Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko jedanaest godina. Sud je ocenio da je prvostepeni sud značajno doprineo dužini postupka i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. A . iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. A . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 39335/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 6230 /02) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosi teljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. A . iz Inđije podnela je Ustavnom sudu, 16. aprila 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2895/13 od 23. oktobra 2013. godine , zbog povrede načela i prava, zajemčenih odredbama člana 19, člana 21. st. 1, 2. i 3, člana 22. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1, člana 40. st. 1. i 2, člana 58. st. 1. i 2, člana 86. stav 1. i člana 88. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Podnositeljka smatra da je neopravdano dugim trajanje m parničnog postupka od 1 3 godina, koji je vo dila za naknadu štete, osporenom odlukom ostala uskraćena za potpun iznos štete koju je pretrpela kao suvlasnik nepokretnosti, jer je drugo lice – navodni suvlas nik odbio da joj preda u suposed kuću sa pomoćnim objektima i baštom. Podnositeljka ukazuje da je vodila niz sporova kako bi omogućila sebi, kao zakonskom nasledniku (sestra ostavioca) u delu 1/3 nepokretnost i, ulazak u posed kuće koju je tuženi kupio i u nju se uselio, od drugog zakonskog naslednika (supruge ostavioca) , iako ga je ona pre overe ugovora o kupoprodaji upozorila da je suvlasnik i da želi da je koristi. Drugostepeni sud je, po mišljenju podnositeljke, pogrešno tužilji priznao pravo na naknadu štete samo za period od osam meseci, uzevši da je glavni dokaz u prilog te odluke to što je tužilja propustila da traži prinudno izvršenje privremene mere doneto u parnici za smetanje poseda P. 44/02 . Podnositeljka osporava ovaj zaključak suda, jer iako je tačno da se njen punomoćnik razboleo i propustio da u zakonskom roku podnese predlog za prinudno izvršenje, to po njenom mišljenju „nije mogao biti dokaz za sud“ da ona ka o suvlasnik nekretnine nije želela da istu koristi i nakon izvršnosti rešenja o privremenoj meri. Preinačivši odluku prvostepenog suda, koji je usvojio tužbeni zahtev tužilje u celini za iznos od 2.472.288,02 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ime naknade štete za nekorišćenje 1/3 kuće i iznos od 131.348,24 dinara zbog nekorišćenja 1/3 bašte i dosudio joj troškove od 472.900,00 dinara, drugostepeni sud je znatno smanjio te iznose (iznos od 67.365,00 dinara sa zakonskom zateznom na ime nekorišćenja 1/3 kuće i iznos od 12.121,92 sa zakonskom zateznom kamatom na ime nekorišćenja 1/3 bašte), te odlučio da svaka stranaka snosi svoje troškove. Predložila je da Sud utvrdi da su joj osporenom presudom povređena sledeća prava: „pravo na pravično suđenje i u razumnom roku, pravo na jednakost pred zakonom bez obzira na starost i fizičku invalidnost, pravo na nepovredivost stana, pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, pravo na mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona itd.“. Tražila je naknadu štete zbog povrede ovih prava, i to iznos od 2.524.149,34 dinara, sa zakon skom zateznom kamatom, iznos od 472.900,00 dinara i i znos od 1.500.000,00 dinara. Deo zahteva za naknadu štete podnositeljka vezuje za iznose koji su joj u prvostepenom postupku, pre preinačenja osporenom presudom, bili dosuđeni povodom glavne stvari, te troškova postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta , sada , Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 39335/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 6230/02) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu tužilje, podnela je 6 . decembra 2002. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog T.L, radi neosnovanog obogaćenja i naknade štete. Predmet je zaveden pod brojem P. 6230/02. Ovom sporu prethodila je i parnica P. 2085/02 , po tužbi podnetoj 17. maja 2002. godine, koju je tužilja vodila protiv prvotužene I.J i drugotuženog T.L, radi poništaja ugovora o kupoprodaji zaključenog između tuženih u 2/6 delova na porodičnoj stambenoj zgradi u P. i iseljenja, te sa predlogom za određivanje privremene kojom se nalaže drugotuženom da u roku od 48 sati preda kuću u P. tu žilji slobodnu od lica i stvari.

Opštinski sud je rešenjem P. 6230/02 od 14. jula 2003. godine , nakon jednog održanog ročišta, prekinuo ovaj parnični postupak do pravnosnažnog okon čanja parnice pod bojem P. 2085/02 , kao i ostavinskog postupka pod bojem O. 1382/01. Po žalbi tužilje, Okružni sud je pre rešenja Gž. 13193/05 od 15. novembra 2005. godine, a kojim se, u žalbenom postupku, ukida rešenje Opšti nskog sud a P. 6230/02 od 14. jula 2002. godine i predmet vrać a istom sudu na ponovni postupak, u dva navrata, i to rešenjima Gž. 11974/03 od 4. februara 2004. godine i Gž. 182/05 od 1. jula 2005. godine, vraćao prvostepenom sudu nerazmotrene spise predmeta radi dopune postupka.

U parnici radi poništaja ugovora, donošenjem rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1675/05 od 17. juna 2005. godine ukinuta su rešenja iz presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2085/02 od 1. jula 2004. godine iz stavova drugog i trećeg izreke ( odbačena tužba za predaju u posed 2/6 nepokretnosti i odlučeno o troškovima) i predmet vraćen na ponovni postupak . Ova presuda nije napadana u prvom stavu izreke u kojem je utvrđeno da je ništav navedeni ugovor zaključen između tuženih u 2/6 delova na porodičnoj stambenoj zgradi u P . Ovaj predmet je dobio novi broj P. 3027/05.

Osporena parnica je nastavljena pod brojem P. 756/06. Do donošenja prve prvostepene presude Opštinskog suda P. 756/06 od 26 . maja 200 8. godine, kojom je u celosti usvojen tužbeni zahtev tužilje, bilo je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije . U ovom delu postupka, obavljeno je finansijsko-ekonomsko veštačenje i veštačenje od strane veštaka poljoprivredne struke ( s tim što je menjana ličnost veštaka, jer prvoodređeni nije bio veštak sa liste stalnih sudskih veštaka), punomoćnik tužilje je 9. oktobra 2006. godine precizirao tužbeni zahtev, a 26. maja 2008. godine je preinačio tužbeni zahtev, što je sud dozvolio. Takođe, pročitani su brojni pismeni dokazi.

Odlučujući o žalbi tuženog, izjavljenoj 10. novembra 200 8. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 667/09 od 31. jula 200 9. godine ukinuo presud u Četvrtog opštinskog sud a u Beogradu P. 7 56/06 od 26. maja 200 8. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, nadležnim nakon izvršene reorganizacije pravosuđa u 2010. godini, dobio broj P. 39335/10, pa je do zaključenja glavne rasprave 17. oktobra 20 12. godine, bilo zakazano 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano šest. Ročišta nisu držana iz sledećih razloga: tražena je adresa za punomoćnika tuženog preko MUP -a; punomoćnik tužilje, a zatim i punomoćnik tuženog su po jednom predali podneske neposredno pred ročište; jednom je veštak predao dopunski nalaz neposredno pre ročišta, a jednom je izostao uredno pozvan veštak. U ovom delu postupka su saslušani tužilja i tuženi u svojstvu parnične stranke, te veštak dva puta, obavljeno dopunsko finansijsko-ekonomsko veštačenje i izvršen uvid u brojne pisane dokaze, pa i pravnosnažno rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3026/07 od 14. februara 2008. godine (koje je postalo izvršno 7. febr uara 2009. godine) i pravnosnažnu presud u Četvrtog opšti nskog suda u Beogradu P. 3027/05 od 1 9. decembra 2006. godine (koja je p ostala izvršna 24. marta 200 8. godine), kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilje prema tuženom u parnicama radi smetanja poseda. Takođe je izvršen i uvod u spise predmeta toga suda P. 52225/10, u kojem je tužilja J.I. (zakonski naslednik zajedno sa podnositeljkom ustavne žalbe) protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te tuženih J.K. i M.Č podnela tužbu 4. marta 2003. godine ranijem Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, radi utvrđenja da je tužilja vlasnik 1/2 spornih nepokretnosti, sa zahtevom da se iz ostavine pok. M.J. izdvoji njen deo, a po osnovu bračne tekovine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 39335/10 od 17. oktobra 2012. godine je usvojen u celini tužbeni zahtev tužilje. Tuženi je izjavio žal bu 27. decembra 2012. godine, koju je dopunio18. januara 2013. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2895/13 od 23. oktobra 2013. godine, u prvom stavu izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 39335/10 od 17. oktobra 2012. godine u delu prvog stava njene izreke kojim ja obavezan tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog nekorišćenja 1/3 zgrade sa pomoćnim objektima u ul. B. broj 100 u P. isplati iznos od 67,365,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od počev od 16. maja 2012. godine do isplate i da na ime naknade štete zbog nekorišćenja 1/3 bašte na katastarskim parcel ama 395, 396 i 397 , KO P, isplati izn os od 12.121,92 dinara, takođe sa kamatom; u drugom stavu izreke je preinačena navedena presuda tako što se odbija tužbeni zahtev kojima je tražena naknada na ime nekorišćenja 1/3 navedene zgrade i pomoćni h objek ata preko izn osa iz prethodnog stava izreke a do iznosa od 2.472.288,02 dinara, sa kamatom, kao i na ime naknade štete zbog nekorišćenja 1/3 bašte na navedenim p arcelama preko iznosa iz prethodnog stava izreke a do iznosa od 131.348,24 dinara , sa kamatom. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog navedeno, da je po shvatanju drugostepenog suda, na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku, prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak o periodu za koji tužilja ima pravo na naknadu štete zbog nekorišćenja predmetne nepokretnosti (od 1. decembra 2001. godine, zaključno sa 30. aprilom 2012. godine kada je izvršeno veštačenje). Za razliku od prvostepenog suda, drugostepeni sud polaz i od toga da suvlasnik, sa svojim ovlašćenjem upotrebe , može ali ne mora da koristi stvar na koju ima pravo susvojine, te da se u njegovom pasivnom držanju manifestuje volja da se stvar ne koristi, zbog čega pravo upotrebe prema potr ebama prelazi na drugog suvlasnika, a sve dok se ne postigne sporazum između suvlasnika o uređenju načina korišćenja suvlasničke nepokretnosti ili sudski ne odluči o načinu korišćenja, odnosno deobi stvari , te da suvlasnik držalac, a na osnovu člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nije dužan da naknadi vrednost koristi koju je imao od upotrebe, jer taj privremeni eventualni prelaz koristi ima svoj osnov u pravnoj prirodi suvlasništva (član 14. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Imajući u vidu da je tužilja vodila sporove radi smetanja poseda, koji su pravnosnažno okončani, ali čije izvršenje nije sprovedeno, te da tužilja, svojim propustom, nije tražila ni prinudno izvršenje rešenja o privremenoj meri u zakonskom roku, drugostepeni sud nalazi da ona nije preduzela sve radnje radi ulaska u suposed suvlasničke nepokretnosti, čime je manifestovala volju da stvar ne koristi nakon izvršnosti rešenja o privremenoj meri, zbog čega nema pravo na naknadu štete zbog nekorišćenja svog suvlasničkog udela predmetne nepokretnosti nakon avgusta 2002. godine. Ova presuda je uručena punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 18. marta 2014. godine.

4. Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“ , br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, zajedno sa izmenama („Službeni glasnik RS“, br. 111/09 i 36/11), a koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u konkretnoj parnici imao je sadržinski sličnu odredbu sa navedenom odredbom ranije važećeg ZPP koja se odnosi na efikasno postupanje parničnog suda.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 6. decembra 2002. godine, podnošenjem tužbe ranijem Četvrtom opštinskom sudu , a da je okončan 18. marta 2014. godine , uručenjem punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2895/13 od 23. oktobra 201 3. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko 11 godina i četiri meseca.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio relativno činjenično i pravno složen, ali da ovo ne može opravdati dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, vođenog u dve sudske instance.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on a svakako ima la legitiman materijalni interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku i da se odluči o nje nom zahtevu za naknadu štete. Istovremeno, podnositeljka svojim ponašanjem nije uticala da se trajanje postupka produži van granica razumnog roka, pogotovu kada se ima u vidu da je samo jedno ročište odloženo jer je njen punomoćnik neposredno pred ročišt e predao podnesak, a što je zahtevalo ostavljanje roka za izjašnjenje drugoj strani u postupku.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dao je raniji Četvrti opštinski sud u Beogradu. Ovome je, prevashodno, doprinel o to što je prva prvostepena presuda bila doneta nakon pet godina i pet meseci. Na duže trajanje prvog prvostepenog postupka uticalo je i to što je rešenje o prekidu postupka koje je doneo taj sud, bilo ukinuto, i to nakon dva vraćanja nerazmotreni h spisa od strane drugostepenog suda radi dopune postupka. U ponovnom prvostepenom postupku, o ovoj pravnoj stvari je pravnosnažno rešeno preinačujućom drugostepenom presudom. Istovremeno, na strani drugostepenih sudova nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka, jer su u prihvatljivom roku odlučivali u žalbenim postupcima.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno, od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja sudova (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine).

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, ospor enom presudom, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe povredu označenog prava, u suštini, obrazlaže svojim nezadovoljstvom ishodom spora u kome nije uspela u celosti. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka u ustavnoj žalbi ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da joj je parnični sud uskratio neku od procesnih garancija pravičnog suđenja, niti pruža pravno utemeljene razloge koji mogu da ukažu na to da je parnični sud proizvoljno primenio pravo. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu dao jasno i logično obrazloženje za zauzet stav o delimičnoj (ne)osnovanosti tužbenog zahteva podnositeljke, budući da je u toku postupka utvrđeno da je tužilja svojim postupanjem, odnosno propuštanjem doprinela šteti, pogotovu u situaciji kada kao suvlasnik ima druge mogućnosti da uredi sporni odnos.

S obzirom na izneto, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, iako je izostao izričito postavljen zahtev da se poništi osporena presuda i naloži ponovno odlučivanje o žalbi tuženog, Ustavni sud je, ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnositeljka, pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao instancioni parnični sud preispita i oceni zakonitost osporene presud e.

Navodi podnositeljke o povredi prava na naknadu štete i prava na nepovredivost stana iz člana 35. stav 2. i člana 40. Ustava, koji su obrazloženi delimičniim uspehom u parnici za naknadu štete zbog nekorišćenja suvlasničkog dela nepokretnosti, ne mogu se dovesti u vezu sa sadržinom ovih prava.

Povodom istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka samo formalno pozivala na povredu ovog ustavnog prava, a što ustavnu žalbu u ovom delu čini nedopuštenom.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava i istaknutog zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka, takođe, i u ovom delu ustavne žalbe, formalno pozvala na povredu označenog ustavnog prava, ističući, u suštini, pravo na naknadu štete u parnici koju je vodila protiv drugog fizičkog lica, nezadovoljna uspehom, a što se ne može smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

Ustavni sud ukazuje da odredbe čl. 19, 21. i 22. Ustava ne jemče konkretna ljudska ili manjinska prava ili slobode, već je reč o načelima u skladu sa kojima se sva zajemčena prava i slobode ostvaruju, te nj ihova povreda može nastupiti samo kao posledica povrede određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode, to se Sud nije upuštao u ocenu navoda podnositeljke da je drugostepeni sud prilikom donošenja osporene odluke povredio ova načela.

Takođe, navodi podnositeljke o „povredi“ osnovnih načela ekonomskog uređenja i javnih finansija iz čl. 86. i 88. Ustava ne mogu se dovesti u vezu sa ovom parnicom.

Polazeći od navednog, Sud je ustavnu žalbu u ovim delovima odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1.tačka 7) Zakona o Ustavom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti