Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu za naknadu štete zbog izgubljene zarade. Podnositeljka je sporazumno prekinula radni odnos uz stimulativnu otpremninu, a nije u zakonskom roku osporila zakonitost rešenja o otkazu, čime je ono postalo konačno i pravnosnažno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3463/2011
08.05.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Jocić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljiljane Jocić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1059/11 od 12. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Jocić iz Beograda je 28. jula 2011. godine, preko punomoćnika Sanje Džingalašević, advokata iz Beograda , Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje , prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome je doneta osporena presuda navodi da je drugostepeni sud u osporenoj presudi proizvoljno i nepravično primenio propise na njenu štetu , odnosno da taj sud prilikom odlučivanja nije uzeo u obzir bitne okolnosti konkretnog slučaja, niti njene žalbene navode. Naime podnositeljka ukazuje da drugostepeni sud nije uzeo u obzir činjenicu da je dovedena u zabludu prilikom donošenja odluke da se dobrovoljno prijavi za prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine, već je taj sud svoj stav zasnovao na činjenici da ona nije u roku od 90 dana od dana prijema rešenja o otkazu osporila zakonitost tog rešenja, te kako to rešenje nije poništeno, nema ni osnova da se utvrdi tražena nak nada štete. Međutim, podnositeljka smatra da samim tim što su je tuženi doveli u zabludu prilikom donošenja odluke da se dobrovoljno prijavi za prestanak radnog odnosa, kod nje prouzrokovali manu volje , što je prema članu 65. Zakona o obligacionim odnosima dovoljan razlog za naknadu štete. Polazeći od navedenog, podnositeljka predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbi i utvrdi povredu označenih Ustavnih prava, kao i da se poništi osporena presuda i odluka Ustavnog suda objavi u ''Službenom glasniku Republike Srbije''.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5380/10 od 15. decembra 2010. godine, stavom prvim izreke , odbijen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podniositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da sud obaveže tužene Kompaniju „International CG “ D.P. u restrukturiranju iz Beograda i Republiku Srbiju da joj solidarno naknade štetu na ime naknade zarade, naknade za topli obrok i troškove prevoza, za period od januara 2008. godine zaključno sa martom 2009. godine, u opredeljenim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom počev od datuma dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate, u visini i od kao i zahtev tužilje da joj tuženi nadoknade troškove parničnog post upka, dok je stavom drugim izreke obavezana tužilja da tuženoj Republici Srbiji naknadi troškov e parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1059/11 od 12. maja 2011. godine odbijena je žalba t užilje kao neosnovana i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5380/10 od 15. decembra 2010. godine. U obraz loženju ove presude je navedeno: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje prihvata i taj sud ; da je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja 9. oktobra 2007. godine uputilo dopis tuženoj Kompaniji, uz koji je dostavljen zaključak od 4. oktobra 2007. godine, kojim je Vlada Republike Srbije prihvatila informaciju o načinu rešavanja viška zaposlenih u tuženoj Kompaniji ; da je navedenim zaključkom Vlada obezbedila sredstva za isplatu stimulativnih otpremnina, a predlog Vlade podrazumeva stimulativnu otpremninu od 250 evra po godini staža osiguranja za zaposlene koji se prijave do 31. oktobra 2007. godine, a zaposleni koji se ne prijave u tom roku, a u daljem procesu budu proglašeni viškom, gube pravo na stimulativnu otpremninu i sleduje im otpremnina predviđena članom 158. Zakona o radu; da je tužena Kompanija 24. decembra 2007. godine donela rešenje kojim se u stavu pr vom izreke tužilji otkazuje ugovor o radu broj 192 od 8. avgusta 2001. godine, u stavu d rugom izreke navedeno je da se tužilji otkazuje ugovor o radu na lični zahtev, po osnovu dobrovoljnog pismenog izjašnjenja za prestanak radnog odnosa, uz isplatu stimulativne otpremnine na osnovu zaključka Vlade Republike Srbije od 4. oktobra 2007. godine, s tavom trećim izreke određeno je da je zaposlena na dan donošenja odluke Upravnog odbora Kompanije broj 1498 od 11. decembra 2007. godine, kojom se prihvata spisak zaposlenih u smislu prethodnog stava ovog rešenja, ostvarila ukupno 33 godine staža osiguranja za koje se vrši isplata stimulativne otpremnine, stavom četvrtim izreke određeno je da tužilji prestaje radni odnos 28. decembra 2007. godine, kada se vrši i isplata stimulativne otpremnine u iznosu od 657.214,00 dinara; da je tužilja navedeno rešenje, kojim joj je otkazan ugovor o radu, primila 28. decembra 2007. godine; da je predmet tužbenog zahteva naknada štete u vidu izostale zarade, toplog obroka i troškova prevoza koje bi tužilja ostvarila da tužena Kompanija nije donela rešenje kojim joj je otkazan ugovor o radu; da tužilja u roku od 90 dana od dana prijema rešenja o otkazu ugovora o radu nije pokrenula spor pred nadležnim sudom radi osporavanja ovog rešenja, u smislu odredbe člana 195. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 24/05 i 61/05) , te je rešenje o otkazu ugovora o radu postalo konačno i pravnosnažno i deluje svojom materijalnom pravnosnažnošću. Imajući u vidu da nije utvrđena nezakonitost navedenog rešenja, nema osnova za odgovornost tuženog za štetu, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer nema nezakonitog ili nepravilnog postupanja tuženog; da nisu od uticaja navodi žalbe da je tužilja postupanjem tuženih dovedena u zabludu, s obzirom na to da je tužilja propustila rok od 90 dana od prijema rešenja o otkazu ugovora o radu, kao dana saznanja za povredu prava, u kom roku je mogla da pokrene spor pred nadležnim sudom, radi utvrđivanja nezakonitosti navedenog rešenja.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko se tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano: da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 158. stav 1.); da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom i da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je : da ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kad zabluda nije bitna, da strana koja je zaključila ugovor pod prevarom ima pravo da zahteva naknadu pretrpljene štete (član 65. st. 1. i 2.); da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu, za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da je zadatak Ustavnog suda da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje. Saglasno ustaljenoj praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i da obrazložena odluka daje strani u postupku mogućnost da je osporava pred sudom više instance. Nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ukoliko sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka ili postupka po vanrednom pravnom leku. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente stranaka u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je: da je u proceduri rešavanja viška zaposlenih kod tužene Kompanije „International CG “ D.P. u restrukturiranju, podnositeljka ustavne žalbe slobodnom voljom prihvatila da joj prestane radni odnos kod navedenog poslodavca uz isplatu stimulativne otpremnine; da je na osnovu rešenja navedene Kompanije podnositeljki radni odnos prestao 28. decembra 2007. godine i da joj je isplaćena dogovorena stimulativna otpremnina; da podnositeljka nije , u smislu člana 195. Zakona o radu, pobijala navedeno reše nje o prestanku radnog odnosa pred nadležnim sudom.

Imajući u vidu da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe , predmet spora bila naknada štete za izostalu zaradu i naknade troškova (topli obrok i troškovi prevoza), Ustavni sud ukazuje da odgovornost za traženu naknadu štete , u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, pretpostavlja krivicu odgovornog lica koja se obično ogleda u nezakonitom otkazu radnog odnosa zaposlenom , pa samim tim i onemoguća vanju zaposlenog da ostvaruje zaradu i druge naknade po osnovu rada. Dakle, pošto podnositeljka u spornom periodu nije radila kod poslodavca, jer joj je prestao radni odnos, njoj bi pravo na traženu naknadu štete eventualno pripadalo da je nadležni sud prethodno kao nezakonito poništio rešenje na osnovu kojeg joj je prestao radni odnos kod tužene. Međutim, kako podnositeljka nije osporila navedeno rešenje o prestanku radnog odnosa, to rešenje je zbog p rekluzije postalo konačno i pravnosnažno , što znači da za to rešenje važi pretpostavka da je zakonito, a samim tim nema krivice, pa ni osnova za naknadu štete.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka nije bila u obavezi da prihvati predlog za dobrovoljni prestanak radnog odnosa, već je slobodnom voljom prihvatila da joj prestane radni odnos, da joj je tom prilikom isplaćena stimulativna otpremnina u visini većoj od one predviđene Zakonom o radu, kao i da rešenje o prestanku radnog odnosa podnositeljka nije, u smislu člana 65. Zakona o obligacionim odnosima, osporila pred nadležnim sudom zbog toga što je prilikom dobrovoljnog prijavljivanja bila pod prevarom, odnosno jer je dovedena u zabludu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan post avljeni tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, kao i da su redovni sudovi u svojim odlukama dali logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo. Stoga, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom, nije došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici bila neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između fizičkih lica, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije koje jemči član 32. stav 1. Ustava. Budući da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnositeljke na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 58. stav 1. Ustava.

7. Ocenjujući postojanje povrede prava iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoju tvrdnju o povredi ovih prava, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Budući da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnositeljke na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o po vredi prava iz člana 60. stav 4. Ustava.

Zbog svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti