Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u osamnaestogodišnjem postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 18 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1700 evra, dok je žalba u pogledu prava na imovinu odbačena.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Darka Ljutića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Darka Ljutića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 1929/11 od 12. marta 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presud a Upravnog suda U. 1 929/11 od 12. marta 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Up-2 broj 1-2/2011 od 14. januara 2011. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Darko Ljutić iz Novog Sada je, 30. aprila 2013. godine , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 1 929/11 od 12. marta 2013. godine, zbog povrede načela iz čl. 21, 142. i 194. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosiocu kao profesionalnom vojnom licu osporeno pravo da se na njega primeni odredba člana 24. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije i da je neprihvatljivo da se odluke temelje na objašnjenjima, a ne na zakonu i važeć im pravilnicima, u situaciji kada „nema dileme“ da je objašnjenje Uprave za kadrove u suprotnosti sa Pravilnikom o naknadi putnih i drugih troškova, Pravilnikom o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane, Zakonom o Vojsci Srbije, kao i navedenim odredbama Ustava. Podnosilac tvrdi da mu je navedenim postupanjem upravnih organa i Upravnog suda povređeno pravo na pravično suđenje.
Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud poništi osporenu presudu.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Osporenom presudom Upravnog suda U. 1 929/11 od 12. marta 2013. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv rešenja Vojne pošte 1094 Up-2 broj 1-2/2011 od 14. januara 2011. godine. Navedenim rešenjem odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd Up-1 broj 177-2 od 16. decembra 2010. godine o odbijanju zahtev a za priznavanje prava na naknadu troškova stanovanja u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude konstatovao da je u tužbi navedeno: da je podnosilac 27. septembra 2010. godine nadležnom organu dostavio izjavu da svoje stambeno pitanje rešava trajno putem kredita na 20 godina k upovinom stana iz sredstava Nacionalnog investicionog plana, preko Direkcij e za imovinu Republike Srbije ; da tuženi organ to nije uzeo u obzir, što je dovelo do povrede odredbe člana 24. st av 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije na štetu podnosioca; da objašnjenje dato od strane Uprave za kadrove Ministarstva odbrane ne može biti osnov za donošenje pobijanog rešenja, budući da se tim objašnjenjem ne daje nijedan razlog z ašto se u konkretnom slučaju ne može primeniti navedena odredba Pravilnika. Upravni sud je dalje naveo da je na osnovu dokaza u spisima predmeta utvrđeno : da je podnosilac rešenjem Vojne pošte 1094 Beograd Up-1 broj 161-2 od 25. juna 2008. godine ostvario pravo na naknadu dela troškova za zakup stana i da mu je rešenjem iste vojne pošte Up-1 broj 176-2 od 9. decembra 2010. godine to pravo prestalo 30. septembra 2010. godine; da je podnosilac, na osnovu pravnosnažne odluke Ministarstva odbrane Komisije za raspodelu stanova iz sredstava za realizaciju Nacionalnog investicionog plana Up-1 broj: 277-2/2009 od 5. februara 2010. godine, ostvario pravo na kupovinu stana, da je 30. septembra 2010. godine zaključio ugovor o kupoprodaji stana i ušao u posed stana; da je „nosilac izrade“ Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije, koji je u smislu člana 58. tog pravilnika ovlašćen za davanje objašnjenja, aktom int. broj 2543-4 od 21. juna 2010. godine dao objašnjenje da se odredbe čl ana 24. Pravilnika ne primenjuj u na lica koja reše svoje stambeno pitanje kupovinom stana izgraćenog sredstvima za realizaciju Nacionalnog investicionog plana. Upravni sud je, polazeći od navedenog, našao da su se „pravilno tuženi i prvostepeni organ pozvali na materijalno pravo“ prilikom rešavanja ove upravne stvari i da je pravilno ocenjeno da se nisu stekli uslovi za priznavanje traženog prava u smislu odredbe člana 24. st av 1. navedenog pravilnika. Ocenjujući navode tužbe da objašnjenje dato od strane Uprave za kadrove Ministarstva odbrane ne može biti osnov za donošenje pobijanog rešenja, Upravni sud je našao da isti nije od uticaja na zakonitost pobijanog rešenja, s obzirom na ovlašćenje načelnik a Uprave za kadrove da daje objašnjenj a u vezi sa primenom odredaba Pravilnika, na zahtev jedinice, odnosno ustanove .
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (č lan 142. stav 2.). Odredbama člana 194. Ustava utvrđena je hijerarhija domaćih i međunarodnih opštih pravnih akata.
Članom 20. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije (dalje u tekstu: Pravilnik) pov. broj 2979-8 od 26. marta 2008. godine, koji je bio na snazi na dan podnošenja predmetnog zahteva podnosioca ustavne žalbe, bili su propisani uslovi pod kojima određenim kategorijama lica, među ostalima oficiru odnosno podoficiru, pripada mesečna naknada dela tr oškova za zakup stana.
Članom 24. navedenog pravilnika bilo je uređeno pitanje naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja, na sledeći način: lice iz člana 20. ovog pravilnika koje je ostvarivalo pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, a koje se pismeno izjasni lo da će svoje stambeno pitanje rešavati trajno putem kredita, a ne po propisima o stambenom obezbeđenju u Vojsci i koje je na taj način rešilo svoje stambeno pitanje, nastavlja lo je da ostvaruje pravo na naknadu dela troškova za zakup stana uvećanu za 10% (stav 1.), najduže do potpune otplate kredita, ali ne duže od 240 meseciod početka otplate kredita (stav 2.), a, izuzetno, ukoliko je ta naknada bila viša od otplate rate za kredit, ista se umanjivala za iznos koji prelazi ratu za kredit (stav 5.)
Saglasno članu 58. Pravilnika, objašnjenja u vezi sa primenom odredaba ovog pravilnika, na zahtev jedinice odnosno ustanove koji je dostavljen nadležnim putem, davao je načelnik Uprave za kadrove – Sektor za ljudske resurse Ministarstva odbrane.
5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je odluka o njegovom zahtevu za naknadu troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja morala biti zasnovana na zakonu i važećim pravilnicima, a ne na objašnjenj u načelnika Uprave za kadrove – Sektor za ljudske resurse Ministarstva odbrane, posebno u situaciji kada je, po mišljenju podnosioca, to objašnjenje u suprotnosti sa opštim aktima kojima se to pitanje uređuje.
Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.
Ustavni sud konstatuje da je predmet odlučivanja u upravnom postupku koji je pravnosnažno okončan osporenim aktom, bilo pitanje ima li, na osnovu utvrđenih činjenica i merodavnog prava, podnosilac ustavne žalbe pravo na naknadu dela troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja.
Iz sadržine obrazloženja osporene presude proizlazi da je zahtev podnosioca ustavne žalbe odbijen, jer je ocenjeno da nisu ispunjeni uslovi iz člana 24. stav 1. Pravilnika, a da je drugostepeni organ odbijanje žalbe podnosioca obrazložio time što je „nosilac izrade“ Pravilnika u aktu i nt. broj 2543-4 od 21. juna 2010. godine dao objašnjenje da se odredba člana 24. Pravilnika ne primenjuje na lica koja reše svoje stambeno pitanje kupovinom stana izgraćenog sredstvima za realizaciju Nacionalnog investicionog plana. Upravni sud je, polazeći od ovlašćenja načelnika Uprave za kadrove da daje objašnjenj a u vezi sa primenom odredaba Pravilnika (član 58.), našao da su se „pravilno tuženi i prvostepeni organ pozvali na materijalno pravo“ prilikom rešavanja ove upravne stvari.
Ustavni sud ističe da obrazloženje osporene presude ne sadrži odredbu zakona, drugog propisa ili opšteg akta, čijom primenom ili tumačenjem je Upravni sud našao da se navedena odredba člana 24. stav 1. Pravilnika ne primenjuje na lica koja reše svoje stambeno pitanje kupovinom stana izgraćenog sredstvima za realizaciju Nacionalnog investicionog plana, već je takva ocena zasnovana na aktu rukovodioca organa uprave u sastavu ministarstva, koji, na zahtev jedinice, odnosno ustanove u okviru ministarstva, daje objašnjenja u vezi sa primenom opšteg akta koji donosi ministar.
Imajući u vidu obavezu suda u upravnom sporu da prilikom ocenjivanja zakonitosti upravnog akta ispituje, pored ostalog, da li je u aktu pravilno primenjen zakon, drugi propis ili opšti akt, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud bio dužan da, postupajući po tužbi podnosioca ustavne žalbe, otkloni povrede pravila postupka učinjene od strane upravnih organa. Propuštanje Upravnog suda da to učini imalo je za posledicu da osporena presuda nije obrazložena na način koji bi otklonio sumnju u arbitrarnost postupanja i odlučivanja.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda U. 1929/11 od 12. marta 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno prav o na pravično suđenje, te je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odluč ujući kao u tačk i 1. izreke.
Ustavni sud naglašava da nije nadležan da utvrđuje da li su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za priznavanje prava na naknadu troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja podnosioca ustavne žalbe, niti se ovom odlukom prejudicira odluk a nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom.
6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 1929/11 od 12. marta 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Up-2 broj 1-2/2011 od 14. januara 2011. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu načela iz čl. 21, 142. i 194. Ustava, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje.
7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić