Odluka Ustavnog suda o zahtevu za hitno odlučivanje o žalbi na rešenje o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu kojom se osporava dužina postupka po žalbi na rešenje o produženju pritvora. Postupak koji je ukupno trajao 17 dana, uključujući i odlučivanje o dve žalbe, ocenjen je kao sproveden u skladu sa zahtevom hitnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mladena Mikluca iz Srpskog Krstura, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mladena Mikluca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1637/10 od 12. jula 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Mladen Mikluc iz Srpskog Krstura, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, podneo je 22. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1637/10 od 12. jula 2010. godine, zbog povrede prava „da sud hitno odluči o žalbi na rešenje o produženju pritvora“, garantovanog odredbama člana 27. stav 3. Ustava Republike Srbije i člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i povrede prava na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je Osnovni sud u Kikindi 28. juna 2010. godine, u krivičnom postupku koji se vodi protiv podnosioca ustavne žalbe, doneo rešenje Kv. 166/10 i prema podnosiocu produžio pritvor. Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu 1. jula 2010. godine, o kojoj žalbi je Apelacioni sud u Novom Sadu rešio 12. jula 2010. godine osporenim rešenjem Kž. 1637/10. Osporeno drugostepeno rešenje je primljeno u Osnovni sud u Kikindi 16. jula 2010. godine, a podnosiocu ustavne žalbe i njegovom braniocu je dostavljeno 20. jula 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da iz svega navedenog proizlazi da sud nije hitno rešio o žalbi njegovog branioca, na način na koji to jemče odredbe člana 27. stav 3. Ustava i 5. stav 4. Evropske konvencije.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je Osnovni sud u Kikindi doneo rešenje o produženju pritvora Kv. 166/10 od 28. juna 2010. godine u sednici veća o kojoj podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac nisu bili obavešteni, te nisu mogli da se izjasne i učestvuju u donošenju odluke o tome da li će podnosiocu pritvor biti produžen, već su samo imali mogućnost da izjave žalbu na prvostepeno rešenje. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu „nije omogućen postupak koji jemči član 5. stav 4. Evropske konvencije, jer žalba nije isto što i postupak“, kao i da je mu je povređeno načelo jednakosti oružja koje je sadržano u pravu na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, budući da je veće prvostepenog suda pre donošenja rešenja o produženju pritvora navodno saslušalo javnog tužioca, ali ne i podnosioca ustavne žalbe niti njegovog branioca.

Podnosilac ustavne žalbe je zahtevao da Ustavni sud utvrdi povrede označenih prava, dosudi mu troškove zastupanja pred Ustavnim sudom i „naloži naknadu nematerijalne štete nastale odugovlačenjem sa odlučivanjem o žalbi na pritvor“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Kikindi Kv. 166/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Protiv podnosioca ustavne žalbe se pred Osnovnim sudom u Kikindi vodi krivični postupak, po optužnici Osnovnog javnog tužilaštva u Kikindi (u daljem tekstu: OJT Kikinda) Kt. 391/10 od 25. juna 2010. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09).

Podnosiocu ustavne žalbe je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Osnovnog suda u Kikindi Ki. 520/08 od 6. juna 2010. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, a koji se okrivljenom računa od 4. juna 2010. godine sa početkom u 19,00 časova. Branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, je protiv navedenog rešenja o određivanju pritvora izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Osnovnog suda u Kikindi Kv. 147/10 od 14. juna 2010. godine.

Osnovni sud u Kikindi je 28. juna 2010. godine, na nejavnoj sednici veća, nakon razmatranja spisa predmeta i predloga OJT Kikinda, doneo rešenje Kv. 166/10 kojim je prema okrivljenom pritvor produžen i to do naredne odluke suda, a najduže do 27. jula 2010. godine u 19,00 časova. Pritvor je produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku.

Branilac okrivljenog je protiv navedenog rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu koja je u Osnovni sud u Kikindi primljena 2. jula 2010. godine, a koja je sa spisima predmeta prosleđena Apelacionom sudu u Novom Sadu naredbom od 5. jula 2010. godine. Dana 9. jula 2010. godine, Osnovni sud u Kikindi je dostavio Apelacionom sudu u Novom Sadu naknadno prispelu žalbu okrivljenog od 7. jula 2010. godine.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1637/10 od 12. jula 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog i žalba okrivljenog, izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Kikindi Kv. 166/10 od 28. juna 2010. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 13. jula 2010. godine osporeno rešenje, zajedno sa spisima predmeta, vratio Osnovnom sudu u Kikindi na dalji postupak. Osporeno rešenje je primljeno u Osnovni sud u Kikindi 16. jula 2010. godine i istog dana ekspedovano iz suda. Osporeno rešenje je dostavljeno podnosiocu preko Okružnog zatvora u Zrenjaninu dana 19. jula 2010. godine, a njegovom braniocu 20. jula 2010. godine.

4. Odredbom člana 27. stav 3. Ustava utvrđeno je da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu, ako je lišenje slobode bilo nezakonito.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05 i „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, broj 12/10), odredbom člana 5. stav 4. utvrđuje da svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), u delu u kome je regulisana mera pritvora, propisano je da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru (član 141. stav 2.).

Član 142a ZKP propisuje: da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika (stav 1.); da saslušanju iz stava 1. ovog člana mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac okrivljenog (stav 2.); da je sud dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca okrivljenog o vremenu i mestu saslušanja iz stava 1. ovog člana, kao i da se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica (stav 3.); da se o saslušanju ili sednici veća na kojoj se odlučuje o pritvoru vodi poseban zapisnik koji se prilaže spisima (stav 4.); da se, izuzetno od stava 1. ovog člana odluka o određivanju pritvora može doneti bez saslušanja okrivljenog ako poziv za saslušanje nije mogao da mu bude uručen zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene adrese ili ako postoji opasnost od odlaganja (stav 5.).

Članom 143. ZKP, između ostalog, je propisano: da protiv rešenja o pritvoru stranke mogu izjaviti žalbu veću (član 24. stav 6), kao i da se žalba, rešenje o pritvoru i ostali spisi dostavljaju odmah veću, s tim da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 4.); da je u slučajevima iz st. 4. i 5. ovog člana veće koje odlučuje o žalbi dužno da donese i dostavi odluku u roku od 48 sati (stav 6.).

Odredbom člana 146. stav 1. ZKP propisano je da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika.

Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da prvostepeni sudovi, u veću sastavljenom od trojice sudija, odlučuju o žalbama protiv rešenja istražnog sudije i drugih rešenja kad je to određeno ovim zakonikom, donose odluke u prvom stepenu van glavnog pretresa i stavljaju predloge u slučajevima predviđenim u ovom zakoniku ili u drugom zakonu (član 24. stav 6); da će primerak žalbe prvostepeni sud dostaviti protivnoj stranci (čl. 162. i 163), koja može u roku od osam dana od dana prijema podneti sudu odgovor na žalbu i da će žalbu i odgovor na žalbu, sa svim spisima, prvostepeni sud dostaviti drugostepenom sudu (član 373.); da će, ako se radi o krivičnom delu za koje se goni po zahtevu javnog tužioca, sudija izvestilac spise dostaviti nadležnom javnom tužiocu, koji je dužan da ih bez odlaganja, a najkasnije u roku od petnaest dana, razmotri i stavi svoj predlog ili izjavi da će predlog staviti na sednici veća i da ih vrati sudu (član 374. stav 1.); da se žalba podnosi sudu koji je doneo rešenje (član 399. stav 1.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno (član 401. stav 1.); da će se na postupak po žalbi na rešenje shodno primenjivati, pored ostalih, i odredbe člana 372. i člana 374. st. 1, 3. i 4. ovog zakonika (član 402. stav 1.).

Odredbom člana 204. stav 1. tačka 1) Krivičnog zakonika je propisano da će se učinilac dela krađe (član 203.) kazniti zatvorom od jedne do osam godina, ako je krađa izvršena obijanjem ili provaljivanjem zatvorenih zgrada, stanova, soba, kasa, ormana ili drugih zatvorenih prostora ili savlađivanjem mehaničkih, elektronskih ili drugih većih prepreka.

5. Imajući u vidu da je odredba člana 5. stav 4. Evropske konvencije u suštini identična odredbi člana 27. stav 3. Ustava, Sud je postojanje povrede ovog prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovano da odredba člana 27. stav 3. Ustava garantuje svakom licu lišenom slobode pravo žalbe sudu koji će hitno odlučiti o zakonitosti lišenja slobode i narediti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito. Ovo pravo se, pre svega, jemči licu lišenom slobode od strane vansudskih organa, ali kako i produženje pritvora prema nekom licu predstavlja kontinuirani čin lišenja slobode, Ustavni sud ističe da se garancije utvrđene ovom ustavnom odredbom odnose i na pritvoreno lice i protežu na odlučivanje suda o žalbi na rešenje o produženju pritvora.

Odgovor na pitanje da li je period ispitivanja zakonitosti pritvora od strane suda u saglasnosti sa obavezom hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud je već dao u svojim odlukama Už - 39/2007 od 16. jula 2009. godine i Už - 1254/2009 od 8. oktobra 2009. godine, kada je izneo stav da jasno postavljen rok od 48 sati za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi na rešenje o određivanju pritvora upućuje da i svaka sledeća odluka o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, uz poštovanje zahteva naročite hitnosti.

Ustavni sud ističe da se preispitivanje daljih postojanja razloga za pritvor nakon podizanja optužnice vrši po službenoj dužnosti od strane nadležnog suda na svakih 30 dana, odnosno dva meseca, u zavisnosti od faze u kojoj je krivični postupak. Mogućnost izjavljivanja žalbe protiv odluke kojom se pritvor produžava prilikom preispitivanja, zapravo predstavlja dodatno ispitivanje njegove opravdanosti i zakonske zasnovanosti. Stoga, iako sud koji odlučuje o žalbi, saglasno odredbi člana 27. stav 3. Ustava, odluku o opravdanosti pritvora mora doneti hitno, standard hitnosti je manje zahtevan kada se u drugostepenom postupku preispituje odluka suda o produženju pritvora. Istovetno stanovište Ustavni sud je već izrazio u svojim odlukama Už-2683/2010 od 3. marta 2011. godine i Už-2554/2010 od 10. marta 2011. godine. Ovakav stav Ustavnog suda saglasan je i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj je „standard hitnosti manje strog kada je reč o postupku pred žalbenim sudom... jer, ako je pritvor potvrđen od strane suda mora se smatrati zakonitim i nearbitrernim, čak i kada je žalba dozvoljena, tako da naredni postupak po žalbi treba da pruži dodatne garancije koje, pre svega, imaju za cilj dodatnu procenu celishodnosti produženja pritvora. Stoga je Evropski sud manje zabrinut oko brzine postupka pred žalbenim sudom, ukoliko je ožalbenu pritvorsku odluku doneo isto sud, iz čega proizlazi da je prethodno sprovedeni postupak imao sudsku prirodu i omogućio je pritvoreniku odgovarajuće proceduralne garancije“ (presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Veliyev protiv Rusije, od 24. juna 2010. godine, predstavka broj 24202/05, stav 164.).

Ustavni sud, takođe, ističe da se postojanje povrede prava lica lišenog slobode iz člana 27. stav 3. Ustava, mora utvrditi prema činjenicama svakog konkretnog slučaja.

Iako je, u konkretnom slučaju, o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora rešavao Apelacioni sud u Novom Sadu, kao drugostepeni sud, Ustavni sud smatra da se, s obzirom da je Osnovni sud u Kikindi, kao prvostepeni sud koji je doneo ožalbeno rešenje bio uključen u postupak po žalbi, ovaj postupak mora posmatrati kao celina, dakle u svom trajanju pred oba nadležna suda, budući da se postupak po žalbi protiv rešenja o produženju pritvora sprovodi i pred sudom čije rešenje se žalbom pobija (prvostepeni sud) i pred sudom koji o žalbi odlučuje (drugostepeni sud).

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je postupak po žalbi izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Kikindi Kv. 166/10 od 28. juna 2010. godine kojim je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor, trajao 17 dana, računajući od 2. jula 2010. godine, kada je žalba branioca okrivljenog primljena u Osnovni sud u Kikindi, do 19. jula 2010. godine, kada je osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1637/10 od 12. jula 2010. godine dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Kikindi žalbu branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv osporenog rešenja tog suda o produženju pritvora, primio u petak 2. jula 2010. godine, te da je navedenu žalbu dostavio Apelacionom sudu u Novom Sadu u ponedeljak, 5. jula 2010. godine. Ustavni sud je utvrdio i da je i sam podnosilac ustavne žalbe 7. jula 2010. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja o produženju pritvora, a koja je 9. jula 2010. godine prosleđena Apelacionom sudu u Novom Sadu. Kako su i podnosilac i njegov branilac izjavili žalbe, Apelacioni sud u Novom Sadu je u dva navrata dostavljao navedene žalbe na izjašnjenje Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu, koje je dopisima Ktr. I 1516/10 od 8. juna 2010. godine i Ktr. I 1544/10 od 12. jula 2010. godine, predložilo odbijanje žalbi branioca i podnosioca. Apelacioni sud u Novom Sadu je, nakon izjašnjenja Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu od 12. jula 2010. godine, istog dana doneo osporeno rešenje Kž.II 1637/10, koje je narednog dana, zajedno sa spisima predmeta, uputio u Osnovni sud u Kikindi. Osporeno rešenje je primljeno u prvostepeni sud 16. jula 2010. godine i istog dana ekspedovano iz ovog suda radi dostave podnosiocu ustavne žalbe i njegovom braniocu. Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1637/10 podnosiocu ustavne žalbe dostavljeno preko Okružnog zatvora u Zrenjaninu dana 19. jula 2010. godine, a njegovom braniocu 20. jula 2010. godine.

Na osnovnu navedenog, Ustavni sud je ocenio da su žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao i žalba podnosioca, izjavljene protiv rešenja o produženju pritvora Osnovnog suda u Kikindi Kž. 166/10 od 28. juna 2010. godine bile razmotrene u skladu sa zahtevom hitnosti utvrđenim odredbom člana 27. stav 3. Ustava i da podnosiocu ustavne žalbe u postupku po žalbi protiv rešenja o produženju pritvora Osnovnog suda u Kikindi Kv. 166/10 od 28. juna 2010. godine nije povređeno označeno ustavno pravo.

6. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu „prava na postupak“ iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije, koju je obrazložio tvrdnjama da ni on ni njegov branilac nisu bili obavešteni o sednici veća, već su samo mogli da izjave žalbu.

Podnosilac ustavne žalbe u ovom delu izričito ističe samo povredu odredbe člana 5. stav 4. Evropske konvencije, koja je suštinski istovetna odredbi člana 27. stav 3. Ustava, te će Ustavni sud oceniti ove tvrdnje samo u odnosu na navedeno ustavno pravo, a imajući u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u odnosu na konkretnu odredbu Evropske konvencije.

Ustavni sud ukazuje na to da je odredbom člana 142a stav 1. ZKP, propisano da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika. Ova odredba, prema oceni Ustavnog suda, u sebi sadrži pravila koja se odnose na postupak donošenja tri različite odluke: odluke o određivanju pritvora, kojoj kao načelna obaveza mora da prethodi saslušanje okrivljenog, odluke o produženju i odluke o ukidanju pritvora. Iako su ove odluke sadržane u prvoj i drugoj rečenici istog stava, očigledno je da se obaveza saslušanja okrivljenog iz prve rečenice tog stava odnosi samo na postupak donošenja odluke o određivanju, ali ne i odluke o produženju ili ukidanju pritvora, kao što je očigledno i da ostali stavovi člana 142a ZKP (osim stava 4.) regulišu isključivo saslušanje okrivljenog, kao deo postupka donošenja odluke o određivanju pritvora. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da iz odredbe stava 4. člana 142a ZKP, prema kojoj se o saslušanju ili sednici veća na kojoj se odlučuje o pritvoru vodi poseban zapisnik, nedvosmisleno proizlazi da zakonodavac razdvaja saslušanje okrivljenog od sednice veća, odnosno da je propisano različito postupanje prilikom određivanja pritvora i njegovog produženja i ukidanja.

Ustavni sud je, stoga, ocenio da su navedene tvrdnje podnosioca ustavne žalbe zasnovane na pogrešnom tumačenju odredaba ZKP i, kao takve, neosnovane. U postupku odlučivanja o produženju pritvora, kako to proizlazi iz odredbe člana 142a stav 1. ZKP, ne postoji obaveza saslušanja okrivljenog, s obzirom na to da je on već obavezno saslušan prilikom određivanja pritvora. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 5. stav 4. Evropske konvencije, odnosno odredbom člana 27. stav 3. Ustava.

Ustavni sud je, prilikom odlučivanja o osnovanosti navedenih tvrdnji podnosioca ustavne žalbe imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je izneo mišljenje da „stav 4. člana 5. ne treba da bude tumačen kao identičan stavu 1. člana 6.“ (videti, između ostalih: Megyeri v. Germany, od 12. maja 1992. godine, stav 22.), kao i da „iako je Sud u nekim slučajevim bio sklon tome da prizna potrebu za saslušanjem pred sudskim organom, procedura koja se traži u svakom predmetu nije identična“ (videti: De Wilde, Ooms and Versyp v. Belgium, od 18. juna 1971. godine, stav 78.). Navedeni stavovi Suda u Strazburu, prema oceni Ustavnog suda, dodatno ukazuju na neosnovanost iznetih tvrdnji podnosioca ustavne žalbe i potvrđuju da mu u konkretnom slučaju nisu povređena označena prava.

7. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, koju je obrazložio tvrdnjom da je veće prvostepenog suda pre donošenja rešenja o produženju pritvora „saslušalo javnog tužioca, ali ne i podnosioca ustavne žalbe niti njegovog branioca“.

Ustavni sud je utvrdio da su ove tvrdnje podnosioca ustavne žalbe netačne i kao takve neosnovane, s obzirom na to da iz obrazloženja prvostepenog rešenja o produženju pritvora Osnovnog suda u Kikindi Kv. 166/10 od 28. juna 2010. godine, nedvosmisleno proizlazi da je isto doneto u nejavnoj sednici veća, nakon razmatranja spisa predmeta i predloga OJT Kikinda, odnosno da nisu saslušani ni okrivljeni niti ovlašćeni tužilac. Veće Osnovnog suda u Kikindi je prvostepenim rešenjem odlučivalo o produženju pritvora protiv okrivljenog nakon podignute optužnice, bez saslušanja stranaka u postupku, iako je u uvodu tog rešenja očiglednom pogreškom navedeno da je isto doneto nakon saslušanja OJT Kikinda.

Ustavni sud je, imajući u vidu neosnovanost iznetih tvrdnji kojima se potkrepljuje povreda prava na pravično suđenje, utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni to označeno pravo.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević