Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu radi pobijanja pravnih radnji dužnika

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Stanovište drugostepenog suda da potraživanje mora biti izvršno za podnošenje paulijanske tužbe ocenjeno je kao proizvoljno i neutemeljeno, posebno u okolnostima smrti dužnika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stojadina Ivanovića iz sela Cakanovac, Preševo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stojadina Ivanovića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2500/11 od 7. marta 2 012. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda iz tačke 1. i određuje da Apelacioni sud u Nišu ponovo odluči o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Preševu P. 3418/10 od 22.septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojadin Ivanović iz sela Cakanovac, opština Preševo, podneo je, 23.aprila 2012. godine, preko punomoćnika Ejupa Kamberija, advokata iz Preševa, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2500/11 od 7. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporena presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2500/11 od 7. marta 2012. godine ne samo neosnovana, doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, već je i pristrasna i apsolutno protivzakonita. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je A pelacioni sud do te mere pristrasan, da preinačenjem prvostepene usvajajuće presude čak obavezuje njega da tuženima nadoknadi parnične troškove za sastav tužbe, koju naravno oni nisu sastavili, zatim da im nadoknadi troškove za sudsku taksu za tužbu i za odluku suda, a koje je on kao tužilac platio. Istakao je i to da je pogrešnom primenom materijalnog prava povređeno njegovo pravo i u pogledu glavne stvari. Po mišljenju podnosioca, Apelacioni sud pogrešno primenjuje odredbe člana 280. Zakona o obligacionim odnosima, u smislu da dospelost potraživanja znači ne samo da je protekao rok za isplatu , već da je potrebno i da tražbina bude izvršna. Podnosilac je istakao da se u navedenoj odredbi ne spominje da je potrebno da je tražbina postala izvršna, naprotiv, prema navedenom zakonu dospelost se računa od trenutka nastanka štete, a ne od trenutka kada je tražbina izvršna. Podnosilac je dalje naveo da mu nije preostala nijedna druga mogućnost i neka druga tužba da zaštiti svoja prava, jer je njegov dužnik na kratko vreme pre smrti svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu ugovorom o poklonu preneo na svoje bratance - tužene , a upravo sa namerom da osujeti naplatu njegovog dospelog potraživanja, što je tokom postupka potvrdio i jedan od saslušanih svedoka.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenog ustavnog prava i poništi presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 2500/11 od 7. marta 2012. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i celokupne spise predmeta sada Osnovnog suda u Bujanovcu P. 3418/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Stojadin Ivanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 17. jula 2009. godine tužbu Opštinskom sudu u Preševu protiv tuženih Z.K. i S.K, radi pobijanj a dužnikovih pravnih radnji , ističući da je kao advokat zastupao pok. M.K. u više sudskih postupaka, da mu je za izvršene advokatske usluge ispostavio 9. jula 2008. godine više pojedinačnih računa na ukupan iznos od 227.150 dinara, te da dug nije plaćen. Takođe je naveo da je sada pok. M.K, u cilju izbegavanja plaćanja ovog duga i njegove prinudne naplate, ugovorom o poklonu od 22. jula 2008. godine otuđio – besteretno preneo svu svoju imovinu u korist tuženih, koji su mu bratanci, te koji bi ga svakako nasledili po zakonu s obzirom na to da prenosilac, koji je ubrzo nakon toga preminuo, nije imao dece.

Osnovni sud u Vranju – Sudska jedinica u Preševu je presudom P. 3418/10 od 22. septembra 2011. godine usvojio postavljeni tužbeni zahtev, tako što je utvrđeno prema tuženima Z.K. i S.K. da je pravna radnja dužnika – sada pok. M.K. bivšeg iz sela Buštranje, i to ugovor o poklonu Ov. br. 2514/08 zaključen sa tuženima 22. jula 2008. godine, bez pravnog dejstva u odnosu na tužioca u obimu u kom je potrebno da se tužilac namiri radi isplate duga u iznosu od 227.150 dinara, te su obavezani tuženi da trpe da tužilac namiri svoja potraživanja u označenom iznosu iz nepokretnosti koje su predmet navedenog ugovora o poklonu, sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate. Istovremeno, tuženi su obavezani da tužiocu solidarno naknade parnične troškove u ukupnom iznosu od 74.934 dinara.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 2500/11 od 7. marta 2012. godine usvojio žalbu tuženih i preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev i obavezao tužioca da naknadi parnične troškove tuženima u iznosu od 92.436 dinara, te da im dodatno plati i 15.000 dinara na ime troškova za sastav žalbe . U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je tužilac kao pun omoćnik zastupao M.K. u više parnica i jednom izvršnom postupku pred Opštinskim sudom u Preševu; da je M.K. dugovao tužiocu za pružene advokatske usluge, pa je tužilac sačinio pet računa u kojima su navedene radnje koje je tužilac kao punomoćnik preduzeo u postupcima pred sudom i u kojim računima su navedeni iznosi advokatske nagrade, tako da je ukupno dugovanje M.K. iznosilo 227.150 dinara; da je ove račune tužilac predao M.K. kao dužniku 9. jula 2008. godine, a da je M.K. na ime duga dao tužiocu jednu svinju vrednosti 100 evra, dok mu preostali iznos dugovanja po računima nije platio; da je M.K. kao poklonodavac zaključio ugovor o poklonu Ov. 2514/08 od 22. jula 2008. godine sa svojim bratancima Z.K. i S.K, tuženima u ovoj parnici, kao poklonoprimcima i tim ugovorom im je ustupio bez naknade nepokretnu imovinu označenu u članu 1. ugovora; da M.K. nije imao dece i da je umro početkom februara 2009. godine; da je prvostepeni sud utvrdio da je dužnik M.K. prilikom zaključenja spornog ugovora o poklonu znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocu i da je stoga preduzeta pravna radnja - ugovor o poklonu bez pravnog dejstva za dugovani iznos, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev tužioca; da je, po nalaženju Apelacionog suda, prvostepeni sud pogrešno odlučio kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca, u situaciji kada tužilac nije pružio dokaze o ispunjenosti opštih pretpostavki pobijanja pravne radnje dužnika, propisanih članom 280. Zakona o obligacionim odnosima - da je potraživanje dospelo za isplatu , da postoji pravna radnja kojom se oštećuje poverilac i da postoji nedostatak sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja , te da sve navedene opšte pretpostavke moraju biti ispunjene da bi se moglo pristupiti pobijanju pravnih radnji dužnika; da je u konkretnom slučaju tužilac pr iložio pet računa o dugovanju M.K. za pružene advokatske usluge i da su iznosi navedeni u računima, imajući u vidu kada su računi sačinjeni i rok plaćanja, dospeli za isplatu; da , međutim, dospelost za isplatu znači ne samo da je protekao rok za isplatu, već je potrebno i da tražbina poverioca bude izvršna, kao i da bude dokazana insolventnost dužnika u odnosu na podmirenje; da to znači da nije dovoljno da tražbina bude dospela, već je poverilac dužan da najpre izdejstvuje donošenje pravnosnažne sudske odluke kojom je prema dužniku, odnosno prema njegovim singularnim sukcesorima, ovde tuženima, utvrđeno potraživanje poverioca, kao i da priloži dokaz da se u postupku prinudnog izvršenja potraživanja po takvoj presudi, potraživanje po presudi nije moglo da naplati na dužnikovoj imovini, odnosno na imovini tuženih kao dužnikovih sukcesora ; da je prilaganjem računa tužilac dokazao samo da je njegovo potraživanje dospelo, ali nije dokazao da se radi o izvršnoj tražbini i da postoji nedostatak sredstava u imovini tuženih za ispunjenje poveriočevog potraživanja; da je zbog toga, pravilnom primenom materijalnog prava, preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, a da je, u skladu sa odredbom člana 161. stav 2. Zakona o parničnom postupku, preinačena i odluka o parničnim troškovima , te je primenom čl ana 149. stav 1. i člana 150. stav. 1. ZPP obavezan tužilac da tuženima naknadi parnične troškove, i to: za sastav tužbe, za zastupanje od advokata na šest rasprava, zatim za taksu za tužbu i za taksu za prvostepenu odluku – u ukupnom iznosu od 92.436 dinara, kao i dodatnih 15.000 dinara na ime troškova za sastav žalbe .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 280. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni glasnik SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca (stav 1.); da se smatra da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja (stav 2.); da se pod pravnom radnjom podrazumeva i propuštanje zbog koga je dužnik izgubio kakvo materijalno pravo ili kojim je za njega nastala kakva materijalna obaveza (stav 3.).

Odredbom člana 149. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ) (u daljem tekstu: ZPP) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tome da je drugostepeni sud pogrešno cenio jedan od zakonskih uslova za pobijanje dužnikovih pravnih radnji iz člana 280. ZOO – dospelost potraživanja. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, dospelost potraživanja u smislu navedene zakonske odredbe ne znači i da je potraživanje prethodno utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, odnosno izvršnom ispravom, kako to zaključuje drugostepeni sud. U vezi sa tim, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitr erne ili očigledno neosnovane.

U konkretnom slučaju podn osilac ustavne žalbe je podneo tužbu radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji (tzv. actio Pauliana - paulijanska tužba) iz člana 280. ZOO. Navedeni član zakona sadrži opšte uslove pobijanja dužnikovih pravnih radnji, i to su : dospelost potraživanja poverioca prema dužniku, kao ipostojanje fraudolozne pravne radnje dužnika i njome uslovljena insolvetnost dužnika , koja dovodi do oštećenja poverioca u mogućnosti namirenja njegovog potraživanja (ostvarenja prava) . Za odbijanje tužbenog zahteva dovoljno je da se utvrdi da ne postoji makar jedan od opštih uslova za pobijanje. Prvostepeni sud je usvojio postavljeni tužbeni zahtev tužioca, dok je Apelacioni sud u Nišu osporenom presudom Gž. 2500/11 od 7. marta 2012. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev, jer je smatrao da nije dovoljno to što je potraživanje poverioca nesumnjivo dospelo, već da je potrebno i da ono bude izvršno, odnosno utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom.

Ustavni sud ocenjuje da ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda, iako načelno tačno, ne može da ima svoju apsolutnu primenu, odnosno da se pod dospelošću potraživanja za isplatu ne može uvek i nužno podrazumevati da je predmetno potraživanje postalo i izvršno , odnosno da je prethodno utvrđeno izvršnim sudskim naslovom, tačnije pravnosnažnom presudom ili rešenjem. Postoje životne situacije, kakva je upravo konkretna, u kojima se sudski postupak protiv dužnika iz nekog razloga ne može ni voditi, između ostalog i zbog njegove smrti i nepostojanja naslednika kao univerzalnih materijalnopravnih i procesnopravnih sukcesora. Ukoliko bi se prihvatio iskazani stav žalbenog suda, raznim štetnim pravnim radnjama dužnika bi se mogla trajno osujetiti svaka mogućnost naplate poveriočevog potraživanja, za slučaj da ga, bez svoje krivice, ne može utvrditi sudskim putem. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da za sam drugostepeni sud uopšte nije bilo sporno da je potraživanje podnosioca postojeće i da je dospelo, čime je očigledno i ispunjen prvi Zakonom propisan uslov za podnošenje paulijanske tužbe, a ako bi bila upitna visina njegovog potraživanja prema pok. dužniku, to pitanje se moglo raspraviti u predmetnoj parnici kao prethodno, pod uslovom da tuženi ovo potraživanje iz nekog razloga osporavaju.

Kada je reč o zakonskom uslovu da dužnik nakon preduzimanja pobijane pravne radnje više nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja, Ustavni sud ocenjuje da iskazani stav Apelacionog suda - da bi tek nemogućnost namirenja tužiočevog potraživanja u izvršnom postupku koji bi on pokrenuo protiv dužnika, odnosno protiv njegovih pravnih sledbenika (tuženih), bila preduslov za podnošenje paulijanske tužbe u konkretnom slučaju, predstavlja neutemeljeno i arbitrerno zaključivanje drugostepenog suda. Naime, tužiočev dužnik je za života poklonom preneo svoju imovinu na tužene, a ubrzo potom preminuo, te se protiv njega ni parnični ni ti izvršni postupak očigledno nisu ni mogli voditi. Sa druge strane, tuženi uopšte nisu post mortem nasledili predmetnu imovinu od dužnika, pa nisu ni njegovi materijalnopravni sledbenici u pogledu prava ili obaveza, kako to pogrešno nalazi žalbeni sud. Tek da su od strane ostavinskog suda oglašeni za naslednike dužnika, oni bi za njegove postojeće dugove odgovarali do vrednosti primljenog nasledstva. Takođe, oni lično nisu dužnici prema poveriocu – ovde podnosiocu, jer sa njim i ne stoje u obligacionopravnom odnosu. Zato on protiv njih ne bi ni mogao sa uspehom da vodi bilo kakav izvršni postupak, jer ne bi mogao ni da ih prethodno tuži za neizmireni dug poklonodavca kao trećeg lica, za koji oni nisu pasivno legitimisani. Da je tužilac po zakonu bio ovlašćen da svoje potraživanje koje ima prema pok. dužniku naplati neposredno iz imovine poklonoprimaca, kao eventualnih preuzimalaca (naslednika) predmetnog duga, a koji tu imovinu, kako je već rečeno, nisu ni stekli putem nasleđa, onda bi podnošenje paulijanske tužbe u datoj situaciji zaista bilo izlišno i bespredmetno. Međutim, tuženi ne odgovaraju neposredno predmetnom imovinom poveriocu poklonodavca - ovde podnosiocu ustavne žalbe za neplaćeni dug, baš zato što ista nije prešla na njih kao deo zaostavštine dužnika, pa prethodno utvrđivanje njihove insolventosti nije i ne može biti uslov tužbe, niti je od bilo kakvog uticaja na rešavanje predmetnog paulijanskog spora.

Imajući pri tome u vidu da se radilo o besteretnom prenosu imovine sa tužiočevog dužnika na tužene (koji bi i inače bili njegovi zakonski naslednici), zbog čega je njihova savesnost kao sticalaca pravno irelevantna, te kod nesumnjive činjenice da je poveriočevo potraživanje bilo dospelo u vreme kada je dužnik imovinu preneo - poklonio tuženima, uz tužbenu tvrdnju da je on na taj način otuđio svu svoju imovinu i time u celini onemogućio poverioca u pogledu naplate potraživanja, te okolnost da nakon smrti dužnika nije ni vođen ostavinski postupak usled nepostojanja zaostavštine, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju, a polazeći od razloga koje je žalbeni sud izneo za preinačenje usvajajuće prvostepene presude i odbijanje tužbenog zahteva, došlo do potpuno proizvoljne prime ne merodavnog materijalno g prav a na štetu podnosioca ustavne žalbe , koje je imalo takvu težinu da je dovelo do povrede njegovog Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je i odlukom drugostepenog suda o parničnim troškovima povređeno njegovo ustavno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u tom delu, s obzirom na činjenicu da se povreda prava na pravično suđenje ističe u odnosu na rešenje drugostepenog suda o troškovima postupka, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kom se odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza", u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 23. septembra 1997. godine, broj p redstavke 22410/93, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.). Takvo pravno stanovište Ustavni sud je takođe zauzeo u odlukama Už-914/2012 od 15. januara 2015. godine i Už-3844/2012 od 5. februara 2015. godine.

Ustavni sud smatra da je za konkretan slučaj od značaja stav ESLjP prema kome se pravičnost suđenja ostvaruje kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Naime, ESLjP je u presudi Sotiris and Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti stav 20. pomenute presude). Ustavni sud smatra da je izneti stav od izuzetne važnosti, jer strankama u postupku omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da se na njihov slučaj ta postojeća, predvid ljiva pravila zaista i primene.

Podnosilac ustavne žalbe je, kao stranka koja je osporenom drugostepenom presudom u celini izgubila parnicu, obavezan da protivnoj stranci (tuženima) naknadi troškove postupka, u smislu odredbe člana 149. stav 1. ZPP. Međutim, podnosilac ustavne žalbe je osporenom odlukom (rešenjem) drugostepenog suda obavezan da tuženima naknadi i parnične troškove za sastav tužbe, za sudsku taksu na tužbu i sudsku taksu na prv ostepenu sudsku odluku, a koje troškove očigledno nisu mogli imati tuženi, jer ih je snosio sam podnosilac ustavne žalbe. Na ovaj način došlo je do potpuno proizvoljne primene parničnih procesnih pravila i prilikom donošenja rešenja o parničnim troškovima.

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom drugostepenom presudom u celini podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede navedenog ustavnog prava, poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 2500/11 od 7. marta 2012. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi tuženih izjavljenoj protiv prvostepene presude, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu radi pobijanja pravnih radnji dužnika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti