Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu za rehabilitaciono obeštećenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava, jer sud nije obrazložio zašto pravo na štetu, stečeno za života rehabilitovanog lica, ne ulazi u zaostavštinu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3458/2019
25.04.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. B . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 20 24. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. B . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1176/17 od 20. decembra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1176/17 od 20. decembra 2018. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1375/16 od 25. januara 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. B . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 2. aprila 2019. godine, preko punomoćnika N . T, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 13. aprila 2022. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1176/17 od 20. decembra 2018. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je presuda Vrhovnog kasacionog suda kojom je odbijena kao neosnovana revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv pravnosnažne presude kojom je odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za rehabilitaciono obeštećenje. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni materijalnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda, jer nije uzeto u obzir da je tužbu podneo njegov otac, koji je prethodno, po sopstvenom zahtevu, rehabilitovan pravnosnažnom sudskom odlukom, čime je stekao pravo na materijalnu štetu, uprkos tome što je preminuo dan nakon podnošenja tužbe.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Somboru P. 11/15 od 1. februara 2016. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da mu, na ime rehabilitacionog obeštećenja – materijalne i nematerijalne štete zbog protivpravnog lišenja slobode i smrti bliskog lica, isplati ukupan iznos od 54.527.227,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, i to u pojedinačno određenim iznosima po svim traženim osnovima: obavljen a neplaćen rad za vreme lišenja slobode, izgubljena zarada za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlika u zaradi koju bi dobijao da nije bilo štetnog događaja i koju je dobijao po prestanku lišenja slobode, gubitak penzije, razlika u penziji koju bi primao da nije bilo štetnog događaja koju je dobijao posle štetnog događaja, kao i pretrpljeni fizički bol, psihički duševni bol i strah.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1375/16 od 25. januara 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i navedena prvostepena presuda potvrđena.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1176/17 od 20. decembra 2018. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv navedene drugostepene presude.

U osporenoj revizijskoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da je sada pokojni otac tužioca M. B . 26. oktobra 2013. godine podneo tužbu za naknadu rehabilitacione štete; da je dan nakon podnošenja tužbe preminuo, pa je postupak preuzeo njegov sin G . B, sada tužilac; da je pravni prethodnik tužioca uhapšen 17. septembra 1949. godine; da je tada šest meseci proveo u zatvoru, a potom je, rešenjem Narodnog odbora za Grad Sarajevo – Komisija za prekršaje od 20. februara 1950. godine osuđen na još tri meseca zatvora, zbog prekršaja protiv javnog reda i mira; da je bio obavezan i na društveno-koristan rad u trajanju od 18 meseci, računajući od dana izdržane kazne; da je iz Sarajeva prebačen na Goli Otok, a zatim u Gorski Kotar, gde je sa ostalim zatvorenicima kosio livade i pripremao hranu, a nakon kraćeg vremena premešten je u luku Bakar, gde je radio na vođenju knjiga vezanih za utovar i istovar robe za Goli Otok; da je pravni prethodnik tužioca pušten na slobodu 10. marta 1952. godine; da je na izdržavanju kazne proveo ukupno 963 dana, a bez posla je nakon toga bio dve godine, devet meseci i 20 dana; da je tužilac rođen 5. aprila 1973. godine i odrastao je u porodici sa pokojnim ocem, majkom, dve sestre i bratom; da je tužilac još pre polaska u školu uvideo da se razlikuje od ostale dece i da je obeležen time što mu je otac bio lišen slobode, a iz istih razloga je drugačije tretiran i tokom služenja vojnog roka; da njegov otac, nakon povrataka sa izdržavanja kazne, više nije bio isti čovek, zbog čega su tužilac i ostali članovi njegove porodice ostali uskraćeni za normalne porodične odnose.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, materijalno pravo u nižestepenim presudama pravilno primenjeno, kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete; da tužilac ne spada u kategoriju lica iz člana 7. tačka 5) Zakona o rehabilitaciji, niti u kategoriju lica obuhvaćenih članom 21. stav 2, u vezi sa članom 26. stav 4. istog zakona; da iz citiranih odredaba Zakona o rehabilitaciji (član 7. stav 5, člana 21. stav 2, član 26. st. 2 – 4. i član 27. st. 1. i 4.) proizlazi da je reč o specijalnom zakonu koji izričito određuje osnov i obim prava na rehabilitaciono obeštećenje, kao i krug lica kojima to pravo pripada, te se ne može proširivati pravilima o nasleđivanju i pravnom sledbeništvu; da je potraživanje naknade nematerijalne štete moglo preći na tužioca samo ako je prethodno priznato pravnosnažnom sudskom odlukom ili pismenim sporazumom, u smislu člana 204. Zakona o obligacionim odnosima, dok pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda ima samo rehabilitovano lice.

Iz obrazloženja nižestepenih odluka proizlazi da je pravni prethodnik tužioca delimično rehabilitovan u postupku koji je vođen po njegovom zahtevu, tako što je pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Somboru Reh. 71/12 od 8. februara 2013. godine utvrđeno da je rešenje Narodnog odbora za grad Sarajevo – Komisija za prekršaje od 20. februara 1950. godine ništavo od dana donošenja, kao i sve njegove pravne posledice.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03 – Odluka US) propisano je: da se nasleđuje zaostavština (stav 1.); da zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti (stav 2.).

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/91 i „Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) i Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11), a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo.

Pitanje prava naslednika rehabilitovanog lica na materijalnu štetu, kao vid rehabilitacionog obeštećenja, koje se postavlja i u ovom slučaju, Ustavni sud je razmatrao u Odluci Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16). Ustavni sud je stao na stanovište da je pravna ocena Vrhovnog kasacionog suda prema kojoj naslednik rehabilitovanog lica nema pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica.

Za razliku od konkretne pravne stvari, gde je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe najpre rehabilitovan u postupku koji je vođen po njegovom zahtevu, a potom i lično podneo tužbu za rehabilitaciono obeštećenje, u predmetu povodom kojeg je doneta Odluka Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine, pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe je preminuo pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji. Vrhovni kasacioni sud je zaključio da se kao pravna posledica rehabilitacije, koja je propisana članom 3. stav 2. Zakona o rehabilitaciji, ne može smatrati da je rehabilitovano lice za života steklo imovinsko pravo na naknadu materijalne štete, zbog čega to pravo ne ulazi u njegovu zaostavštinu, niti može da bude predmet nasleđivanja, osim u slučaju da je posebnim propisom ili posebnom odredbom Zakona o rehabilitaciji propisano da se, po stupanju na snagu navedenog zakona i po pravnosnažnosti rešenja o rehabilitaciji, pravo na naknadu štete smatra imovinskim pravom rehabilitovanog lica i da ulazi u njegovu zaostavštinu.

Iz napred iznetog sledi da je, uprkos razlici u činjeničnom stanju, izneti pravni stav u obrazloženju osporene revizijske presude suštinski identičan kao i u presudi koja je bila predmet ustavnopravne analize u predmetu Už-7982/2014, a gde je Vrhovni kasacioni sud, pored ostalog, jasno ukazao na relevantnost momenta smrti rehabilitovanog lica, tj. da li su pravne posledice rehabilitacije nastupile za njegovog života ili ne. U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud konstataciju iznetu prilikom sumiranja utvrđenih činjenica i okolnosti – da je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe rehabilitovan po sopstvenom zahtevu i da je preminuo dan nakon što je podneo tužbu za rehabilitaciono obeštećenje, uopšte nije doveo u vezu sa odredbom člana 3. stav 2. Zakona o rehabilitaciji, kao što je to učinio kod donošenja presude iz predmeta Už-7982/2014, pa tako, po shvatanju Ustavnog suda, nije obrazložio da li to što je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe doživeo svoju rehabilitaciju znači i da je za njegovog života nastupila pravna posledica rehabilitacije, u vidu prava na obeštećenje za materijalnu štetu, te ako jeste, da li to pravo, saglasno članu 1. stav 2. Zakona o nasleđivanju, ulazi u njegovu zaostavštinu.

Sledom izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1375/16 od 25. januara 2017. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi ostalih prava i načela utvrđenih Ustavom, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu za rehabilitaciono obeštećenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti