Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi razvrgnuća imovinske zajednice koji je trajao 19 godina. Zbog neefikasnosti suda, podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 1.000 evra. Deo žalbe protiv meritorne odluke je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K, Du . K . i B . K, svi h iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. K, Du . K . i B . K . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7133/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K . iz Novog Sada i drugi podnosioci ustavne žalbe navedeni u uvodu i izreci, podneli su, 30. aprila 2013. godine , preko punomoćnika V. E, advokata iz Novog Sada , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4482/12 od 22. februara 2013. godine, zbog povrede prava na naknadu štete, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava. Povredu označenih ustavnih prava, kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku ističu i u odnosu na parnični postupak koji je okončan osporenom odlukom.

Podnosioci navode da im je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što je predmetni parnični postupak trajao 20 godina, zbog čega smatraju da su im povređena i ostala ustavna prava budući da u tom periodu nisu mogli da koriste nepokretnosti koje su bile predmet spora usled čega su trpeli i materijalnu štetu. Dalje ističu da su im osporenom drugostepenom presudom umanjena imovinska prava jer im nije dozvoljen upis prava svojine na podrumskom i tavanskom prostoru i na dvorišnoj zgradi i nisu im priznati troškovi postupka u punom iznosu zbog pogrešne primene Zakona o parničnom postupku. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu odluku i utvrdi im pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7133/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci D. K, Du . K . i B . K , ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 5. januara 1994. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Grada N. S, preduzeća "F ." i devet fizičkih lica, radi utvrđenja ništavosti ugovora o otkupu stanova zaključenih između tuženih i razvrgnuća imovinske zajednice.

Nakon dva održana ročišta i povlačenja tužbe u odnosu na tuženo preduzeće i dva fizička lica, te preciziranja tužbenog zahteva na ročištu od 6. aprila 1994. godine, prvostepeni sud je označenog datuma doneo delimičnu presudu P. 55/94 kojom je utvrđeno da su sporni ugovori ništavi.

Podneskom od 10. juna 1994. godine tuženi Grad N. S . je predložio da se postupak prekine do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P. 2421/94 koji se po njegovoj tužbi od 18. maja iste godine vodio protiv ovde tužilaca radi utvrđenja i brisanja njihovog prava svojine na 1/2 idealnog dela zgrade u kojoj se nalaze stanovi koji su bili predmet zaključenih ugovora o otkupu.

Rešenje o prekidu postupka doneto je 26. jula 1995. godine.

U martu 1996. godine tužioci su obavestili sud da je postupak u predmetu P. 2421/94 pravnosnažno rešen u njihovu korist, nakon čega je u julu doneto rešenje o nastavku postupka.

Prvostepeni sud je u januaru 1997. godine spise predmeta dostavio Okružnom sudu u Novom Sadu radi odlučivanja o žalbama izjavljenim protiv delimične presude i rešenja o nastavku postupka.

Kako je drugostepeni sud rešenjem od 24. decembra 1997. godine odlučio samo o žalbama izjavljenim protiv rešenja o nastavku postupka, spisi predmeta su mu u junu 1998. godine vraćeni radi donošenja odluke o žalbama izjavljenim protiv delimične presude.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1916/98 od 29. decembra 1998. godine potvrđena je navedena nižestepena odluka, dok su presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3825/99 od 4. aprila 2001. godine odbijene revizije tuženih.

Na ročištu održanom 11. decembra 2001. godine punomoćniku tužilaca je, na njegovu molbu, ostavljen rok od 15 dana radi preciziranja tužbenog zahteva. Do marta 2004. godine zakazana su još dva ročišta (20. maja 2003. i 13. aprila 2004. godine), od kojih jedno nije održano zbog neurednog pozivanja tužilaca. Tužiocima je u ovom periodu četiri puta (14. marta i 23. decembra 2002, 10. maja 2003. i 13. aprila 2004. godine) nalagano da se izjasne o tome da li je predlog za razvrgnuće imovinske zajednice usmeren prema svim tuženim, iako je na zapisniku od 20. maja 2003. godine konstatovano da je "ostao nepresuđen samo deo tužbenog zahteva koji se odnosi na razvrgnuće imovinske zajednice između tužilaca i Grada N . S". Tužioci su podneskom od 18. maja 2004. godine obavestili sud da ostaju kod zahteva preciziranog na ročištu 6. aprila 1994. godine za razvrgnuće imovinske zajednice između njih i tuženog Grada N . S.

Na ročištu održanom 4. juna 2004. godine, na predlog tuženog Grada N. S, ponovo je određen prekid postupka do pravnosnažnog okončanja postupka koji se po njegovoj tužbi vodio protiv ovde tužilaca radi utvrđenja da je predmetna zgrada konfiskovana. Ovaj postupak je pravnosnažno okončan u maju 2009. godine, nakon čega je 8. oktobra iste godine doneto rešenje o nastavku postupka, a prvobitno tužena fizička lica su stupila u parnicu kao umešači.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4297/10 od 21. oktobra 2010. godine potvrđeno je rešenje o nastavku postupka.

U daljem toku postupka, sprovedeno je osnovno i dopunsko građevnsko veštačenje i od ukupno deset zakazanih ročišta, dva nisu održana - jedno zbog nedolaska uredno pozvanog tuženog, a drugo zbog neuručivanja naloga veštaku da izradi dopunski nalaz. Tužioci su preinačili tužbu u maju 2012. godine isticanjem novog zahteva za utvrđenje prava svojine i korišćenja u bliže opredeljenim udelima na zajedničkim prostorijama u zgradi i na dvorišnom objektu.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7133/10 od 13. juna 2012. godine delimično je usvojen predlog tužilaca i izvršeno je razvrgnuće imovinske zajednice fizičkom deobom predmetne stambene zgrade. Istom presudom utvrđeno je da su parnične stranke u bliže navedenim udelima sunosioci prava svojine i prava korišćenja na zajedničkim prostorijama u stambenoj zgradi površine 54,81m2 i na dvorišnom objektu, dok je zahtev kojim je traženo da se presudom "konstatuje" da su stranke u određenim udelima sunosioci prava svojine i prava korišćenja na stanu koji se nalazi u suterenu stambene zgrade, odbijen.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4482/12 od 22. februara 2013. godine delimično je preinačena nižestepena odluka u usvajajućem delu tako što je odbijen predlog tužilaca za fizičku deobu tavanskih i podrumskih prostorija, kao i u delu kojim je traženo utvrđenje prava svojine i prava korišćenja stranaka na zajedničkim prostorijama u stambenoj zgradi i na dvorišnom objektu, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. Takođe je preinačena i odluka o troškovima postupka tako što je tuženi obavezan da tužiocima troškove naknadi u iznosu nižem od dosuđenog prvostepenom odlukom. Obrazlažući svoju odluku u preinačujućem delu, drugostepeni sud je, pozivajući se na član 19. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ocenio da nisu ispunjeni uslovi za fizičku deobu tavanskih, podrumskih i zajedničkih prostorija u zgradi površine 54, 81m2, kao ni uslovi za utvrđenje da su samo parnične stranke sununosioci prava svojine i prava korišćenja na pomenutim prostorijama, budući da je u prvostepenom postupku utvrđeno da u zgradi i na pojedinim etažama postoje i drugi stanovi i poslovni prostor čiji su vlasnici treća lica koja zajedno sa strankama na tim prostorijama imaju pravo zajedničke nedeljive svojine. Tužbeni zahtev kojim je traženo utvrđenje prava svojine i prava korišćenja na dvorišnom objektu, drugostepeni sud je odbio sa obrazloženjem da je u toku postupka ostalo nedokazano ko je vlasnik tog objekta izgrađenog bez građevinske dozvole, s obzirom na to da je u javnim evidencijama o nepokretnostima kao korisnik objekta upisano treće fizičko lice, a da tužioci tokom postupka nisu dokazivali ko je sagradio taj objekat, odnosno ko je na njemu stekao svojinu građenjem.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju po dnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Članom 149. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku ( Službeni glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Službeni glasnik RS", br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14 i 6/15) je propisano da postupak deobe zajedničke stvari ili imovine može pokrenuti svaki zajedničar, a predlog mora obuhvatiti sve zajedničare.

Članom 19. stav 1.Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 ) bilo je propisano da će sud rešenjem obustaviti parnični postupak ako do donošenja odluke o glavnoj stvari utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima vanparničnog postupka.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 19 godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, a imajući u vidu da se u konkretnom slučaju odlučivalo o osnovanosti dva tužbena zahteva (utvrđenje ništavosti ugovora i utvrđenje prava svojine i korišćenja) kao i o predlogu za razvrgnuće imovinske zajednice, Ustavni sud je ocenio da se, s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti i broj učesnika u postupku, radilo o složenom predmetu.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosioci su imali legitiman interes za brzo okončanje postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova i ponašanje podnosilaca, Ustavni sud je, pre svega, pošao od toga da je predmetni postupak pokrenut tužbom kojom je traženo utvrđenje ništavosti ugovora o otkupu stanova, što je predstavljalo prethodno pitanje za odlučivanje o drugom istaknutom zahtevu - predlogu za razvrgnuće imovinske zajednice. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud efikasno vodio postupak do donošenja delimične presude 6. aprila 2004. godine. Međutim, po oceni Suda, prvostepeni i drugostepeni sud su nakon toga ispoljili nedelotvornost i neefikasnost u postupanju. Naime, prvostepenom sudu je trebalo godinu dana da odluči o predlogu za prekid postupka, dok je zbog propusta drugostepenog suda da istovremeno odluči o žalbama izjavljenim protiv rešenja o nastavku postupka i delimične presude, postupak duže trajao još godinu dana. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je nakon donošenja presude Vrhovnog suda Srbije od 4. aprila 2001. godine, kojom je konačno odlučeno o zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora o otkupu stanova, parnični sud nastavio da vodi postupak po predlogu za razvrgnuće imovinske zajednice, te da je u periodu od decembra 2001. do marta 2004. godine zakazao svega tri ročišta u razmacima od preko godinu dana, odnosno deset meseci. Osim toga, prvostepeni sud je u ovom periodu četiri puta, u razmacima od po pola godine, nalagao podnosiocima da se izjasne o tome da li je predlog za razvrgnuće imovinske zajednice podnet protiv svih tuženih i pored toga što su podnosioci ovaj predlog opredelili na ročištu od 6. aprila 1994. godine, a što je i sam sud konstatovao na zapisniku od 20. maja 2003. godine. S druge strane, Ustavni sud konstatuje da su se podnosioci pasivno držali povodom pomenutih naloga suda sve do 18. maja 2004. godine. Stoga, po nalaženju Ustavnog suda odgovornost za odugovlačenje postupka u označenom periodu podjednako snose i podnosioci i prvostepeni sud. Po nalaženju Ustavnog suda, period od jula 1995. do jula 1996. godine, kao i od juna 2004. do oktobra 2009. godine, kada je predmetni postupak bio u prekidu zbog vođenja drugih postupaka u kojima je podnosiocima bilo osporeno pravo svojine na stanovima koji su bili predmet zaključenih ugovora, ne može se staviti na teret sudu u smislu nepotrebnog odugovlačenja.

Polazeći od svega prethodno iznetog, Ustavni sud je, i pored činjenice da je predmetni postupak bio u prekidu šest godina zbog vođenja drugih postupaka, zaključio da isti nije okončan u okviru standarda razumnog roka, te da je nedelotvorno i neefikano postupanje redovnih sudova prevashodno dovelo do toga.

S obzirom na navedeno,Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 I 18/13 Odluka - US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja i složenost predmetnog parničnog postupka , ali i ponašanje podnosilaca kao stranaka tokom postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnos ioci ustavne žalbe pretrpe li prevashodno zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. Kako podnosioci tvrdnje o povredi prava iz člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava zasnivaju na navodima da zbog dužine trajanja predmetnog postupka nisu mogli da koriste imovinu koja je bila predmet spora, te da su zbog toga pretrpeli materijalnu štetu, na koju okolnost, kao i na okolnost različitog postupanja sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, ne dostavljaju dokaze, Ustavni sud je ocenio da se podnosioci samo formalno pozivaju na povredu označenih ustavnih prava, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, naročito navoda podnosilaca su im imovinska prava umanjena zbog odbijanja zahteva za upis prava svojine na podrumskim i tavanskim prostorijama i na dvorišnom objektu, te nepriznavanja troškova postupka u iznosu za koji smatraju da im pripada s obzirom na uspeh u sporu, Ustavni sud je, kao prvo, ocenio da su navodi ustavne žalbe kojima se osporava presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4482/12 od 22. februara 2013. godine, isključivo usmereni na tvrdnje o povredi prava iz člana 58. stav 1. Ustava, a da su povrede ostalih ustavnih prava samo formalno istaknute.

S tim u vezi, Ustavni sud pre svega konstatuje da se predmetni parnični postupak, pored ostalih zahteva, vodio i radi utvrđenja prava svojine i prava korišćenja na pomenutim nepokretnostima, a ne radi upisa stvarnih prava podnosilaca u javne evidencije. Međutim, i pored pogrešnog označavanja predmeta spora u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine. Kako je predmetni postupak vođen radi utvrđenja prava svojine i korišćenja, to u konkretnom slučaju ne postoji imovina koja uživa zaštitu iz člana 58. Ustava, pa je u ovom delu ustavna žalba ratione materiae nespojiva sa Ustavom utvrđenom sadržinom označenog prava.

U pogledu drugog razloga na kom podnosioci zasnivaju tvrdnju o povredi prava na imovinu, Ustavni sud je ocenio da nijedan navod ustavne žalbe nije takve prirode da ukazuje na mogućnost povrede ili uskraćivanja označenog ustavn og prava . Podnosioci, nezadovoljni odlukom drugostepenog suda o troškovima postupka, u suštini, od Ustavnog suda traže da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povred e prava iz člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti