od 26. decembra 1991. godine i odluka Upravnog odbora tuženog od 25. juna 1992. godine kojima je odbijena prijava tužilaca za priznavanje tehničkog unapređenja. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tuženi obaveže da tužiocima na ime naknade za korišćenje navedenog tehničkog rešenja u periodu primene od 30. avgusta 1991. godine do 5. avgusta 1992. godine isplati ukupan iznos od 5.402 evra, sa domicilnom kamatom na 10.566 DEM, počev od 5. avgusta 1992. godine do 1. januara 2002. godine do konačne isplate , sa kamatom na 5.402 evra u visini eskontne stope koju određuje Evropska centralna banka , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom trećim izreke presude je ukinuta presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P. 4698/10 od 20. aprila 2011. godine i odbačena je tužba tužilaca kojom su tražili da se utvrdi da tehničko rešenje tužilaca, pod nazivom “Sklopovi za osiguranje kamiona modela 35.8 N, bez tovarnog sanduka, pri transportu u dva nivoa na železničkim plato vagonima”, predstavlja tehničko unapređenje što bi tuženi bio dužan priznati. Stavom četvrtim izreke obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da su tužioci podneli tuženom predlog inovacije i da je isti rešenjem broj 172/90 od 26. decembra 1990. godine odbijen kao neosnovan, a da je odlučujući o prigovo ru tužilaca, Upravni odbor tuženog doneo odluku 3. jula 1991. godine kojom je odbijen prigovor i potvrđeno prvostepeno rešenje tuženog. Prvobitno postavljenim tužbenim zahtevom tužiocu su tražili da se kao nezakonite ponište odluke tuženog, a podneskom od 27. oktobra i 18. novembra 2008. godine tužioci su precizirali tužbeni zahtev i predložili da se ponište rešenje tuženog broj 172/90 od 26. decembra 1991. godine i odluka Upravnog odbora tuženog od 25. juna 1992. godine kojom je odbijena prijava tužilaca za priznavanje tehničkog unapređenja. Kako se tužbenim zahtevom ne traži poništaj rešenja tuženog broj 172/90 od 26. decembra 1990. godine, već nepostojećeg rešenja tuženog od 26. decembra 1991. godine i odluke Upravnog odbora od 25. juna 1992. godine koja je doneta povodom prvostepenog rešenja tuženog do 21. februara 1992. godine, koja nije priložena spisima predmeta, to je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i u ovom delu odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, jer je istom poništeno nepostojeće rešenje tuženog od 26. decembra 1991. godine, kao i odluka drugostepenog organa tuženog od 25. juna 1992. godine koja je doneta u odnosu na prvostepeno rešenje od 21. februara 1992. godine. Drugostepeni sud je utvrdio da bi tužioci ostvarili pravo na naknadu za iskorišćavanje tehničkog unapređenja, ali da je bilo potrebno poništiti kao nezakonito rešenje tuženog kojim tužiocima nije priznato pravo na tehničko unapređenje i drugostepenu odluku organa tuženog kojim je prvostepeno rešenje potvrđeno, a ne nepostojeću prvostepenu i drugostepenu odluku tuženog, koje nisu predmet ovog spora. U odnosu na deo tužbenog zahteva koji se odnosi na utvrđivanje, odnosno priznavanje pronalazačkog prava, drugostepeni sud je ocenio da je predviđen administrativni postupak, te da spor za priznavanje tehničkog unapređenja ne spada u sudsku nadležnost, jer je članom 16. Pravilnika o podsticanju, vrednovanju i zaštiti tehničkih i drugih unapređenja kod tuženog predviđen poseban postupak u okviru samog tuženog, a radi se o administrativnom postupku, pa je preinačio prvostepenu presudu i u ovom delu odbacio tužbu. U pogledu tužbenog zahteva tužilaca koji se odnosi na naknadu za iskorišćavanje tehničkog rešenja, drugostepeni sud je utvrdio da tužioci ne traže naknadu za iskorišćavanje njihovog pronalaska po osnovu priznatog patenta, već po osnovu tehničkog unapređenja, koje tehničko unapređenje tužiocima nije priznato, jer rešenjem tuženog broj 172/90 od 26. decembra 1990. godine nije prihvaćen predlog inovacije, a navedeno rešenje je potvrđeno odlukom Upravnog odbora tuženog od 3. jula 1991. godine, a nijedna od ovih odluka nije bila predmet tužbenog zahteva. S obzirom na to da su tužioci tražili da se ponište rešenje tuženog od 26. decembra 1991. godine i odluka Upravnog odbora tuženog od 25. juna 1992. godine i da je takav tužbeni zahtev odbijen, to se nisu stekli uslovi da se tužiocima isplati tražena naknada, te je drugostepeni sud i u ovom delu preinačio prvostepenu presudu za isplatu ove naknade i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i u delu troškova parničnog postupka i obavezao tužioce da tuženom naknade troškove parničnog postupka.

Odlučujući o reviziji tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 869/12 od 13. decembra 2012. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1904/11 od 21. oktobra 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, čiju povredu podnosilac ističe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se autorima naučnih i umetničkih dela jemče moralna i materijalna prava, u skladu sa zakonom (član 73. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, kao i da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu (član 16. stav 1. i 2.); da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 362. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 72/11) je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, kao i da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu (član 16. stav 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pred nadležnim sudovima trajao dvadeset godina, računajući od dana podnošenja tužbe Osnovnom sudu udruženog rada u Kragujevcu, 4. septembra 1991. godine do donošenja drugostepene presude Apelacionog suda u Kragujevcu kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioce, trajanje parničnog postupka više od dvadeset godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud naročito ističe da Opštinski sud u Kragujevcu u navedenom periodu nije sprovodio redovnu sudsku aktivnost, odnosno da se nije aktivno bavio spornim predmetom u smislu pribavljanja ili izvođenja dokaza i utvrđivanja činjenica koje su od značaja za efikasno presuđenje. Do donošenja prve prvostepene presude u periodu od pet godina, pred prvostepenim sudom su održana samo četiri ročišta, a nije održano četrnaest ročišta. U ponovnom postupku po ukidanju prve prvostepene presude je održano samo tri ročišta, a nije održano dvadeset i šest ročišta. Po ukidanju rešenja o prekidu postupka po tužbi tužilaca, pred prvostepenim sudom je održano pet ročišta, a nije održano deset ročišta. Nakon ukidanja druge prvostepene presude održano je četiri ročišta, a nije održano dva ročišta. Pored postupanja Opštinskog suda, odgovornost za neprimereno dugo trajanje predmetne parnice snosi i Okružni sud, odnosno Apelacioni sud, koji je, kao drugostepeni sud, radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja imao mogućnost, saglasno navedenoj odredbi člana 362. stav 2. Zakona o parničnom postupku, da sam zakaže raspravu i donese odluku kojom bi pravnosnažno okončao predmetni postupak, bez potrebe da predmet dva puta vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-135/2009 od 10. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'', broj predstavke 70767/01, stav 51, u kome je konstatovano da činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud ocenjuje da su podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci u ovom parničnom postupku, kao i njihov punomoćnik, neznatno doprineli neopravdanoj dužnini njegovog trajanja, s obzirom na to da su se uredno odazivali svim zakazanim ročištima i preduzimali sve procesne radnje, a da su odlaganje zakazanih ročišta predlagali samo iz razloga dostavljanja predloženih dokaza.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje kako Opštinskog, odnosno Osnovnog suda u Kragujevcu, tako i Okružnog suda, odnosno Apelacionog suda u Kragujevcu, dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao dvadeset godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kragujevcu P1. 4698/10 (ranije Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 59/98), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o delu ustavne žalbe izjavljen om protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1904/11 od 21. oktobra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud prethodno ukazuje na svoj stav da, pored ostalog, nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, osim ako iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno primenili pravo, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluka i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, 29. maj 1997. godine, § 43; “ Higgins i ostali protiv Francuske”, 19. februar 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “ Van der Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Hadjianastassiou protiv Grčke'' od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Ustavni sud konstatuje, da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za poništaj odluka prema preciziranom tužbenom zahtevu tužilaca od 30. oktobra i 18. novembra 2008. godine , pri tome ne razmatrajući konačno precizirani tužbeni zahtev punomoćnika tuži laca sa ročištu od 29. aprila 2009. godine kojim tužioci osporavaju odluku direktora tuženog broj 17/91 od 21. februara 1992. godine i odluku Upravnog odbora tuženogbroj 30.61.90 od 25. juna 1992. godine, a navodeći da iste nisu priložene spisima predmeta . Međutim, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da se osporen e odluk e nalaze u spisima predmeta i da su iste bile predmet razmatranja prvostepenog suda .

Ustavni sud, takođe konstatuje da je podnosiocima ustavne žalbe priznato pravo na patent od strane Zavoda za patente 16. januara 1996. godine, pod nazivom “Komplet zaštitnog pribora za transport kamiona modela 35.8 N bez tovarnog sanduka pri transportu na železničkim plato vagonima”, a koji predmet inovacije je odbijen upravo osporenim odluka tuženog broj 17/91 od 21. februara 1992. godine i odluke Upravnog odbora tuženog broj 30.61.90 od 25. juna 1992. godine, čiji su poništaj tužioci tražili. Međutim, drugostepeni sud ističe da je predmet tužbenog zahteva naknada za iskorišćavanje tehničkog rešenja koje tužiocima nije priznato odlukama tuženog broj 172/90 od 26. decembra 1990. godine i Upravnog odbora tuženog od 3. jula 1991. godine, a da nijedna od ovih odluka nije bila predmet tužbenog zahteva, te da se nisu stekli uslovi da se tužiocima isplati tražena naknada.

Prema oceni Ustavnog suda, osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1904/11 od 21. oktobra 2011. godine nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ovo stoga što obrazloženje osporene presude predstavlja paušalnu, a time i proizvoljnu premenu materijalnog prava, te je osporenom presudom povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana članom 32. stav 1. Ustava, pa je na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačk e 3. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1904/11 od 21. oktobra 2011. godine, kako bi u ponovnom postupku nadležni sud doneo novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 4698/10 od 20. aprila 2011. godine, te je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 4. izreke.

8. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na slobodu naučnog i umetničkog stvaranja iz člana 73. stav 2. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu nalog Apelacionom sudu u Kragujevcu da ponovo odluči o žlabi tuženog na presudu na presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P 1. 4698/10 od 20. aprila 2011. godine, utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao drugom delu tačke 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti