Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud je odbio zahtev za naknadu štete, odstupajući od prethodne prakse u istovetnim pravnim i činjeničnim situacijama, čime je narušena pravna sigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . L . iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1279/10 (ranije predmet Opšt inskog suda u Čačku P. 3139/93) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. L . i Čačka je , 23. marta 2018. godine, preko punomoćnika R . G, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1279/10.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi i da ustavnu žalbu izjavljuje i protiv rešenja Osnovnog suda u Čačku P. 1279/10 od 24. januara 2018. godine koje je doneto u predmetnom parničnom postupku, ne navodeći bilo kakve razloge s tim u vezi, pri čemu podnosilac ni u zahtevu o kome Ustavni sud treba da odluči ne navodi pomenuto rešenje.

Podnosilac Ustavni sud smatra da mu je povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se navedeni član Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je povredu navedenog člana Evropske konvencije ispitivao u odnosu na označenu ustavnu odredbu.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio tok predmetnog parničnog postupka, kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći da je još 10. maja 1995. godine podneo tužbu za glavno mešanje u predmetu Opštinskog suda u Čačku P. 3139/93 protiv tuženih B.V. i V.V, radi utvrđenja prava svojine na nepokretnostima i da je postupak pravnosnažno okončan rešenjem o troškovima u parničnog postupka P. 1279/10 od 24. januara 2018. godine , te da mu je zbog trajanja postupka od skoro 23 godine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5000 evra kao i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 1279/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. maja 1995. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku tužbu za glavno mešanje protiv tuženih B.V. i V.V. radi utvrđenja prava svojine na nepokretnostima u predmetu tog suda P. 3139/93.

Nakon podnete tužbe podnosioca pred prvostepenim sudom je bilo održano 16 ročišta, na kojima su saslušane parnične stran ke u više navrata, saslušani su svedoci, izvršen je uvid u izvod iz liste predmetnih nepokretnosti Službe za katastar nepokretnosti u Čačku, i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju. 14 ročišta nije bilo održano, i to: 12 zbog procesnih nedostataka, a dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije .

U periodima od 23. septembra 1996. do 19. januara 1998. godine , od 17. novembra 1998. godine do 2. oktobra 2000 . i od 9. oktobra 2001. do 8. jula 2002. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku P. 3139/93 od 19. januara 1998. godine utvrđeno je da postupak miruje od 19. januara 1998. godine. Tužilac je 5. februara 1998. godine tražio nastavak postupka i postupak je zatim nastavljen.

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku P. 145/98 od 21. juna 2004. godine postupak je prekinut zbog smrti tuženog B.V. i određeno je da će prekid trajati do okončanja ostavinskog postupka iza pok. B.V.

Podnosilac je 3. marta 2009. godine podneo predlog za nastavak postupka jer su ostavinskim rešenjem Opštinskog suda u Čačku O. 804/05 od 21. marta 2008. godine određeni zakonski naslednici pok. B.V. Postupak je zatim nastavljen i kao tuženi su označeni zakonski naslednici pok. B.V.

Delimičnom presudom Osnovnog suda u Čačku P. 1279/10 od 19. oktobra 2012. godine, u stavu prvom izreke, utvrđ eno je da je tužilac po tužbi za glavno mešanje, ovde podnosilac ustavne žalbe, na osnovu pismenog ugovora o kupoprodaji zaključenog sa pravnim prethodnikom tuženih, pred Generalnim konzulatom SFRJ u Frankfurtu od 1. juna 1992. godine, vlasnik nedovršene porodične stambene zgrade na određenim katastarskim parcelama u KO Ljubić, i nosilac prava korišćenja navedenih parcela, što su tuženi dužni priznati; u stavu drugom izreke delimično je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da tužilac svoje pravo na navedenim nepokretnostima upiše u zemljišne i druge javne knjige; u stavu trećem izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno, na ime troškova postupka, isplate iznos od 252.800,00 dinara.

Tuženi su 21. juna 2013. godine izjavili žalbu protiv navedene prvostepene delimične presude i rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2766/13 od 29. oktobra 2013. godine ukinuta je delimična presuda Osnovnog suda u Čačku P. 1279/10 od 19. oktobra 2012. godine u stavovima prvom i trećem izreke i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je sedam ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, ponovo su saslušane parnične stranke, izvršeno je suočenje između parničnih stranaka, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka geometra, saslušan je veštak, dok četiri ročišta nije bilo održano zbog obustave rada advokata.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P. 1279/10 od 29. maja 2015. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje V.V; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev po tužbi za glavno mešanje, kojim je traženo da se utvrdi prema tuženima, da je tužilac M. L, po osnovu pismenog ugovora o kupoprodaji zaključenog sa pravnim prethodnikom tuženih , pred Generalnim konzulatom SFRJ u Frankfurtu od 1. juna 1992. godine, vlasnik nedovršene prizemne porodične stambene zgrade, kao vanknjižnog objekta, koji se nalazi na određenim katastarskim parcelama u KO Ljubić, a što su tuženi dužni priznati i dozvoliti tužiocu da se na istim nepokretnostima upiše kao vlasnik u zemljišnim i drugim javnim knjigama; u stavu trećem izreke obavezani su tužena V .V. i umešač M. L . da solidarno da tuženima naknade troškove postupka u iznosu od 362.500,00 dinara.

Podnosilac je 15. jula 2015. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1197/16 od 13. juna 2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i umešača po tužbi za glavno mešanje i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Čačku P. 1279/10 od 29. maja 2015. godine u stavovima prvom i drugom izreke , a ukinuta je prvostepena presuda u odnosu na odluku o troškovima parničnog postupka sadržanom u stavu trećem izreke i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku P. 1279/10 od 24. januara 2018. godine, u stavu prvom izreke, obavez ani su tužioci V.V. i M. L, da tuženima na ime naknade troškova postupka isplate , svaki od tužilaca , iznos od po 203.225,00 dinara; u stavu drugom izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove po zahtevu za naknadu troškova postupka stranke V.V. prema tužiocu M. L. Navedeno rešenje postalo je pravnosnažno 8. marta 2018. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova; da je nepostupanje sudije u vremenskom okviru uslov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama Zakona o sudijama.

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 11 i po godina , tako da je ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period od dana podnošenja tužbe podnosioca – 10. maja 1995. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 24. januara 2018. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 22 godine i osam meseci nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga s uda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je meritorno odlučio, donošenjem delimične prvostepene presude, nakon 17 i po godina od podnete tužbe. Takođe, taj sud je imao tri perioda potpune neaktivnosti kada nije bilo zakazano nijedno ročište, i to prvi period u trajanju od godinu dana i četiri meseca od 23. septembra 1996. do 19. januara 1998, drugi period u trajanju od skoro dve godine - od 17. novembra 1998. do 2. oktobra 2000. godine i treći period u trajanju od devet meseci - od 9. oktobra 2001. do 8. jula 2002. godine . Takođe, 12 ročišta pred tim sudom nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Međutim, drugi postupajući sudovi su efikasno postupali i odlučivali su u kratkim rokovima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao četiri meseca, drugi po redu prvostepeni postup ak trajao je godinu dana i sedam meseci, a drugi po redu žalbeni postupak , kojim je pravnosnažno odlučeno o glavnoj stvari, trajao je nepunih godinu dana.

Ustavni sud nalazi da se prekid postupka u trajanju od pet godina ne može staviti na teret postupajućem sudu. Takođe i neodržavanje četiri ročišta zbog obustave rada advokata ne može se staviti na teret postupajućem sudu.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe ne doprineo dužini trajanja postupka.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak činjenično i pravno bio složen imajući u vidu broj tužbenih zahteva i učesnika u postupku, kao i prirodu spora u kome je podnosilac podneo tužbu za glavno mešanje u parnici koja se vodila radi utvrđenja svojine po osnovu bračne tekovine. Takođe , i sam podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je u postupku bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1279/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku P. 3139/93), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove Odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka u koji se ne računa period od pet godina kada je postupak bio u prekidu, složenost predmetnog postupka , kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnog o brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine ( predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe samo formalno osporava rešenje o troškovima postupka doneto u predmetnom parničnom postupku, jer ustavna žalba ne sadrži bilo kakve razloge s tim u vezi te formalno pozivanje na povredu ustavnog prava ne čini ustavnu žalbu dopuštenom. Stoga je u drugom delu tačke 1. izreke odbačena ustavna žalba u ovom delu , saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti