Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Razlozi upravnih organa o prestanku službe ocenjeni su kao proizvoljni, a postupak je trajao nerazumno dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milosave Vasić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milosave Vasić i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 8737/12 od 2 0. marta 201 4. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 8737/12 od 2 0. marta 201 4. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse UP-2 broj 37-15/10 od 4. juna 201 2. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Milosave Vasić i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 2977 Beograd u predmetu Up-1 broj 1500-2/08 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milosava Vasić iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 17. aprila 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 8737/12 od 2 0. marta 201 4. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na obaveštenost, kao i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32 . stav 1, člana 51. stav 2. i člana 60. st. 1. i 3. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da Upravni sud nije održao javnu raspravu iako je ona, po mišljenju podnositeljke, bila neophodna; da potvrda Uprave za kadrove od 16. maja 2012. godine, na koju se pozvao drugostepeni organ, nije dostavljena podnositeljki; da je prvostepeni organ, „regulisanjem prestanka službe retroaktivno sa 31. avgustom 2005. godine“, prekršio odredbu člana 69. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, jer je rešenje doneo ne obazirući se na pravno shvatanje suda; da je drugostepeni organ izneo svoje tumačenje zakona, previđajući činjenicu da je Zakon o Vojsci Jugoslavije prestao da važi 1. januara 2008. godine, a da je rešenje prvostepenog organa u ponovnom postupku doneto 1. oktobra 2010. godine; da je podnositeljki služba mogla, eventualno, prestati iz razloga i pod uslovima propisanim Zakonom o Vojsci Srbije, koji se primenjivao u vreme donošenja novodonetog rešenja.

Podnositeljka ustavne žalbe dalje ističe: da ni u ponovnom postupku nije utvrđeno da je nadležni organ, pre prestnaka njene službe, pokušao da joj obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, iako su na taj propust ukazivali Vrhovni sud Srbije i Upravni sud; da je prvostepeni organ imao obavezu da utvrdi da li je postojala mogućnost zapošljavanja, ne samo u Ministarstvu odbrane, već i drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu; da iz oglasnih novina Nacionalne službe za zapošljavanje „Poslovi“ od 12, 19. i 26. jula 2005. godine, koji su dostavljeni uz tužbu, proizlazi da su u to vreme postojali interni i javni oglasi o potrebi zaposlenja u organima lokalne samouprave i državnim organima lica sa IV stepenom stručne spreme ekonomsko-finansijske struke; da je drugostepeni organ nakon sedam godina pribavio dokaz od značaja za odlučivanje o prestanku njene službe.

U prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku, u ustavnoj žalbi se navodi da je postupak više puta „ponavljan“ i da je trajao osam i po godina, iako je reč o rešavanju spora iz radnog odnosa.

Prema navodima ustavne žalbe, podnositeljki je povređeno pravo na obaveštenost odbijanjem prvostepenog organa da joj dostavi podatke o preduzetim merama na obezbeđivanju prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije i o broju lica koja „nemaju radno mesto civilnog lica, a nisu otpuštena kao tehnološki višak“.

Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i „odredi naknadu u visini izgubljene zarade i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. septembra 2005. godine do dana donošenja presude“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu uvida u osporeni akt i priloženu dokumentacij u, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 3233 Beograd 28-147 od 1. avgusta 2005. godine utvrđeno je da Milosavi Vasić, ovde podnositeljki ustavne žalbe , civilnom licu na službi u toj vojnoj pošti , prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore dana 31. avgusta 2005. godine (tačka 1. dispozitiva) i da joj se priznaje pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate (tačka 2. dispozitiva). Rešavajući o žalbi podnositeljke izjavljenoj 16. avgusta 2005. godine protiv navedenog prvostepenog rešenja, Vojna pošta 2977 Beograd je rešenjem UP-2 broj 61-2 od 24. avgusta 2005. godine odbila žalbu kao neosnovanu. Podnositeljka je 27. septembra 2005. godine Sudu Srbije i Crne Gore podnela tužbu, o kojoj je, nakon preuzimanja nerešenih predmeta, odlučio Vrhovni sud Srbije. Taj sud je 3. aprila 2008. godine doneo presudu U-SCG 1406/06, kojom je uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno konačno rešenje. Vrhovni sud Srbije je našao da iz spisa predmeta proizlazi da ni prvostepeni organ, niti drugostepeni organ nisu utvrđivali da li je podnositeljki moglo biti obezbeđeno neko od prava iz člana 144. stav 1. tač 1) i 2) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Ministarstvo odbrane – Sektor za ljudske resurse je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donel o rešenje Up-2 broj 2016-4/2005 od 28. novembr a 2008. godine, kojim je poništilo rešenje od 1. avgusta 2005. godine i vratil o predmet prvostepenom organu na ponovni postupak.

Vojna pošta 2977 Beograd, ovog puta kao prvostepeni organ, u ponovnom postupku je donela rešenje UP- 1 broj 1500-1 od 4. decembra 200 8. godine, kojim je utvrđeno da je podnositeljki ustavne žalbe prestala služba u Vojsci SCG dana 31. avgusta 2005. godine, zbog ukidanja radnog mesta na koje je postavljena (tačka 1. dispozitiva) i da joj se priznaje pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate (tačka 2. dispozitiva). Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse Up -2 broj 1232-1 od 27. marta 200 9. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Upravni sud je presudom U. 8410/10 od 27. maja 20 10. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio pobijano drugostepeno rešenje, nalazeći da je, nakon što je poništeno rešenje o prestanku službe podnositeljke , „ona ostala i dalje na službi u Vojsci raspoređena na navedeno radno mesto“, pa bi joj služba mogla prestati samo iz razloga propisanih Zakonom o Vojsci Srbije, koji se primenjuje od 1. januara 2008. godine, a ne na osnovu ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda, rešenjem Up-2 broj 37-5 od 21. septembra 20 10. godine poništio prvostepeno rešenje od 4. decembra 200 8. godine i vratio predmet prvostepenom organu na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je 1. oktobra 20 10. godine doneo rešenje UP-1 broj 1500-2, sa istim dispozitivom kao i u ranije poništenom rešenju od 4. decembra 200 8. godine. Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 37-7 od 1 9. aprila 201 1. godine odbio žalbu podnositeljke kao neosnovanu. Upravni sud je presudom U. 5954/11 od 19. aprila 20 12. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio pobijano drugostepeno rešenje. Taj sud je istakao da u spisima nema Odluke ministra odbrane od 15. jula 2005. godine, kojom je ukinuto radno mesto podnositeljke, niti ima dokaza da se podnositeljki nije moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. tač 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije .

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 37-15 od 4. juna 201 2. godine odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja. Taj organ je u obrazloženju rešenja naveo da se, pre donošenja rešenja u ponovnom postupku, obratio Upravi za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane, zahtevom da dostavi podatke o tome da li se podnositeljki u momentu prestanka službe moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. tač 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije i da li je bilo upražnjenog mesta na koje bi mogla biti raspoređena. Dalje je navedeno: da je Uprava za kadrove aktom broj 3954-2 od 16. maja 2012. godine potvrdila da je radno mesto podnositeljke ukinuto, da su ukinuta i sva upražnjena formacijska i radna mesta civilnih lica u Vojsci; da su Odlukom ministra odbrane od 4. aprila 2005. godine bile obuhvaćene sve ustanove u Ministarstvu odbrane; da je „u tački 5. dispozitiva rešenja 157-1 od 8. aprila 2005. godine, kojim je prvobitno odlučeno o prestanku službe imenovane“, određeno da je podnositeljka dužna da se u roku od 30 dana od dana prestanka službe prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje, radi ostvarivanja prava za slučaj nezaposlenosti; da iz toga proizlazi da je prvostepeni organ preduzeo sve mere kako bi omogućio podnositeljki da ostvari pravo na novčanu naknadu za socijalno osiguranje, kao i druga prava u skladu sa zakonom koji reguliše prava nezaposlenih lica.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 8737/12 od 2 0. marta 201 4. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog konačnog rešenja. Taj sud je ocenio da je tuženi organ postupio u svemu u skladu sa primedbama iz presude tog suda U. 5954/11 od 19. aprila 20 12. godine, jer je priložio izvod iz Odluke ministra odbrane od 25. jula 2005. godin e i pravilno obrazložio zašto se podnositeljki nije moglo obezbediti ni jedno od prava predviđenih članom 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, pozivajući se na potvrdu Uprave za kadrove od 16. maja 2012. godine.

4. Odredbama Ustava , na čije povrede podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom (č lan 51. stav 2.); da se je mči pravo na rad, u skladu sa zakonom i da su s vima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. st. 1. i 3.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i odredbe sledećih propisa:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa (član 232. stav 1.); da se odredbe ovog zakona koje se odnose na prvostepeno rešenje shodno primenjuju i na rešenja koja se donose po žalbi (član 235. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2); da a ko prema prirodi stvari u kojoj je nastao upravni spor treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da taj akt donese bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, pri čemu je nadležni organ vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (č lan 69. stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže, pored ostalog, time što je u pravnosnažno okončanom upravnom postupku odlučeno da joj prestane služba u Ministarstvu odbrane, iako joj nije omogućeno ostvarivanje jednog od prava iz člana 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi. Međutim, proizvoljnost u oceni dokaza, utvrđivanju činjenica i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljne ocene dokaza, proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljne primene merodavnog prava.

Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka civilne službe podnositeljke u Ministarstvu odbrane moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređena ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je moguće da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. U konkretnom slučaju, pre donošenja rešenja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već su prvostepeni i drugostepeni organ imali zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donesu nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud ocenio da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnosteljka ustavne žalbe bila postavnjena i da joj se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona.

Ustavni sud najpre ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, saglasno odredbi člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, iz čega sledi da se i nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja. Ustavni sud, međutim, ukazuje da navedeno ovlašćenje iz člana 232. stav 1. Zakona, ne oslobađa drugostepeni organ obaveze da dokaze koje je pribavio u dopunjenom postupku dostavi stranci radi izjašnjenja i da joj omogući učešće u postupku, budući da se odredbe o postupku donošenja prvostepenog rešenja, saglasno odredbi člana 235. stav1. Zakona, shodno primenjuju i u drugostepenom postupku.

Ustavni sud konstatuje da iz rešenja drugostepenog organa UP-2 broj 37-15 od 4. juna 201 2. godine ne proizlazi da je podnositeljki ustavne žalbe dostavljen akt Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 3954-2 od 16. maja 2012. godine. Međutim, ovaj sud nalazi da je podnositeljka bila dužna da na tu povredu pravila postupka ukaže u tužbi kojom je pobijala zakonitost navedenog rešenja, a kako to nije učinila, ne može se na navedeni propust drugostepenog organa pozivati prvi put u ustavnoj žalbi. Takođe, imajući u vidu da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija o podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na to da se nakon donošenja prvostepenog rešenja ne mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje. Ovaj stav Ustavni sud je izrazio, pored ostalih, u Odluci Už-4577/2010 od 6. novembra 2013. godine.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je Uprava za kadrove kao unutrašnja organizaciona jedinica Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane mogla ispitati postojanje mogućnosti za zaposlenje podnositeljke na odgovarajuće radno mesto, odnosno sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije samo za rad u Vojsci i Ministarstvu odbrane. Međutim, nezavisno od toga što su, po nalaženju Upravnog suda, upravni organi naveli dovoljne razloge za ocenu da je uki nuto radn o mest o na koje je bila postavljena podnositeljka ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je član 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije prestanak službe civilnog lica u Vojsci uslovljavao time da mu se prethodno nije moglo obezbediti neko od prava koja su propisana navedenim zakonskim odredbama . U tom smislu je sprovođenje postupka u skladu sa zakonom, podrazumevalo da civilnom licu služba u Vojsci presta ne tek ako n ije moglo da zasnuje radni odnos na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, odnosno ne stekne stručnu osposobljenost, dokvalifikaciju ili prekvalifikaciju.Po oceni ovog suda, mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnositeljke u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, naknadno se mogla utvrđivati na osnovu podataka kojima raspolaže Nacionalna služba za zapošljavanje , ali upravni organi ovu mogućnost nisu ispitivali ni u ponovnom postupku. Ustavni sud je, takođe, imao u vidu da iz obrazloženja rešenja drugostepenog organa UP-2 broj 37-15 od 4. juna 201 2. godine proizlazi da se taj organ poziva na prava priznata „u tački 5. dispozitiva rešenja 157-1 od 8. aprila 2005. godine“, iako tim rešenjem nije odlučivano o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe – na šta je ona ukazivala u tužbi podnetoj Upravnom sudu, a dispozitivi prvostepenih rešenja donetih u osporenom postupku imaju samo dve tačke.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da su razlozi u rešenjima upravnih organa o ispunjenosti uslova za prestanak službe podnositeljke, koje je u potpunosti prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi, zasnovani na proizvoljnoj primeni materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 8737/12 od 2 0. marta 201 4. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse UP-2 broj 37-15/10 od 4. juna 201 2. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnositeljki ustavne žalbe prestane služba u Ministarstvu odbrane, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na obaveštenost i prava na rad iz čl. 51. i 60. Ustava, koje je podnositeljka, takođe, istakla u ustavnoj žalbi.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojnom poštom 2977 Beograd u predmetu Up-1 broj 1500-2/08, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Ustavni sud je našao da je period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku trajao od 16. avgusta 2005. godine, kada je podnositeljka prvi put izjavila žalbu u upravnom postupku, do 2 0. marta 201 4. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda, dakle, osam godina i sedam meseci.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije doprinela dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga joj je prestala služba za nju bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog organa u pretežnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnositeljki ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto, niti da je podnositeljki prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da tri drugostepena rešenja budu poništena u upravnom sporu, bilo zato što u spisima predmeta uopšte nije bilo dokaza o odlučnim činjenicama ili nije bilo dokaza o svim odlučnim činjenicama. Osim toga, drugostepeni organ je rešenjima od 29. novembra 2008. i 21. septembra 2009. godine vraćao predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, iako je dokaze na osnovu kojih je utvrđeno činjenično stanje naknadno pribavio drugostepeni organ.

Kada je u pitanju postupanje nadležnih sudova u upravnom sporu, Ustavni sud smatra da je značajan doprinos trajanju predmetnog postupka imao Vrhovni sud Srbije, kao i Upravni sud, koji je osporenu odluku doneo nakon skoro dve godine. Pored toga, ovaj sud konstatuje da je stanovište Upravnog suda izraženo u presudi U. 8410/10 od 27. maja 20 10. godine imalo za posledicu produženje osporenog postupka za godinu i po dana, jer su u izvršenju navedene presude poništena rešenja upravnih organa, a da ni u ponovnom postupku nije utvrđeno da li se podnositeljki moglo obezbediti neko od prava predviđenih zakonom.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu, isključivo dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnositeljke.

7. Podnositeljka ustavne žalbe je od Ustavnog suda tražila da joj „odredi naknadu u visini izgubljene zarade i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. septembra 2005. godine do dana donošenja presude“. Ustavni sud smatra da je ovaj zahtev podnositeljke preuranjen, jer će se u postupku pred nadležnim sudom ponovo odlučivati o tužbi podnosi teljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja kojim je konačno odlučeno o prestanku njene službe u Vojsci , zbog čega je Sud odbacio zahtev, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 4. izreke.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti