Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu privrednog društva „MONTING - BEOGRAD“ DOO, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko jedanaest godina. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete, dok odbacuje deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje i imovinu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi "MONTING - BEOGRAD" DOO iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba "MONTING - BEOGRAD" DOO i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 208/99-01 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo "MONTING BEOGRAD" DOO iz Beograda je 23. jula 20 10. godine, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 801/07 od 7. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 208/99-01.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je preduzeće "Monting - Beograd" AD iz Beograda pravni sledbenik DP "Monting - Beograd" iz Beograda, protiv koga je podnošenjem tužbe tužioca N.C, radi duga, započet parnični postupak 11. februara 1999. godine pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, koji je trajao preko deset godina, što je, po njegovom mišljenju, protivno domaćim propisima i međunarodnim pravnim standardima. Podnosilac osporava i navedenu presudu kojom je okončan spor, zbog povrede prava na pravično suđenje, jer u prvostepenom postupku "nije ispitan u potpunosti odnos između firme Monting i njenog predstavništva na Kipru", a drugostepeni sud je u osporenoj presudi "u svemu usvojio argumentaciju prvostepenog suda i bazirao odluku na pogrešnoj slici obligacionog odnosa o kome se raspravljalo u ovom sporu". Prema daljim navodima, podnosilac ustavne žalbe je postao većinski vlasnik preduzeća DP "Monting" iz Beograda, i njemu "u procesu privatizacije, niti u kasnijim kontaktima sa menadžmentom nije bila skrenuta pažnja na nasleđena dugovanja" koja je preduzeće u privatizaciji imalo prema svojim radnicima, pa je obavezivanjem od strane suda da izmiri dugovanja iz perioda pre privatizacije, prekršeno osnovno ustavno pravno na imovinu". Predlaže da Ustavni sud usvoji njegovu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu odluku i naknadi mu materijalnu i nematerij alnu štetu u iznosu od 2.000.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), nakon izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9156/10 (ranije predmet P1. 208/99-01 Trećeg opštinskog suda u Beogradu), kao i pribavljenu dokumentaciju Agencije za privatizaciju i Agencije za privredne registre, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, DP "MONTING" BEOGRAD je 11. februara 1999. godine, kao tuženog, tužilac N.C podneo je tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud), radi duga. U tužbi je naveo da je kod tuženog radio na limarskim radovima i bio upućen, prema odluci Radničkog saveta, na rad u Rusiju, te da mu i pored ugovorene isplate od 600 USD mesečno, nije izvršena isplata u celini, već je tuženi ostao dužan 5.500 USD.

U toku postupka, Ugovorom o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije (u daljem tekstu: ugovor) overenim kod Prvog opštinskog suda u Beogradu Ov. br. 8418/2002 od 23. decembra 2002. godine, zaključenim između ugovornih strana - Subjekta koji se privatizuje metodom aukcije: Montažno proizvodno društveno preduzeće "MONTING" sa p.o. Beograd , ovde tuženog, Agencije za privatizaciju Republike Srbije i Učesnika na aukciji - Kupca Dušana Nelkija iz Beograda, prodato je 70% društvenog kapitala. U postupku je na strani tuženog učešće uzeo "Monting-Beograd" AD Beograd . Sastavni deo Ugovora su i Aneksi 1.-5. Klauzla 6. Aneksa 1. Ugovora o kupoprodaji sadrži izjave i garancije Subjekta i Agencij e Kupcu, a klauzulom 6.2. je ugovoreno da Agencija ne daje bilo kakve druge izjave i garancije osim izričito navedenih u klauzuli 6.1. i da Kupac potvrđuje da je u potpunosti imao priliku da izvrši ispitivanja i provere Subjekta, njegovih sredstava, i(li) se u potpunosti oslanja na izvršena ispitiva nja i provere prilikom kupovine prodajnog kapitala, i(li) će u slučaju povrede izjava , odn osno garancija Kupac imati pravo da koristi isljučivo sredstva navedena u klauzuli 6.3, kojom su predviđeni rokovi za raskid ugovora ukoliko garancije i izjave nisu tačne. Ugovor je ostao na snazi, a Kupac je Aneksom broj 6. od 20. juna 2007. godine isplatio ugovornu cenu u celini.

Do donošenja prvostepene presude od 4. decembra 2006. godine, Opštinski sud je zakazao 25 ročišta za glavnu raspravu, ali je održao 16 ročišta. Preostalih devet ročišta nije održano iz sledećih razloga: četiri ročišta su odložena zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jednom na teret tužioca jer nije postupio po nalogu suda, a preostala četiri puta jer su punomoćnik tuženog ili tuženi tražili odlaganje. Na ročištu održanom 12. decembra 2002. godine bilo je određeno mirovanja zbog izostanka tužioca, ali je na sledećem održanom ročištu 19. februara 2003. godine dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje. Tokom 2005. godine nije bilo zakazanih ročišta, a sud je više puta ponavljao naloge tuženom i novčano ga kažnjavao zbog nepostupanja po nalozima suda za dostavljanje traženih podataka, te jednom odložio ročište isključivo iz razloga izjašnjenja tužioca na podnesak tuženog predat neposredno na ročištu. Na održanim ročištima saslušani su tužilac i zakonski zastupnik tuženog u svojstvu parničnih stranaka i izvršeno njihovo suočenje, saslušana su tri svedoka, pribavljen izveštaj Republičkog fonda PIO, izvršen uvid u radnu knjižicu, izvršeno finansijsko veštačenje i pribavljen dopunski nalaz veštaka po primedbama tuženog.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 208/99-01 od 4. decembra 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi - preduzeće "Monting" Beograd AD iz Beograda da tužiocu na ime neisplaćene devizne zarade za period od 13. marta 1995. godine do 12. juna 1995. godine i od 3. avgusta 1995. godine do 15. marta 1996. godine, te za period od 3. jula 1997. godine do 11. oktobra 1997. godine isplati iznos od 2.570,00 USD, sa domicilnom kamatom počev od 15. oktobra 1997. godine kao dana dospelosti do konačne isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka. U obrazloženju presude je, između ostalog navedeno, da je u toku postupka utvrđeno: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 6. decembra 1993. godine do 26. maja 2000. godine i da je tuženi za taj period tužiocu uplaćivao doprinose, što sve ide u prilog neosnovanosti istaknutog prigovora nedostatka pasivne legitimacije tuženog, već preduzeća na Kipru "Inženjering Mont" LTD Nikozija, s obzirom na to da je isto preduzeće osnovano od strane tuženog saglasno odluci Radničkog saveta od 11. februara 1994. godine, radi efikasnijeg rada u poslovima sa stranim elementom DP "Monting-Beograd" u vreme ekonomskih sankcija u zemlji, s tim da će se sa deviznog računa u Limasolu isplaćivati radnici DP "Monting" Beograd upućeni u Rusiju, finansirati predstavništvo u Moskvi i pripadajući deo sredstava preneti u matičnu firmu. Tuženi je, između ostalog, ugovorene poslove na gradilištu u Rusiji naplatio od investitora, a tužilac je u navedenim periodima radio kao radnik tuženog na gradilištu u Rusiji, pa je na strani tuženog da ispuni obavezu prema zaposlenom radi isplate neisplaćenih deviznih dnevnica.

Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj 28. decembra 2006. godine, na koju je tužilac dao odgovor 23. januara 2007. godine, Okružni sud u Beogradu je ovde osporenom presudom Gž1. 801/07 od 7. oktobra 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 208/99-01 od 4. decembra 2006. godine. U obrazloženju je, između ostalog navedeno, da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje prihvata i taj sud u postupku žalbene kontrole. Navedena presuda je uručena tužiocu 14. marta 2010. godine, a posle tri neuspele dostave punomoćniku tuženog, jer je nepoznat na adresi iz punomoćja, drugostepena presuda je uručena 30. juna 2010. godine tuženom privrednom društvu, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93 i 24/94 ), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

Za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i odredbe Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 38/01) i Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom ("Službeni glasnik RS", br. 45/01 i 45/02), jer je navedeni Ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije (u daljem tekstu: ugovor) zaključen na osnovu navedenih propisa, kao i Zakona o preduzećima ("Službeni list SRJ", br. 29/96,29/97, 59/98, 74/99, 09/01 i 36/02).

Zakonom o privatizaciji, koji je važio u vreme zaključenja ugovora, bilo je propisano: da subjekt privatizacije koji se privatizuje metodom javne aukcije izrađuje program privatizacije u skladu sa propisom iz člana 40. ovog zakona (član 21. stav 2.); da program naročito sadrži podatke: o poslovanju, vrednosti kapitala ili imovine i obliku organizovanja subjekta privatizacije (član 22. stav 1.); da Vlada Republike Srbije propisuje postupak i način prodaje kapitala i imovine metodom javne aukcije (član 40.); da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe - o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenja zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane (član 41. stav 1.); da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije smatra zaključenim kada ga potpišu kupac, subjekt privatizacije i Agencija (član 41. stav 2.).

Uredbom o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom, koja je važila u vreme zaključenja ugovora, bilo je propisano: da aukcijska dokumentacija sadrži: program privatizacije; ugovor o čuvanju poverljivih podataka; n acrt ugovora o prodaji; prijavu učešća na aukciji (član 10. stav 1.); program privatizacije sadrži podatke o stanju sredstava i obaveza (član 48. stav 2.); podaci o stanju sredstava i obaveza sadrže pregled obaveza koje su predmet sudskih sporova sa iznosom vrednosti spora. (član 48. stav 5.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od podnošenja tužbe protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, do uručenja drugostepene presude, kojom je postupak pravosnažno okončan, podnosiocu ustavne žalbe trajao 11 godina četiri meseca i 20 dana.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi , ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu za naknadu štete ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da ovaj spor radi isplate duga ne spada u sporove sa složenim činjeničnim pitanjima i pravnim pitanjima, te da sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postup ka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje postupka, pogotovu što nije zahtevao obiman dokazni postupak.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je ažurno i propisno postupanja sudskih organa u cilju brzog i zakonitog razrešenja spornih pitanja trebalo da bude od nesumnjive važnosti za podnosioca ustavne žalbe , mada se podnosilac nije ponašao u skladu sa ovim svojim interesom.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u znatnoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju ovog parničnog postupka tako što, prevashodno, nije blagovremeno postupao po nalozima suda za dostavljanje tražene dokumentacije, iz kojih su razloga ročišta odlagana (zbog čega je u jednom navratu bio i novčano kažnjen), a zatim što na njegov predlog, odnosno na predlog njegovog punomoćnika, nisu održana četiri ročišta i jedno ročište je bilo odloženo isključivo zbog njegovog dostavljanja podneska neposredno na ročištu. Takođe, i dostava drugostpene odluke je trajala skoro četiri meseca jer punomoćnik tuženeg ni tuženi nisu obavestili sud da je došlo do promene adrese punomoćnika.

Po oceni Ustavnog suda, sporo i nedolotvorno postupanje prvostepenog suda - Trećeg opštinskog suda u Beogradu koji je prvostepenu presudu doneo tek posle sedam godina i deset meseci, je odlučujući razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama : prvostepeni sud u 2005. godini nije zakazao nijedno ročište, tokom četiri godine održao je samo po dva ročišta, a u 2004. godini samo jedno ročište, dok su u toku postupka četiri ročišta odložena zbog sprečenosti postupajućeg sudije, što ide u prilog oceni da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča. I na strani drugostepenog suda stoji doprinos dužem trajanju postupka jer je žalbeni postupak okončan posle dve godine i skoro deset meseci. Saglasno iznetom, Ustavni sud je našao da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku tj. da o tužbi protiv njega nije rešeno u okviru prihvaćenih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba i predmet spora . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Što se tiče zahteva za naknadu materijalne štete, koju je podnosilac ustavne žalbe tražio, pored nematerijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe ni je dokazao da je pretrpeo materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka.

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama čl. 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo u predmetnom parničnom postupku donošenjem osporene presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 801/07 od 7. oktobra 2009. godine, Ustavni sud, je imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom osporava navedenu presudu, prevashodno, u pogledu pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja (u vezi sa ispitivanjem odnosa tuženog i preduzeća na Kipru u pogledu obaveza prema zaposlenom kod tuženog), što nisu ustavnopravni razlozi, a zatim zbog pogrešne primene materijalnog prava. Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da drugostepena presuda sadrži detaljno i jasno obrazloženje o postojanju pasivne legitimacije tuženog, koji je sporio da nije odgovoran za isplatu radnika koji su radili u Rusiji za preduzeće na Kipru, s obzirom na to da je tužiocu, za sporni period neisplaćene zarade, radni staž tekao i upisan u radnu knjižicu upravo kod tuženog. Shodno, navedenom, obrazloženje osporene odluke zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju merodavnog materijalnog prava i stanovišta je da je nadležni sud dovoljno obrazložio osporenu odluku i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim. Ovo pogotovu što se prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, vodi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera, ali obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Van der Hurk protiv Holandije“, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova.

Ocenjujući razloge i navode podnosioca iznete u ustavnoj žalbi (ali ne i tokom osporenog parničnog postupka) u vezi povrede prava na imovinu: "da je u postupku privatizacije kupio preduzeće koje po njegovim saznanjima nije imalo sporova i dugovanja", Ustavni sud je utvrdio da podnosilac, u suštini nezadovoljan ishodom postupka, pravnosnažno utvrđenu obavezu isplate neisplaćenih deviznih zarada radniku, osporava navedenim "nedostatkom saznanja", iako ne pruža dokaze da je u odnosu na privatizaciju sprovedenu 2002. godine, iskoristio pravni put za zaštitu svojih prava, predviđen Ugovorom o kupoprodaji društvenog kapitala, a u slučaju eventualne povrede izjava i garancija datih od strane subjekta privatizacije ili Agencije za privatizaciju. Naprotiv, ovaj ugovor, kojim je konstatovano da je kupac imao priliku da se upozna i izvrši provere subjekta privatizacije i njegovih sredstava i finansijskih i poslovnih delatnosti, održan je na snazi, pa su očigledno neosnovani navodi podnosioca da nije imao saznanja o obavezama koje su predmet sudskih sporova, pa i o konkretnoj obavezi. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje da se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između pojedinaca (pa i privrednog društva i fizičkog lica), kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti