Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 1994. godine. Prevashodnu odgovornost snose sudovi zbog višestrukog ukidanja presuda i vraćanja predmeta na ponovno suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Momira Dragićevića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 201 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Momira Dragićevića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu 45807/10 (ranije predmet Prvog opštinsk og sud a u Beogradu P. 7280/94), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se Prvom osnovn om sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Momir Dragićević iz Beograda je 23 . jula 20 10. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu 45807/10 (ranije predmet Prvog opštinsk og sud a u Beogradu P. 7280/94).

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 24. oktobra 1994. godine podneo tužbu Prvom o pštinskom sudu u Beogradu radi isplate osigurane sume usled nastupanja štetnog događaja i da su donete četiri prvostepene, četiri drugostepene presude i dve odluke Vrhovog suda Srbije, ali da ni posle 16 godina od podnošenja tužbe postupak još nije okončan.

Ustavnom žalbom se traži od Ustavnog suda da naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku. Takođe se zahteva da Ustavni sud utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete «na ime opisanih patnji, stresa i gubitka deteta» u iznosu od 450.000 evra, čime je obuhvaćena i stvarna materijaln a šteta koja iznosi 150.000 evra i predstavlja «zbir presuđene (štete) i one o kojoj se izbegava presuditi namernim odugovlačenjem».

2. Saglasno odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U stavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu 45807/10 (ranije predmet Prvog opštinsk og sud a u Beogradu P. 7280/94), utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Momir Dragićević, podnosilac ustavne žalbe, podneo je 3. novembra 1994. godine tužbu za naknadu štete protiv „Dunav osiguranja“ d.d, zbog nastupanja osiguranog slučaja 3. novembra 1990. godine i 26. maja 1991. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom postupku Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao pet, a održao tri ročišta, nakon čega je 1. septembra 1995. godine doneo presudu P. 7280/94, kojom je usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i obavez ao tužen og „Dunav osiguranje" d.d. da podnosiocu ustavne žalbe na ime naknade štete isplati iznos od 72.562 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom , i to na iznos od 42.515 dinara , sa zakonskom kamatom počev od 3. novembra 1990. pa do konačne isplate, a na iznos od 30.047 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. maja 1991. godine pa do konačne isplate. Prigovor zastarelosti prvostepeni sud je odbio.

Okružni sud u Beogradu je 24. maja 1996. godine doneo rešenje Gž. 3443/96, kojim se ukida navedena prvostepena presuda i predmet vraća na ponovno suđenje. Po oceni Okružnog suda u Beogradu, prvostepeni sud je propustio da utvrdi visinu štete i oceni navode tuženog da je isplaćen iznos od 130.822,00 dinara u mirnom postupku. Takođe, Okružni sud u Beogradu je naveo da nije jasno zbog čega je prvostepeni sud našao da prigovor zastarelosti nije osnovan i uputio na primenu član a 380 . stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima.

U ponovnom postupku održano je 12 ročišta, a dva su odložena iz razloga koji se ne mogu pripisati podnosiocu ustavne žalbe. Prvi opštinski sud je 6. decembra 2001. godine doneo presudu P. 4845/96, kojom je ponovo usvojio tužbeni zahtev . Stavom drugim izreke, kojim je odlučivano o zahtevu vezanom za osigurani slučaj od 3. novembra 1990 . godine, obavezan je tuženi da na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 969.933,00 dinara , sa zakonskom kamatom počev od 24. marta 2000. godine pa do konačne isplate. Prigovor zastarelosti prvostepeni sud je odbio, obrazla žući da tužilac potražuje predmetni iznos po osnov u neosnovanog obogaćenja tuženog. Ispitan je i navod tuženog o isplati iznosa od 130.822,00 dinara, za koji je utv rđeno da je dat na ime putnih troškova za pribavljanje računa.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 4633/02 od 28. juna 2002. godine odbijena je žalba i potvrđena presuda Pr vog opštinskog suda u Beogradu P. 4845/96 od 6. decembra 2002. godine u stavu prvom izreke, a u stavu drugom je ukinuta i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Re v. 4869/02 od 26. februara 2002. godine usvojio revizij u tuženog i ukinuo p resudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 4633/02 od 28. juna 2002. godine u stavu prvom izreke i presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4845/96 od 6. decembra 2002. godine u stavu prvom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Vrhovni sud Srbije je ocenio da u postupku nije utvrđeno da li je tužilac aktivno legitimisan i da li su ukradene stvari bile predmet osiguranja.

Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je 28. maja 2003. godine presudu P. 4516/02, kojom je treći put usvojio u celini tužbeni zahtev.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 1053/03 od 31. oktobra 2003. godine potvrdio navedenu prvostepenu presudu u stavu prvom, dok je istu ukinuo u stavu drugom i trećem i u tom delu vratio predmet na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 4869/02 od 26. februara 2002. godine odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i potvrdio p resudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 1053/03 od 31. oktobra 2003. godine u stavu prvom izreke.

Četvrta prvostepena presuda P. 10284/03 , kojom je usvojen preostali deo tužbenog zahtev a, doneta je 9. marta 2005. godine, a u obrazloženju presude je, pored ostalog, ocenjeno da je predmetno potraživanje tužioca zastarelo, ali da je tužbeni zahtev osnovan iz razloga što nakon zastarelosti prava na naknadu štete, oštećeni može tražiti da mu se po pravilima o sticanju bez osnova ustupi ono što je dobijeno radnjom kojom je pričinjena šteta. Postupajući sud je spise pred meta dostavio su drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi tuženog 5. septembra 2006. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10926/05 od 29. marta 2007. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P 10284/03 od 9. marta 2005. godine i predmet vrać en istom sudu , ali drugom veću na ponovno suđenje. Okružni sud je naložio prvostepenom sudu da se izvrši dopunsko veštačenje, imajući u vidu da je od poslednjeg proteklo sedam godina.

U ponovnom postupku sud je zakazao 22 ročišta (19. jula, 17. oktobra, 17. decembra 2007. godine i 17. marta, 27. maja, 23. septembra, 17. novembra 2008. godine i 19. januara, 23. marta, 29. aprila, 15. juna 7. septembra i 19. novembra 2009. godine i 26. marta, 24. maja i 6. jula, 18. oktobra i 28. decembra 2010. godine i 28. januara, 30. marta, 24. maja i 18. oktobra 2011 . godine). Šest ročišta nije održano, od toga četiri iz razloga koji se ne mogu pripisati podnosiocu ustavne žalbe. Podnosilac ustavne žalbe nije pristupio na ročište 6. jula 2010. godine, a sud je na ročištu od 24. maja 2011. godine zastao sa postupkom do 10. oktobra 2011. godine, jer je podnosilac ustavne žalbe nagovestio da je u izgledu mirno rešenje spora. Na ročištu održanom 18. oktobra 2011. godine, takođe na predlog podnosioca ustavne žalbe, done to je rešenje kojim se postupak u ovoj pravnoj stvari prekida, a strankama je naloženo da obaveste sud o ishodu pregovora. Do 12. septembra 2012. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni Ustavnom sudu, predmetni parnični postupak nije nastavljen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o o ptužbama protiv njega.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku («Službeni list SFRJ», br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i «Službeni list SRJ», br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, a kojima je bilo propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva, da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima osnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice i da je sud ovlašćen da izvede i dokaze koje stranke nisu predložile ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (član 7. st. 1. do 3.); da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjuje u smislu člana 506. Zakona o parničnom postupku (" Službeni glasnik RS", broj 72/11), propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevim i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) ; da se postupak prekida: kad stranka umre, kad stranka izgubi parničnu sposobnost, kad zakonski zastupnik stranke umre ili prestan e njegovo ovlašćenje za zastupanje, kad stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kad nadležni organ pra vnosnažno odluči o zabrani rada, kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije, kad usled rata ili dr ugih uzroka prestane rad u sudu, ka d je to drugim zakonom određeno (član 214.); da o sim slučajeva predviđenih u članu 214. ovog zakon a, prekid postupka sud može odrediti ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju i ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja odsečeno od suda (član 215.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu 3. novembra 1994 . godine, pa do podnošenja ustavne žalbe 2 3. jula 2010. godine trajao 1 5 godina i osam meseci , kao i da predmetni parnični postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, od njegovog pokretanja podnošenjem tužbe, pa do danas.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je najpre ocenio da je tužbeni zahtev u osporenom parničnom postupku bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je tim zahtevom tražena isplata većeg novčanog iznosa.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio relativno složen. Na parničnom sudu je bilo da utvrdi, pre svega, da li je tužilac aktivno legitimisan, da li je predmetno potraživanje zastarelo, da li su ukradene stvari bile predmet osiguranja, a potom i visinu naknade štete, u zavisnosti od toga da li je izvršena delimična isplata.

Ustavni sud je ocenio i da podnosilac nije značajnije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka. Naime, on se uredno odazivao svim pozivima za raspravu, osim što je zbog njegove bolesti jedno ročište odloženo i što je njegov nedolazak na ročište za glavnu raspravu zakazano za 6. jul 2010. godine imao za posledicu donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom. Imajući u vidu da je predlog podnosioca ustavne žalbe za povraćaj u pređašnje stanje usvojen, Ustavni sud ocenjuje da navedeni propust nije uticao na dugo trajanje sudskog postupka. Ustavni sud je utvrdio da je na ročištu 24. maja 2011. godine, na predlog podnosioca ustavne žalbe, sud zastao sa postupkom, a zatim je na ročištu održanom 18. oktobra 2011. godine, takođe na predlog podnosioca ustavne žalbe, doneto rešenje kojim se postupak u ovoj pravnoj stvari prekida. Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo trajanju postupka , s obzirom na to da nije stavio predlog za nastavak postupka ni posle jedanaest meseci.

Ustavni sud, međutim, nalazi da prevashodnu odgovornost za to što predmetni parnični postupak još nije okončan snose prvostepeni i drugostepeni sud. Ovo stoga što prvostepeni sud , usvaja jući deo tužbenog zahteva koji se odnosi na osigurani slučaj od 3. novembra 1990 . godine, primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima se uređuje institut sticanja bez osnova, ali nije izneo razloge za ocenu da se to potraživanje podnosioca zasniva na neosnovanom obogaćenju. Okružni sud u Beogradu je još u presudi donetoj 28. juna 2002. godine ukazao na navedeni nedostatak, a u obrazloženju presude donet e 31. oktobra 2003. godine izričito je navedeno da se , po oceni Okružnog suda u Beogradu, ne radi o sticanju bez osnova, već o ugovornom odnosu po osnovu ugovora o osiguranju koji je zaključen 17. septembra 1990. godine. Uprkos navedenom , prvostepeni sud je i u novodonetoj presud i izneo iste razloge za ocenu da se tuženi obogatio bez osnova za iznos osigurane sume, a drugostepeni sud je ukinuo i tu presud u, dajući drugom veću tog suda identične naloge za postupanje u ponovnom postupku, iako je imao mogućnost da, saglasno odredbama člana 373. Zakona o parničnom postupku preinači prvostepenu presudu u sednici veća ili nakon održane rasprave. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Takođe, ponavljanje naloga drugostepenog suda u okviru jednog postupka, može ukazati na ozbiljne nedostatke u pravosudnom sistemu (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetuima „Wierciszewska protiv Poljske“, broj 41431/98 od 25. novembra 2003. godine, stav 46. i „Parizov protiv Makedonije“, broj 14258/03 od 7. februara 2008. godine, stav 58.).

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu 45807/10 (ranije predmet Prvog opštinsk og sud a u Beogradu P. 7280/94), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, doprinos podnosi oca ustavne žalbe, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Prvom osnovn om sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se postupak koji se vodi u predmetu 45807/10 (ranije predmet Prvog opštinsk og sud a u Beogradu P. 7280/94), okončao u najkraćem roku. Ustavni sud je ovako odlučio, imajući u vidu da je postupak u ovoj pravnoj stvari prekinut iako za to nisu bili ispunjeni uslovi propisani Zakonom o parničnom postupku, pa se ni nastavak postupka ne može vezati za nastupanje određene okolnosti propisane Zakonom.

8. Na osnovu iznetog i odredaba 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti